Naslovna » U Hristu » Knjige » Žetva » ....

10. Bil Geletn i Džo Fokt

Chuck Smith i Tal Bruk
- Bil Gelent i Džo Fokt: Kalvari Čepl se probija na Istok. Bil Geletn u Gornjoj državi Nju Jork

Kalvari Čepl zajednice, tako velike zajednice, nipošto više nisu fenomen samo Zapadne obale. Žetva koju smo videli u zapadnom delu Sjedinjenih Država sada se pojavljuje na Srednjem zapadu, na Jugozapadu i na Istočnoj obali.

Bilo je naročito ohrabrujuće videti istočnjake kako odbacuju predrasude o "netradicionalnoj" crkvi kao Kalvari Čepl i otvaraju svoja vrata i srca našim zajednicama. Ja mislim da priče o Bilu Geletnu i Džou Foktu na lep način ilustruju voljnost da bi se pustio novi povetarac Svetog Duha da uđe unutra. Bil i Džo su se preselili na Istok sa svojim verama veličine gorušičinog zrna, molili se za Božiju milost, ustrajali, a zatim gledali kako se sve dešava; a Bog je prineo žetvu. Kao i uvek, počeli su sa biblijskim časom i posmatrali kako to prerasta u crkvu.

Baš nedavno sam se vratio sa konferencije pastira Istočne obale u Gornjoj državi Nju Jork kojoj je prisustvovalo stotinak naših pastira na Istočnoj obali. Bili smo samo nekoliko milja udaljeni od Maranata zajednice Bila Geletna, gde sam govorio uveče. Bilo je uzbudljivo videti šta se dešava u ovim zajednicama. Čak smo pastirom proglasili momka koji ide na filozofski fakultet u Vest Pointu i koji je započeo Kalvari Čepl zajednicu baš tamo. Pastiri su došli iz Pensilvanije, Nju Džersija, Ilinoja, Nort Karoline, Džordžije, Saut Karoline, Ohaja, Tenesija, Virdžinije i Nju Jork Sitija, gde, što smo već pomenuli, imamo zajednicu na Menhetnu koja se sastaje u plesnom studiju sa oko pet stotina članova. Greg Lori, pastir crkve Harvist Felošip u Riversajdu, došao je u Nju Jork pre par godina da pomogne pri početku Menhetn zajednice.

Ako bismo ispitivali rast Kalvari Čepla na Istočnoj obali, morali bismo izdvojiti Maranata zajednicu Bila Geletna koja je blizu Ročestera, Nju Jork, kao ključnu i osnovnu. To je na neki način glavna baza mnogih Kalvari Čepla, dok je Bil bio inspiracija i glas ohrabrenja mnogim zajednicama u povoju.

Maranata zajednica je "ekspolodirala" u periodu od deset godina. Sastaju se na klizalištu koje može da primi preko hiljadu ljudi i imaju tri službe nedeljom pre podne.

Pre deset godina Bil Geletn je bio u osoblju Kalvari Čepl Kosta Mesa kao stolar. Pre toga je bio građevinski radnik, propali student i jedno vreme hipik.

Kada se Bil obratio ranih 70-tih, ovaj krupan čovek, zarastao u bradu i dugačke kose, pojavio se u sasvim običnoj odeći. Nedavno je prodao svoj revolver magnum 3,57. Bil je bio neko sa kim se ne bismo hteli upuštati u svađu.

On je završio svoje kratke studije na fakultetu Boling Grin Stejt u Ohaju, kasnih 50-tih, kada je nekog od studenata bezosećajno pretukao. Posle izdavanja nalog za hapšenje on je pobegao i stupio u marince. Kada je završio i izašao 1960. on se oženio sa Rozmari, ali je nastavio da pije i da se tuče. Radio je različite poslove u Ohaju, dok se njegov brak raspadao. Bil i Rozmari su 1968. preselili u Kaliforniju, na novo sunce i novi život. Tamo je Bil otkrio psihodelične droge i okult. Posle svega toga on je bio spreman da sretne Isusa Hrista. Kada je Bil ušao u moju kancelariju ranih 70-tih, kontrakulturni fenomen je dostizao svoj vrhunac.

Oko mesec dana pre nego što sam prvi put video ovog čoveka divljih očiju, Bil Geletn je bio na jednom od svojih poslednjih psihodeličnih putovanja. Bio je na groblju u blizini obale Pacifičkog okeana, blizu Korone Del Mar, kada je imao viziju koju mi je opisao kao kraj sveta. Čitava obala je bila zahvaćena nuklearnom vatrom i video je kako je sve bilo uništeno. Ogroman smog je bio nad ostrvom Santa Katalina. Atomske bombe su eksplodirale u serijama odatle do Los Anđelesa. Amerika je potonula kao Titanik. Vizija je ubedila Bila da moderni čovek nije imao odgovora za opstanak, da je kao kormilar ovog sveta samo grešio i uništavao sve što bi dotakao.

Neku nedelju posle ovog iskustva Bil je prihvatio Hrista. Ali je želeo hrišćanina sa kojim će moći pričati, tako da je završio vozeći se prema našem parkiralištu i dolazeći pravo k meni. Imao je da pređe dugačak put pre svog potpunog izlečenja, ali je učinio snažan korak vere. Bio je siguran da je Hristos Sin Božiji. Ovde je potrebno da zastanemo. pogledamo unazad i sagledamo gde je počela njegova nevolja.

Slučaj zaposednutosti

Ironično, kao što ćemo videti i sa Majkom Mekintošem, Bil je bio zatvoren na psihijatriji nekoliko nedelja. Kada je otišao tamo sa svojom ženom, bio je siguran da će oni da je zadrže. Umesto toga, oni su zadržali njega, vezujući ga za kolica i gurajući kroz velika metalna vrata. Ovo je stvarno bio crni humor. Posle su rekli Rozmari da je on bio beznadežan slučaj i da je bolje da se navikne na činjenicu da verovatno neće izaći odatle. Dugi meseci njegovog bizarnog ponašanja - očigledna telepatija, zamišljeni posetioci na večeri, i dugotrajno uzimanje meskaline i LSD-a - uzeli su svoj danak.

Ali pravi problem nije bio mentalne prirode, nego je duhovne, demonske. Ponekad je nasilje, koje je Rozmari osećala da se krije ispod njegove snažne figure, bilo nalik na vulkansku erupciju. Imao je dugu istoriju tuča zbog kojih ga je ona nebrojeno mnogo puta morala vaditi iz zatvora. Ona je stvarno osetila nešto čudno i strano u Bilu, ali nije mogla ni da pretpostavi šta je to bilo. Nijedno od njih nije ništa znalo o stvarnosti demonske zaposednutosti, iako se Bil plašio da se u njemu dešavalo nešto stravično.

On se seća kada je to počelo. Nalazio se na nedelju dana drogiranja u Baji, Meksiko, na početku 1968. On i mala grupa prijatelja su bili na plaži istražujući spoljašnje granice slobode. Tada je jedne večeri video Sotonu u vatri koju su naložili na plaži. Bio je neverovatno lep i očaravajući. Njegova poruka Bilu je bila: "Nemoj da se plašiš. Ne treba da se plašiš ničega na svetu."

Koji mesec posle toga - Bil je već tri dana bio na psihodeličnim drogama - ušao je u svoju kuću, stao na kuhinjska vrata i gledao Rozmari u oči. Ona je bila prestravljena. Ogromna onesvešćujuća sila ga je pogodila u kičmu, oborivši ga na leđa. Nešto je ušlo u njega i osetio je novu silu u sebi. Odjednom je mogao da čita Rozmarine misli. Imao je pristup svim njenim mislima i ona više nije mogla ništa da sakrije. Kada je ustao sa kuhinjskog poda, njegove oči a i sama pojava su izgledali dramatično drugačiji. Od tog trenutka pa za sledeće dve godine Rozmari je živela u strahu.

Bil govori o svom oslobađanju kao o suverenom Božijem činu. To se desilo u kuhinji kuće u koju su se oni preselili. Niko drugi nije bio prisutan. Bil je čitao Bibliju i osećao znatno neprijateljstvo dok je to radio. U dva sata posle podne - ovo je bilo dve godine od kako je postao zaposednut i kratko vreme pošto je shvatio da je Isus bio Božiji Sin - Bil je odjednom bio oboren na leđa.

Dok je ležao na kuhinjskom podu, on se bespomoćno grčio i uvijao. Jedna misao mu je pritisla um: "Za mene nema nade. Gotovo je. Sa mnom je svršeno." Onda je odjednom zazvao ime Isusovo. Bil je promrmljao reči: "Isuse, pomozi mi!"

Bilovo telo je odjednom postalo nepokretno i nešto kao da je izlazilo iz njega. Ležao je potpuno nepokretno. Onda ga je preplavio jedan neverovatan mir. Prvi put u svom životu Bil je osetio kao da je sa njega podignut težak teret. Zatim je primetio da je njegova znojem natopljena odeća imala apsolutno odvratan smrad. Proveo je sate tuširajući se. Bil tvrdi da ga je Bog spasao pri tom činu oslobađanja. Kada je Rozmari došla kući, pronašla je drugačijeg čoveka. Ali to ju je još više uplašilo. Ne dugo posle toga ona je smerala da ga odvede na psihijatriju radi posmatranja. Bog je imao svoj plan čak i u tome.

Te dve nedelje koje je proveo na psihijatriji njegov lekar je bio dr Klarens Džons. On je upravo prihvatio Hrista i počeo dolaziti u Kalvari Čepl. Jedna stvar koja je impresionirala doktora je bilo to što čak ni masivnim dozama stelazina nisu mogli obuzdati Bilove uzbudljive izjave o Hristu. Oni su se bukvalno počeli plašiti ove snažne ličnosti koja im je stalno ponavljala: "Isus dolazi!" Očigledno da je ovo uticalo na dr Džonsa. Čak je došao da se raspravlja sa mnom o tome da je agnostički pogled jedino prihvatljivo rešenje za "realiste".

Dr Džons je sada obraćeni Jevrejin. Ubrzo po Bilovom otpuštanju iz bolnice, video ga je na jednoj od Kalvari Čepl službi. Dr Džons se naglo okrenuo da bi ugledao nasmejanog i normalnog Bila Geletna kako sedi tačno iza njega. Zatim je rekao Bilu: "Nemoj da se brineš oko bolničkih troškova, platio sam ih."

Oporavak, rast i vodstvo

Sedam godina je Bil Geletn dolazio u Kalvari Čepl Kosta Mesa marljivo učeći. Kao da mu nikada nije bilo dosta. Radovao se promeni sudbine u svom životu. Ožiljci u njemu su lagano bili izlečeni dok se Bil često molio, slavio, družio se, stupio u osoblje na godinu dana kao stolar i vodio večernje službe Afterglo. U leto 1977. Bog je baš doveo Bila na mesto na kojem ga je On želeo. Bil je bio pripreman za zadatak uspostavljanja Kalvari Čepla na Istoku.

Za one koji se pitaju kako Bog "govori" pojedincima, Bilovo iskustvo Božijeg vodstva pruža im čist primer. Neprestano čujemo o raspravama o tome a i kultovi su prepuni lažnog vodstva. Ali to ne sprečava čistotu Božijeg vodstva. Ja ne govorim o "novom otkrivenju" ili doktrinama. Bilo šta u području otkrivene istine što prevazilazi ili nadodaje nešto Pismu je krivoverje. Kanon potpunog Pisma je stvarno dat svetima jednom zauvek. Ja govorim o tome da Bog vodi naše živote kada on odabere. Kazati da nas Bog u današnje vreme ne može voditi, znači staviti ga u kutiju. Biblija je prepuna očiglednih primera Božijeg vodstva pojedinaca, grupa i naroda u odrećenim situacijama. Ali završni test originalnog Božijeg vodstva, kao što je Bog pokazao Mojsiju u 5. Knjizi Mojsijevoj, svedoči da se rađaju rezultati u istoriji. To se događa! U Bilovom slučaju, što je izgledalo nemoguće iz ljudskog ugla, to se stvarno i dogodilo.

Kao prvo, došla je ta unutrašnja želja. Bil je počeo da se oseća pozvanim za službu. Njegov uticaj na Afterglo službe je bio značajan. U njegovom srcu je rasla snažna želja da poučava Božiju Reč. Istovremeno Bil se osećao sputanim u Kalvari Čeplu zbog svog svakodnevnog stolarskog posla. U međuvremenu su se u njemu nalazili i drugi neiskorišćeni kapaciteti. Bil se premarao radeći.

Zatim je prva strela iz Božijeg tobolca pogodila svoj cilj. Bil je imao molitveni sastanak sa dvojicom školskih drugova iz Pastorske škole Kalvari, Majkom Mekintošem i Kitom Riterom. Kit je odjednom najavio: "Imam viziju od Gospoda i to je o Bilu." Opisao je pastoralnu scenu koja podseća na Novu Englesku. "Vidim silos ispunjen gotovo do vrha pšenicom. Okružen je domaćim životinjama. Imam utisak 'farme'. Tamo se takođe nalazi i kočija ili natkriveni vagon." Majk je dobio interpretaciju: silos je predstavljao Bila kao hranitelja životinja a životinje stado vernika koje je Bog pripremio za njega. Bil je bio skoro ispunjen "žitom" i spreman da hrani. Lokacija se nalazila na farmerskoj teritoriji izvan Kalifornije, možda na Istoku.

Jednom, oko mesec dana posle ovoga Bil je radio na našem novom parkiralištu. Čisto i sigurno kao bilo šta drugo što Bil je ikada čuo došao je glas: "Želim da ideš u Finger Lejks." Istog trenutka je Bil počeo da plače, jer je znao da je to bilo od Boga. Bil je bio u Gornjoj državi Nju Jork kao mladić kada mu je otac živeo u Ročesteru. Finger Lejks se nalazio u Gornjog državi Nju Jork.

Rozmari je bila prestravljena. Ona je hrišćanka postala dve godine posle Bila, ali nije želela da napušta Kaliforniju a i ako bi je napustila, želela je da bude sigurna da je to bilo stvarno Božije vodstvo. "Ja to moram videti u Bibliji." Sledeće veče na Kalvari Čepl službi četvrtkom uveče devojka koja je sedela ispred njih, a koju je Rozmari poznavala. odjednom se okrenula ka Bilu i njoj. Ona je rekla Rozmari: "Ovo će možda izgledati čudno, ali osećam da mi Bog daje odeljak iz Biblije za vas. To je u 5. Knjizi Mojsijevoj osmo poglavlje."

Taj dan je bio Bilov četrdeseti rođendan. Neverovatno da je to poglavlje bilo namenjeno Mojsiju nakon perioda od četrdeset godina. U njemu je Bog rekao Mojsiju da ga je On iskušavao tih četrdeset godina i da ga šalje u zemlju brda, jezera, izvora, pšenice i ječma. To je bio odeljak koji ih je ubedio. Bil je sada bio siguran da bi, ako bi odbio Božije čiste indikacije da se preseli u Nju Jork, na neki način pozvao jedan vid duhovne smrti. Slučaj je bio zapečaćen kada su se sledećeg jutra probudili u svojoj kući u Njuport Biču i videli vlasnika kuće kako ispred nje postavlja znak na kome piše "Na prodaju."

Tri nedelje posle toga - sedmog jula 1977. (Bil ističe da je datum bio 7/7/77- sedmica između ostalog predstavlja i Božiju savršenu volju), Bil i Rozmari Geletn su stigli u Gornju državu Nju Jork u jednim starim kolima sa dvoje dece, svim njihovim svetskim dobrima i nemačkim ovčarom. Bil je u svom džepu imao nešto malo sitnog novca. Zaustavili su se u Farmingtonu i uselili u kuću sa pogledom na napušten silos u blizini.

Ovo je označilo početak nove Kalvari Čepl. Početak je bio stvarno težak. Neki meštani su rekli da je Bil lažni prorok. Druge razarajuće stvari su takođe bile kazane. Ovi udarci su ga uvek iznova bacali na kolena. Bil bi me zvao povremeno i molio me da se vrati. Ja sam mu rekao da nastavi da ore. Bog je zatim rekao Bilu da će ako izdrži, tri godine žetva doći. Dao mu je deo iz Zaharije o tome da će svoj narod provesti kroz vatru. Tri godine jedva da su preživljavali. Bil čak nije mogao ponovo da se bavi ni građevinarstvom jer je imao pokidane ligamente. Kada su prijatelji ostavljali hranu na Bilovom i Rozmarinom pragu, to je bilo kao kad su gavranovi hranili proroke.

Ali tri godine su prošle. Bilov iznikli biblijski čas se preselio u prazan železnički depo. Mogao je da primi 150 ljudi. Bil je bio obeshrabren tolikim prostorom. Ali, godinu dana posle, 1981. imali su dve nedeljne službe. Godinu posle toga su proširili depo na 250 sedišta po službi. Momentalno su morali da pređu na tri službe pošto je više od 750 ljudi dolazilo nedeljom na prepodnevnu službu. Saobraćaj je počeo da predstavlja problem za meštane. Kada su prešli na pet službi nedeljom bilo je krajnje vreme da se presele.

Onda je Bil pronašao mesto, deo grada sa indijanskim imenom koje znači "izabrano mesto", Kanandaigua. Na autoputu 332, na granici Farmingtona, Bil je često primećivao klizalište koje nije bilo korišćeno. jer ga nije posećivao dovoljan broj ljudi da bi se moglo održavati, pa je bilo zatvoreno. Bez ikakavog oklevanja je kupio zgradu od 26,000 kvadratnih stopa, i to bez polaganja ikakve kapare!

Sada dolazi čudo žetve: u prve tri nedelje posle otvaranja preuređenog klizališta - sa preko hiljadu sedišta - bili su primorani da drže tri službe da bi mogli smestiti svakoga. To je bilo 1984. Danas Zajednica Maranata nastavlja da raste. Uz to Bil je bio u stanju da započne još četiri crkve u obližnjem Ročesteru i okolnim naseljima.

Na puškomet od crkve stoji veliki silos grada Farmingtona. Istorija je rodila viziju koju je Bog dao na tom molitvenom sastanku. Božiji podsticaji da tako dovede Bila Geletna doneli su neverovatne rezultate. Kalvari Čepl je videla veliku žetvu u Gornjoj državi Nju Jork, gde je postala jedna od najvećih crkava u području. A Bil je veoma zadovoljan čovek. On je nesumnjivo napravio veliki put od onog kuhinjskog poda na kojem je bio oslobođen Božijom silom. Čak i posle toga malo ko je mogao zamisliti ovog istog čoveka kako započinje crkvu u Gornjoj državi Nju Jork. Čak ni sanjaru ne bi palo na pamet da će takav čovek jednog dana biti ponizan, snažan i stabilan pastir koga će Bog iskoristiti da izgradi crkvu sa 3.000 ljudi ni iz čega.

Džo Fokt u Filadelfiji

U Božijim namerama ironično je to da čovek koga je iskoristio da donese Kalvari Čepl u Filadelfiju ima više nego sličnosti sa izmišljenim likom Rokija, čiji je poznati grad "Fili" čuven po bokserima. Džo Fokt, rođen u Filadelfiji, išao je na takmičenje za Zlatnu rukavicu kasnih šezdesetih. Izgledalo je da će ovaj atletski građen momak, visok oko stodevedeset i sa izgledom filmske zvezde, dobiti Rukavicu, kad mu je odjednom, u toku meča, pukao kičmeni pršljen. Džo je pokušao da zada jak udarac iz čudnog ugla. Napravio je nezgodan pokret i osetio prelom; pao je od bola.

Preko noći je dobio išijas tako snažan da je vukao svoju nogu i morao neko vreme da nosi podupirače. Tu su se završile Džoove bokserske nade.

Još jedno razočaranje, pre nego što se Džo posvetio boksu, predstavljao je fakultet. Džo je 1968. otišao u državu Kolorado na Fort Kolins, na jedan besmislen semestar, a zatim odustao. Izgledalo mu je isprazno. Pitanja krajnjeg smisla su bila važnija od predavanja. Džo je tamo otišao da bi ugodio svom ocu, ali su i to pratile plitke nagrade. Džo je, tipično za njegovu generaciju, bio udaljen od svojih roditelja.

Kasnije, posle nezgode, on se vratio kući i osećao se kao vanzemaljac. Pored toga, zbog povrede, nije mogao da se kreće uokolo sa svojim starim društvom.

Džo je počeo da traga za fizičkim izlečenjem svoje kičme. Probao je hata jogu i izgledalo je da mu se zdravlje poboljšava. To ga je odvelo do drugih oblika joge kako se posvećivao tome pod vodstvom svog novog indijskog gurua, Amrita Desaija. Džo je stekao novi krug prijatelja. Uskoro je sa nekima od njih probao LSD. Zatim LSD i meditaciju. Onda je svemu tome nadodao vegetarijanstvo i pridružio se roken-rol grupi. Za godinu dve dana njegova majka je bukvalno plakala od očaja. Džo je bio bled, imao je dugačku kosu, i kada bi seo da razgovara sa svojim ocem, otac bi otišao posle pola sata ne shvatajući ni jednu jedinu reč koju bi rekao njegov sin. Ono što je pre bio komunikacijski jaz između Džoa i njegovih roditelja sada je dobilo ogromne razmere.

Kada je guru Maharadži, 1971. bio popularan, Džo je otišao u Nju Jork Siti da bi ga čuo kako govori. Zatim je Džo proveo dva dana u zanesenjačkoj kući čekajući da bude upoznat sa dečakom guruom. Iskustvo nije ostavilo baš veliki utisak na Džoa, ali je počeo praktikovati Maharadžinu tehniku meditacije pod ćebetom.

Jednog dana u proleće 1972. dok je meditirao, Džo je zatekao sebe kako trči po otvorenom polju. Osetio je veliki pritisak kako mu se spušta na leđa. Strah je zahvatio Džoa jer je osećao da ga progoni neko veliko krilato stvorenje. Kada je lupanje krila postalo toliko glasno da ga je mogao čuti, Džo je imao jasan utisak da je to stvorenje jako zlo. Odjednom je pao u polju. On je pozvao Maharadžijevo ime u pomoć, ali se ništa nije desilo. Nešto u Džou je znalo da treba da pozove ime Isusovo. On je to i uradio i stvorenje je momentalno nestalo. Džo je ovo sklonio u fioku svoga uma.

Hristova prisutnost

U jesen 1972. Džoova rok grupa je iznajmila letnjikovac po imenu Inisfri Estejt, u Skajner Falsu u Pensilvaniji. Do tada je Džoova potraga za mističnim postala opsesivna. On i njegov najbolji drug Herison stigli su na imanje mesec dana pre ostalih članova grupe. Poneli su stotine kilograma pahuljica koje su kuvali zajedno sa divljim korenjem i biljkama. Kupali se se u hladnoj reci i pola noći provodili u meditaciji. Na imanju je vladalo osećanje dekadetne izobilnosti.

U tri sata jednog jutra Džo i Herison su počeli raspravu. Džo je čitao Bibliju s vremena na vreme, a Herison je želeo da je stavi u stranu govoreći: "To je protivno svemu što mi radimo." Ali se Herison složio da je jednom prelista. Nasumce su otvorili Bibliju i pogledi su im pali na 1. Korinćanima 11. Ponovo su meditirali pod ćebetom. Taj odeljak je glasio: "Nikad se ne molite sa velom preko glave." Odjednom ih je ovo pogodilo.

Džo opisuje taj trenutak: "Gospodnja prisutnost je stupila pravo u sobu. Bila je skoro opipljiva. Bilo je to nadmoćno osećanje Osobe - ne samo neke sile. Znao sam da je to bio Bog u Hristu. Herison je to osetio takođe. Prisutnost je bila tako sveta da sam samo opustio svoju glavu. Nisam mogao da je podignem. Obojica smo počeli da plačemo. Sve naše prvobitne ideje o dostizanju nirvane su bile isprane iz naših glava. Isus je bio živ i istinski Bog u i po Sebi. On je sprao svo đubre. Mi smo plakali i plakali dok smo osećali Njegovu neverovatno svetu prisutnost.

To je bilo to, kraj puta, kraj našeg traganja. Bili smo obraćeni. Kao što sam imao običaj da kažem: 'Znaš, kada znaš da znaš.' Bili smo zapečaćeni Svetim Duhom u ranim jutarnjim časovima tog septembra 1972.

Kada je grupa stigla, Džo je vežbao s njima i pored toga proučavao Bibliju. Pročitao je stih o tome da bi svako trebalo da ostane u onoj situaciji u kojoj je bio kada ga je Bog pozvao. Tako je Džo putovao sa grupom sledeće tri godine. Ali do 1975. iskušenja na putovanjima su pretila Džoovoj veri i on je shvatio da, posle neprestanih padova u droge i odnose sa devojkama, to nije bilo mesto za njega i otišao je.

Hrišćanski kultovi i lažna učenja

Džoov polet za hrišćanstvom, plus krivica zbog padova u grupi, učinili su ga otvorenim za duhovne prevare.

On je ubrzo bio upecan od strane jednog od mnogih neuravnoteženih hrišćanskih kultova koji su iznikli u naše vreme. Devojka sa Zapadne obale mu je pisala o naročito pomazanoj grani hrišćanstva koju je pronašla. Kako mogu ne biti ispravni sa njihovim ekstremnim zahtevima prema svojim učenicima, pitala se ona.

Jedno vreme Božija deca su tvrdila da su oni jedini pravi hrišćani. Kao "Kuća vina" ili "Sedmorica apostola", "Sekta Džima Džonsa", "Internacionalni put" itd. Ove grupe su retko kada koga obratile, već su hvatale ljude obraćene kroz druge službe, preotimajući ih. Ovo je savršena ilustracija priče o sejaču u kojoj đavolovi agenti pokušavaju da ukradu nove vernike. Ovakvim grupama njihova nova otkrivenja, uzdržavanja i paćenički stil života dokazuju da su oni jedini pravi hrišćani na svetu.

Devojka koja je pisala Džou je bila član Ranča Kuće svetla, Džima Durkina. Na kraju je Džo proveo četiri godine na Zapadnoj obali. uglavnom u Južnoj Kaliforniji, u Pastirskom pokretu Džima Durkina. Durkin je samopostavljeni apostol. Pripadnici grupe dolaze do tačke gde pasivno prihvataju bilo kakvo vodstvo, dok jedva mogu da donesu najjednostavnije samostalne odluke. Džo je živeo po komunama, radio i svu zaradu davao za službu. Kao i mnoge kult grupe, radili su do iznemoglosti, slabo se hranili, slabo spavali u komunama. Stalno su bili podređeni starešinama, bez obzira da li su putovali i držali koncerte za pokret ili radili.

Kada je Džo bio u komuni Gospel Autrič u San Diegu 1976. i 1977. posetio je Majk Mekintoševu brzo rastuću Kalvari Čepl Horizon Felošip i pitao se zašto njihova mala zajednica od trideset nikada nije prešla taj broj. Kada je odlazio u Horizon redovito je bio negovan učenjem i radošću zajednice. Ali bilo je potrebno još par godina da bi sve to Džo razumeo.

Morao je da traži dozvolu od starešina da se venča sa Keti. Starešine su izabrale drugoga čoveka da se njome oženi, ali su mu na kraju dale dozvolu. Džo i Keti su proveli još dve godine sa kultom u Oregonu, Sitlu i u San Diegu. Postali su duhovno iscrpljeni. Ne samo da za njih nije bilo duhovne radosti već se Keti i stalno razbolevala. Počela je da se bori sa nekoliko rakova kože i ostalih bolesti. U međuvremenu, posle svih njihovih žrtava za ovu grupu, nisu dobili nikakvo ohrabrenje ili pomoć za Keti. Džo je postao ogorčen. Preselili su se Ketinim roditeljima u Vajtier u Kaliforniji 1979. Džo se osećao poraženim.

Obnova i služba

U vreme kada su Džo i Keti napustili kult Džima Durkina. Džoova spaljenost, cinizam i razočaranje su duboko zahvatili njegovu dušu. Nešto im je bilo pokradeno. Bilo mu je potrebno vreme izlečenja isto toliko kao i kada je napustio grupu. Džo i Keti su počeli odlaziti u razne Kalvari Čepl crkve. Napustili su kuću Ketinih roditelja na šest meseci i otišli u San Diego gde su nastavili da idu u Horizon Felošip. Bog je rekao Džou tokom ovog perioda, posle sve njegove iscrpljenosti duhovnom borbom i želje da uđe u službu: "Ne želim da ti budeš u službi. Želim da služba bude u tebi."

Vratili su se u Vajtier 1980. i četvrtkom uveče počeli da dolaze u Kosta Mesu da me slušaju. Džo je osetio vodstvo da se vrati na Istočnu obalu. Pozvao sam ga u moju kancelariju i molio sam se za njega osećajući da njega u službi čekaju dobre stvari. Preselili su se u Filadelfiju 1981. Do novembra te godine Džo je pronašao mesto da započne biblijski čas u severoistočnoj Filadelfiji. To je bilo jedno skladište. Posle šest meseci posećivalo ga je stotinu ljudi.

U novembru 1984. Kalvari Čepl Filadelfija se preselila na svoju sadašnju lokaciju, u zgradu bivše gimnastičke dvorane. Nedeljom imaju četiri službe koje posećuje 1,000 odraslih. Džo je takođe na radiju pet dana nedeljno. Kao i Bil Geletn, Džo nikada ne traži novac i nikada nije reklamirao svoju službu. U stvari, Džo i Bil nikada nisu tražili platu. Starešine su im je morale na silu naturiti. Džou je jednom rekao skeptični meštanin: "Zbog toga vam verujem, vi ne tražite novac kao mnogi ostali."

Džo kaže da je napredak bio spor na Istočnoj obali. Ali jednom kada obratite nekoga vi doprete u njegovu zajednicu za razliku od Zapadne obale, gde su 200-godišnja italijanska i nemačka susedstva u Filadelfiji. Ovi ljudi su mudri i oprezni prema mnogim stvarima koje stižu iz Kalifornije. Stoga je bio težak zadatak dokazati da ste stvarni. Džoova situacija je drugačija od, recimo, situacije Jona Kursona u Oregonu. Zanimljivo je videti da nijedna formula ne pali, već da različite zajednice pronalaze nove načine prilaza kako ih Bog vodi.

Džo Fokt i Bil Geletn organizuju zajednička sezonska putovanja u Izrael za članove svojih crkava. Bil i Džo služe i poučavaju na putu dok jedan drugom osvežavaju viziju za službu. Prvi put su se sprijateljili kada su bili cimeri u toku puta u Izrael 1981. koji sam ja organizovao za Kalvari Čepl pastire. Pričali su smejući se i slaveći ono što je Bog uradio u njihovim životima. U međuvremenu, na skupu za žene pastira u Kaliforniji, njihove žene su slučajno bile određene za cimerke i uskoro postale bliske prijateljice.

Priče o Bilu i Džou jasno ilustruju da kada Bog radi u našim životima, bez našeg ometanja, sumnji, otpora ili manipulacije zapanjuje ono što On na kraju postigne. To je uvek veće nego bilo koja naša ambicija ili vizija onoga što je moguće u našim životima.

Često ljudi gledaju na Kalvari Čepl kao na nešto što pali u Kaliforniji, gde gotovo sve prolazi, ali se pitaju da li će to proći na Istoku gde su stvari navodno drugačije. Pitaju se da li će od Boga dati principi, koji važe u Kaliforniji, imati uspeha u drugim delovima zemlje. Videli smo da ih je gde god da su ovi principi primenjeni Bog blagoslovio. Iako se ljudi mogu razlikovati po kulturnim podnebljima, nema nikakve razlike u njihovoj zajedničkoj žeđi za istinom i Bogom. U Kalvari Čeplu ovi mladi ljudi su učili kako da donesu Živu Vodu žednom svetu. A videli su iste rezultate - po celoj zemlji.

Tagged: svedočanstvo|
"A ovo je volja Onog koji me posla da svaki koji vidi Sina i veruje Ga ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan."
- Jovan 6:40

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 899
Ukupno: 2603709
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/zetva/010.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.