Naslovna » U Hristu » Članci » ....

Kada izgubite nekoga koga volite

Jovan Hagaj

Naš jedini sin, Stevan, umro je 1975., nakon 25 godina ispunjenih patnjom i trpljenjem. Stevan je pri rođenju bio maltretiran i povređen od strane pijanog doktora. Tokom prva tri sata života disao je samo svaka dva i po minuta, a zatim je proveo ostatak svog života ležeći na krevetu ili sedeći u kolicima. Nikada nije stekao kontrolu nad svojim udovima i nikada nije progovorio više od nekoliko reči.

Uprkos svemu ovome, Stevan je bio zadivljujuće dete. Nosio je radost i nadahnuće kuda god je išao. Svojom predanom molitvom i strpljivim, ustrajnim slušanjem pomogao je i meni samom da prođem kroz mnoge teške periode života.

Kratko pre nego što nas je Stevan napustio, ja sam počeo da pišem knjigu. Nazvao sam je MOJ SIN, STEVAN, i nameravao sam da ona bude priznanje ne samo Stevanu, već i mojoj ženi, Danici, koja se tako dugo žrtvovala za njegovo dobro. Čitajući ponovo knjigu sada, poslednjih nekoliko rečenica me naročito pogađa:

"Volim da razmišljam o svome sinu na nebu, gde sada hoda i trči. Kakva to ogromna pobeda mora da je za nekoga ko je bio doživotni zarobljenik tela razdiranog neudobnošću i bolom, a sada je našao oslobođenje u beskrajnim vidicima večnosti. Nedostaje mi. Strašno, ponekad. Ali Stevan je sada slobodan, najzad slobodan; i ja, kao i njegova majka, zahvaljujem Bogu."

Više od deset godina prošlo je otkako sam napisao ove reči. I on mi još uvek nedostaje. Smrt ove osobe koja mi je bila draga ostavila je trajni ožiljak. Stevan me je promenio. Njegovim rođenjem postao sam otac. I sada, kada on više nije s nama, promena ostaje i podseća me na njega - i na njegovu odsutnost.

Govorim vam o Stevanu, jer želim da razumete da - budući da sam i sam iskusio razdoblje žalosti - mogu lako da shvatim kroz kakve stvari vi prolazite, ako ste izgubili nekoga ko vam je bio blizak.

To je bolno. Ali bol je u redu, čak i ako vam dolazi iz neočekivanih izvora.

Simptomi koji prate žaljenje Na primer, ako ste nedavno izgubili nekoga koga volite, verovatno ste iskusili nešto od sledećeg:

- odbijanje da poverujete da se to dogodilo;

- osećanje da je osoba koju ste izgubili još uvek tu okolo;

- želja da se "traga" za osobom tamo gde je ona često odlazila;

- potreba da se razgovara sa osobom, kao da je ona još uvek ovde;

- nagon da se govori drugima o toj osobi;

- nesposobnost da se uopšte govori;

- napadi neprirodne odlučnosti da se produži sa životom kao da se ništa nije dogodilo;

- nasilne promene u raspoloženju i iznenadna osećanja depresije;

- izlivi nekontrolisanog plača;

- gnev prema Bogu - zato što je dozvolio da se to dogodi;

- gnev prema drugim ljudima - samo zato jer su srećni;

- krivica da nekako - zbog toga što ste takva osoba - zaslužujete da budete u žalosti;

- krivica da niste uspeli da sprečite smrt, ili krivica da ste vi još uvek u životu;

- padanje u nesvest, ili čak potpuni slom tako da drugi moraju da se brinu o vama.

U odnosu na uobičajeno ponašanje, nijedna od ovih stvari nije normalna. Ali ni smrt nije normalna stvar. Nagli nestanak osobe koju ste dugo vremena znali i voleli najgori je udarac koji ste mogli zadobiti. Vaša stabilnost, sreća, vaša budućnost - sve ovo i više, naglo su i nasilno napadnuti, tako da dospevate u stanje šoka.

Svi simptomi žalosti vidovi su te "reakcije šoka." Oni su jednako prirodni kao i krvarenje iz rane, i zamišljeni su da vam pomognu da podnesete smrt drage osobe. Simptomi mogu doći u fazama, tako da se osoba koja je u žalosti kreće tokom nekoliko meseci kroz niz duševnih stanja.

Ali oštri bol koji osećate kada izgubite voljenu osobu ne traje večno. Žaljenje zaceljuje baš kao što i i fizičke povrede zarastaju.

Ono može ostaviti ožiljke, ali na kraju prestaje i ostavlja vas da se vratite svom svakodnevnom životu. Bez oklevanja vas uveravam da možete pronaći snagu u svom razdoblju žalosti. Vi možete proći kroz to.

Pobeda je moguća

Dozvolite da vam ispričam priču koja na prvi pogleda kao da nema mnogo veze sa žaljenjem. Pročitao sam je nedavno u nekom stranom časopisu.

Neki mladi Amerikanac po imenu Maks, dobrovoljno se prijavio da ide u Vijetnam. Mesec dana pred kraj njegovog roka, bitka za Khi San je počela. Petog dana bitke, Maks je iskočio iz vozila i video granatu gde leži ispred njegovih nogu. Misleći da pala sa njegovog opasača, sagnuo se da je podigne. Usledila je zaslepljujuća eksplozija.

Maks je vozilom bio prevezen u hiruršku bolnicu 50 km dalje. Izgledalo je da je već mrtav. Njegova desna ruka i obe noge bili su razneseni. Imao je šrapnel u plućnom krilu. Održavala ga je tek puka volja za životom.

Sledećih 18 meseci proveo je u vojnim bolnicama. Doktori su ga uveravali da nikada neće moći da prohoda. Borio se da povrati osećaj samopouzdanja i bilo mu drago da je živ, ali ne i da je u takvom stanju.

Snaga volje

Jednoga dana, Maksova bivša devojka je došla da ga poseti. Zajedno su izašli u park bolnice, on vozeći se u kolicima. Približavajući se raskršću, on je požurio napred i nezgodom ispao iz kolica u jarak pokraj puta. Kasnije je taj doživljaj ovako opisao:

"Batrgao sam se bespomoćno kao riba na suvom, ležeći u prašini. Dva bolničara su pritrčala i vratila me natrag u kolica. Moja pratilja je bila gotovo histerična, vičući stalno: 'Tako mi je žao, Maks! Tako mi je žao!'

Stid i neprijatnost zbog pada pekli su me u srcu kao žeravica. Nisam mogao zaboraviti naš prvi susret: bilo mi je 24 godina i bio sam visok metar i devedeset, zdrav i prav. Sada sam u kolicima. Mislio sam: 'Da li je ovo sve što mi je preostalo - da me vozaju okolo kao vreću krompira do kraja života? Ne! Neću da uvek budem bespomoćan. Biće mi potrebno mnogo pomoći od Boga, porodice prijatelja, ali od mene će postati nešto!'"

I to je upravo ono što je Maks postigao. Vratio se u svoj rodni grad, naučio da hoda uz pomoć veštačkih udova, da vozi prilagođavajući auto svojim potrebama, našao sebi stan i počeo da živi nezavisan, normalan život. Godine 1970., uspešno se kandidovao za poslanika u senatu svoje savezne države, a zatim prihvatio mestu u Odboru za pitanja ratnih veterana, u američkom Senatu, i 1977. bio postavljen za upravnika Administracije ratnih veterana. Godine 1982. bio je izabran za Sekretara savezne države Džordžija i sada već služi u svom trećem mandatu.

Zaceljivanje rane

Njegova priča baca važno svetlo na žaljenje. Gubitak udova i gubitak voljene osobe mogu biti vrlo slični. U oba slučaja, postoji razbijanje prethodne celovitosti; oba slučaja zahtevaju veliko ponovno prilagođavanje novim okolnostima; oba guraju žrtvu u proces žaljenja. U stvari, ljudi koji su izgubili voljenu osobu često koriste sliku amputacije da opišu svoja osećanja: "Kao da je neko odsekao deo mene."

Biti blizu nekoga znači deliti s njim veliki deo svoga vremena, svoje pažnje i svoje ljubavi, i stvoriti uzajamnu zavisnost u područjima kao što su hrana, odmor, vlasništvo, porodične odgovornosti ili emotivna podrška. Čak i životinja, kućni ljubimac, može postati "deo vas," i prouzrokovati vam žalost kada umre.

Kada, dakle, počinje zaceljivanje? Verovatno uporedo sa žaljenjem. Žaljenje je kao putovanje: putujemo od mesta sreće gde smo mislili da možemo živeti večno, tragajući za drugim mestom sreće koje ćemo pretvoriti u svoj dom. Ponekad se čini da takvo mesto ne postoji.

Pa ipak, u jednom trenutku svog puta, mi shvatamo da smo zašli iza ugla. Ispred vidimo odsjaj mesta sreće koje nam leži na dohvat. I želimo da stignemo tamo.

Koliko će put žaljenja biti grub i težak zavisi od mnogo stvari. Trauma tuge je veća, što nam je osoba koju smo izgubili bliža. Gubitak bračnog druga, za koga vas toliko toga veže, verovatno će vas pogoditi jače nego gubitak roditelja od kojih ste već dvadeset godina bili nezavisni.

Porodica i prijatelji predstavljaju ogromnu podršku u žalosti, ali ponekad mogu i da ne razumeju kroz šta vi sve prolazite.

Pretpostavljam da su vas već ohrabrili da se "saberete," ili vas ukorili što već niste "prebrodili tu fazu." Šest meseci nakon smrti, većina ljudi očekuje da ste se vi već "vratili u život." Ono što oni ne razumeju jeste da put žaljenja često traje dve godine. U velikoj meri žaljenje se prebrođuje kroz nadu - nadu u to da će žalosti doći kraj, i da ćete vi, u ne tako dalekoj budućnosti, doseći mesto sreće. Rekavši ovo, moram da dodam nekoliko stvari koje vam mogu pomoći na ovom putovanju.

VODIČ KROZ ŽALOST

1. Pustite voljenu osobu. Smrt je razilaženje puteva. Ne možete više da se brinete za osobu koja je umrla; želeli to ili ne, prinuđeni ste da tu brigu predate Bogu. To može biti bolno. Ali, pokoravanje smrti je jedini način da se smrt ostavi za sobom. To je razlog zašto su zvanični oproštaji na sahranama važni, i zašto je prihvatanje smrti mnogo veći problem kada posmrtni ostaci ne mogu da budu pronađeni, ili kada je osoba umrla negde daleko te se čini da je samo "još uvek na putu."

2. Potvrdite prošlost kroz zahvalnost. Posebno kada je smrt preuranjena, prošlost preminulog može izgledati zatamnjena ironijom i nepravdom. Ono što je ostvareno može da izbledi pred čudovišnom štetom zbog neostvarenog potencijala. Ali čak i ako onaj koga ste voleli nije umro kao Avram, "star i sit života," važno je da se njegov život pamti više nego njegova smrt. Blagoslovi koje ste primili kroz njega, ostaju čak i kada je sve samo prošlost. Čuvajte i negujte svoje uspomene, i dajte Bogu hvalu za ono što vam je bilo dato.

3. Primite ohrabrenje kroz Sveto Pismo. Biblija je puna utehe za ožalošćene. Čitajte Psalme i naći ćete, pored hvalospeva Bogu, i pesnikovu stvarno iskustvo i razumevanje bola i stradanja. Čitajte Evanđelja i srešćete Spasitelja u kome, kako Pavle piše, "pobeda proždre smrt." U molitvi vam se može činiti da je Bog daleko. Takvo osećanje je razumljivo. Ali ne brinite - naći ćete utehu i snagu u Njegovoj Reči.

4. Dozvolite drugima da vam pomognu. Pokušajte da se ne izolujete. Ima dovoljno ljudi oko vas koji žele da sa vama podele vašu tugu i bol: porodica, prijatelji, hrišćanski propovednik. Vreme provedeno sa njima podići će vaš duh i pomoći vam da lakše podnesete sve ovo. Vašim vernim prijateljima vaša žalost može jednako teško pasti kao i vama. Ponekad oni neće znati šta da kažu, i mogu delovati ukočeno iz straha da ne kažu nešto što će povrediti vaša osećanja. U takvom slučaju, "dozvoliti drugima da pomognu" može značiti i to da budete iskreni prema njima o tome kako se osećate, tako da oni ne moraju stalno da se pribojavaju šta će reći.

5. Disciplinujte sebe na blag način. Postoje vremena kada nam je svima potrebno da se oslonimo na druge. Koliko je moguće, trudite se da održavate spoljašnje stvari svoga života u pokretu kao i do tada. Ako ste majka male dece, to će biti neophodno njih radi. Ali to će vam takođe iznova uveriti da se život nije potpuno raspao, i zaokupiraće vašu pažnju u vreme kada dugi periodi neaktivnosti mogu ići u prilog depresiji.

Uzdanje u Boga čini veliku razliku u tome kako se proživljava doba žalosti. Biti hrišćanin ne znači biti oslobođen od bola, ali znači imati svetlost koja dopire odozgo i razgoni naše mračne oblake. Na kraju krajeva, vernik koji umire nije izgubljen - on odlazi da bude u prisutnosti svoga Gospoda. Stoga, bar s njegove strane gledano, nema razloga za žalost.

Pogovor

Nekoliko dana pre nego što sam ovo napisao, moj otac je umro. Svi smo znali da to dolazi, ali ja nisam imao pojma da ću doživeti takav potres nakon njegovog odlaska.

Postoji bolna praznina u mom životu. Još uvek hvatam sebe kako uzimam telefon da bih ga pozvao i upitao za nešto, a onda shvatam da više nije ovde.

Otac je bio vrlo disciplinovan u svojoj pobožnosti. Provodio je vreme u molitvi svako jutro. Pročitao je Bibliju 103 puta. bio je disciplinovan u ishrani i načinu života. Bio je čovek od reda i odgovornosti i u pogledu svojih obaveza. Propustio je da prisustvuje nedeljnoj školi u crkvi samo jednom u skoro 70 godina.

Verujem da se emocionalno može izvući prava korist iz tatinog disciplinovanog načina života. Zapamtite, i vi možete naći snagu u žalosti.

Idite napred uprkos tuzi. Konačno, ostavićete to za sobom.

Izvor: HRIŠĆANSTVO, Br. 2. <geocities.com/hriscanstvo>.
"Jer ovo da znate da nijedan kurvar, ili nečist, ili tvrdica (koji je idolopoklonik), neće imati dela u carstvu Hrista i Boga."
- Efescima 5:5

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 207
Ukupno: 2599222
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/izgubiti.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.