11. Majk Mekintoš
- Majk Mekintoš: Voda ovoga sveta se pretvara u večnu vodu
"Mislio sam da mi nedostaje polovina glave. Kada bih se pogledao u ogledalo video bi da mi nedostaje polovina lica." Graške znoja su izbijale na govornikovom čelu dok su svetla u plišanom hotelu na Havajima bila uperena u njega.
"Dve godine sam živeo u uverenju da je, kada je taj pištolj kalibra četrdeset pet okinuo par centimetara kraj moje glave, moj mozak bio prosut. Razmišljao sam da sam zbog neke bizarne slučajnosti prirode bio u stanju da tako egzistiram. Bilo je to zastrašujuće. A na svetu nije bilo ničega što bih mogao da učinim po tom pitanju. Živeo sam u svetu sivih senki - nisam se osećao ni živim ni mrtvim. Izgleda da sam se nalazio u polju svesnosti koje svet moderne nauke nije u potpunosti razumevao."
Publici je bilo jasno da ovaj preplanuli govornik zdravog izgleda koji je stajao pred njima, u svojim kasnim tridesetim i zračeći obilnom radošću, ne samo da je bio potpuno "normalan", već je sada bio i primer uspeha za bilo koga od njih u toj publici od tri hiljade ljudi.
Govornik je bio Majk Mekintoš, i on je pričao o svom izbavljenju iz ambisa. On je bio lutao, kroz određenu vrstu pakla kroz koji je prolazila samo nekolicina narkomana iz 60-tih - oni koji su uzimali posebne vrste narkotika i koji se posle toga nikada nisu povratili u potpunosti. Na kraju svog nepromišljenog pada u haos Majk Mekintoš je završio na intenzivnoj nezi u bolnici u Orindž Kauntiju. Dve godine je išao na tretman kao pacijent koji nije ležao u bolnici. Izgledi za bilo kakav život posle toga bili su ravni nuli.
Generacija 60-tih je pokazala da Americi još nije ponestalo novih granica. Pedesetih jedine stvari koje su mirisale na avanturu izgledale su nedostižne: kolonizacija svemira je bila daleka budućnost a istoričari su pokazivali unazad da bi dočarali poslednje američke neotkrivene granice - doline netaknutih šuma, kristalno čiste potoke i jezera, koja civilizovani čovek nikada ranije nije video, kako se protežu pred njima izvirući u tišini prirode.
Bilo je lako romantizovati daleku prošlost. Život je bio usisan divovskim dahom; radosti su bile velike a takođe i katastrofe. Sve je bilo novo. Za usporedbu, odlaženje u kuglanu petkom uveče je srednjih pedesetih izgledalo dosadno i besmisleno.
Romansa i avantura koje dolaze onda kada ste na ivici istorije, a za Amerikance pedesetih su se mogle naći samo u knjigama ili u lokalnim bioskopima. Amerika je bila toliko stabilna i njene granice potpuno istražene da je neumorno rasla.
Sa dolaskom šezdesetih ta neumornost je prerasla u akciju. Bob Dilen, Frank Capa i ostali počeli su govoriti starijoj generaciji da su oni beznačajni ljudi iz beznačajnog sveta osuđeni na propast u dolazećoj revoluciji, revoluciji svesnosti, anarhiji verovanja i morala. Zaista je bila otkrivena nova granica - droge koje utiču na mozak. Uskoro će socijalna revolucija 60-tih izmeniti lice Amerike. Novosti i avanture su ponovo pronađene, ali će cena biti kao nikada.
Zanimljivo je prošetati se parkom Bereklis Pipols 1087, dvadeset godina posle psihodelične revolucije. Stari gurui su zamukli. Umesto njih tamo se sada nalaze grupe pogrbljenih ljudi, gunđala i vucibatine, koji su bili omladinci 60-tih a danas su uličari. Nova "japi" generacija na Kal Berekliju je orijentisana prema karijeri. Oni gledaju prezrivo na ove propalice - pionire LSD-a koji su spalili zastavu i odustali. Ovi mladi ljudi su odbacili potragu za višom istinom i umesto toga rade da bi izgradili svoje karijere. A i ako se "otkače", to je isključivo zbog užitka: kokain, a ne psihodelici, to je za njih najdraža droga.
Ne samo da je prošlo zlatno vreme hipija, već ih sustižu senke prošlosti. Većina njih su danas socijalni slučajevi, za koje se brine baš onaj sistem koji su pokušali da unište. Oni nisu u stanju da doprinesu nešto društvu, ili čak da zarade za sebe same. Kladim se da su u vreme kada su bili na vrhuncu mladalačke energije, preplanuli, nasmešeni i drogirani na kalifornijskom suncu. Da su videli film o tome kako će završiti, vrištali bi od straha, pobacali sve pilule i marihuanu u Pacifik i preispitali sopstvene snove.
Naravno da su neki od njih to i uradili. Videli su nešto ispod, mrvicu pakla ako hoćete, što ih je zaustavilo na njihovom putu. Majk Mekintoš je bio jedan od njih, koji je za dlaku izbegao ovaj pakao.
On u svom govoru u auditorijumu u Mauiju, kao i uvek, nije mogao da izbegne povremen izlet u bizarno, u apsurdnu satiru na svoj račun.
Pre svega tu su bili "prelansirni" opisi. "Nalazio sam se u Dolini Juka u četiri ujutro na LSD-u, pevajući svoju TM mantru. Ispod se nalazila zgrada sa belim krovom. Neko društvo mi je reklo da je to svemirska mašina koja je emitovala elektromagnetne impulse i koja će me vratiti nazad u vreme. Sa druge strane brda se nalazio mali aerodrom. NLO je bio obavezan da stigne na vreme." Njega je tamo namamio tamošnji meštanin po imenu Ron koji je bio preprodavac droge i koji je sebe smatrao novim mesijom. Ron se bavio zenom, jogom i obožavanjem Sotone.
Nije ni čudo što je Majk želeo da se ukrca na NLO. Njegov spoljašnji svet u to vreme, 1969. nije imao ništa lepo u sebi. U njegovoj dvadeset četvrtoj brak mu je bio nepovratno uništen. Žena je pobegla sa decom. Svemirskog oca ona nije želela za svoju decu. Dugovao je desetine hiljada dolara ljudima koje je podmuklo iskorišćavao. Samo što nije bio otpušten sa posla. Majk Mekintoš je često uzimao LSD i druge droge i njegovo razmišljanje je postajalo sve više iskrenuto. On je bio zreo za kalifornijski NLO kult koji je vodio zavodljivi vođa kao Ron, čija je smeđa drvena koliba bila postavljena na ivici kanjona. Jedno se može reći: Ron nikada nije bio dosadan ili predvidljiv. Kao i mnoge psihopate, nije imao nikakav osećaj odgovornosti za ono što će se desiti onima koji stave svoje duše njemu na raspolaganje. Ranjivi, naivni i lakoverni su klasične žrtve ljudi kao što je Ron.
Opisujući sopstveno zaranjanje u ambis, Majk je verovatno opisao slična iskustva većine ljudi iz tog auditorijuma na Havajima.
"Jedne večeri me kod Rona ostavio momak koji mi je pre toga poklonio nešto - LSD natopljen otrovom za pacove strihininom. Govor i pogled su mi se jako brzo zamagljivali i postajao sam sve paranoidniji. Sve mi je postalo dokaz zavere. Na žalost oko mene se nalazilo mnoštvo dokaza. Ron je izgledao kao da sedi na podu i stavlja metke kalibra 45 u svoj pištolj, okružen zainteresovanim sledbenicima. Odjednom sam posumnjao da je Ron bio mafijski ubica unajmljen od strane mojih tajnih neprijatelja da me smakne."
Kada neki ljudi otkriju strah to za njih postaje rastući izvor snage. Ovo je zla dinamika primećena u određenim okultnim grupama. Ron je otkrio Majkov strah i počeo se poigravati sa njim. Sadistička igra je počela.
"Valjao sam se naokolo vičući: 'Rone, pomozi mi, počinjem da gubim razum.'
Ron je smestio još jedan metak u šaržer revolvera. 'Ti si u redu,' odgovorio je on gadljivim tonom. 'Nema problema'."
Majk je nastavio: "Na Ronov znak, čini mi se da sam osetio one iz sobe kako su me zgrabili. Skinuli su mi cipele, čarape i košulju. Vezali su mi ruke iza leđa. Zatim su mi zavezali platnenu vreću preko glave. Znao sam da ću umreti i počeo sam da vrištim. Video sam oblike duhova kako lebde unaokolo i pozivao sam ih pitajući se da li su oni bili Bog ili su ga poznavali. Među njima je bio Mahariski koji mi je obećao da će me za stotinu trideset četiri dolara dovesti do Boga."
Degradacija je poprimila nove oblike. "Uvukao sam se u spavaću sobu. Onda sam prislonio čelo uz pod da se molim. Potom sam osetio cev revolvera pritisnutu uz moju glavu. Odjednom sam začuo zaglušujuću eksploziju. Pucanj iz pištolja kalibra četrdeset pet koji vam eksplodira tik uz glavu je razarajući. To sve pomnožite sa snagom LSD-a. Glava mi je bila uništena, Znao sam to. Moj mozak je bio prosut. U stvari je to ili bio ćorak ili su opalili u zid, ali je za mene na LSD-u to bio kraj. Problem je bio u tome što sam utisak da mi je mozak prosut nosio dve godine."
Nedelju dana posle incidenta Majk se, očigledno tražeći pomoć, predao policiji Laguna Biča, govoreći im da je bio sa Bitlsima. On je gajio ovu iluziju više od godinu dana.
"Tog posle podneva glasovi duhova su me vodili da krstim samog sebe u Pacifiku a zatim da krenem obalskim autoputem i delim svoje LP rok ploče. Moje reči recepcionerki policije su bile: Gospođo, ja sam sa Bitlsima a oni su u gradu i upravo se spremaju da izvedu nudističku predstavu vaskrsnuća Isusa Hrista u žutoj podmornici."
Ovo obično zasmeje slušaoce a tako je bilo i toga dana na Havajima. Ali kao dve maske u grčkom pozorištu, postoji neverovatno tužan izraz ispod na izgled komičnog. Ludilo je neka vrsta pakla. To je usamljeno, to je zastrašujuće. Na mnogo načina to je krajnje otuđenje od svih stvari. Prvo od ljudi a potom i od same stvarnosti.
Širvud Virt, autor knjige "Za Majkovu ljubav" opisuje ovaj dirljivi, patetični trenutak posle Majkovih reči upućenih policiji: "Bio je prekrasan februarski dan u Južnoj Kaliforniji. Kosovi su pevali a breskva je tek procvetala, ali za Majka Mekintoša život je izgubio svoju lepotu. Znao je da je dodirnuo dno. Lagani šarm, nestašno i zabavno ponašanje ga je napustilo. Nije Majk često plakao - jednom kada se njegov stariji brat David sudario sa telefonskim stubom i poginuo; jednom kada je raskinuo sa srednjoškolskom ljubavi i jednom, najgore, kada je Sandra otišla sa malom Melindom. Ali ovog nedeljnog jutra Majk je plakao jer je bio na psihijatriji, zatvoren u sobu za mentalne slučajeve sa nekim čudnim likovima i nije izlazio napolje."
Danas kad je pričao događaj pred svojom publikom, ovaj bivši pacijent je bio pastir verovatno najveće crkve u San Diegu, Horizon Krišćn Felošip. Narasla je na 5,000 a Majk je bio popularan govornik. Trebalo je da se uskoro pojavi na televiziji dajući svoje svedočanstvo na velikom Bili Grejem skupu u Anhajmu. Nije loše za propalog i psihopatskog uličnog hipija zatvorenog u Orindž Kauntiju na psihijatriji. To je bila istorijska činjenica: ne samo da je Hristos promenio Majka, već je Majk sada živeo zavidno plodan život.
Iskreno govoreći, ja se nikako ne prestajem čuditi ovom čudu. Dobro se sećam večeri u Kalvari Čepl Kosta Mesa kada je Majk ustao i napokon istupio napred da preda svoj život Hristu. Tih dana, aprila 1970. on se u potpunosti stapao sa morem mladih u našoj crkvi koji su bili bosonogi i neošišani, a koje smo uvek prihvatali onakve kakvi jesu. Hristos ne bi učinio ništa manje.
A ipak kada smo Majk i ja kasnije razgovarali, iskreno sam se pitao da li će se on ikada vratiti na zemlju. Tokom tih osetljivih godina, kasnih 60-tih i ranih 70-tih, imali smo hiljade mladih kao što je Majk koji su nam došli iz hipi kulture. Nisu svi uspeli, jer su tako duboko pali u svoju potragu za duhovnom stvarnošću. Mnogi su mislili da su to pronašli u psihodelicima. Osećali su da je njihov zadatak da stvore svet ljubavi i mira tako što će svakoga istovremeno drogirati, imali su svoju verziju raja na zemlji.
Vudstok je bio dramatična demonstracija svetu o utopiji koja se može desiti kada se gomile ljudi zajedno drogiraju, odbace razmišljanje i samo se "otkače" uz rok muziku. Istina. nekolicina ih se zabavljala. Ali je tamo ostala realnost prevelikih količina droge, orgija, silovanja, tuča i krađa da uprljaju očekivanu sliku savršene skladnosti i bratske ljubavi. A sistem ishrane jedva da je izdržao tri dana. Kada je pola miliona divljaka napustilo "Vudstok naciju" iz Gornje države Nju Jork, nekad zelena polja su bila uništena a tone đubreta su letele nošene vetrom. Kiša je stvorila ogromno polje blata na kojem su plesali dok se festival otezao u treći dan. Možda je blato bilo metafora onoga što je dolazilo.
U roku od nekoliko meseci nadolazilo je drugo utopijsko iskustvo. Roling Stonsi su imali ogroman koncert u Altamontu, Kalifornija. Bila je to stravična noć za hiljadu ljudi. Carstvo zlih duhova je bilo tamo. Bilo je još više nasilja, silovanja i tuča. Ovaj put je bilo i ubistava. Anđeli pakla, služeći kao "policija", izboli su čoveka a to je potpalilo haos. Desilo se to dok je Mik Džeger pevao "Simpati for di Devl" (Simpatije prema đavolu - prim. prev.). Anđeli pakla su se sjurili napred da ubiju prvog koji stvara probleme i da od njega naprave primer prilično slabunjavoj deci cveća koja su se gurala prema pozornici. Kada je momak izvukao nož, to je bilo sasvim dovoljno Anđelima da ga samelju. Do kraja Altamonta hipi utopijski san o univerzalnom bratstvu i ljubavi je bio raspršen. Oni su negovali ružičasti ideal nevinog ili plemenitog divljaka: da je čovek oslobođen civilizacije u suštini dobar i neiskvaren. Ali ono što su ljudi videli u sebi samima i u drugima dok su bili drogirani bila je gomila potpune perverzije, nasilja, tvrdoće i sebičnosti koja je bila zastrašujuća. Ova stvarnost je signalizirala kraj hipi ere.
Posle Altamonta, slomljene i razbijenih iluzija, mnoge žrtve narko kulture su se pojavile na pragu Kalvari Čepla. Čuli smo neke neverovatne priče. Mnogi od ovih mladih su svoje mozgove toliko spalili različitim snažnim sastojcima da se nikada više nisu povratili od oštećenja. Otišli su predaleko na svom putu fantazije i nisu mogli pronaći put do stvarnosti. Neki od njih su u vene ubrizgavali gotovo bilo šta, uključujući i kikiriki puter, u potrazi za novom vrstom "uzbuđenja".
Tih prvih šest meseci, dok je Majk pričao o svom svetu fantazija, pitali smo se da li je i on jedna od trajnih žrtava. Napokon smo primetili promene koje su za nas predstavljale ohrabrujuće znake. Videli smo kako je Bog počeo obnavljati ono što je crv uništenja pojeo.
U roku od nekoliko meseci posle njegovog obraćenja, premestili smo dvadesetšestogodišnjeg Majka, koji je išao od kuće do kuće ili kolibe u Njuport Biču, u kuću koju smo otvorili. Prava namena kuće je bila da novoobraćenoj omladini, koja nije bila ukorenjena, pruži mesto koje će moći nazvati domom.
Bog nam je pokazao stvarnu potrebu i mi smo odgovorili na najbolji način, kako smo mogli.
Mladi koji su bili sputani drogama dobili su slobodu u Isusu. Prali su se i radili zajedno okruženi ljubavlju - pravom ljubavlju, Hristovom ljubavlju. Teško su radili i karakterno rasli kako su se suočavali sa odgovornošću i pridržavanju odluka. Ovo je značilo moralnu izdržljivost i samokontrolu. Ako su protraćili godine u nepromišljenoj raspuštenisti, stare navike su morale biti prevaziđene. Ali se smeh neiskvarenosti povratio. A promenljivi uslovi našeg doma prikazivali su im njihove sopstvene unutrašnje promene. Mnogi su strugali, farbali i ponovo gradili kuću. Drugi su izašli i našli odgovorne poslove a novac ulagali nazad u kuću. Plaćali su svoje dugove i naučili da se suoče sa odgovornostima zrelosti.
Očigledno je bilo da Bog stoji iza ove temeljne promene. Kućna zajednica se molila, nesebično sebe pružala drugima i proučavala svog Otkupitelja na stranicama Biblije. Ovo je bilo sve samo ne jevtin beg za mlade koji su odrasli naviknuti na lagani život i uživanja kada su mogli da rade šta god su i kad god su hteli. U međuvremenu je Majk rastao kao gljiva posle kiše. On je postajao nadaren vođa i učitelj kako je preuzimao sve više odgovornosti oko službi u kući.
Ali tu su se još nalazili vidljivi podsetnici Majkove promašene prošlosti. Sandi, Majkova bivša žena, vratila se u grad. Nekad, kada ju je prvi put upoznao, šarmirao ju je svakim mogućim izgledom i pojavom, izmišljajući jednu neverovatnu priču za drugom. On, propali srednjoškolac, čitao je odeljke iz visokoučenih knjiga da bio ovoj studentkinji izgledao učeno. Tvrdio je da je student medicine na Univerzitetu u Oregonu. U drugim prilikama priča bi se promenila.
Posle samo par nedelja poznanstva sa Majkom Sandi se složila da odu u Las Vegas na zabavu i da se uda za njega. To je bila jevtina građanska ceremonija za dvanaest dolara. Položili su svoje zavete u džinsu i bosonogi. Ubrzo je, međutim, Majkov sjaj izbledeo. Sandi je napokon ugledala krajnju kontradikciju u njegovom životu. Do tada je ova lepa i predana devojka bila primorana da napusti fakultet da bi izdržavala njih i njihovu malu devojčicu dok je on surfovao i drogirao se. To je bilo previše. Tako je ona, po drugi put trudna, pobegla u luksuzni dom svojih bogatih roditelja na Istoku. Njihov prezir prema ovoj otpadnici od društva je bio potpun.
Naravno, ako poznajete celu priču o Majku Mekintošu, dok je kao dečko odrastao u Oregonu, onda postoji još jedna strana medalje. Vidimo u stvari tužnu priču o mladosti koja obećava kako biva raznesena čekićem okolnosti. Bilo je vreme, u njegovim svetlijim, nevinijim godinama, kada je Majk bio odličan učenik i još bolji igrač bejzbola. Bio je jedan od najboljih igrača Kab Skuta, imao je puno prijatelja i na početku srednje škole bio je proglašen za učenika godine. Majk je u to vreme bio spreman da poveruje u bila šta i u bilo koga. Imao je zlatni sunčev osmeh. Osetljivost i ranjivost su mu bili u prirodi. Iako mu je život uvek bio težak, Majk je svagda bio u stanju da se izdigne iznad toga, gledajući vedriju stranu. On je u ovome uspevao kroz gladne i nesigurne godine uvek iznova rasturenog doma i siromaštva koje ga je pratilo.
Ali posle svega svet je slomio Majka. Njegov deo nesreće je izgledao potpuno neproporcionalan u odnosu na druge ljude. Sve što mu je ikada išta značilo bilo je oduzimano od njega malo po malo dok nije osetio kao da nema ništa.
Pre svega, tu je bio udaljeni otac alkoholičar koga nikad nije upoznao. Kada je napokon dobio oca za kojim je žudeo, trećeg čoveka za kojeg se udala njegova majka, i on mu je odjednom oduzet. Očuh je otišao. To ga je teško pogodilo. Ali završni udarac Majku stigao je kada je njegov stariji brat, primer i figura heroja, poginuo u automobilskoj nesreći. Odjednom je život dobio gorak ukus kosmičke šale. A ako je život šala, onda ga treba tako i tretirati. Majk je otišao iz srednje škole, prijavio se u vojsku neko vreme a zatim se zaputio na pustinjski usamljen put lutalice. Kada je upoznao Sandi, već je bio zrela bitanga sa plaže koja je znala kako da manipuliše i gnjavi ljude da bi dobila ono što hoće. Za budućnost nije video nikakvu nadu pa je naučio da živi za trenutačna zadovoljstva.
Sada se Sandi vratila da završi fakultet, ovaj put bez Majka da joj ne pokvari život.
Ali je Majk još uvek imao zakonsko pravo da kao otac viđa svoje dete. A sada kad je postao hrišćanin, bilo joj je teško da ne primeti promenu u njemu. Sandi je stalno ponavljala samoj sebi da to izgleda previše lepo da bi bilo istinito. Osim toga Majk je premnogo puta prevario. Sandi je kritički posmatrala Majka i primećivala da je ova promena u njemu stalna i kvalitetna. Na kraju je, bez njegove manipulacije, otišla na Kalvari Čepl koncert na plaži, dok je on živeo u komuni, i to je rešilo sve. Sandi nije mogla poreći isti duh ljubavi u hrišćanima koji su preplavili plažu i onog koji je primetila u Majku. Kada je dat poziv za prihvatanje Hrista, Sandi je, u suzama, klekla da preda svoj život Hristu. Uopšte ne sumnjam da je Bog znao da je Majku potrebna Sandi, u životu i u njegovoj službi.
Onog dana kada sam imao privilegiju da ponovo venčam Majka i Sandi, dok je mala plava Mindi nosila cveće, suze radosnice su slobodno tekle jer smo znali da je Božija obnova potpuna. U stvari venčanje je moralo biti zaustavljeno na polovini jer je previše ljudi jecalo uključujući mladu i mladoženju. Taj dirljivi trenutak je teško opisati.
Dok se Majk razvijao tokom života u komuni i posle nje, bilo je očigledno da je on imao sposobnosti da bude vođa a bio je i izvanredan govornik. Njegovi rezultati koje je postigao kao trgovac pokazali su da je on bio odgovoran i marljiv. Takođe je bio jako zainteresovan za muziku. Kad smo počeli "Maranata! Mjuzik", naš prvi album u kome su bile predstavljene sve naše grupe. Majk je postao naš prvi distributer. Tih dana on bi napunio prtljažnik svojih kola albumima i putovao po celoj Kaliforniji uključujući hrišćanske prodavnice da prihvate ovu novu vrstu hrišćanske muzike.
To je upalilo i prodaja je počela. Kako je Majk dokazao svoje sposobnosti, prepustili smo Maranata! Mjuzik njemu i on je postao direktor. Ali je Majkova prva ljubav ostala želja da prenese svoju veru publici na evangelistički način. Muzika je bila na ubedljivom drugom mestu jer je primetio da ona privlači pažnju publike i otvara mogućnosti za otvoreniju komunikaciju.
Kao direktor Maranata! Mjuzika Majk je takođe imao ulogu vođe puta raznih grupa. Tako je on, na turnejama, koristio pauze na koncertima da izađe na binu i da svoje svedočanstvo ili da podeli nešto što mu je na srcu. Ova kratka pojavljivanja na bini su postala trenuci za kojima je težio. On je znao po očima publike da je dopirao do njih. U vreme kada je gostovao sa grupom i raznim muzičarima u Manili gde su svirali pred 15,000 ljudi za jedno veče, Majk je postizao impresivne rezultate kao govornik tokom ovih pauza na koncertu.
U to vreme 1975. neki studenti su mi došli sa Univerziteta u San Diegu, raspitujući se da li bih mogao poslati nekoga u San Diego da započne crkvu. Oni su dolazili svake nedelje na službe u Kalvari Čepl. U trenutku sam pomislio na Majka, znajući da je on Božiji izbor za ovaj zadatak. Majk je već redovno odlazio u San Diego svake nedelje da drži njihov brzo napredujući biblijski čas u Hospitaliti kući (gostoljubivoj kući - prim. prev.) u Balboa Parku.
A ipak kada sam rekao Majku da ću mu dati plaćeni odmor od mesec dana da bi se preselio u San Diego da započne Kalvari Čepl bio je razočaran. Počeo je da gleda na mene kao na oca koga nikad nije imao i to je za njega bilo kao kada otac kaže sinu da napusti dom. Ali pošto me je voleo kao oca, on se preselio u San Diego bez oklevanja da radi na najbolji mogući način da bi me učinio ponosnim na svoga sina po veri.
Za samo nekoliko meseci Majk me je pozvao da govorim na njegovom času sredom uveče, koji se već onda održavao u velikom crkvenom auditorijumu u Linda Visti. Doista nisam mogao biti ponosniji i uzbuđeniji nego dok sam gledao stotine ozarenih mladih lica kako pune auditorijum, a koji su bili obraćeni zahvaljujući Majkovoj službi. Nedeljne službe su imale preko hiljadu posetilaca.
Za manje od godinu dana Majk je razgovarao sa nama o kupovini Nort park pozorišta, gde su Burns i Alen i Sofi Taker jednom održali koncert. Ovo veliko pozorište je bilo potrebno da primi hiljadu mladih ljudi koji su se pojavljivali. Pomogli smo im da kupe pozorište, koje je ubrzo bilo prekrasno uređeno. Nedeljom su imali tri prepune službe, dok se masivna bina sjajila od muzičara sa bubnjevima i električnim gitarama, akustičnim gitarama, trubama i svakakvim klavijaturama okruženim zvučnicima koji su bili viši od muzičara.
U Nort parku muzika je bila električna. A kada bi Majk izašao da govori, mogli ste čuti muvu kako leti. U ovom govorniku su bili sjedinjeni virtuoz humora, ironije, usmerenog uvida i beskrajnih priča. On je bio spontan dok je pravio gegove, ili se mimikom izražavao, ili postajao komičan, ismevajući samog sebe. Ispod svega toga je bila živa svesnost Božije milosti i ljubavi, što je sve iznosio kroz Bibliju. Izgledalo je da se niko ne može toga zasititi. Pred njima je bio jedan od njih kojeg je dotakao Bog i oni su se tome divili. To im je dalo nadu, surferima, onima koji su koristili drogu i japijima. Gotovo da nisu probali ništa što Majk nije pre probao. A kada je on govorio govorio je sa autoritetom nekoga ko zna šta govori i u to duboko veruje. Ponekad je bio u šarenoj majici kratkih rukava, nekad bi opet obukao sako i kravatu, ali je ispod svega bila smrtno ozbiljna zabrinutost za duše koje su bile pred njim.
Majk je počeo školu za evangeliziranje, počeo je da uči stotine mladih ljudi da svedoče o svojoj veri. Takođe je inicirao rađanje drugih crkava u okrugu San Diego i hrabrio ključne ljude iz vodstva da se odvoje od matične crkve i započnu svoje. Ako zapitate Majka, on će vam verovatno reći da je više evangelizator nego što je tumač Biblije. Možda će vam čak reći da ima tajnu želju da bude na putu i govori na skupovima više nego da snosi odgovornost za vodstvo crkve. Do sada je bio u stanju da izvrši obe te obaveze.
Ja se molim da Majk uvek ostane otvoren prema Duhu, da nikad ne zaboravi ko je bio i ko je sad, i da nastavi ponizno učiti. Takođe se molim da ne posrne zbog ponosa ili neke druge zamke. Svi mi u službi moramo stalno razmišljati o tom savetu - "Onaj ko misli da stoji neka pazi da ne padne." Kao i svi mi, Majk ima ožiljke prošlosti i slabosti koje ga, ako ih ne preda Svetom Duhu, mogu savladati. Naše utočište bi trebalo da bude to da nikada ne zaboravimo svoju prvu ljubav. Ne treba da zaboravimo ni pustinjska duhovna iskustva prošlosti kada stvari nisu išle tako lako. Koliko god da je Bogu bilo lako da nas dovede u sezonu blagoslova, ja uvek držim na umu da nas isto tako lako može ponovo staviti u fioku. Neka Bogu zauvek pripadne slava!
Danas svaka veća opština u okrugu San Diego ima Horizon Kalvari Čepl zajednicu, a glavna crkva, Horizon Hrišćanska Zajednica, preselila se na ogroman školski kompleks gde se nalaze auditorijum, kantina, teniski tereni, košarkaški tereni, gimnastička dvorana, učionice, prodavnica knjiga. Majk je na radio i na TV emisijama, njegova crkva izdaje visokotiražni list po imenu "Horizon Internešnl Magazin", a brojne evangelističke misije njegove škole evangeliziranja imale su dalekosežne efekte, u raznim stranim zemljama.
Ja mislim da život Majka Mekintoša pokazuje najveće izlečenje i oslobađanje od najšireg spektra kulturnih izopačenosti koje su okruživale genereciju Kalvari Čepl pastira iz 60-tih. Majk je bio zahvaćen takvim izopačenostima kao što su ludilo, droge, poljuljana etika i moral, kao i razvod njegovih roditelja i njegov sopstveni. Ja sam video Majka Mekintoša kako se menja od beznadežne bitange sa plaže, mentalnog slučaja i razvedenika, do čoveka koji je razuman, predan i odan. On je sada odgovoran muž i otac čija je dalekosežna služba postala fenomen. Ako to ne pokazuje da je Bog stvaran, i ako ne zadovoljava skeptika, onda nisam siguran šta ga može zadovoljiti!
Sada u molitvi potražimo pomoć od Svetog Duha da razumemo jednostavne biblijske principe koje su Majk i ovi ostali naučili u Kalvari Čeplu, stvari koje sam ja morao naučiti kroz godine iskustva u borbi i neuspehu. Da li su ove istine prenosive? Mogu li i drugi, bez formalnog biblijskog obrazovanja, slediti ove principe i razviti velike i uspešne službe? Stotine jakih crkava izgleda da to potvrđuju.
