Izgrađivanje ispravnih odnosa
ISPRAVAN TEMELJ
Zdrava i realna slika o samome sebi je vrlo važna. Ta slika je vaš odnos sa samim sobom i ona utiče na sve ono šta radite. Ali šta je sa vašim odnosom sa drugima? Kako se on može ispravno graditi?
U nekom smislu, izgradnja zdravog odnosa može se uporediti sa izgradnjom kuće. Započnete li sa čvrstim temeljem, te slike o samom sebi, tada gradite i snažan temelj. Bez tog snažnog temelja i odnosa koji sledi, mnogo ćete trpeti u životu.
VAŠ KARAKTER
Snažan temelj ima dva aspekta. Prvi je samo sredstvo (pomoć) Svevišnjega Boga, a drugi je razvitak stabilnog karaktera, karaktera sa obeležjima poštenja, vernosti i ustrajnosti.
1. Poštenje
Putujući Europom, naišao sam na mnoge velike i savršeno izgrađene zgrade. Jedna mi je posebno ostala u sećanju. Bila je to prekrasna zgrada, vrlo domišljato dizajnirana sa najmodernijim nameštajem i opremom; divno je izgledala.
Ali tu zgradu niko nije koristio. Vlasti čak nikome nisu ni dopuštale ući u nju. Dok je bila u izgradnji, neko od odgovornih primio je mito, te se tu koristilo neverovatno mnogo lošeg materijala. Zgrada se gradila na lošim temeljima. Milioni dolara potrošili su se na izgradnju te zgrade, ali je nepoštenje pobedilo. Ta prekrasna kuća se nije mogla dati na upotrebu.
Oni koji žive sa lažima i nepoštenjem ne mogu izgraditi zdrav temelj koji je potreban da bi se izgradili ispravni odnosi. Iako su možda privlačni za oko, ljudi koji ih uistinu poznaju izbegavaće bliski dodir sa njima. Njima nedostaje ugodnost pravog prijateljstva te nanose štetu svima koji se usuđuju biti prijatelji sa njima.
Želimo li izgrađivati plodan duhovni odnos, moramo biti pošteni prema sebi i prema Bogu. Ova istina slikovito je prikazana u jednom odlomku u Luki. Izveštaj u 18. poglavlju pokazuje razliku između molitve ponosnog i sebičnog verskog vođe i molitve omraženog sakupljača poreza.
Verski je vođa je molio: "Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi, razbojnici, nepravednici, preljubočinci, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što stičem."
Pokvareni sakupljač poreza stajao je podalje od verskoga vođe, ne usuđujući se m oči podići prema nebu. Ožalošćen, udarao se u prsa govoreći: "Bože, budi milostiv meni grešnome". (Vidi Lk. 18:9-14).
Verski vođa je negirao svoju grešnost. U svojoj neiskrenosti prema Bogu preprečio je uspostavljanje izvornog odnosa sa svojim nebeskim Ocem. Ali sakupljač poreza je bio potpuno drugačiji. On je osećao krivicu, jer je ljudima uzimao nepošteno procenjeni porez. Bio je iskren u vezi svoga greha i priznao ga je Bogu. Zbog njegove iskrenosti, Božje je oproštenje slobodno moglo poteći. Sakupljač poreza započeo je ispravni odnos sa Bogom. Da bi odnosi imali ispravan temelj, otvorena iskrenost i poštenje potrebni su za sve njih.
2. Vernost
Naš je svet pun nevernosti. Muževi su neverni ženama, a žene muževima. Nikada pre nije razvod, apsolutna rastava najprisnijeg ljudskog odnosa, bio tako obična stvar. Birokratija i političari varaju narod, radnici su neverni svojim poslodavcima, prijatelji izdaju prijatelje. U našem modernom društvu nevernost prevladava i to je jedan od razloga zašto postoji toliko mnogo loših odnosa i nepravde.
Vernost je korisna za obe strane odnosa. Pročitao sam jednu priču o nekom čoveku koji je radio u robnoj kući u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Napolju je padala kiša i malo je ljudi bilo u prodavnici.
Dok su prodavači čavrljali jedni s drugima, jedan od njih je primetio staricu kako hoda unaokolo razgledajući. Iako je video da samo ubija vreme, prodavac ju je pozvao da uđe u njegovu kancelariju i odmori se. Posadio ju je u udobnu stolicu i pitao je, može li joj on nekako pomoći. Rekla mu je da samo čeka prijatelja da dođe po nju.
Prodavac je nekoliko puta izašao videti nije li njen prijatelj došao. Konačno ga je pronašao i doveo k ženi koja je čekala u njegovoj kancelariji. Nije trebao biti ljubazan. Ali je on bio veran radnik i nastojao se pobrinuti za sve sa kojima bi došli u radnju.
Žena i njen prijatelj su otišli. Prošlo je nekoliko dana i prodavac je primio prekrasnu kartu zahvalnosti. Kartu zahvalnosti potpisao je vlasnik jedne velike američke čeličane, sin stare gospođe koju je on pozvao u svoju kancelariju.
Ovo ljubazno delo nije bilo zaboravljeno. Vlasnike čeličane je kasnije trebao stvari za neki razvojni program koji je financirao u Škotskoj. Njegova ga je majka nagovarala da nameštaj naruči iz prodavnice u kojoj je radio onaj čovek. Velika narudžba nameštaja iz te prodavnice je narasla na vrednost od nekoliko miliona dolara. Mladi je prodavac postao uspešan poslovan čovek. On je bio veran svome poslu pa i više od toga. I njegova je vernost započela prijateljstvo koje mu je bilo od koristi čitavog života.
Hrist je pokazao kako je važna vernost u priči o čoveku koji je putovao u drugu zemlju. Pre negoli je otputovao, pozvao je svoje sluge i dao im novac da ga ulažu dok njega ne bude.
Razdelio je novac slugama prema njihovim sposobnostima, poverivši jednome 5.000, drugome 2.000, a trećem 1.000 mina, a zatim je otišao na put.
Sluga sa 5.000 mina odmah je počeo njima kupovati i prodavati, zaradivši još 5.000 mina. I drugi je sluga sa 2.000 mina bio veran poverenju svoga gospodara zaradivši dodatnih 2.000 mina. A poslednji sluga je jednostavno iskopao rupu u zemlji i sakrio novac da bi ga sačuvao.
Nakon izvesnog vremena, gospodar se vratio i zatražio od svojih slugu račun za novac. Čovek kojemu je poverio 5.000 mina, vratio mu je 10.000. "Verno si upravljao ovim malim iznosom", rekao je gospodar. "Sada ću ti dati daleku veću odgovornost. Započni radosno sa zadacima koje sam ti namenio."
Drugi sluga je rekao: "Gospodaru, dao si mi 2.000 mina na korišćenje i ja sam ih udvostručio."
"Dobar posao", odgovorio je njegov gospodar. "Veran si i dobar sluga. Bio si veran u ovom malom iznosu te ću ti sada poveriti mnogo više."
Zatim je došao treći sluga: "Gospodaru, ti si tvrd čovjek; bojim se da bi mi oteo ono što sam zaradio te sam zbog toga sakrio novac u zemlju i evo ga, tu je."
Shvativši da je razmišljanje ovoga sluge bilo samo opravdanje za nedostatak njegove vernosti, Gospodar se razbesneo. "Zlikovče!" odgovorio je gospodar. "Lenji robe! S obzirom da si znao da ću tražiti svoju zaradu, mogao si barem staviti novac u banku da bi dobio nekakvu kamatu."
"Uzmite novac od ovoga sluge", zapovedio je, "i dajte ga čoveku koji već ima 10.000 mina, a ovoga beskorisnog slugu izbacite" (Vidi Mt. 25:21-30).
Sluge koje su bile verne poverenju svog gospodara nastavile su razvijati čvrst i trajan odnos sa njime. A neveran sluga bio je odbačen i nikada mu nije bilo dopušteno da ponovno bude u zajedništvu sa svojim gospodarom.
3. Upornost
U građenju čvrstih temelja u odnosima, važno je biti iskren i veran. No, ni iskrenost ni vernost nemaju puni učinak ako nismo uporni. Osnovni princip ustrajnosti Biblija uči u stihu: "Molite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se" (Mt. 7:7).
Molitva zahteva jedino upotrebu glasa, a traženje samo istraživačko oko. Kucanje, međutim, zahteva jednu konkretniju akciju. Ako nešto dovoljno želimo, moramo biti ustrajni i revni. Želimo li graditi dobre odnose, moramo ustrajati u prevazilaženju prepreka.
Na svojim sam putovanjima posetio mnoge zemlje. Dok sam putovao, primetio sam nešto kao pravilo. U zemljama toplih, južnih krajeva, nalaze se prirodna bogatstva, ali su ljudi tamo skloni ljenčarenju na vrućini te su ove zemlje neprestano na ivici nerazvijenosti ili siromaštva.
Međutim, u zemljama na severu, čak i tamo gde su prirodna bogatstva ograničenija, tu ljudi imaju više upornosti. U svojim revnim nastojanjima koriste ono što je dostupno te su ove zemlje često razvijene nacije.
Upornost je takođe potrebna za razvoj bogatih odnosa. A oni koji najviše ustraju, ljudi su koji su se naučili suprotstavljati sezonskim promenama koje donosi život.
BOŽJA SREDSTVA
Iskren i veran karakter koji poseduje upornost daje važne elemente potrebne za temelj zdravog međuljudskog odnosa. Ali ljudski karakter ima pukotine i mnoge trenutke slabosti. U našim odnosima sa drugima važno je pre svega imati odnos sa Onim koji se nikada ne menja, sa Onim koji nas nikada neće izneveriti. To je i razlog zašto jaki temelj mora biti građen elementima koje jedino Bog može pribaviti: tim večnim odnosom, tim predukusom neba.
Večni odnos
Vi, ja i čitavo čovečanstvo prošlosti i sadašnjosti sagrešili smo. I mi smo, poput Adama i Eve, prekršili svoju veru i prekinuli svoj odnos sa Bogom. U starozavetno vreme, od Boga određene žrtve su bile simbolični činovi privremenog obnavljanja čovekovog odnosa sa Bogom. A onda je na zemlju došao Isus Hrist. Njegova smrt na krstu je bila poslednja žrtva; Njegov život bio je dokaz Božje sile uskrsnuća u svakoj čovekovoj situaciji.
Po veri u Hrista spašeni smo od konačnog ishoda (plate) greha, od smrti koja donosi večnu agoniju i odvojenost od Boga. Kroz spasonosnu veru u Hrista naš je odnos s Bogom uspostavljen za čitavu večnost. Iako još uvek grešimo, ipak, imamo neprestano Božje opraštanje. Iako smo još uvek slabi, Hrist nam daje svoju snagu. A sa takvim večnim odnosom, naši drugi odnosi imaju čvrstinu koja im nikada ranije nije bila na raspolaganju.
Na Istoku, je otac snažan autoritativan lik. Kada sam ja bio mladić, imao sam duboki strah od oca, strah nastao od korejskih društvenih vrednosti i od oštrih reči moga oca. Nisam voleo oca i najbolje sam se osećao kad sam ga mogao izbeći.
Kad sam bio mladić, ostavio sam porodičnu religiju - budizam - i postao hrišćanin. Kao rezultat moje odluke, izbačen sam bio iz kuće i izopšten iz porodice. Iako sam oštro osećao rastanak, u svojoj sam usamljenosti znao da mi je potrebniji večni odnos sa Bogom nego udobnost porodice.
Ljubav prema mojoj porodici se nastavljala, i verovao sam i Svetom Pismu: "Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom." (Dela 16:31). Stavio sam svoju veru u taj stih iz Pisma i tri puta na dan sam počeo moliti za spasenje moje porodice.
Ocu sam pisao pisma, ali ni na jedno nije odgovorio. Kad sam već bio izbačen iz kuće godinu dana, moje su molitve postale očajne. A moj je otac postajao sve tvrđi, i tvrđi.
Nastavio sam moliti dve godine, a onda sam čuo da je očev posao sa rukavicama i čarapama propao. Sve je izgubio. Ubrzo nakon toga, došao je u Seul izgledajući bledo i prljavo.
Došao me je videti: "Ti si taj koji je izazvao sve te nevolje", optuživao me je. "Otkad si ti postao hrišćanin, ništa mi ne ide kako treba. Buda i duhovi naših predaka su ljuti na nas. Propao mi je posao i nema načina da ga obnovim. Tu, pred tobom, sada želim izvršiti samoubojstvo. Želim ti vratiti za sve svoje nevolje. Onda ćeš ti se morati brinuti za majku i ostalu decu."
U to sam vreme pohađao biblijsku školu, a otac mi je ostao u obližnjoj četvrti. Nastavio sam moliti za njega, a i svojim sam prijateljima govorio o njemu. Ponudili su se da će poći i pomoći mu prodavati čarape i rukavice. Tada sam otišao k njemu i rekao mu: "Dođeš li na jedno bogosluženje u kapelu, moji će ti prijatelji pomoći prodavati tvoju robu."
Kad je otac to čuo, bio je zadovoljan. Iako mu hrišćanstvo još nije omiljelo, brinuo se za prodaju svoje robe te se složio da će doći na jedno bogosluženje u kapelu.
Tokom tog bogosluženja, ja sam trebao prevoditi propoved jednoga američkog misionara. Kad je američki misionar počeo propovedati, ja sam tiho, u sebi, vapio Bogu da mi do kraja pomogne iskoristiti ovu priliku. Misionar je propovedao jednu propoved, a ja drugu, samo za moga oca.
Iznenada je moj otac podigao glavu. Oči je širom otvorio i činilo se kao da napeto sluša. A onda se nagnuo i počeo plakati.
Međutim, nisam znao jesu li njegove suze suze pokajanja ili suze čoveka koji nije uspeo u svome poslu.
Kad je bogosluženje završilo, studenti su izašli i otac je ostao sam. Sišao sam i vrlo ga pažljivo podigao. "Oče", pitao sam, "šta ti se desilo?"
Kad se okrenuo da me pogleda, lice mu je sjalo poput sunca; znao sam da je Bog dotakao njegovo srce. "Oče", uzviknuo sam, "ti si postao hrišćanin!"
"Slušaj me, sine", odgovorio je, "kad sam stigao ovamo, kritikovao sam vas hrišćane. Mislio sam da znam bolje od svih tih studenata, a i bogosluženje je bilo predugačko i dosadno.
Ali iznenada mi se vid zamaglio i ništa nisam mogao videti. Tada se pojavio Isus i pozvao me po mom imenu. Pitao me koliko ću mu se još dugo odupirati.
Video sam Isusa. Znam da je On živi Bog. Isplakao sam svoje grehe Njemu i sada imam mir i veru u duši. Miran sam."
Sledeće smo trenutke proveli zajedno, veoma radujući se. Dugo smo bili otuđeni; prvo zbog moga straha od očeva autoriteta, a kasnije mojim izopštenjem zbog moje vere u Hrista. Ali sada smo oboje imali večni odnos sa Bogom i na toj smo osnovi postali bliži i sa većim poverenjem jedan prema drugom nego ikad ranije. Rukom pod ruku izašli smo iz kapele.
Počeo je padati sneg. "Oče", rekao sam, "počinje sneg. Moći ćeš prodati mnogo svojih čarapa i rukavica."
"Sine", odgovorio je, "sada se ne brinem za to. Pogledaj ove borove. Nikada nisam video da je to drveće tako lepo."
Srce se moga oca promenilo i čitav je njegov svet postao novi. Pun radosti, rekao je: "Sutra ću poći na selo. Idem reći tvojoj majci o mom novom odnosu sa Bogom."
Sledećeg je dana otputovao vozom vraćajući se kući. S obzirom da se vratio kući bez da je išta prodao, bili su uplašeni. Poput ostalih u porodici, i moja je majka mislila da će biti besan. Čitavu je noć ležala budna iz straha od tog njegovog besa.
Videvši ponašanje porodice, posramio se što ništa nije prodao. Nikome nije rekao da je postao hrišćanin. Kad su ujutro zazvonila crkvena zvona, kleknuo je i molio: "Nebeski Oče, oprosti mi što sam mrzio svoju ženu. Dugo sam se loše ponašao prema njoj. Molim te, oprosti mi sada. S obzirom da si ušao u moje srce, Isuse, imam novu ljubav za svoju ženu i porodicu. Ne želim više vladati njima sa strahom, već sa nežnošću."
Moja je majka čula očevu molitvu i tako je bila dirnuta da je rekla: "I ja želim postati hrišćanka." A onda su se nežno zagrlili.
U čitavom svom životu nikada nisam video majku i oca da bi se ikada zagrlili i poljubili. Ali kada je Hrist ušao u njihove živote, sve je postalo novo. Moja braća i sestre videli su novu nežnost roditelja te su mi poslali telegram da odmah dođem ih posetiti, bili su spremni saslušati moju poruku Evanđelja.
Krenuo sam vozom kući, vraćajući se na isto mesto odakle sam jednom bio isteran. Čitavoj sam porodici propovedao poruku o Isusu Hristu. Od toga se vremena svih jedanaest članova moje porodice spasilo.
Uspostavivši svoje večne odnose sa Bogom po veri u Isusa Hrista, naša je čitava porodica rasla u ljubavi i poštovanju jednih prema drugima. Bili smo u stanju produbljivati odnose koji su ranije bili apsolutno nemogući.
Uživanje miline
Žrtvovanjem svoga bezgrešnog života, Isus Hrist je za nas osigurao put da imamo večni odnos sa Bogom. Ali bez Duha Svetoga nikada nećemo u potpunosti primiti sve blagoslove koje večni odnos sa Bogom po Hristu može doneti. Bog je odredio da će nam Duh Sveti pomoći da uživamo Njegove blagoslove. Bez sile Duha Svetoga, nismo u stanju uživati u Božjim bogatstvima.
Kad je govorio o dolasku Duha Svetoga, Hrist je rekao: "A kad on dođe, Duh istine, uputiće vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što sluša... jer će uzeti od mojega i javiti vam" (Jn. 16:13-15). A ništa na zemlji ne može biti slavnije od blagoslova koje Hrist, po Duhu Svetom, šalje onima koji imaju veru.
Duh Sveti nam pomaže da uživamo Božje blagoslove na tri načina: boraveći sa nama, obitavajući u nama i darivanjem nam Božjeg pomazanja. Uživanje miline tih blagoslova bitni je element u daljnjem razvoju našeg odnosa sa Bogom te izgradnje zdravih temelja u našem odnosu sa drugim ljudima.
Kada primimo Isusa Hrista kao svoga ličnog Spasitelja, imamo i odnos sa Duhom Svetim. Duh Sveti boravi s nama poput atmosfere koja obuhvaća čitavu Zemlju i sva ljudska bića. On je Onaj koji stvara pritisak da otvorimo srce i primimo Isusa Hrista. Duh Sveti neprestano ukazuje na greh, pokazujući Božje jamstvo večnog života kao alternative.
Ali Duh Sveti ne ostaje oko nas poput atmosfere. On ulazi u naš duh i naše telo i čini ga svojim boravištem i hramom. A kroz svoje obitavanje, On nam pruža spoznaju i otkrivenje o Isusu Hristu i o Reči Božjoj, Bibliji. Kao rezultat toga, stičemo novu dimenziju života i spoznaje. Učimo živeti punim životom, životom ispunjenim milinom Božjom, sa bogatstvom blagoslova.
Isto tako, Duh Sveti nas pomazuje silom, silom da Božjim blagoslovima služimo drugima. Kroz vas i mene Hrist želi vršiti svoju službu (dela). Ali bez pomazanja Duha Svetoga, mi nismo opremljeni da bi smo i postali kanali kroz koje Hrist može delovati te ispunili potrebe drugih. Iz toga razloga svima nam je potrebno krštenje Svetim Duhom. Tek kad nas Sveti Duh krsti, kada se "obučemo u Duha", naš hrišćanski život postaje dinamičniji, živahniji i snažniji.
Svaki hrišćanin, dakle, mora razvijati svoj lični odnos sa Svetim Duhom. Bez toga odnosa, ni vi ni ja ne možemo potpuno uživati u mnogim blagoslovima koje nam Bog želi dati. Bez razvijanja odnosa sa Svetim Duhom, vi ližete samo koru od slatke lubenice, i ne jedete i njeno slatko srce.
Budite svesni prisutnosti Duha Svetoga oko sebe. Poželite dobrodošlicu Njegovoj prisutnosti dok vas On čini Božjim boravišnim hramom. Dopustite mu da vas pomaže Svojom silom za službu. Tada ćete naučiti više, i uživaćete u Božjim blagoslovima. Prerezaćete lubenicu, i uživaćete u njenom slatkom ukusu, u ukusu miline koja će trajati kroz čitav vaš hrišćanski život.
