Ljubav za duše
Napomena: U ovoj propovedi se koristi fraza "zadobijač duša" i pri tome se misli na osobu koja drugima govori (propoveda, Mk. 16,15) o Hristu", ili na osobu koja vrši službu "evanđeliste".
U Luki 5,10 zabeležena je jedna od najvećih Petrovih kriza (a imao ih je mnoge, kao što znate) kada mu je Gospod Isus rekao: "Ne boj se! Od sada ćeš ljude loviti!"
PETROVA KRIZA
Ovo nije bio prvi put da je Petar došao u dodir sa Isusom. Sreo ga je već u Judeji kad ga je njegov vlastiti brat doveo Gospodu (Jn. 1,28: Jn. 1,40-42), ali posle toga on se vratio svojim ribarskim mrežama u Galileji. Petar je bio spasen u Judeji i ljubio je Gospoda, ali nije zadobijao duše. Gospod je došao k njemu i blagoslovio ga, a Petar mu je tada rekao: "Udalji se od mene, Gospode, jer sam ja grešnik!" Često sam se pitao zašto je to Petar rekao. Verujem da je to bilo radi toga što je shvatio da je izneverio Gospoda; na samom početku svoga obraćenja nije video sve što je Bog za njega pripremio. Isus je rekao: "Ne boj se! Od sada ćeš (od ovoga trenutka) ljude loviti!" Petar je pao na kolena i pokajao se govoreći: "Gospode, ja sam grešnik." Nakon toga, je postao veliki zadobijač duša. O, kako je to veliki trenutak u životu svakoga čoveka kada prizna da se nije dovoljno brinuo za duše i kada mu Hrist kaže: "Od sada ćeš ljude loviti!"
BOG ŽELI VIDETI PLOD
Ako želimo zadobijati duše za našeg Gospoda, važno je videti da se moramo čistiti, čistiti i čistiti. Razlog zašto Bog ne može spasiti više duša kroz moj i vaš život jeste taj što nismo dovoljno čisti. To je učenje iz Jovana 15. Kad mladica donosi plod, On je čisti da bi mogla više ploda doneti. Bog u našem životu uvek traži plod. Pavle je pisao Rimljanima i rekao: "Želim doći u Rim da bi i tamo imao neki plod." A suočen sa smrću, rekao je u svojoj Poslanici Filipljanima: "Jer je meni život Hristos, a smrt dobitak. A kad mi življenje u telu plod donosi, to ne znam šta ću izabrati." (Fil. 1,21-22). Pavle nije mogao zamisliti ostati ovde na Zemlji bez ploda. Za John-a Bunyan-a se kaže da je jednom prilikom rekao: "Sve mogu podneti samo ako imam plod. Ako vidim ljude da se obraćaju Bogu, srećan sam."
Matthew Henry je rekao da ako neka osoba četrdeset godina radi i dovede samo jednu dušu Isusu, njen život nije bio uzaludan. Ali jao, ljubljeni, šta sa onim hrišćanima koji nisu zadobili ni jednu jedinu dušu?
"SRAMOTA ME UMRETI!"
Neki je dečak u Atlanti umirao od upale pluća. Bio je spasen tek godinu dana. Kada sam otišao ga videti, plakao je. Upitao sam ga:
"Dečače, zašto plačeš? Pa, ti si spasen!"
"Da, spasen sam, propovedniče, i ne bojim se, ali me sramota umreti", rekao je.
"Šta time misliš da te sramota umreti?" pitao sam.
"Spasen sam čitavu jednu godinu a nikoga nisam zadobio za Isusa. Molim Boga da mi dozvoli živeti dovoljno dugo da zadobijem barem jednu dušu za Isusa", rekao mi je.
On je mislio da je sramota umreti nakon što je živeo samo godinu dana kao obraćen Hristu, jer nije zadobio ni jednu dušu za svog Gospoda. Koliko je vremena prošlo kada ste vi zadobili poslednju dušu za Isusa? Jeste li ikada ikoga zadobili?
Drugi odlomak koji vam želim pročitati nalazi se u Mateju 9,36. To su reči našega Gospoda u vezi ljubavi za duše: "A gledajući ljude sažali Mu se, jer behu smeteni i rasejani kao ovce bez pastira. Tada reče učenicima svojim: Žetve je mnogo, a poslenika malo. Molite se, dakle, Gospodaru od žetve da izvede poslenike na žetvu svoju."
HRISTOVE SUZE
Pre svega, primećujemo da je Hrist imao saosećanje za duše. "A gledajući ljude sažali Mu se..." Kad je naš Gospod umirao, imao je i tada vremena zadobiti još jednu dušu za carstvo. Kuda je god išao, bio je u poslu zadobijanja duša za carstvo. "Morao je proći kroz Samariju." Zašto? Tamo je bila jedna jadna sirota grešnica koju je hteo zadobiti za sebe. "Zakheju! Siđi brzo; jer mi danas valja biti u tvojoj kući." (Lk. 9,5). Zašto baš kod njega mu "valja biti"? Zato što je Zakej bio izgubljena duša koju je Isus morao zadobiti za carstvo. "I drugim gradovima treba mi propovediti jevanđelje o carstvu Božijem; jer sam na to poslan." (Lk. 4,43). Zašto baš tamo "treba"? Jer su ljudi bili izgubljeni! Isus je plakao nad gradom Jerusalimom. On je gledao ispod površine i video ljude koji su izgubljeni i kako odlaze u večni pakao. Kažem vam, ljubljeni, On je imao strast za duše. To je bila velika osobina našeg Gospoda Isusa Hrista.
I mi moramo imati istu ovu ljubav za duše! O, kako su nam danas potrebne suze; suze, bol srca i žalost za druge! Dr. Dale iz Birmingham-a je rekao da je D. L. Moody bio jedini čovek kojega je poznavao tokom svoga života koji je imao pravo propovedati o paklu, jer je on to činio sa jecajem u svom glasu i suzama u svom srcu. Kažem vam, svi mi trebamo propovedati o paklu upravo tako. Moramo govoriti istinu, ali tu istinu moramo govoriti u ljubavi. Moramo je govoriti sa jecajem u našem glasu i suzom u svakoj našoj reči.
PAVLOVE SUZE
I Pavle je imao strast za duše. Setite se što je zapisano u Delima 20, 31-35, gde je rekao:
"Zato gledajte i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah učeći sa suzama svakog od vas. I sad vas, braćo, predajem Bogu i reči blagodati Njegove, koji može nazidati i dati vam nasledstvo među svima osvećenima. Srebra, ili zlata, ili ruha ni u jednog ne zaiskah. Sami znate da potrebi mojoj i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje. Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima, i opominjati se reči Gospoda Isusa koju On reče: Mnogo je blaženije davati negoli uzimati."
Ovaj čovek Pavle je imao veliku ljubav za duše. Svi su veliki zadobijači duša uvek imali veliku ljubav za njih.
JEREMIJINE SUZE
Volim proroka Jeremiju. Nazvan je prorokom suza. Ali se ja uvek podsećam da on nije plakao nad sobom; plakao je nad izgubljenom nacijom. On je bio u stanju reći: "O, da bi glava moja bila voda, a oči moje izvori suzni! Da plačem danju i noću za pobijenima kćeri naroda svog." (Jer. 9,1).
Volim Plač Jeremijin (Tužaljke). Volim to čitati, jer tu ne govori samo Jeremija; ta knjiga mi otkriva samo srce Božje. One su jecaj Božji kroz srce Njegovog proroka za ovim izgubljenim svetom.
Strast je posuđeno osećanje. Po prirodi ni jedan čovek nema strasti za dušama. Hrist je taj koji u srcu stvara tu strast i izliva sam sebe kroz nju za one koji su izgubljeni.
SVI USPEŠNI ZADOBIJAČI DUŠA SU BILI LJUDI SUZA
Kada je Billy Sunday došao u Atlantu, ispričao mi je jedan prijatelj, izdavač nekih hrišćanskih novina, da je otišao k njemu u hotel da ga vidi.
"Gospodine Sunday, hoćete li mi reći tajnu vašeg čudnovatog uspeha u zadobijanju duša za Boga, u spasavanju ljudi?"
Rekao je, da je Billy Sunday samo otišao do prozora i pogledao dole na ulicu, zatim je, pokazavši na mnoštvo koje je dole hodalo, rekao: "Oni idu u pakao! Oni idu u pakao! Oni idu u pakao!"
To je bila tajna. On je verovao da su ljudi izgubljeni, ljubio ih je i pokušavao zadobiti za Hrista. Vekovima je bilo tako. Svi veliki zadobijači duša bili su ljudi saosećanja.
Životopisac Robert-a Murray-a McCheyne-a kaže: "Za sedam godina on je doveo više duša Isusu od bilo kojeg čoveka za kojega znam u Engleskoj." Zamislite! Za sedam godina. Kakva velika stvar to reći za jednoga čoveka! O, ja bih radije to imao nego bio kralj svega sveta. To je čovek kojemu najviše zavidim - ne najslavnijem čoveku ili čoveku sa najviše novca, već čoveku koji je doveo više duša Isusu od svih drugih.
Neko je procenio da je D. L. Moody molio sa 75.000 ljudi uz svoje propovedanje i kroz drugi svoj čudnovati rad. Ponekad mislim da ću zapisati taj broj 75.000 i staviti iza njega uskličnik i upitnik, te ga obesiti na prednji zid moje crkve kao neprestani izazov svima nama.
Kakva divna stvar doći u prisutnost Božju kada si se lično pozabavio sa 75.000 ljudi! Zašto upitnik? Da se upitam što ću ja lično u vezi toga učiniti? A šta ćete vi učiniti u vezi toga? Duše umiru, duše propadaju. Mi smo ti koji moramo poći za njima i dovesti ih Hristu.
Svi veliki zadobijači duša imali su tu strast. Spurgeon ju je imao. Svi ostali kroz vekove imali su tu strast. A i danas ljudi koji su zadobijači duša za Hrista imaju strast za duše. Oni se brinu! Oni su zabrinuti! Oni ih žele zadobiti za Gospoda Isusa Hrista.
IZGUBLJENA STRAST
Sećam se priče o Hadley-u koji se postideo svojih suza i izgubio svoju silu te tražio od Boga da mu to vrati, i kako mu je onda Bog vratio suze i silu. Bog ga je obnovio - probudio. Ispričao sam to u nekoj crkvi. Po završetku bogosluženja, neka mi je gospođa prišla i rekla: "Sećate li se da ste govorili o čoveku koji je izgubio svoju strast, suze i silu, i zatim kako je otišao Bogu i sve to dobio natrag?"
"Da."
"Znate, i ja sam imala tu strast za duše. Sedela bi pozadi u zajednici i plakala, dok bi pastir propovedao i upućivao poziv za Hrista. Ali sam se na kraju postidela toga. Gledala bi unaokolo i nikoga ne bi videla da takođe plače. Postidela sam se svojih suza. Zatim sam izgubila i silu. Ali sam se onda spustila na kolena i rekla: 'Bože, vrati mi moje suze!' I, propovedniče, moj je muž večeras tamo dole u prvom redu prizvao Hrista za svoga Spasitelja i Gospoda."
Ona je povratila svoje suze, a sa suzama i silu. Vidite, silu sa Bogom i silu sa ljudima nećemo imati bez ovakve "svete zabrinutosti". Da bi uspešno zadobijali duše, moramo imati takvu strast za dušama.
GDE ZADOBITI (NAĆI) DUŠE?
A sad, gde to možemo zadobijati duše? Odgovor je: svugde!
Prvo, zadobijati ih možemo u našim crkvama. Nedavno dok sam sedeo na podijumu u mojoj crkvi, jedna je gospođa došla pravo do mene, i pred čitavom crkvom, dok smo pevali, rekla:
"Da li bi se neko hteo pomoliti za mene?"
Rekao sam: "Da, pođite sa mnom."
Otišli smo u kancelariju i tamo klečeći na svojim kolenima ona se pokajala za svoje grehe. Zatim je ustala i vratila se u salu, izjavivši: "Gušila sam se čitavog popodneva. Znala sam da moram imati Hrista. Kad ste počeli pevati one divne pesme, nisam mogla više izdržati, morala sam biti spasena pre upućenog poziva. Jednostavno, morala sam ovo uraditi."
Vidite, sila Božja je bila tamo. Moglo se je osetiti. Ja želim istu silu Božju da vidim na svakom mestu da bi ljudi mogli biti presvedočeni u vezi svoje krivice pred Bogom. Bog želi dati tu silu! On želi da imamo takvu strast da bi duše poželele biti spašene čim uđu u naše crkve.
Dalje, tu su naše komšije.
Pre neki dan me je nakon bogoslužja jedan od mojih prijatelja upoznao sa dvoje svojih suseda. Dok smo bili malo na strani, rekao mi je: "Brate, ovo su moje komšije; izgubljeni su, ali ja želim da se spase."
Polako smo pričali sa njima o Hristu, a onda se svi polako spustili na kolena i oni su se pokajali za svoje grehe i prihvatili Isusa. Čovek koji je to dvoje doveo Hristu nije neki učen čovek, ali je on bio spasen od velikog pijanstva i života bede. On je jedan od najvećih zadobijača duša koje sam ikada sreo. On zadobiva duše sleva i zdesna.
Dalje, tu su mediji. Živimo u eri medija i moramo ih iskoristiti. Moramo ih zadobijati svim mogućim sredstvima. Moramo upotrebiti i medije. Nedavno sam imao privilegiju propovedati u emisiji brata Epp-a u Lincoln-u, u Nebraski. Nekoliko dana kasnije, neka mi je gospođa u njegovoj kancelariji rekla: "Donela sam vam poruku žene koja vam šalje dolar." Ne znam zašto mi je poslala onaj dolar, ali sam sa uzbuđenjem pročitao poruku:
"Propovedniče, ovoga mi je jutra Bog govorio kroz vaš glas. Nikada do sada nisam bila tako presvedočena. Videla sam da sam izgubljena. Spustila sam se na kolena i slava je ispunila moju dušu. Bog je oprostio moje grehe i ja sam spasena..."
Ništa me na svetu ne raduje više kao kad Bog kroz moje usne govori reč koja mrtvu dušu dovodi u život. Radije gledam ljude da dolaze Hristu nego da posedujem ceo svet. Najbliže nebu gde želim biti sa ove strane bisernih vrata jeste da klečim sa izgubljenom dušom ili da slušam da je neko došao Gospodu Isusu Hristu. Kad propovedam, pitam se čije srce Bog baš tada dotiče svojom milošću. Znam da On to čini. On je obećao da se Njegova Reč neće vratiti prazna. Dok propovedam Reč, verujem da On spasava duše. Ako sam ja u znoju radio, molio se, mučio i pripremao, verujem da će i On raditi. I dok se Njegova Reč navešćuje, pitam se ko će biti spasen?
Sledeće mesto gde možemo zadobijati duše je ulica.
Priča se da D. L. Moody nije oklevao ni minuta da bi se spustio na kolena i molio sa ljudima i nasred trotoara, na ulici, u vozu ili bilo gde, gde je sreo dušu da vapi Bogu. Potrebno nam je malo te svete hrabrosti - ali ne telesnost, ne glupavost, ne samopokazivanje. Bože, ne daj da ikada radimo stvari da bi NAS ljudi videli!
Znate šta je to? To je licemerje. Ali se uz licemerje moramo čuvati i strašljivosti, straha da govorimo izgubljenim dušama gde god i kad god nam se ukaže prilika za to. Neki imaju strah koji nije zdrav, strah koji Prva crkva uopšte nije poznavala.
Neki dan, neki čovek mi je rekao: "Brate, poznajem čoveka kojeg ste vi doveli Hristu; on sada propoveda." Uvek me vrlo obraduje kada čujem da neki čovek nije bio samo spasen kroz moje svedočanstvo, već da ga je Bog odveo da propoveda Reč. Moj prijatelj je nastavio: "Taj mi je mladić rekao da ste ga jednom sreli na ulici i jednostavno upitali: Da li je spasen? Odgovorio je da nije i vi ste rekli: "Mladiću, hajde onda da se pomolimo. Sagnuli ste glave i pomolili se, i on je prihvatio Hrista i otišao svojim putem."
Ne sećam se tog događaja. Ne bi ni prepoznao tog čoveka da ga opet vidim, ali on propoveda evanđelje. Kad mi je moj prijatelj to ispričao, rekao sam: "O, Bože, oprosti mi što sam tako veliki grešnik, te uvek i svugde ne razgovaram sa svim ljudima o Gospodu Isusu Hristu, i ne molim se."
U Lincoln-u, u Nebraski, brat Cox iz Vojske spasa mi je ispričao o najvećem probuđenju u kojoj je ikada učestvovao. Rekao mi je, da taj propovednik tamo uopšte nije bio ordiniran. Bio je to rudar po imenu Pete. I to je sve, samo Pete. Pete je poznavao i znao samo dve stvari: Boga i Bibliju. To je bilo sve. Kuda god je išao, vodio je sa sobom Gospoda i nosio svoju Bibliju. Svima koje je sreo svedočio je o Gospodu Isusu Hristu. Pre negoli su se rudari spuštali u rudarsko okno, Pete je imao običaj moliti za rudare. Neki to nisu voleli te su na kraju rekli: "Sve ćemo uraditi samo da Pete više ne moli za nas."
Jednog je dana dole u rudniku Pete primio poruku od poslovođe: "Dođi gore, želim sa tobom razgovarati."
Znao je o čemu se radi. Pre nego se popeo gore, pomolio se sa momcima. Kada je ušao u kancelariju, "udario" je poslovođu pravo u metu. Rekao mu je: "Jeste li vi hrišćanin, gospodine?"
Poslovođa je malo zbunjeno rekao: "Nisam te pozvao ovamo da razgovaram sa tobom o tome."
Pete je rekao: "Gospodine, na čitavom svetu ne postoji važnije pitanje od toga." I jednostavno mu je otvorio Reč Božju. Kada je poslovođa uvideo da je izgubljen, ubrzo su potekle suze njegovim licem. Isusova ljubav ga je dotakla kroz Pete-ovo srce, te je rekao: "Hajde da se pomoliti." Spustili su se na kolena i poslovođa se pokajao za svoje grehe, prihvatio Isusa i bio slavno spasen. Kada su se digli, Pete je pitao: "Što ste me ono zvali?"
Poslovođa je odgovorio: "O, ništa važno. Zaboravi. Vrati se u rudnik i ako ti neko smeta, samo mi reci."
Brat Cox je nastavio: "Doveo sam tog čoveka u Kansas City i to je bila najveće od svih probuđenja koje smo ikada imali. Nije se tu radilo o njegovom propovedanju za propovedaonicom. Taj je čovek jednostavno razgovarao sa svima koje je sreo. Sve što je rekao, bilo je: 'Jesi li ti hrišćanin?' Razgovarao je sa njima na ulici, u kući, u crkvi - svugde, uvek."
Ljubljeni, verujem da taj čovek nam otkriva nešto od sjaja Prve crkve. Prva je crkva imala oduševljenje. Veliki je deo sveta bio potresen, jer su prvi hrišćani nešto verovali, verovali to tako iskreno da su o tome govorili danju i noću. Moj je najveći greh, verujem, greh ćutanja. Ćutim kad bi ustvari trebao govoriti. Mi moramo govoriti svakome. Ne smemo uzimati zdravo za gotovo da će neko biti spasen. Naprotiv, mi moramo uzeti zdravo za gotovo da je svako izgubljen dok svojim ustima ne kaže da poznaje Gospoda Isusa.
Jedna nam stvar treba stvarati bol u srcu, a to je činjenica da se prilike koje se pojavljuju na našem putu da govorimo za Hrista nikada i nikada ne vraćaju, a mi smo ih propustili! Ta me činjenica muči više od ičega.
O, kad bi večeras umro, ne bi toliko žalio što sam premalo čitao Bibliju - iako to činim i želim činiti još više. Ne bi toliko žalio što sam premalo molio - iako molim; no stidim se mog molitvenog života i želim više moliti. A činio sam i neke druge stvari. Ali stideo bi što me Bog doveo u dodir sa umirućim dušama kojima nisam govorio o Gospodu Isusu! One su otišle u noć, zauvek, i te prilike se nikada više nisu pojavile na mom putu.
ZAŠTO BI SMO TREBALI ZADOBIJATI DUŠE?
Sledeća misao ni bila: Zašto ih zadobijati? Želim vam reći dve stvari. Prva: jer su izgubljene, jer su u grehu. One su izgubljene. Ne znam za bolji razlog za njihovo zadobijanje.
Na jednom od mojih sastanaka k meni je došla jedna devojka i rekla: "Večeras je došao moj otac. Videćete ga, on sedi u prvom redu. Želim da se molite da se on spasi." Zatim je počela plakati.
Rekao sam: "Šta se dogodilo?"
Rekla je: "Tata i mama su živeli u Detroitu. Bili su dobri ljudi; nikome nisu činili zlo, ali su isključili Isusa iz svojih života. Neki se dan dogodila strašna nesreća i mama je poginula. Tata je slomljen, ali je došao ovde večeras. Želim da se molite da bude spasen."
Tokom bogosluženja primetio sam ga kako sedi meni zdesna. Kad sam uputio poziv, čovek je došao Bogu. Taj čovek nije trebao propoved. Kad je smrt pogodila njegovu ženu i otela je iz njegovih ruku i odnela u večnost, imao je najveću propoved u svom životu. Kad je došao Bogu, plakao je. Ljudi su bili potreseni do dubine svojih duša dok je stajao i govorio: "Srećan sam što sam večeras spasen, ali je za moju ženu prekasno. Predugo smo čekali..."
Pitam se, ne odlaze li mnoge duše u večnost kao ta duša, duše kojima je neko mogao ozbiljno posvedočiti. Pitam se je li iko ozbiljan i iskren, sa Hristovom ljubavlju koja gori u njegovoj duši, i govorio toj ženi o njenom stanju. Mi moramo dovesti ljude Hristu pre negoli bude prekasno za njih.
Verujem da ljudi koji umiru bez Hrista završavaju u paklu, kad njihova srca prestanu kucati. Verujem da oni tamo ostaju zauvek! To me uverenje tera dalje i dalje, i molim se Bogu da me tera dok god Gospod ne dođe.
Stotine hiljada duša na dan odlazi, jedna po jedna, u večni mrak i muku. O Crkvo Božja, šta ćeš reći budeš li onog strašnog Sudnjeg dana optužena za njihovu sudbinu?
Naredni razlog zašto trebamo zadobijati izgubljene jeste: Ako ih ne zadobijamo, Bog će tražiti njihovu krv iz naših ruku.
U Jezekilju 33,7-8 čitamo:
"I tebe, sine čovečji, tebe postavih stražarem domu Izrailjevom; slušaj dakle reč iz mojih usta i opominji ih od mene. Kad kažem bezbožniku: Bezbožniče, poginućeš; a ti ne progovoriš i ne opomeneš bezbožnika da se prođe puta svog; taj će bezbožnik poginuti za svoje bezakonje; ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke."
Ovo je strašan odlomak, zar ne? "... ali ću krv njegovu iskati iz tvoje ruke." Tražiće krv! Strašna je stvar stajati pred Bogom sa krvlju od desetina pa i hiljadu dragocenih duša na našim rukama!
Neki engleski sveštenik je došao ujutro na doručak. Očigledno je bilo da je imao besanu noć, jer ga je žena upitala: "Što nije u redu s tobom?"
"Ženo, prošle noći sam imao strašan san."
"Šta si sanjao?"
Muž, koji nije zadobijao duše, rekao joj je: "Sanjao sam da smo došli pred Hristov Sud i dok me Gospod gledao, upitao je: 'Gde su duše slugu tvojega doma?' Sagnuo sam glavu i rekao: 'Ne znam, Gospode.' Gospod je opet upitao: 'Gde su duše dece tvojega doma?' Sagnuo sam glavu i rekao da ne znam gde su duše moje dece. Zatim je Gospod opet upitao: 'Gde su duše ljudi iz tvoje crkve kojima si iz nedelje u nedelju propovedao?' I opet sam morao reći: 'Gospode, ne znam gde su'. Zatim sam video kako se otvorio pakao i ja sam pao u njega i tamo sam video i duše mojih slugu, duše moje dece i duše moje crkve, sve one koje nisam verno upozoravao. Svi su oni škrgutali zubima i proklinjali me, jer ih nisam verno i istinito upozoravao da će dospeti na to strašno mesto."
Zatim je čovek pao mrtav, u prisutnosti svoje žene, i otišao u večnost... Dozvolite mi da ja vas upitam: Ženo, gde su duše tvojih slugu? Majko, oče, gde su duše vaše dece? Propovedniče, pastore, gde su duše tvoje zajednice?
Nakon tri godine provedene u Maloj Aziji, najveći propovednik za koga ja znam uzviknuo: "Čist sam od krvi vas sviju!" Ja to ne mogu reći, a vi?
Možda ćete reći: "Misliš li ti, propovedniče, da je Pavle govorio baš svakome?"
Verujem da jeste, verujem da je Pavle iskoristio svaku priliku kad je mogao nekome govoriti. Nije se plašio, stideo, bio umoran, i sl. Pavle je rekao: "Čist sam od krvi vas sviju!" Ne verujem, da je propustio razgovarati o duhovnom stanju ijedne osobe sa kojom je došao u dodir. Verujem da je upozorio sve koje je sreo.
Dani prolaze. I naše prilike prolaze. Shvatamo li to?
TRAŽIĆE SE KRV
Bio sam na jednom molitvenom sastanku na kojem se Sveti Duh silno manifestovao. Iznenada je jedan čovek za vreme molitve počeo jecati: "Gospode, prošle sam nedelje sreo prijatelja sa kojim sam nekada, pre svoga obraćenja, grešio, i sa njime sam razgovarao o svemu osim o njegovoj duši, a danas sam čuo da je on počinio samoubistvo!"
Tražiće se krv! Znam kako se taj čovek osećao. Odmah nakon moga obraćenja tražio me neko da pođem u bolnicu i vidim čoveka koji je bio ne spasen i u veoma kritičnom stanju. Odlagao sam tri dana nameravajući ići svaki dan, ali sam čekao dok nije bilo prekasno. O, kakvu sam osudu osećao, kad sam čuo da je čovek umro, a ja sam odlagao! Te noći nisam mogao spavati. Možda sam mogao njegovu dušu izbaviti iz pakla i odvesti u nebo.
Hrišćanine shvati, duše oko tebe umiru dok ti odgađaš!
Tražiće se krv! Što to znači? Kad neko ubije čoveka, život mrtvog čoveka se traži od ubice. On je odgovoran za njegovu smrt. On je kriv za tu smrt. Kada Bog od nas hrišćana traži krv izgubljenih duša koje nismo upozorili, ne znači li to da smo mi odgovorni za to što su one završile u paklu? Da! Šta bi drugo to moglo da znači? Mi ćemo se smatrati odgovornima. Mi ćemo se smatrati krivcima.
O, kakva je neiskazana uteha za hrišćanina koji stoji pred Gospodom znajući da je bio veran stražar i upozoravao izgubljene duše na greh, đavola i pakao, i bio veran svedok za svog Gospoda!
U drugu ruku, kakva će biti neiskazana sramota, muka i užas nevernog stražara koji znajući kakva sudbina čeka izgubljene, nije podigao svoj glas da bi ih upozoravao i preklinjao da pobegnu od gneva koji dolazi, već je pustio svoje ljubljene, prijatelje i bližnje da odu u pakao - zauvek izgubljeni! Nije izrekao ni jednu jedinu reč upozorenja.
Nije čudo da verni Pavle viče: "Čist sam od krvi vas sviju!" Nije čudo da je verni George Fox mogao srećan umreti vičući: "Čist sam, čist sam!"
Hrišćanine, jesi li ti čist od krvi svih tvojih prijatelja, poznanika ili rodbine? Ako dosada nisi upozoravao grešnike, hoćeš li se od sada na to odlučiti? Možeš li reći: "Ne želim umreti u saznanju da će od mene Bog tražili krv izgubljenih! Danas ću početi svedočiti i upozoravati sve oko sebe?
