Kako Bog može to da dopusti?
- Kada mi neko kaže: Ne verujem u "Strašni sud", onda odgovaram: "Pričekaj. Uverićeš se!"
DA LI MOŽEMO OPTUŽIVATI BOGA?
"Kako može Bog da dopusti sve to? Ako ovim pitanjem hoćemo da optužimo Boga, onda smo na pogrešnom putu. Zamislimo ovakvu sliku: Na sudu, na mestu za sudije, sedim ja, mali i jadni čovek, a na optuženičkoj klupi sedi on, Bog. I sad ja, buntovnik, u ulozi sudije, pitam optuženog Boga: Kako si mogao, optuženi Bože, da dopustiš sve to?" Naravno, jasno nam je da to ne biva tako. Nema takvog boga koji dopušta da mi sedimo na mestu sudije, a on na optuženičkoj klupi. Ne! Ne postoji taj bog koji dopušta da mu mi sudimo. To bi bio smešan, bespomoćan i jadan bog. Postoji, međutim, sveti i živi Bog koji sam sedi na mestu za sudije, a mi sedimo pred njim na optuženičkoj klupi.
Sećam se, kako sam se u nemirno vreme između dva svetska rata, našao na nekom skupu ljudi. Bili su uzbuđeni, a govornik je, kada me je ugledao, povikao: "A, evo dolazi nam pop! Pa nek' izađe pred nas!" Izađoh dakle, a govornik reče: "Vi mislite da ima Boga! Pa, ako ga ima, onda ću ga verovatno sresti jednom posle moje smrti..." Klimnuo sam glavom. A on nastavi: "Radujem se tome. Onda ću prići tom Bogu i reći: 'Znao si da deca umiru od gladi, dok drugi sve imaju, a ništa nisi učinio! Dozvolio si da bude ratova u kojima su nevini morali da pate, a krivci su, smejući se, izvukli korist. Ćutao si na sav jad, nepravdu, ugnjetavanje i iskorišćavanje!' Da, sve to hoću da stavim pod nos vašem Bogu... A znate li, šta ću mu onda reći? 'Beži sad, Bože! Dole sa tvog prestola! Odlazi!...'"
Tako! Sada je govorniku uspelo da se i ja naljutim. Upao sam mu u reč: "Tako je! Na tog boga ću i ja vikati zajedno sa vama: "Dole sa tvog prestola! Odlazi!..." Odjednom zavlada tišina. Govornik me začuđeno gledao. Verovatno je imao neprijatan osećaj da se nekako zbunio i da, možda, ja i nisam sveštenik. Bilo je gotovo smešno kako su svi zapanjeno zurili. Uspeo sam da se atmosfera odjednom promeni, tako da smo mogli razumno da razgovaramo. Morao sam da iskoristim ovu priliku: "Vidite, Bog koji dozvoljava da vičete na njega, morao bi stvarno da bude neki smešan Bog. Ne - takav Bog stvarno ne postoji. On postoji jedino u vašoj glavi. Bog koji dopušta da ga vi pozivate na odgovornost, Bog pred kojim vi stojite kao sudija, a on je optuženik... Takav Bog postoji jedino u potpuno smušenim glavama. Stoga mogu da kažem samo ovo: Neka ode takav Bog! Sa takvim bogom moramo najzad da okončamo...!"
"Ali - vi ste sveštenik", promuca, nekako zaprepašćeno, govornik. "Svakako, jesam! Zato i hoću da vam kažem..." - podigoh glas, da svi mogu da čuju - "zato hoću da vam posvedočim: postoji jedan drugačiji, istinski Bog. Ne pozivate vi njega na odgovornost, već on vas. On će vama suditi. A onda će vam zapeti reč u grlu!
Nema Boga kome bi mogli da kažete: "Odlazi!" Ali postoji Bog koji je sveti, živ i pravi Bog. A taj bi mogao vama da kaže: "Odlazi!..."
"Kako može Bog da dopusti sve to?" Ako ovim pitanjem hoćemo da pozovemo na odgovornost živoga Boga, onda sve gledamo naopako i sigurno je da nećemo dobiti odgovor. Samo ispadamo smešni.
BOG KAO DADILJA?
"Kako može Bog da dopusti sve to?", pita čovek užasnut i buneći se, naočigled svih strahota koje se događaju. A to pitanje se postavlja nama, hrišćanima. "Molim, dajte odgovor", kažu, "pa optužujemo vašeg Boga. Šta imate da iznesete u njegovu odbranu?"
Da li hrišćani, sada, treba da počnu da opravdavaju i brane Boga? Kakvu to besmislenu predstavu o Bogu ima svet, kada od nas očekuju da branimo i opravdavamo Boga. Zamišljaju Boga kao neku Dadilju! A zadatak dadilje je da pazi da u dečjoj sobi sve bude u redu. A onda jednog dana desi se da dete padne kroz prozor. Svi dotrče, zgranuti: "Gde li je ta dadilja? Kako je mogla da dopusti tako nešto?" Da, tako gledamo i na Boga. On je - tako misli čovek - obavezan da se brine da na ovoj zemlji sve ide, donekle, dobro. Za njega se baš ne brinemo mnogo, kao što se ni u velikoj kući ne brinu baš oko dadilje. Ali nesreća se dogodila, sve je krenulo naopako. Tada, odjednom, svako uzbuđeno pita za nebesku dadilju. Ali nju ne možemo da pozovemo na odgovornost. Ona ćuti. Onda se obraćamo njenim prijateljima, hrišćanima: "Kako može vaš Bog da dopusti sve to?" O, mi hrišćani bismo bili ludi, ako bismo hteli da branimo Boga. Pa Bog, uopšte, i nije nebeska dadilja. Gde to u svetu stoji zapisano da je on, u ovom svetu ljudske pakosti i ludosti, obavezan da brine za red? Bog nam nije nikako dužan. On je Gospodar!
DA LI JEDNOSTAVNO PORICATI BOGA?
Dešavaju se tolike strahote, a Bog ćuti. Za mnoge je onda, zaključak jasan: Boga nema! Nema Boga koji je Gospodar sveta! Nema Boga koji sve vidi i čuje!
Čovek briše Boga iz svog života. "Neka teolozi vide kako će izaći na kraj s tim problemom!" Ali šta, ako Bog ipak postoji?! Kako, kada je mnogo lakše poricati ga?! A sada hoćemo da kažemo, glasno i jasno: Bog živi! Bog postoji!
A kada nas pitaju: "Kako to znate tako sigurno?", onda odgovaramo: "Bog se objavio. Došao je među ljude posredstvom svoga Sina, Isusa Hrista. Otkako je Isus Hristos došao na svet, ne možemo više da poričemo da Bog postoji. Od tada je poricanje Boga ili neznanje, ili zla volja.
BIBLIJSKO GLEDANJE NA SVET
Ako hoćemo da razumemo svet, moramo najzad da uzmemo u obzir biblijsko gledanje na svet. U protivnom, nećemo izaći na kraj sa svojim životom i problemima.
Biblija kaže; Svet je harmonični i divno delo Božijih ruku. Kruna tog stvaranja bio je čovek. Bog ga je silno uzdigao, trebalo je da bude partner Božiji. To je, doduše, bilo moguće samo u potpunoj slobodi. Međutim, na početku istorije čovečanstva stoji prakatastrofa: krivica! Čovek je zloupotrebio svoju slobodu da bi se suprotstavio Bogu. Hteo je da bude sam svoj Bog - to želi do dan-danas.
Biblija već u prvim poglavljima govori o čovekovom padu, o grehu. U taj pad je uvučeno celo čovečanstvo, kao kad se pusti brana; patnja, smrt, suze, beda i nepravda prodreše u svet.
Biblija kaže: Ne živimo više u svetu kakav je Bog hteo i zamislio. Živimo u "palome svetu" u kome vlada greh i u kome je đavo, "ubica" i "lažov" dobio toliku vlast da se naziva "bogom tog sveta".
Dakle, Biblija gleda na svet vrlo realno i to razmišljanje se poklepa sa stvarnošću.
Ona, dalje, kaže: Taj svet Bog ne prisiljava na red silom. Svet mora da završi svoj put. Sve što je grozno i užasno i loše mora da sazri, dokle Bog ne učini tome kraj i stvori "novo nebo i novu zemlju". U našem "palome svetu" već je počelo da se odomaćuje to novo. Bog, naime nije digao ruke od tog sveta; poslao je svog Sina, Gospoda Isusa Hrista. On je na krstu umro za grešnike, a onda je ustao iz mrtvih. Tamo gde ljudi veruju u ovog Hrista i prihvate ga, tamo počinje već novi, budući svet. Ljudi koji pripadaju Gospodu Isusu Hristu priznaju: "Bog nas je izbavio iz vlasti tame i preneo u carstvo svog dragog Sina". Preko Hristovih učenika Bog hoće ovom nesrećnom svetu da da utehu, mir, ljubav i pomoć. Oni više ne pitaju: "Kako može Bog sve to da dopusti?", jer znaju da jedan pali svet ne može ni biti drugačiji. Ali oni pomažu ovom svetu koliko mogu. Uostalom "čekajte novo nebo i novu zemlju gde prebiva pravednost".
Ali, vratimo se našem pitanju: "Kako može Bog da dopusti toliko užasnih stvari?" Jer, ako se i složimo s time da strahote priliče palome svetu, ipak se to mučno pitanje, jednako, nameće svima koji su lično pogođeni. Pomislih na jedan mladi bračni par koji su svim srcem voleli svoga sina. Jednog dana su im doneli u kuću mrtvo dete. Ubio ga je neki pijani vozač automobila. I pitanje je opet tu: "Kako može Bog da dopusti sve to?!"
MOŽEMO LI DA RAZUMEMO PUTEVE BOŽIJE?
Mislim, da Bog koga mogu da shvatim i razumem uopšte nije Bog. On bi bio samo čovek. Jedno dete ne razume šta čini njegov otac. A mi uobražavamo kako bi uvek morali da razumemo puteve Božije.
U davan vremena mogla se naći u čitankama jedna dobra priča. Evo je:
Bio jednom neki stari pustinjak. Uvek je gunđao nešto protiv Božijih puteva. Ali jednog dana mu se u snu pokaza nešto što ga je smirilo. Pojavio mu se Božiji glasnik. Taj ga pozva da pođe s njim. Dođoše u Jednu kuću gde su ih ljubazno primili. Domaćin kuće reče: "Danas slavim za mene srećan dan. Moj neprijatelj se pomirio sa mnom i poslao jedan zlatni pehar u znak izmirenja. Sledećeg dana pustinjak je video kako glasnik Božiji uzima pehar i htede da se naljuti. "Ćuti! Takvi su putevi Božiji", objasni glasnik. Uskoro su opet stigli u jednu kuću. Domaćin, prava cicija, poče da psuje i vređa nezvane goste. "Moramo da produžimo", reče glasnik - i dade domaćinu zlatni pehar! Pustinjak htede da digne dreku... "Ćuti! Takvi su putevi Božiji!", čulo se opet.
Iste večeri dođoše kod nekog čoveka koji je bio jako tužan, jer mu ništa nije polazilo od ruke i pored sveg truda. Nesreća ga je stalno pratila. "Bog će već pomoći", reče glasnik i zapali pri odlasku kuću. "Stani!", povika pustinjak... "Ćuti! Takvi su putevi Božiji!"
Trećeg dana stigoše kod nekog čoveka. Bio je mračan i povučen, jedino je prema svom sinčiću bio ljubazan, pošto ga je jako voleo. Kada su odlazili, sledećeg dana, taj čovek reče: "Ne mogu da vas otpratim, ali moj sinčić sme s vama do mosta. Pripazite na dete" "Bog će ga sačuvati", odgovori glasnik - a kasnije, na mostu, baci dete u reku. "Licemerni đavole", povika pustinjak, "nisu to putevi Božiji..."
U tom trenutku pretvorio se glasnik u anđela punog nebeskog sjaja: "Počuj! U peharu je bio otrov; onog ljubaznog čoveka sam spasio smrti, a ona cicija je iz pehara popila smrt. Siromah će naći blago kada bude zidao kuću i to će ga spasiti bede. Čovek, kome sam bacio dete u reku, bio je veliki grešnik, a dete koje je on podigao postalo bi inače ubica. Gubitak deteta će izmeniti srce oca, a dete je ovako, u dobrim rukama. Gledaj i razumi: sada si video nešto od Božije mudrosti i pravičnosti. Poštuj ubuduće njegovo skriveno delo!"
Ova priča se ranije nalazila u čitankama. A ljudi, koji su kao deca čitali ovako dobre priče, nisu bili tako brzi sa pitanjem koje optužuje: "Kako može Bog da dopusti sve to?" Oni su znali da mi, obični ljudi, ne možemo da razumemo puteve Božje. Nas, doduše, ne sreće anđeo koji bi nam stvari tako lepo objasnio kao u slučaju pustinjaka. Mi moramo da prođemo kroz tamu i da shvatimo, da su nam putevi Božiji nepoznati.
Tako nam i Bog govori kroz usta proroka Isaije (55,8-9): "Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi, veli Gospod. Nego koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putovi moji viši od vaših putova, i misli moje od vaših misli".
A jedan pesnik, opet, peva: "Ko može da Te razume, o, Gospode, ko se Tvome svetlu približiti može? Ko može da vidi ishod puta koji Ti vodiš? Ti odvezuješ ono što mi vezujemo, Ti rušiš što mi gradimo. Mi ne možemo to da dokučimo, Možemo samo da se pouzdamo."
HRIŠĆANI UMEJU DA ČEKAJU
Istina. Na većinu teških pitanja ne dobijamo odgovor ovde. Bog nas nije učinio svojim tajnim savetnicima. Moramo da se pomirimo s tim, da: "Njegove misli nisu naše misli".
Ali mi hrišćani znamo: nećemo uvek ostati u ovoj tami. U večnosti će se rešiti sve zagonetke.
Jednom je neki iskusni hrišćanin naveo sledeći primer: Ako posmatramo naličje persijskog tepiha, videćemo samo zamršeni splet isprepletenih niti. Okrenemo li tepih na lice, videćemo predivne šare. Tako otkrivamo da je predivna zbrka, ustvari, veliki i divan red.
Danas, ovde na zemlji, gledamo tepih događaja samo s poleđine. Sve nam se čini zamršeno i besmisleno. Ali u večnosti ćemo moći da se divimo pravoj strani tepiha. Čudićemo se, tada, kako nas je Bog uvek vodio smišljeno i po planu. Mi u tome ličimo na vozača automobila koji vozi kroz noć. On bi najradije da vidi nešto od predela koji ga okružuje, ali mrkla noć obavija sve oko njega i on ne vidi ništa od onog što bi želeo da vidi. Pa ipak, on ima onoliko svetla koliko mu je potrebno da bi mogao da vozi. Farovi njegovog automobila jasno osvetljavaju put koji je pred njim.
Tako je i s nama hrišćanima. Želeli bismo da saznamo mnogo toga. Rado bismo da imamo uvid u planove Gospodnje i hoćemo da znamo, zašto dopušta ovo ili ono. Ali mi živimo ovde, na Zemlji, u tami. Većina stvari za nas je tajna. Ali Bog nam u svojoj reči daje toliko svetla da možemo da nađemo pravi put. Njegova Reč , Zakon i Jevanđelje osvetljavaju put pred nama - baš kao farovi. Potrudimo se samo da nas ta dva fara - Božija zapovest i jevanđelje o Isusu Hristu - upute na pravi put koji vodi ka večnom cilju.
A kada stignemo u večnost, obasjaće nas svetlost. Videćemo šta je bilo desno i levo od našeg puta; saznaćemo ono što je ovde za nas bila tajna. Tada ćemo znati zašto "Bog sve dopušta".
ZAR SADA NE DOBIJAMO BAŠ NIKAKAV ODGOVOR?
"Kako može Bog da dopusti sve to?", pitali smo. No, tada je, pre svega, moralo da nam bude jasno, da ne smemo da pitamo svetoga Boga onako kako pitamo čoveka. Čoveka možemo da pozovemo na odgovornost, ali Boga ne.
Čoveka možemo da osumnjičimo da je nekome učinio na žao. Bog ne čini nepravdu.
Čoveka možemo da razumemo, ali ne i Boga. Sve to moralo je jasno da se kaže ranije. Ali pošto smo to rekli, smemo valjda još jednom da postavimo ono pitanje, možda sada ozbiljnije: "Kako može Bog da dopusti sve to?"
Biblija nam daje dobar odgovor, ali čovek taj odgovor rado ne sluša. A kada čovek sa svojim pitanjem hoće da optuži Boga, onda taj odgovor optužuje čoveka.
SVI NEJASNI DOGAĐAJI OPOMINJU I POZIVAJU
U Novom zavetu lekar Luka nam iznosi jednu priču koja nas, sada, jako pogađa. Gospodu Isusu Hristu došli su neki ljudi. Bili su uzbuđeni i užasnuti i ispričali su strašan događaj: U Jerusalimu se slavilo prinošenje žrtve. Rimljani su u takve dane, kada je dolazilo na hiljade ljudi, bili jako nervozni. A tog puta došlo je do strašne nezgode. Kasnije niko nije umeo da kaže kako je sve to počelo. U svakom slučaju, nekoliko muškaraca iz slobodoljubive Galileje privuklo je pažnju rimskih vojnika. Došlo je do sukoba koji se završio pokoljem Galilejaca.
Kada su ljudi to ispričali Gospodu Isusu, iza toga je stajalo nemo pitanje: "Kako može Bog da dopusti sve to?"
Ali nekoliko dana ranije, ljude je užasnuo jedan drugi događaj: jedna visoka, teška kula srušila se i zatrpala 18-toro ljudi.
I pitanje je opet bilo tu: "A Bog?!" Neko, ko je verovatno rado sve objašnjavao svojom teologijom, reče: "Pa, možda su ti poginuli bili jako zli i sada ih je stigla Božja kazna!" Isus ne priznaje ovaj odgovor, objašnjavajući da mi ne možemo da dokučimo Božje tajne. Ali onda je rekao nešto što je sve jako pogodilo. To što je rekao umirilo je jedne, a druge uzbudilo: "Ako se na pokajete, svi ćete isto tako propasti".
Ovim nam Gospod jasno govori: Užasne stvari koje se događaju - uprkos sveg neobjašnjivog mraka - poziv su i opomena Gospodnja, svetu koji živi bez Boga.
Zar ljudima nije potrebna ovakva opomena?
Evo božijih zapovesti: "Ja sam Gospod, Bog tvoj! Nemoj imati drugih bogova uza me!"
Naš novac, naš auto, naš posao, naše zdravlje, naša deca su bogovi kojima danas služimo!
A zapovest: "Ne ubij! Kako se tek vreme u kome živimo odnosi prema ljudskom životu! Neka se samo niko ne buni: "Tu sam bar nevin!" Biblija kaže: "Ko mrzi brata svojega, ubica je". Ako je to istina - a jeste! - koliko tajnih ubistava imamo u danu, po kućama i preduzećima!
Sad sledi zapovest: "Ne čini preljube!" Kako se brakovi često prekidaju, razvode i gaze! Kako često se ismeva nevinost kao nešto zaostalo! Umesto da se Božija Zapovest shvati ozbiljno, govori se o "seksualnoj slobodi!"
"Ne kradi!" To počinje sa iznajmljenim knjigama koje se ne vraćaju. Kada bi sve, nepravedno stečeno, moglo da viče, naše bi kuće bile ispunjene grajom.
"Ne svedoči lažno na bližnjega svojega!" Šta smo li tek uradili od ove zapovesti! Javni i privatni život su otrovale klevete. Bacamo se blatom jedan na drugoga. A tek zavist! Zavist, baš posta pokretač političkog života.
Kako li, ono, reče Isus? "Ako se ne pokajete, svi ćete isto tako propasti".
Tada Bog rascepi nebo i dade svoga Sina da bi preko njega imali oproštenje greha, život i blaženstvo. A šta danas radi čovek sa ovim Božijim poklonom? Odbacuje ga! On izjavljuje, da ne može da započne ništa s tim u svom životu punom problema.
Ne bi trebalo više da tako budalasto pitamo: "Zašto Bog dopušta takve strahote?" Trebalo bi da čujemo njegove opomene i pozive i da se obratimo, kao što je to učinio "izgubljeni sin".
DA LI JE BOG STROG?
Neko bi sad mogao da kaže: "Ako su strahote koje nam se dešavaju opomena Božija, onda Bog time ipak priznaje da ih je on poslao i da je on za to odgovoran!"
Na to odgovaramo: "Da, tako je! U Bibliji stoji reče koja užasava: "Hoće li kob pogoditi grad ako je Bog ne pošalje?"
Sećam se strašnoga časa kada smo u Esenu doživeli prvi, snažni vazdušni napad. Stajao sam u svojoj kući koja je gorela. Oko mene jedan svet u plamenu! Vatra se nije mogla gasiti jer je vodovod bio uništen.
U trenutku kada je htelo da me obuzme očajanje, pade mi napamet reč proroka Amosa: "Hoće li kob pogoditi grad ako je Bog ne pošalje?"
Tada me preplavi mir. Nisam bio izručen milosti i nemilosti ljudi ili slučaju, nego Ocu Isusa Hrista.
Ali istovremeno pomislih kako najčešće imamo krivu predstavu o Bogu. Krajnje je vreme, da odbacimo predstavu o Bogu kakvog smo mi zamislili, i da cenimo to kako nam se on sam otkrio.
Naše predstave o Bogu su slabe, detinjaste, smešne i sladunjavo-sentimentalne. Bog nije isto ono što je za nas naš stari dedica. To je izmislio čovek. A kada se ove slika o Bogu ne slaže sa stvarnošću, onda hoćemo da ga se otarasimo. Otarasimo se bolje naših predstava o Bogu koje su pogrešne! Boga ne možemo nikako da odbacimo, može samo Bog da nas odbaci. Pored toga, gde stoji u Bibliji da je Bog "dobar Bog", a Biblija je kako znamo, svedočanstva o Božijem otkrivenju! U njoj nalazimo sledeće reči: "On je "strašan Bog", "ljubomoran Bog", "skriveni Bog". Tu se Bog upoređuje sa "mladim lavom koji riče". Doslovno se kaže tu: "Bog će rikati sa Siona". U Novom zavetu čitamo: "Strašno je upasti u ruke Boga živoga". A Isus Hristos, koji sve zna bolje od svih učitelja zajedno, kaže: "Ne bojte se onih koji ubijaju telo, ali duše ne mogu ubiti; bojte se više onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu".
U Bibliji možemo često da čitamo kako je početak mudrosti u tome, da se Njega bojimo. I upravo dok čitamo u Bibliji poslednju knjigu, gde se govori o događajima koji dolaze, prođe nas volja da mislimo o Bogu kao dragom dobrom dedi. Onda znamo da Bog ume da bude strašno strog, baš zato što je pravedan. On ne ćuti kada su u pitanju naši gresi. Bog je sama pravda. I on bdi nad svojim zakonima.
Da li nam se čini da je to prestrogo?
Bog se ne ponaša onako, kako mi zamišljamo. Pre moramo mi da se ponašamo onako kako nas On uči, ako nećemo da ispadnemo glupi. Ko neće da se boji Boga, shvatiće na sudnji dan kako Bog može da bude strašan. A ako nam neko odvrati: "Ja ne verujem u strašni sud", onda možemo odgovoriti: "Ne mari! Pričekaj, uverićeš se. Videćeš ko je u pravu: neverna rugalica ili večna Reč Božija. Ta Reč nam svedoči o Božijem Sudu, a sve strahote sa Zemlje tek su bleda slika tog Suda".
U Bibliji stoji napisano: "Ti moraš da shvatiš i saznaš kako je teško i bolno što ostavi Gospoda, Boga tvoga, što više nema straha u tebi".
"Moraš!" To će biti iskustvo sveta i pojedinca. Kriva predstava o Bogu služi kao osnova za pitanje: "Kako može Bog da dopusti sve to?"
I još jedno pitanje: Da li nam se čini da je ovo suviše strogo? Pa, Bog, uopšte neće da mi propadnemo. "Bog hoće da se svi ljudi spase i dođu do istine".
Zato je poslao svoga Sina na svet. Zato je Sin Božji umro za nas na krstu. Zato je Bog toga Isusa vaskrsao iz mrtvih. Zato piše: "Ko ima Sina Božijega, ima život".
Od nas zavisi da li ćemo prihvatiti ovo spasenje i time postati deca silnoga Boga - koja ne treba više da ga se boje, jer su im gresi oprošteni.
Bog hoće naše spasenje. Zato nas opominje kroz svoju Reč i potresna zbivanja: "Obratite se! Okrenite se meni svi krajevi zemaljski! Tako ćete biti spaseni!"
Pošto je to tako, u Bibliji piše: "Bog je ljubav!" To je nešto sasvim drugo, ne onaj bezazleni "dragi Bog".
Ova velika istina mi je postala jasna nakon jednog doživljaja. Jedne strašne večeri bio sam u nekom mračnom dvorištu. Dan ranije zadesio je naš grad, Esen, strašan napad iz vazduha. Upavo su bili raščistili jedan zatrpani bunker i izvlačili mrtve. Ležali su tu oko mene: 70 ljudi, neke od njih sam poznavao. Starci, žene koje je rat naterao da beže - i deca! Draga, mala deca! Ležali su tu, ugušeni - mrtvi!
U mislima videh ovu sliku: deca, kako se igraju na suncu, na livadi punoj cveća. Kako bi trebalo da rastu! Samo ne ovako! Tada kriknuh iz srca: Bože! Pa gde si bio? Gde si? Kako možeš da dopustiš to?
Odgovora nije bilo. Čula se samo neprijatna škripa otkinutog oluka koju je donosio vetar. Ali onda se pojavi jedna druga slika: Video sam Isusa na krstu: "Bog je tako zavoleo svet da je dao svoga Sina, da nijedan koji veruje u njega, ne pogine, nego da ima život večni". I tako shvatih: Taj krst je svetionik, svetionik Božije ljubavi kojeg je podigao na ovoj strašnoj zemlji. Ja ne razumem njegove puteve i užasavam se što može da "žrtvuje" svet. Ali, ovde, sa Isusovog krsta sija svetlost. Tu vidim sve što je u njegovom srcu. Tu me voli i tu me svojom ljubavlju privlači k sebi.
ZBOG ČEGA SE SVE TO DEŠAVA?
U svetu se dešavaju strašne stvari. I kada čitamo u novinama o tome, pojavljuje se pitanje: "A Bog?! Kako ON može da dopusti sve to?!"
Ali to pitanje nas muči sasvim drugačije kada se tiče lično nas: Kao, na primer, kad nam se oduzme voljeno dete, ili kad neka strašna nesreća sasvim poremeti naš život. Onda se ovo pitanje ne postavlja više teorijski, onda ono gori u nama kao vatra: "Zašto mi se to dogodilo? Kako mi je to Bog mogao učiniti?"
Mi ne nalazimo mir ako ne nađemo odgovor. Svojevremeno sam to shvatio. Mnogo mi je u tome pomogao jedan rudar, zvao se Kos. Bio je to visok i snažan muškarac koga nije bilo briga ni za Boga , ni za đavola. Jednoga dana ga je u rudniku zatrpalo kamenje. Čuo sam da je ostao bogalj, od struka nadole. Tada krenuh da ga posetim. Našao sam ga u njegovom stanu. Sedeo je u invalidskim kolicima, okružen nekolicinom rudara. Kada sam ušao, nasta strašan vika: "Šta je pope? A gde je bio tvoj dragi Bog, kad me je poklopilo kamenje? Idi dođavola, sa tvojim brbljanjem!" Sve je bilo tako strašno da nisam mogao da izustim ni reč, samo sam mirno otišao.
Međutim, nekoliko rudara, vernika, zauzeše se za njega. Oni su mu pokazali put ka Isusu koji nam daje spasenje. Tada se u tom čoveku odigrala velika promena. Sa Bogom je našao oproštaj svojih greha i potpuni mir.
Jednoga dana sam ga posetio. Sedeo je u kolicima, na ulici, ispred svoga stana. U međuvremenu smo postali dobri prijatelji, tako bliski, da smo prešli na "ti". Seo sam pored njega na kućni prag, jer sam primetio da danas hoće da mi kaže nešto važno. Tako je i bilo. "Znaš li", reče mi, "da imam utisak da neću još dugo živeti na ovoj zemlji. Ali sada znam kuda idem, kad ovde zaklopim oči. A onda, kada budem stao pred Boga, pašću pred njim na kolena i zahvaliću mu što mi je slomio kičmu".
"Ali, Kose! Šta to govoriš?", uzviknuo sam. No, on se samo osmehnu i objasni mi: "Da me ovo nije snašlo, i dalje bih jurio svojim putem koji je vodio u propast, u pakao. Bog je morao da se umeša, ako je hteo da me privuče svom Sinu, mome Spasitelju". Malo je zastao, a zatim polako produžio: "Bolje je ući u nebo kao bogalj, nego zdrav, s obe noge, u pakao". Uhvatio sam ga za ruke rekavši: "Kose! Prošao si kroz tešku školu Božiju. Ali nije bilo uzaludno. Naučio si svoju lekciju". Onda smo pomislili, sa žaljenjem, na sve one ljude koji imaju teškoću u životu, a ipak u tome ne čuju poziv ljubavi Božije.
Kada nas pritisnu nedaće, ne bi trebalo da pitamo: "Kako može Bog to da dopusti?", nego pre: "S kojom namerom - zbog čega je Bog dao da me to snađe?" Onda ćemo naučiti da razumemo ovaj stih:
Čas milom, čas silom,
dolaziš k meni, Gospode,
da bi mi srce spremio,
kako bi se Tebi predalo.
Da bi sva moja težnja,
Duha Tvoga bila čežnja.
Hiljadu, hiljadu puta hvala,
Tebi, Care, s večnoga žala!
Kod nekog starog iskusnog hrišćanina došao je jednom neki čovek, tužeći se na svakojake teškoće koje su ga snašle. "Zašto to Bog baš meni čini? Kako može da dopusti sve to?"
Starac odgovori: "Ti si već jednom video stado ovaca, zar ne? Tu ima uvek ovaca koje hoće da budu same i da se odvoje od pastira. Ali, u tom slučaju, pastir šalje za njima svoga psa. Ovaj laje, reži i plaši ovce, tako da one brzo beže nazad pastiru. Vidiš, sva naša patnja je ovčarski pas. On nas plaši i užasava. Međutim, pas hoće samo da nas natera do "dobrog pastira", do Gospodu Isusa Hrista. Zato ne kukaj toliko, nego požuri ka svome Spasitelju koji okrepljuje umorne duše!?
SVA PATNJA NA ZEMLJI UKAZUJE NA NEBO
Iskreno govoreći, ne znam ni ja, kako će čovek, koji ne pripada Gospodu Isusu Hristu, izaći na kraj sa teškoćama ovog života. On u tome jednostavno ne uspeva, a misli da mu sve u životu mora da ide lako. A kada iskrsne nevolja, ogorčen je, počinje da kuka i optužuje Boga i ljude. Umesto što pita: "Zašto Bog sve to dopušta?", umesto što optužuje Boga, bilo bi bolje da sam sebi prizna da je slab, razočaran i da nema uspeha. Stvarno ne znam kako čovek misli da sve postigne bez Isusa.
Onima koji veruju u njega, Isus daje sigurnu nadu u večni život. Kada njegovom učeniku svet postane opasniji i strašniji, nauči se da sve više gleda prema večnom cilju, prema nebu, kome je i pozvan. Postoji jedna pesma koja pita: Zašto ima toliko suza i bola? A odgovor glasi:
Da se ne zaboravi ono
što se tako lako zaboravlja,
da ova jadna zemlja
nije naša domovina.
I pesnik Pol Gehardt, koji je doživeo 30-ogodišnji rat i video beskrajno mnogo užasa:
Na putima mojim
ja u strahu stojim.
Munja, grom, oluja i kiša
teraju me na strah,
često, poput miša.
Progon, mržnja, tuga i:
briga zbog duga...
Sve to morah patiti
i strpljivo nositi.
Život svoj na svetu,
tegobno ja vučem
al' ne želim ostat'
u šatoru tuđem.
Putem svojim hodim
u susret domovini
gde me Otac čeka:
da mi sreću pruži!
Sada se, možda, smeška poneko, ko ovo čita, i misli: "Eto ti sad! Na kraju nas uvek teše tim nebom!"
Kao odgovor na ovu primedbu, evo jedne male priče: Pre mnogo godina služio sam u jednoj velikoj rudarskoj četvrti. Jednoga dana, za vreme mojih kućnih poseta, došao sam na rođendansko slavlje. Flaše s rakijom su išle od ruke do ruke, vikalo se i deralo. Kada sam se pojavio na vratima, za trenutak nasta tišina. Ali tada neko povika: "A, evo popa! Šta će taj ovde? Vaše propovedi nam ne koriste. Nebo prepuštamo vama i vrapcima!"
"Baš lepo!" - odgovorih, "samo ne razumem baš dobro: čovek može da prepusti nekom drugom samo ono što je njegov! A ja se bojim da vi uopšte i nemate nebo koje bi mogli da mi prepustite. Da, bojim se da vaš put ide pre u pakao nego u nebo! Šta to, onda, hoćete da prepustite vrapcima i meni?"
Za trenutak čovek je bio u nedoumici. A onda reče: "Pa, popovi uvek teše ljude s tim nebom! To ste valjda, i vi hteli!"
"Gluposti!", rekoh mu: "Ne pada mi ni na kraj pameti da tešim ljude s nebom, one ljude koji uopšte nemaju pravo na nebo. Pre ću ih upozoriti da i dalje ne idu putem koji vodi u pakao. Želeo bih da ih pozovem kod Izbavitelja, Gospoda Isusa Hrista. On će onima koji ga prihvate, pokloniti nebo."
Da, tako je! Nada u večni život je povlastica koju Isus poklanja onima koji ga "prime", dakle samo po njegovoj milosti.
A takvi, to jest, hrišćani, ne pitaju: "Kako može Bog da dopusti ovo ili ono?" I oni pate kao i drugi ljudi. Ipak, koliko god mogu, oni pomažu sirotinji. Kroz svu patnju, kroz svu radost i sve oluje prolaze sa pesmom u srcu:
Putem svojim kročim,
u susret domovini!
Gde me Otac čeka
da mi sreću pruži!"
Postoji kod Ničea jedan mali stih:
Vrane lete,
na grad sleću.
Sneg se sprema,
teško svakom
ko svog doma nema.
To je, ustvari, beda našeg vremena, što ljudi, kao beskućnici, moraju da prolaze kroz mnoga iskušenja. "Teško onom, ko nema večni dom!" U tome, ustvari, leži sva beda čovečanstva.
Zato sada potražimo, ali od srca, Gospoda Isusa koji je rekao: "U kući Oca mojega ima mnogo stanova".
