9. Skip Hajcig
- Skip Hajcig: Kalvari Čepl stiže na jugozapad
U državi Nju Meksiko 1981. nije bilo, nijedne Kalvari Čepl. Danas je masivna Kalvari Čepl u Elbukurkiju postala najveća crkva u toj državi. Počela je kao biblijski čas, zatim se pretvorila u crkvu, i kako je rasla, počela da se seli iz objekta u objekat. Na kraju je zajednica kupila "Di Sports Sentr" (sportski centar - prim. prev.), ogroman kompleks sa natkrivenim fudbalskim terenom, teniskim terenima i kancelarijama. Postavili su 1.700 sedišta na fudbalskom terenu pošto su atletsku stazu zamenili tepihom. Nadali su se daće ovaj novi objekat biti dovoljno velik da drže samo jednu službu nedeljom pre podne. Ali do trenutka otvaranja renoviranog kompleksa, mase ljudi su nagrnule na dve nedeljne službe. Poseta u Kalvari Čeplu Elbukurki je skočila na 4.000 odraslih prvog dana otvaranja ovog novog objekta.
Instrumenat koji je Bog koristio ovde je Skip Hajcig, zgodan visoki čovek. Sve što je Skip znao, od trenutka kada je postao hrišćanin u ranim sedamdesetim, i dok je verno dolazio i radio sa Kalvari Čeplom bilo je da on treba da napusti Kaliforniju jednog dana i započne crkvu. Kasnije je otkrio da to treba da bude negde na jugozapadu. Skip je 1981. počeo da drži biblijske časove. Postojao je period retkih iskušenja ali su posle toga napredovali.
Ako pogledate Skipa danas, on izgleda toliko normalno da normalnije ne možete poželeti. Nikada ne biste pogodili njegovu prošlost. To samo za sebe svedoči šta Sveti Duh može da uradi u životu vernika. Skip je odrastao u pustinjskom predelu Južne Kalifornije, i kao tinejdžer je dočekao prelaz iz 60-tih u 70-te. On je išao jednim čudnim i opasnim putem kada je Gospod stao na raskrsnicu da bi ga zaustavio.
Poigravanje sa psihološkim silama
Skip i Džino, bliski prijatelji, obojica su 1971. imali šesnaest godina i išli u srednju školu. Oni su pobegli od svoje srednjoškolske grupe na ekskurziji i odseli u hotelskoj sobu u Mazatlanu, suptropskoj regiji na meksičkoj pacifičkoj obali. Odatle su se nadali da će uspostaviti kontakte sa duhovnim svetom.
Džina je pratio glas da može da čita ljudske sudbine iz karata. Ali njihov cilj je bio da budu preuzeti od strane duhova koji će kroz njih, putem "automatskog pisanja", poslati poruke. Obojica su proveli nekoliko noći u svojoj hotelskoj sobi, nadajući se da će uspostaviti kontakt.
Skip je bio u transu. U ruci je mirno držao olovku iznad lista papira. Emitovao je poruke, tražeći da duhovi uzmu kontrolu nad njegovom rukom i da pišu poruke o njegovim prošlim životima. Da li je on bio bivši veliki sveštenik Atlantide ili indijski mistik?
Mazatlanski vlažni noćni okeanski vazduh je počeo da zavija kroz prozore. Zavese su se razmaknule. Električno prisustvo kao da je ispunilo vazduh. Skipova šaka je počela da se pomera nekontrolisano. Olovka je besmisleno šarala neko vreme. Zatim su počele da se pojavljuju reči: "Ti si bio u Francusko-pruskom ratu gde si poginuo." Skip i Džino su bili uznemireni a zatim preplašeni. Šta su oni dozvali? Zatim mu je duh dao poruku: "Skipe, ti ćeš umreti na povratku iz Mazatlana." Sada su bili preplašeni na smrt. Posle par sati, ponoć je bila već davno prošla, ležali su u svojim krevetima pokušavajući da zaspu, povremeno raspravljajući šta je to značilo. Da li će stvarno poginuti na povratku vozom u Kaliforniju?
U ranim jutarnjim časovima svetlost je privukla Skipovu pažnju. Nešto svetlucavo je skakalo gore-dole po zidu. Izgledalo je da je i to deo poruke. Povikao je da probudi Džina i onda su otkrili da je to bio odsjaj meseca sa noža koji je bio pored Skipovog kreveta. Nisu znali kako se nož stvorio tu. Skip je odjednom shvatio: "Neko će nas izbosti nožem u vozu!" Jedno vreme nisu želeli da se vrate kući. Onda, kada su se napokon složili da se vrate sa grupom, ništa se nije desilo.
Sa idejom o reinkarnaciji Skip je osetio novu slobodu. Ako je imao beskrajno mnogo života pred sobom da iskusi sve stvari, svaki od njih je mogao da odbaci kao cigaretu. Uvek će postojati još jedan život. Zašto onda ne probati nova uzbuđenja? On je sa svojom rok grupom počeo da puši ogromne količine marihuane u dobro zatvorenoj sobi za vežbanje. Jedne noći se sa svojim prijateljem otisnuo u novu avanturu. Koji sat zatim su bili u policijskoj stanici, uhapšeni zbog krađe u vrednosti od hiljadu dolara. Otac ga je kaznio na mesec dana, ali se on u sebi smejao. Skip je retko kad bio srećniji nego kad bi činio zločin. Mislio je da ga Bog želi srećnim, a kriminal ga je činio srećnim, tako da je Bog to odobravao. Takođe je nastavio potragu za psihološkim moćima. U transu bi pronašao stvari koje je izgubio pre više godina. Bio bi "vođen" do tog mesta gde su one bile. U potpunosti novi okvir se otvarao pred njim.
Onda je Skip počeo da proučava astralnu projekciju. Naučio je da leži u transu, paralizovanog tela, sa glasnim zujanjem u ušima. Odjednom bi se odvojio od tela koje kao da je ostavljao za sobom. Jednom su se Skip i Džino dogovorili da se sretnu kao duhovi u predvorju hotela Mazatlan. Uporedili su beleške, pošto su se međusobno osetili na tom mestu: videli su iste ljude u baru.
Skipov sledeći eksperimenat je bio usmeren da ostavi utisak na devojku koja je bila "Mis Viktorvil" i model, a koja je išla sa njim u istu školu. "Ja mogu da se projektujem u tvoju spavaću sobu", izazivao ju je. Ona mu se smejala u lice. Tako se on njoj zavetovao da će joj to pokazati.
Skip je ležao u svojoj sobi, pao je u trans i odvojio se na izgled od svoga tela dok je svoju volju upravio ka njenoj sobi. Video ju je kako čita u krevetu, ispitao je njenu sobu, crvene zavese, a potom pokušao da ostavi mentalnu poruku da je bio tamo.
U školi joj je opisao sav raspored njene sobe u trenutku kad se pojavio i da ju je video kako čita. Ona je izgledala prestravljeno. Zatim je rekao da je bio kružio oko podnožja njenog kreveta. Ona je odgovorila da je baš u to vreme pogledala na pod i videla kako se ravno parče papira odjednom gužva u loptu na podu. "To sam bio ja", Skip je odgovorio sa smeškom. "Znao sam da ti je nešto dalo do znanja da sam bio tamo prisutan duhom." Prekrila je usta rukom i rekla: "Ti si čudan. Odlazi odavde."
Glavni bubnjar u grupi je pokušao astralnu projekciju kad je uzeo LSD i umalo da nije poginuo utrčavajući u gust saobraćaj. Mislio je da je duh dok je još uvek bio u svom telu. Posle par godina bio je uhapšen zbog prodavanja sintetičkog heroina u vrednosti od pola miliona dolara.
U međuvremenu Skipova mržnja prema ocu, hladnom perfekcionisti prepunom zahteva koji mu je pokazivao jako malo ljubavi od kako zna za sebe, postajala je patološka. Skip je počeo da priprema smrt svoga oca. Takođe je uživao dajući svojoj majci male sadističke poruke tipa: "Mama, ja mrzim oca i ubiću ga."
Njegov otac je očekivao od Skipa da postane dobar govornik kao i njegova dva starija brata. Kao i njima, Skipu je bilo naređeno da sledi čvrst akademski režim, uz svakodnevno igranje golfa i učenje javnog govora kao deo dobro isplaniranog puta uspešne karijere. Ali nikakav Skipov napor nije bio dovoljan da zadobije odobravanje njegovog oca, pa je on prestao da se trudi. Umesto toga Skip je posmatrao ovaj sterilni plan sa podsmehom, birajući umesto toga nešto čime će da šokira svoje roditelje. Skip nije bio jedini sin koji se bunio protiv ove hladne discipline. Imao je brata Boba, dve godine starijeg, koji je bio još viši od njega i koji je bio član bande "Anđeli pakla". Na izgled je on bio besprekoran, ali je o svom ocu razmišljao sa prezirom. Jednog dana otac je ošamario Boba. Zauzvrat ga je Bob izgurao kroz vrata tako da se sunovratio niz stepenište. Bob je, kao i Skip, napustio dom još dok je bio maloletan. Kada mu je bilo dvadeset četiri, poginuo je u saobraćajnoj nesreći na motoru.
Večni zaokret
U svojoj osamnaestoj Skip je bio na pragu polaska na fakultet, što uopšte nije želeo, znao je da njegov život ne vodi nikamo. Skip je probao sve - sva uzbuđenja Južne Kalifornije, od droge preko surfa, do roken-rola, dalje mu je bilo dosadno i osećao se frustriranim. Nijedna od tih stvari mu nije pružila ono što je obećavalo sreću. Skip uopšte nije znao šta da radi. Psihokanali su bili nalik na minsko polje. Svaku vrednu stvar koju bi otkrio morao je da prihvati sa gomilama đubreta koje su nadolazile.
Skip je provodio leto u kući jednog od svoja dva "uspešna" starija brata koji su živeli u San Džosu, Severna Kalifornija. To je bilo veoma blizu San Franciska i njegovog Istočnog zaliva. Za razliku od pustinjskih predela, leta su ovde bila veličanstveno sveža, vazduh je bio prepun mirisa zimzelenog drveća. Za sat vremena vožnje motociklom mogao je stići do Standarda ili do druge strane zaliva gde se šarena družina kretala Avenijom Telegraf i slivala na univerzitet U.C. Berkli.
Jednog dana Skip je sam sedeo i gledao TV. Od oca je naučio da ceni umetnost dobre komunikacije. Bio je hipnotisan licem čoveka na TV koji se obraćao prepunom stadionu. Njegove plave oči su prodirale kroz ekran. Njegov glas je izgovarao pitanja koja istražuju dušu i zatim dostojanstveno pauzirao. Reči su dotakle Skipa stvarima koje pre nikad nije čuo niti je o njima razmišljao.
To je bio Bili Grejem i Skip je osećao kao da glas prodire u njega, otvarajući njegovu nedodirljivu unutrašnjost. Značenje tih reči sada je počelo da ga ubeđuje. Prvi put u svom životu, Skip Hajcig je slušao Evanđelje Isusa Hrista kroz usta verovatno najvećeg evangelizatora našeg doba. Skip je osetio da se našao pred izborom sa kojim nije hteo da se suoči. Razmišljao je o tome da isključi TV pre nego što postane kritično, pre nekog poziva na predanje. Ali je čekao i odjednom shvatio da mu je drago što sedi sam kod kuće, a ne tamo na otvorenom stadionu gde su stotine ljudi istupale napred. Bio je svestan toga da bi i on, kada bi se tamo nalazio, verovatno istupio. Ali sada je bio siguran, niko ga ne može videti.
Zatim su oštre oči pogledale na kameru TV publiku. "Gde god da se nalazite, bilo da ste u baru, ili u hotelskoj sobi" - Skipu se stegao stomak - "i vi takođe možete predati svoj život Isus Hristu, baš tamo gde se nalazite. Možete kleknuti i moliti pokajničku molitvu." Grejem je glasno izgovarao reči te molitve. A Skip je u unutrašnjosti svoje duše uradio isto to. Radio je ono što je rekao da neće učiniti. U sebi je razmišljao: "Gospode, slabo ćeš proći sa mnom. Ja tebi predajem svu ovu sirovost i besmislenost mog života. A Ti meni zauzvrat daješ večni život i blagosiljaš me. Morao bih biti idiot da to odbijem." Bio je na kolenima i molio se. U trenutku, teret od hiljadu kilograma je bio podignut sa njega.
Za svega nekoliko dana Skip Hajcig je bio na svom motoru vozeći se devet sati od mesta na kojem je bio nazad u Južnu Kaliforniju. Napustio je novi, tek dobijeni posao i ispisao se sa fakulteta. Osećao je radost po prvi put u svom životu, pravu radost, i pevao je celim putem do kuće.
Jednom je u pustinji Viktorvila sreo nekog od svojih starih prijatelja koji je bio u Kući Makedonija, jednoj od Kalvari Čepl komuna koju je moj brat Pol Smit vodio sa Stivom Mejsom. Skipov prijatelj je sada bio hrišćanin. Odmah je upitao Skipa: "Da li si ti nanovo rođen?" Odjednom je to bila reč koja je opisivala šta mu se desilo. Tu je bio i deo iz Biblije koji je to potvrđivao, Jovan 3. Njegova duša je bila oprana i učinjena novom. Skip se promenio i dobio je novu prirodu.
Od tada Skip je radio sa Kućom Makedonija i bivao utemeljen u veri. Otkrio je da je mnogo njegovih bivših prijatelja obraćeno i da su se molili za njega. Nedeljom bi Skip iz pustinje došao u Kalvari Čepl Kosta Mesa da čuje mene kako predajem. Moj brat je uskoro stavio Skipa u takvu situaciju u kojoj je bio primoran da drži biblijski čas. Tada je sam Skip otkrio da poseduje dar.
On se uključivao u rad raznih Kalvari Čepla kada se preselio iz Kuće Makedonija u San Bernardino gde je dve godine studirao radiologiju. Ja sam mu rekao da za propovednike koji započinju crkve nije loše da imaju zanimanje koje mogu poneti sa sobom bilo kuda da bi se mogli izdržavati. Skip je dobio diplomu 1975. Posle toga se preselio u blizinu Kalvari Čepla Kosta Mesa i držao biblijske časove dok je nastavio da provodi vreme sa nama i čeka na Boga da usmeri njegov put u službi započinjanja crkava.
Tokom ovih godina rasta Skip se pomirio sa svojim ocem. To se desilo nakon što mu je brat poginuo u već pomenutoj saobraćajnoj nesreći. Skip je primetio oca na sahrani i znao je da Gospod želi da mu pokaže Hristovu ljubav. Zagrlio je oca i naglas izgovorio molitvu: "Gospode, hvala ti za mog oca. Volim ga. On je pravi poklon za mene. Bio mi je divan otac." To je začudilo Skipovog oca dok je tamo stajao suznih očiju. Ako je išta moglo signalizirati promenu u Skipovom životu njegovom ocu, to je bila ova nova ljubav i krotkost. Od tada su se njih dvojica zbližili. Sada se ova dva druga, koji se nikada nisu grlili, zagrle svaki put kad se vide.
Skip kaže da je samo dve nedelje pre smrti svoga brata osetio jasno vodstvo od Boga posle jednog biblijskog časa. Trebalo je da ode do bratovljeve kuće i da mu svedoči. Njegov brat je uvek na grub način odbijao Skipovo hrišćanstvo. Skip je rekao ovom ogorčenom anđelu pakla: "Ti nikad ne znaš kada ćeš umreti. Život se može završiti bilo kada." I jeste. Na žalost, njegov se brat samo smejao.
Bog obezbećuje partnerku i službu
Skip je 1978. bio hrišćanin već sedam godina. Bio je vatren, energičan, predajući i svedočeći u svakoj prilici držao je pogled na horizontu procenjujući gde može započeti crkvu. Te godine je sreo Lenju na jednoj od crkvenih funkcija. Kada je ona bila na fakultetu, njen otac, dr Farli, ateistički doktor, napisao je knjigu o pozitivnom razmišljanju pod nazivom "Kako ostvariti svoje snove." Naveo je Isusa kao dobar primer. Ali kad je pročitao Bibliju, nešto se desilo, obratio se. Lenja je uskoro pošla stopama svoga oca. Kao i on, ona se počela uplitati u službe Kalvari Čepla da bi učila i bila izgrađena pošto je napustila fakultet. Iznenada je bila zaustavljena na putu od strane ovog visokog i zgodnog mladića. Lenja, bistra i zgodna devojka, trenutačno je privukla Skipovu pažnju. Zabavljali su se šest meseci.
Zatim se Skip povukao. Plašio se predanja. U svojoj porodici je video jako malo ljubavi i plašio se rizika ranjivosti osećanja. Osim toga, on je samom sebi rekao da je zreliji hrišćanin, a sada i odgovorni vođa, dok je Lenja tek bila obraćena. Nisu bili na istoj talasnoj dužini.
Ubrzo posle bratovljeve smrti Skip je ostavio Lenju u Kaliforniji i otišao u Izrael da radi na izgradnji naselja. U međuvremenu Lenja se pridružila jednoj omladinskoj misijskoj organiziciji i provela dve godine na Havajima. Rasla je u svojoj veri, ali je i njena težnja da se uda za Skipa i bude pastirova žena takođe rasla. Za nju je to bio stvarno veliki poziv. Takve želje su bile protiv struje feminizma i protiv njenih drugarica koje su bile orijentisane prema karijeri i koje su joj savetovale da "treba da učini nešto sa svojim životom". Ali Lenja je znala gde je bilo njeno srce. Skip je bio njen muž iz snova, prijatelj i drug.
Njen otac je znao sve o čežnjama svoje kćerke. Da bi se one ispunile, dr Farli je rešio da prekine neizvesnost, kako bi Lenja saznala ono što je interesuje i bila u stanju da nastavi živeti svoj život. On je uradio nešto što ovih dana retko čine moderni očevi.
Skip je razumeo da Gospod želi da on započne crkvu u Nju Meksiku. Kad se nalazio pred samim pokretom 1981., dr Farli ga je nazvao. "Skipe, ja volim svoju kćerku dovoljno da učinim ovo i da ti kažem ono što ti ona nikad ne bi rekla. Skipe, ona je zaljubljena u tebe. Ako i ti nju voliš, želim da joj to kažeš. Treba da joj kažeš šta osećaš. Ako je ne voliš, onda joj kaži da ne želiš ništa da imaš sa njom. Kako god da je, kaži joj da bi mogla da nastavi dalje svoj život." Skip je bio zabezeknut. Kao u staro vreme, otac se brinuo o svojoj kćeri i gotovo ugovarao brak. Skip je stigao da odgovori samo: "Ja nisam znao da me ona voli."
Skip je učinio jedan pokušaj. Poslao joj je površno, neodređeno pismo sa svojom slikom na kojoj drži dasku za surf. Ona je odgovorila pismom koje je bilo tako ranjivo i samootkrivajuće da ga je umesto nje morala poslati prijateljica. U njemu je sasvim otkrila svoju želju da se uda za Skipa, da postane pastirova žena, i da se preseli u drugo mesto. Skip ga je pročitao drhćući. Osetio je kako je njegovo srce opisano njenim rečima. Poslao joj je buket cveća. U pismu koje je stiglo nedelju dana posle toga pisalo je: "Volim te."
Lenja se u proleće 1981. vratila sa Havaja a Skip ju je čekao sa ružom u ruci. Otišli su pravo na plažu da se mole. Posle toga su bez prestanka razgovarali tri dana. U roku od dva meseca, 13. juna 1981. bili su venčani, a dve nedelje posle toga su se preselili u Elbukurki.
Sve ove iznenadne promene - mladi brak, novi posao za Skipa u radiologiji, nova služba (biblijski čas u njihovom stanu), novi grad - bile su ogroman pritisak na taj par. Povrh svega toga Skip je pao u depresiju zbog vremena. On je navikao na južnokalifornijske zime srednjih sedamdesetih, prepune sunčanih dana i plavog neba. Zbog nečega nije razmišljao o vremenu pre selidbe. U stvari, oboje su bili pod velikim stresom, zbog čega su gotovo svakodnevno plakali izvesno vreme.
Skip je bio obećao Bogu godinu dana u Nju Meksiku, ali je odlučio da je šest meseci dovoljno. Kada su za božićne praznike došli u Kaliforniju, Skip je rekao: "Lenja, ja pripadam ovde." Ali je Lenja imala predosećaj da treba da se vrate. Onda je Bog progovorio Skipovom srcu: "Duguješ mi još šest meseci" i Skip je znao da je to istina.
Nevoljno se vratio u Nju Meksiko. Skip sada kaže da su to bili najneverovatnijih šest meseci u njegovom životu.
Pred Valentinovo 1982. počele su nedeljne službe u bioskopskoj sali. Ovo se desilo taman posle dolaska Raula Rajsa u grad i posle njegove evangelizacije. Skip je bio siguran da će prostrana sala biti prazna, ali se pojavilo 150 ljudi. Do juna je svih 300 sedišta bilo ispunjeno nedeljom pre podne. Proširili su se na salu od 400 mesta, a u roku od nekoliko meseci, do septembra, morali su da je prošire na 550 sedišta. Do 1983. su morali da pređu na dve službe.
Posle toga su prešli u trgovački centar sa zgradom koja je primala 900 ljudi. To je bilo 1984. Tamo su ostali dve godine, ponovo prelazeći na dve službe. Kada je vlasnik postavio nemoguće uslove, zbog svog napadnog antihrišćanskog stava, njima se otvorio put da kupe sportski centar. Svaka prepreka je bivala uklonjena i sa svakom promenom kursa Skip je video svoju zajednicu kako raste i priprema obilnu žetvu.
Danas Skip i Lenja imaju duboko ispunjene živote sa srećnom porodicom i zdravom crkvom. Skip je na radiju svakodnevno u Nju Meksiku i drugim regionima. Džino, Skipov srednjoškolski drug, sada je hrišćanin i član osoblja crkve. Iz Kalvari Čepla Elbukurki izrasle su brojne crkve, uključujući Kalvari Čepl u Tuksonu, Denveru i još četiri crkve u Nju Meksiku. Skipova i Lenjina želja za misijskim radom je takođe ispunjena. Skip je odlazio u Indiju da drži pastirske konferencije. Sada planiraju da izgrade misijsku školu u planinama iznad Elbukurkia.
Sve što su oni demonski duhovi, koji su pomerali Skipovu ruku u hotelskoj sobi u Mazatlanu, mogli ponuditi bile su pretnje smrću. Ali suvereni Bog koji je vodio celi Skipov život doneo mu je bogatstvo i punoću života, nadu i radost, kvalitet bivstvovanja i žetvu duša, što sve prevazilazi Skipova najsmelija maštanja.
Bog mu je takođe doveo prelepu ženu koja voli svog Gospoda i svog muža. Ona je u Skipov život donela lepotu, obogatila ga i pomogla mu da istraje u službi.
Skip je svaki put slušao Boga, i dopustio Mu da izgradi njegov život u nešto što nijedna lična taktika nikada ne bi postigla. U ovoj tapiseriji života vidimo čoveka koji se bavio psihološkim silama kako postaje velika posuda za Gospoda. On koji je nekada bio pod uticajem demonskih duhova sada je pod vlašću i u njemu se nalazi Sveti Duh. Ova dva stanja, kako će vam Skip reći, odvojena su večnošću, kao što to i plod Skipovog života, pre i posle, jasno pokazuje.
Kao što je apostol Pavle prepričavao svoje iskustvo obraćenja kralju Agripi, kada je rekao da ga je Isus poslao poganima da ih obrati iz mraka u svetlo, od vlasti Sotone ka Bogu. Ovo opisuje šta se desilo Skipu. On svedoči drugima da ne postoji tako taman život u koji Isusova svetlost ne može prodreti, obasjati ga, očistiti i učiniti ga novim.
