Zašto to Bog dopušta?
Subject: Pitanje
Date: Monday, January 12, 2009 2:37 AM
Postovani,
Zanima me sta bi ste rekli majci kojoj je umrlo jednogdisnje dete od izlivi krvi na mozak ili majci koja je izgubila cetvorogodisnju cerku u saobracajnoj nesreci, kako da veruju u Boga i posle takvih stravicnih gubitaka. Naveo sam ova dva stvarna dogadjaja koji su mi vrlo cesto u glavi kad razmisljam da li Bog postoji. Zelim da verujem u Boga ali mi zdrav razum i ovakve stvari ne dopustaju to. Cak i ako pretpostavim da Bog postoji, pitam se zasto dopusta da se ovakve stvari dogadjaju. Nadam se da cete naci vremena da mi odgovorite.
Unapred hvala.
S postovanjem,
Radovan Blagojevic
Hvala vam na javljanju i postavljenom pitanju.
Pokušaću vam dati kratko mišljenje pošto još par stranica na našem sajtu se opširnije bave ovom temom.
Pitanje: "Zašto nedužni ili nevini stradaju?", je pitanje iz onog opusa "Zašto Bog dozvoljava zlo?", koje je jedno od najtežih pitanja u celoj teologiji. Kaže se da je Bog ljubav, da je večan, beskrajan, sveznajući, sveprisutan, svemogući, itd. Zašto onda ne učini nešto po pitanju zla i patnje?
Šta bi ja rekao nekome ko je tragično izgubio svoga voljenog? Mogu li ja išta reći što bi ga zaista utešilo? Može li iko?
Nevernike (ili nominalne hrišćane) je u situacijama smrtnog slučaja praktično nemoguće utešiti, jednostavno ne postoji ništa za šta bi se oni mogli uhvatiti. Nema tih reči koje bi im donele utehu i olakšanje. Uteha koja bi im se po Bogu ponudila za njih je neprihvatljiva (apsurdna) ili mala. S druge strane za vernike ovo može biti ozbiljan test vere, a na koji Bog ima potpuno pravo da ga sprovede, naročito ako želi da u našem životu učini neko čudesno delo ili da nam dodeli naročiti blagoslov. Tako, Bog ranjava, ali i isceljuje (Jov 5:18; 1. Sam. 2:6).
Knjiga o Jovu govori o ovim stvarima. Bog je dozvolio da Jov izgubi svu decu i svo imanje, i na to još se teško i razboli. Koja je bila Jovova reakcija na sve to? "Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u Njega" (Jov 13:15). "Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje" (Jov 1:21). Jov nije razumeo zašto je Bog dozvolio to što je dozvolio da mu se desi, ali je znao da je Bog svet i dobar, i da je sve pod Njegovom kontrolom, i zato je nastavio da veruje u Njega.
Jov kao vernik je ispravno razumeo koje je njegovo pravo mesto pod Suncem kada je rekao: "Bog dao, Bog uzeo." (Jov 1:21). On je razumeo da:
- su deca dar od Boga (Ps. 127:3),
- ni on sam sebi ne pripada, već Bogu (Prop. 12:7),
- sve što je stekao, Bog je dozvolio da ima (1. Sam. 2:7; Prop. 5:19).
Jovova vera u Božju suverenost je bila dovoljna da ga i dalje održi u životu, da bude utešen od Boga. Nevernici nemaju ovakav "Jovovski stav", stav koji proizilazi iz straha Gospodnjeg, već oni nalaze zamerke i imaju prigovore protiv Boga, jer smatraju da im On uništava vlastitu sreću, i onda kada je to istina a i onda kada to nije. Nominalni hrišćanin se u ovome retko kad razlikuje od potpunog nevernika. Nevernik živi sa zamerkom prema Bogu zato što Bog nije učinio onako kako je on smatrao da je ispravno. Nije kaznio grešnike (tj. "one koji su gori od mene"), nije mi pomogao kad mi je to trebalo, nije mi spasio dete...
No, čovek koji se zaista sreo kako sa Božjom svetošću, tako i sa Božjom ljubavlju (a nisam siguran da nam se pravi Bog, ikad predstavlja na drugi način nego da istovremeno osećamo i Njegovu svetost i Njegovu ljubav), zna u najmanju ruku, da nam Bog nije ništa dužan davati, ni objašnjavati, niti nam se pravdati. Mi ljudi, bili smo ti koji su se okrenuli od Boga a ne On, On se nije okrenuo od nas. Ako se Bog na neki način bavi s nama, onda to čini zato što se u svojoj milosti odlučio na to a ne zbog nekog našeg prava na to.
Vernik bi trebao uvek da sebe drži u strahu Gospodnjem, čak i onda kada se nađe u "vatri nevolja". Bog je dobar, pravedan, Onaj koji nas voli i koji je milostiv. Na kraju krajeva On je Bog, a mi smo samo Njegova stvorenja. Zašto bi mi slaba i smrtna ljudska bića trebala da očekujemo da smo u stanju da u potpunosti razumemo puteve Božje? (Isa. 55:8-9). "Ne okreće se Sunce oko Zemlje, već Zemlja oko Sunca."
Najčešća greška koju činimo u našim optužbama protiv Boga, zbog našeg gubitka, je mišljenje da je Bog okrutan i nezainteresovan, da On ne može da razume veličinu našeg bola. No, da li je ovo istina?
Zaboravljamo da je Bog iskusio kako to izgleda kada se mora gledati patnja svoga voljenog (deteta) i šta znači nositi bol u srcu za njime. Zar Isus Hrist, Njegov Sin nije bio svirepo mučen i ubijen, i to potpuno nedužan. Šta mislite kakav bol u svome srcu je toga dana nosio Bog Otac, i koliko je to bilo strašno? Ima li onda smisla prebacivati Bogu da je nezainteresovan, i da On naš bol ne može razumeti? Da nas ne može utešiti?
Ipak, na kraju složićete se sa mnom, posle svakog zla koje nas zadesi, život mora da ide dalje, zbog nas samih i zbog naših dragih i živih, a kako će on ići dalje, to zavisi samo od nas samih. Činjenica je da nevernici u ovakvim situacijama nemaju nikakve nade i utehe, i da mogu provesti sve dane do kraja svoga života u besu, tuzi, optužbama i gorčini koja će da ih razjeda kao "rak rana". Dok vernici mogu u Bogu da nađu utehu i snagu za dalje.
Zato, ja bi uvek izabrao verovati Bogu i onda kada u mome životu ima tako malo svetla i tako malo odgovora na neka pitanja. Biram verovati da je Bog u stanju da se za sve pobrine. Možda ovo zvuči "nerazumno", ali zar priroda vere nije često takva da prkosi zdravom razumu? Bolje je imati nekakvu utehu i nadu u životu, nego nikakvu. No, ova "nekakva" nije i bilo kakva, kako to i zaključuje psalmista: "Blago onome, kome je pomoćnik Bog Jakovljev, kome je nadanje u Gospodu, Bogu njegovom, koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima; koji drži veru uvek." (Ps. 146:5-6)
Kao neki dodatak svemu ovome rečenom, pogledajte na našem sajtu još sledeće stranice koje se detaljnije bave ovim pitanjem:
- Kako Bog to može da dopusti? - Wilhelm Busch
- Zašto Bog dopušta zlo - dr A. E. Wilder Smith
- Kada izgubite nekoga koga volite - Jovan Hagaj
Pozdrav i svako dobro.
