12. Principi za rast crkve
Mnoge crkve su izgrađene oko pastirove ličnosti i rezultat toga je da delo ne može biti duplirano a koncepti nisu prenosivi. Pokušaj imitiranja osobina druge ličnosti nikada nije uspešan. Bog nas je stvorio jedinstvenim individuama i Njegov Duh nas pomazuje na osnovu naših ličnih karakteristika.
Mnogo puta pastir koji žudi da vidi rast crkve napravi grešku i ide u velike, uspešne crkve, gledajući njihove programe i posmatrajući način na koji pastir komunicira sa svojim ljudima. Zatim pokušava da kopira program i ličnost. A to nikako ne ide.
Istina je da Bog stvarno radi kroz ličnosti, one igraju veliku ulogu u načinu ophođenja sa ljudima. Kalvari Čepl je izgrađena na principima a ne na ličnostima, principi su prenosivi i važe za sve ličnosti koji su različite.
Kada sam tek ušao u službu, služio sam u denominaciji čiji je najveći naglasak bio na evangeliziranju. To se očitovalo u činjenici da je prva informacija koja se tražila u mom mesečnom izveštaju bila broj spasenih ljudi. Sledeća kolona je bio broj ljudi koji su bili kršteni. Tako često sam slušao da je primarna svrha Crkve evangeliziranje sveta, pa je svaka moja propoved bila o tome i pozivima da ljudi prihvate Isusa Hrista kao svog Gospoda i Spasitelja.
Moje najveće razočaranje bi nastupilo kada bih spremio ono što sam osećao da će biti snažna evangelistička propoved, koja će zasigurno obratiti i najtvrđeg grešnika, i kada bih onda stigao u crkvu a tamo, na moje zaprepašćenje, ne bi bilo nijednog grešnika. Dok bih stajao na bini gledajući u zajednicu - svakoga sam znao po imenu, znao bih da nigde nema nijednog grešnika. Tokom pesama molio bih se da Bog nekako pošalje grešnike u crkvu a kada moje molitve ne bi bile uslišene, morao sam propovedati svoju evangelističku propoved svetima, bez ikakve nade u obraćenje. Kao opšte pravilo dodao bih nekoliko tačaka da bih kritikovao članove zajednice zbog njihovih neuspeha u nastojanju da budu svedoci kakvima ih Gospod želi. Govorio sam im da, kad bi služili Gospoda i radili ono što je Bog za njih želeo, sigurno bi doveli nekog od svojih komšija sa sobom da čuju Božiju Reč i da se spasu. Počeo bih da tučem ovce zato što se nisu efikasno množile ili svedočile za Isusa Hrista.
Srce mi se para kad pomislim na te rane dane moje službe, kada sam stvarao frustrirane i krivicom opterećene vernike. Oni su osećali krivicu zbog toga što sam ja govorio istinu: oni nisu bili ispravni svedoci za Hrista. Njihovi životi se nisu merili biblijskim standardima. Bili su frustrirani jer su želeli da žive pobedničkim životom i da budu svedoci, ali nisu znali kako jer je njihov pastir naglašavao evangeliziranje umesto da hrani Hristovo telo.
Ovo je bila prva lekcija. Tradicionalno sam osećao da je primarna svrha Crkve evangeliziranje sveta. Ali, biblijski, Pavle nam u Efescima 4, kaže da je primarna svrha Crkve da izgradi Hristovo telo, da usavrši svete za rad u službi, da ih dovede k zrelosti i jedinstvu vere da više ne budu kao bebe već da se u potpunosti razviju u Isusu Hristu. Svojim stalnim naglašavanjem pokajanja od mrtvih dela i doktrine krštenja omanuo sam i nisam uspevao da ljude dovedem u potpuno zreo odnos sa Gospodom te su ostajali u stanju duhovne infantilnosti.
Druga lekcija u mojoj službi je došla na interesantan način.
Moje poruke su bile tematske, izrađene od odeljaka iz cele Biblije. Nije bilo ustaljenog toka u mom propovedanju. Jedne nedelje moj tekst bi bio iz Mateja, druge iz Isaije, treće iz Otkrivenja, zatim iz 1. Knjige Mojsijeve. Ja bih govorio o bilo kojoj temi koja bi me zainteresovala te nedelje ili o bilo kojem odeljku koji bi mi progovorio. Najteži deo službe u to vreme je bilo pronalaženje teksta na osnovu kojeg ću propovedati. Našao bih sebe kako čitam jednu knjigu iz Biblije sve dok neki odeljak na neki način ne bi zastao u mojoj glavi i onda bih odatle razvio tekst svoje poruke. Otkrio sam da sam imao oko dve godine dobrih tematskih propovedi pre nego što mi ponestane ideja tako da je par mojih prvih pastorala trajalo po dve godine. Pošto bih iscrpeo svoje dve godine teksta, tražio bih premeštaj u drugu crkvu. Ovo se nastavilo dok nismo došli u Hantington Bič. Naše dve godine su polako isticale i bilo je vreme da se ponovo preselimo, ali je iskrsnuo jedan problem - zavoleli smo Hantington Bič! Voleli smo da živimo tamo a naša kćerkica je upravo pošla u školu. Nismo želeli da odemo.
Odjednom sam se našao pod pritiskom da nađem više tekstova i više propovedi. Baš tada sam čitao knjigu "Apostol Džon" (Apostol Jovan - prim. prev.) koju je napisao Grifit Tomas. U jednom od poglavlja on je dao zabeleške proučavanja Prve Jovanove poslanice. Dok sam proučavao zabeleške, otkrio sam da su odličan materijal za propoved i da ih ima približno četrdeset. Odlučio sam da ako bih ja govorio iz Prve Jovanove nedeljom pre podne, mogli bismo provesti još godinu dana u zajednici koju smo zavoleli. Kupio sam par komentara Prve Jovanove i počeo temeljno proučavanje poslanice. Proširio sam zabeleške Grifita Tomasa i proveli smo godinu dana u proučavanju Prve Jovanove.
Interesantno je da je u toku te godine naša crkva iskusila veći rast nego što smo ikada do tada videli. Takođe smo imali više obraćenih i krštenih nego ikada pre u prošlosti. Ljudi su odjednom bili ispunjeni radošću u svom hodu sa Hristom, iskusili su veću nadmoć nad grehom i imali veću sigurnost u svoje spasenje. Naravno, ovo su tri razloga zašto je Jovan napisao poslanicu a nama je rečeno da se Božija Reč neće vratiti prazna već će ispuniti svrhu zbog koje je poslata. Pošto je ova poslanica poslata da vernike dovede u puninu radosti, slobodu od greha i u sigurnost spasenja, Božija reč je uradila svoje u njihovim životima.
A ja sam naučio drugu lekciju: ekspoziciono učenje (tumačenje Pisma) je jače od tematskog za hranjenje stada.
Posle godinu dana mi i dalje nismo želeli da napustimo Hantington Bič. Pošto sam do sada razvio stil proučavanja cele jedne knjige, odlučio sam da kao sledeću uzmem poslanicu Rimljanima, za koju nam je profesor u školi rekao da će preobraziti bilo koju crkvu. Kupio sam sve moguće komentare poslanice koje sam uspeo da nađem i proveo dve godine proučavajući ih. U ovom periodu crkva se udvostručila. Rad Duha u srcima ljudi je postajao sve uzbudljiviji dok su otkrivali, kao što sam i ja, Božiju milost i počeli da se odnose prema Bogu na nov način. Baš sam u to vreme nabavio novi Halejev "Biblijski priručnik". (Svoj sam uvek davao novim obraćenicima.)
U uvodu sam pročitao zabelešku o tome da je najvažnija stranica u knjizi 814. Ja sam okrenuo tu stranicu da vidim šta je gospodin Halej smatrao najvažnijim. Tamo je bila jednostavna preporuka da svaka crkva ima zajednički plan čitanja Biblije i da pastirova propoved bude na osnovu dela Biblije koji se čitao protekle nedelje. Nikada nisam ljude proveo kroz celu Bibliju. U stvari, ni ja sam nikada nisam seo i pročitao Bibliju od početka do kraja.
Tako sam stigao do treće lekcije - odlučio sam da pođem sa crkvom kroz celu Bibliju, deset poglavlja nedeljno, i da moja propoved bude iz jednog od tih deset poglavlja koje su vernici pročitali. Sledio sam ovu praksu mnogo godina do sada i video ljude u crkvi kako, po prvi put u svom životu, pročitaju celu Bibliju.
Ove dve promene - od tematskih poruka do ekspozicionog učenja i do prolaska kroz celu Bibliju - naučile su me nekim veoma fascinirajućim stvarima. Pod jedan, shvatio sam da tokom godina mojih tematskih propovedi nisam imao istinski naglasak na Bibliji u svom radu. Iako sam svaku propoved vršio na osnovu Pisma, moje propovedanje nije bilo biblijski izbalansirano. Pismo nam govori o Božijoj ulozi i ulozi čoveka. Većina mojih tematskih propovedi naglašavale su ljudski aspekat. Bile su to propovedi koje opominju ljude da se mole, da svedoče, da budu predani, da služe.
Ali kada uđete u Bibliju i nastavite kroz celu knjigu, otkrićete da je veći naglasak na onome što je Bog uradio za čoveka, nego na onome što bi čovek trebalo da uradi za Boga. Na neki način, kroz tematske propovedi, ja sam naglašavao šta bi trebalo da mi radimo za Boga da bi nam Bog mogao odgovoriti. Učinio sam čoveka začetnikom a Boga onim ko odgovara. Na primer, ako daš, Bog će ti vratiti, nemerljivo, nebrojivo više. Ako slaviš, bićeš blagoslovljen osećanjem Njegovog prisustva, jer On prebiva u slavljenju svog naroda. Ako pridobiješ duše, bićeš mudar i sjaćeš kao zvezde, zauvek.
Ali sada sam naučio da je Bog inicijator i da je njegov deo uvek prvi. Uzmimo poslanicu Efescima za primer. Pavle provodi prva tri poglavlja poslanice govoreći crkvi šta je Bog uradio za njih. On počinje ovaj deo rečima: "Blagoslovljen Bog i otac Gospodina našega Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim na nebesima kroz Hrista." A onda nabraja prekrasne duhovne blagoslove i koristi koje imamo od Boga. Tek kad stigne u četvrto poglavlje on se bavi ljudskom odgovornošću hrabreći ih da žive dostojni svog poziva.
Bog je bio inicijator i Pavle je savetovao čoveka da odgovori Bogu. Otkrio sam da kada ljudi počnu otkrivati ko je Bog i sve što je On uradio, oni teže da se odazovu Bogu i ne treba ih gurati i opominjati da se mole ili da služe. Sada su se dobrovoljno stavljali u službu i nisu imali dovoljno vremena da sve urade za Gospoda kad su shvatili šta je On učinio za njih.
Drugo što sam naučio iz ovih lekcija jeste da je evangeliziranje prirodni nusprodukt zdrave crkve. Kada sam u ranijim godinama svoje službe konstantno naglašavao njihovo istupanje i pridobijanje nekoga za Isusa Hrista, broj ljudi koji su dolazili Gospodu je bio veoma mali. Kada sam počeo da hranim Hristovo telo Božijom Rečju, imali smo više obraćenja i krštenja u prvoj godini nego u bilo kojoj prethodnoj. I kako su ljudi nastavili napredovati, brojke su se sledeće godine udvostručile i tako se nastavljalo jer su ljudi sada bili snažni i zdravi.
Onda smo se našli u trećoj interesantnoj promeni usred ovih iskustava. Božićne i uskršnje nedelje su bile prava ludnica. Uvek je dolazilo tako puno ljudi u nedeljnu školu i u crkvu da prostorije nisu mogle da ih prime. Oni koji bi došli jednom ili dvaput godišnje došli bi na najnesnošljivije okolnosti, što ih baš ne bi ohrabrilo da redovno nastave dolaziti.
Da bismo rešili problem prenatrpanih prostorija i opšte zbrke, odlučili smo da na Božić i Uskrs ne držimo prvo nedeljnu školu pa onda službu već da nedeljnu školu za decu i službu za odrasle održimo istovremeno. U prošlosti smo otkrili da bi mnogi ljudi došli u nedeljnu školu i otišli pre crkve pa nikada ne bi čuli Evanđelje. Tako smo odraslima skupljajući ih zajedno na učenje dali veću mogućnost da prime poruku Evanđelja.
Svima se to dopalo toliko da smo isto to nastavili da praktikujemo preko cele godine. Takođe smo otkrili da je nivo pažnje odraslih bio na puno većem nivou kada deca nisu bila prisutna na službi i učenju zajedno s njima. Bili su u stanju da razumeju i prime puno više bez uznemiravanja od strane svoje dece koja bi se muvala oko njih. U ovoj novoj postavci, kada jutarnja služba i nedeljna škola idu paralelno, ja sam na neki način postao učitelj odraslih na času koji se održavao u glavnoj sali. Posle smo sasvim prirodno došli do četvrte lekcije: udvostručene službe. Ovo je ispalo još bolje jer su oni koji su držali nedeljnu školu mogli pohađati sledeću službu i to nam je obezbedilo puno više dobrovoljaca za program nedeljne škole.
Pri prelasku na udvostručene službe otkrili smo da su manje zgrade bile u stanju da prime dva puta veći broj ljudi. Tako kada smo programirali izgradnju, namerno bismo gradili auditorijum i zgradu da bismo imali udvostručene službe. Otkrili smo da ima ljudi koji vole dolaziti ranije a i onih koji to vole kasnije, i bili smo u stanju da uvećamo ukupno članstvo bez proširenja zgrade ili osoblja. Kao dodatnu pogodnost sada smo imali dve zajednice koje izdržavaju jednu zgradu. To je značilo da jedna zajednica može izdržavati naš lokalni program a višak fondova može biti prebačen za misijske poduhvate. Kada smo posle razvili tri službe, postalo je još uzbudljivije jer smo onda bili u stanju da damo dve trećine budžeta za misiju dok bismo samo jednu trećinu koristili za sopstvene potrebe. Ovaj šablon je nastavljen do danas.
Zatim sam naučio petu lekciju za izgradnju snažne crkve. Doživljavali smo takav rast i tako puno novoobraćenih da smo uskoro privukli pažnju naših pretpostavljenih. Kada bi velika crkva u našem okrugu imala otvaranje, mene bi zamolili da ga preuzmem. Dok bih bio u toj crkvi, grupa bi se zainteresovala za rad Svetog Duha. Pozvali bi me da dođem i držim biblijske časove u njihovim domovima, jer ne znaju skoro ništa o Bibliji, osim svakodnevnih citata iz svoje molitvene knjige. Takvim biblijskim časovima bi uskoro prisustvovali toliko ljudi da bi se morali podeliti na dve grupe.
Lekcija o važnost kućnih biblijskih časova je bila neprocenjiva. Na ovim časovima ja sam razvio potpuno novi stil učenja. Umesto nedeljnog govorničkog stila ja bih samo sedeo i govorio prirodno. Oni bi se osećali slobodni da upadnu kada ne bi razumeli određeni deo ili njegovo tumačenje, i to bi se pretvorilo u žive diskusije. Otkrio sam da im se produžilo vreme pažnje. U crkvi bi posle trideset minuta propovedanja ljudi bili iscrpljeni. Ali mogli smo sedeti sat i po do dva sata u kući i ljudi bi bili razočarani kada bih prestao.
Kasnije kada smo počeli Kalvari Čepl, započeli smo više kućnih biblijskih časova. Čas ponedeljkom uveče je bio za mlade ljude i ja bih se
manje više "prepirao" sa njima dok bismo bili u dnevnoj sobi kuće u Kosta Mesi. Grupa bi uskoro postala tako velika da više ne bi stala u kuću. Deca bi sedela u trpezariji, kuhinji, na stepeništu, u hodniku, napolju bi bilo onih koji nisu mogli da uđu. U to vreme smo gradili našu prvu zgradu. Donja ploča je bila izlivena, tako da bismo noću namestili svetla i klinci bi sedeli na ploči, a i ja sa njima. Kako je vreme prolazilo, izgradili smo zidove oko njih. Baš u to vreme smo počeli dopirati do stotinu mladih ljudi koji su bili upetljani u hipi kulturu. Uživali su u tom neformalnom sedenju napolju kada učitelj umesto da im propoveda samo razgovara sa njima.
Iz ovih neformalnih razgovora ja sam razvio stil učenja na prirodan, gotovo konverzacioni način. Samo razgovaram sa zajednicom o Božijim stvarima, lepotama Njegove prirode, Njegovog kraljevstva. Otkrio sam da se ako pričam - umesto da propovedam - vreme pažnje proširi na sat vremena dok sede sa otvorenim Biblijama učeći Božiju Reč. Pola sata propovedanja može izmoriti ljude, ali sat učenja, ako se radi lakim konverzacionim stilom, ne može.
Ovo nisu komplikovane lekcije. U stvari tajna koju želim da otkrijem onima koji žele da uđu u službu jeste da jednostavnu Božiju Reč uče jednostavno. Tradicija može biti teška za savladavanje, ali je nedostatak rasta crkve još više obeshrabrujući. Bilo je uzbudljivo posmatrati Kalvari Čepl kako raste po celoj zemlji dok Božija sila dotiče ljudske živote. Žetva duša u Kraljevstvu Božijem je naš cilj. Neka Bog zauvek primi slavu i čast koja pripada Njegovom imenu.
Još jedan važan princip koji pastori uče u Kalvari Čeplu je potpuno pouzdanje u Svetog Duha da im pomogne pri tumačenju Reči. Isus je rekao da će ih Sveti Duh naučiti sve stvari i podsetiti ih na sve stvari koje su naučili. Pavle je rekao da telesni čovek ne može razumeti duhovne stvari niti ih može znati, jer se one samo duhovno saznaju. Ono što se vidi u Kalvari Čeplu je Božiji Duh koji radi kroz Božiju Reč da bi promenio Božiji narod.
Postoje mnoge crkve koje pružaju odlučno učenje Biblije, ali skoro da poriču trenutni rad Svetog Duha. Ovo stvara mrtvu ortodoksiju. Ljudi mogu biti dobro potkovani Pismom, ali da to ne utiče bitnije na njihove živote. Poseduju oblik pobožnosti, ali poriču njenu silu.
S druge strane medalje su crkve koje naglašavaju Svetog Duha, ali zapostavljaju učenje iz Reči. Ovo vodi emocionalizmu i nestabilnom stanju koje je otvoreno svakom vetru nauke i lukavoj spretnosti ljudi koji čekaju spremni na prevaru. Mnogi heretički učitelji su našli plodno tlo u crkvenim zajednicama koje prenaglašavaju samo emocionalna iskustva. Jako je važno imati ravnotežu Reči i Duha tako da možete videti kako deluje Božija sila koja menja živote a takođe i stabilan rast Hristovog tela.
Mi u Kalvari Čeplu se pouzdamo da Bog kada vodi. On i obezbedi, te kod nas nikada nema naglaska na parama ili davanju. Mnoge od naših crkava ne prosleđuju tacnu, već stave kutiju na ulaz gde ljudi koji žele mogu da daju doprinose. Bog nikada nije predstavljen kao da je švorc ili da se nalazi pred neizbežnim bankrotom. Pastiri su naučeni da je Bog savršeno sposoban da zadovolji potrebe za ciljeve koje želi da budu izvršeni. Bogu nije potrebna podrška Njegovih ljudi da bi preživeo; ljudima je potrebna podrška od Boga.
Tužno je videti ljude odbijene od crkve apelima i trikovima koji su korišćeni da se dobiju sredstva. Neki su otpali od crkve jer nisu imali ništa da daju i osećali se stoga neugodno. Mi ne dopuštamo da im se to dogodi u Kalvari Čeplu jer ih nikad nismo ni molili da daju ili pokažu vernost. Kao što apostol Pavle kaže, neka vaše davanje nikad ne bude zbog pritiska ili prinude, već neka svako daje po volji svoga srca, jer Bog voli onoga koji dobrovoljno daje.
Ako pitate ljude koji su posetili Kalvari Čepl šta ih je najviše impresioniralo, verovatno ćete čuti mnoge stvari, ali neke od najčešćih reči bi bile: toplo, puno ljubavi, slavljenje, opuštenost. Prvi utisak kada dođete na službu je toplota Božije ljubavi među Njegovim ljudima. Primetićete mnogo grljenja, što verovatno potiče iz doba hipija. Tu je mnogo sreće i smeha. Tu je takođe i sveta ali opuštena atmosfera, što se ogleda u načinu odevanja ljudi. Oni ne osećaju da moraju da se doteraju da bi došli u crkvu. A i ako su doterani ne osećaju se neprijatno. Tu je prihvatanje osobe, a ne stila odevanja. Ovo takođe potiče od hipi dana kada se nosila svakakva odeća. Čak Žirard, koji je pevao sa grupom "Lav song" u ranijim danima Kalvari Čepla, to je veoma dobro izrazio u pesmi "Litlt kantri čurč" ("Mala crkva na selu" - prim. prev. rečima: "Duga kosa, kratka kosa. Neki sako i kravata, ljudi se napokon skupljaju, umesto u kosu, ravno u oči gledaju.")
Muzika u Kalvari Čeplu je sveža i živa, i ispunjena refrenima slavljenja. Mnogo puta će grupa koja vodi slavljenje to uraditi uz pratnju gitara, bubnjeva, klavijatura. Mnoge pesme su napisale vođe grupa i zatim ih prosledile ostalim crkvama. To pruža sasvim savremeno osećanje. Često će mlada osoba otpevati pesmu i objasniti da joj je to Gospod poklonio tog poslepodneva.
Većina crkava u Sjedinjenim Državama su danas visokoorganizovane i visokostrukturirane. Ovim želim da istaknem da oni prenaglašavaju zavisnost crkve od ljudi i zavisnost ljudi od crkve.
Mi u Kalvari Čeplu volimo slabiju strukturu dok naglašavamo našu totalnu zavisnost od Boga. Interesantno je da se većina ljudi u Sjedinjenim Državama danas udobnije uklapa u nezavisnu i opuštenu kategoriju; tako mi gotovo sami ribarimo u velikom, bogatom ribnjaku, dok mnoge druge crkve pokušavaju da ribare u mnogo manjem ribnjaku.
U knjizi Dela apostolskih vidimo da vernici, kada je crkva vođena, nastavljaju u apostolskoj nauci, zajedništvu, lomljenju hleba i molitvama. To su četiri stvari koje su karakterisale ranu crkvu; to su četiri stvari koje karakterišu Kalvari Čepl. Ove stvari se naglašavaju, traže i žive, i otkrili smo da - kao i u ranoj crkvi - Bog nadodaje našem broju svakodnevno.
Rezultat posmatranja Božijeg delovanja sa svojim neverovatnim plodovima samo je jedan očigledni zaključak: "Bogu pripada slava, velike stvari je On uradio."
