3. Unedogled
U divljini Galileje, gde se doline stapaju sa planinama koje ih nadvisuju, dešava se jedan prekrasan ali kratkotrajan fenomen. Samo par dana svake godine, u rano proleće, možete baciti pogled na ono što je bilo ogolelo i videti nepreglednu livadu prekrivenu livadskim cvećem - makom, ljiljanima, ljutićem i ostalim u raznim bojama, koje leprša na vetru. To se dešava bukvalno preko noći.
Jednog smo jutra Kej i ja pogledali na kalifornijske ulice i plaže, i ugledali raznobojno mnoštvo: unedogled. Kontrakulturna revolucija 60-tih je počela i novi sugrađani su bili hipici, pankeri i narkomani. Njihova raznobojna spoljašnjost prikrivala je dublji problem koji su oni predstavljali. Ako je Bog pokušavao da nam kaže nešto dok smo ih posmatrali, to je bilo da smo suočeni sa problemom kulturnog i misaonog jaza među našim generacijama. Ja sam u poređenju sa njihovim pobunjeničkim životom vaspitan u pretpotopskoj pobožnosti. Kako bismo moja žena i ja mogli preći preko tog jaza?
Bog nam je jasno stavio na srce: "Priđite u ljubavi". Svesni smo bili da ljubav ne može biti izmišljotina sa grupom tako osetljivom i pažljivom kao što su bili ovi ljudi. Mi smo, da citiram svoju ženu, natočili vazduh molitvama. Ona je ogranizovala molitvene sastanke u kasno veče i rano jutro. Izgledalo je da se Kej sa svojim prijateljima moli neprestano. U međuvremenu, ja sam se molio sa starešinama i još nekim članovima crkve. Nije prošlo mnogo vremena i oboje smo osetili tihu promenu u vazduhu, uzbuđenje tik ispod površine.
Kej i ja smo mogli to da osetimo u srcima, gotovo nezavisno od naših napora - rastući teret Božije ljubavi za ove mlade ljude. S ljubavlju, verovali smo, doći će i neophodno razumevanje. Onda bismo mogli biti opremljeni da služimo pravim potrebama ove otuđene omladine. Da li nas je Bog za ovo pripremao sve ove godine? Da li smo gledali polja bogata žetvom, potištene duše zrele za gotovo bilo šta od Bude do Hrista i koje samo čekaju priliku za predaju? Kulturna promena između naših generacija se desila tako brzo kao poljsko cveće koje se odjednom pojavljuje na galilejskim livadama. Kako da prodremo kroz nju?
Kej i ja bismo se često odvezli do jednog kafea u Hantington Biču i tamo parkirali kola. Sedeli bismo gledajući tu decu i molili se. Dok su drugim ljudima ovi prljavi dugokosi čudaci bili odvratni, mi smo videli samo ogromnu prazninu njihovih srca zbog koje su se okrenuli drogiranju tražeći odgovore na pitanja na koja, znali smo, samo Isus može da odgovori. Kako dopreti do njih?
Onda se jednog dana to desilo. Sreli smo nekoliko mladih koji su bili hipici, ali su imali drugačiji zanos na svojim licima. Bili su hrišćani. obraćeni u Hajt Asburi okrugu kod San Franciska. To se desilo kroz jednu komunu koja se zvala Haus of Ekts (Kuća Dela apostolskih). Oni su bili savršeni predstavnici svoje generacije, isprobali su sve što se u tom stilu života moglo isprobati, bili su u Golden Gejt parku, na koncertima Grejtful Deda, uzimali su drogu, bili na različitim hipi festivalima i živeli po komunama. Sve što se moglo probali su. Onda su jednog dana ugledali mračno dno svojih duša. Ugledali su konačnu prazninu svoje potrage i na kraju pozvali Hrista da bude Gospodar u središtu njihovih života.
Pozvali smo nekoliko ovih mladih da se usele u našu kuću u Njuport Biču. Uskoro su oni doveli još neke svoje prijatelje tako da je to bila komuna za određeno vreme. Naše četvoro dece ih je prihvatilo i mi smo počeli razumevati njihovo razočarenje u crkvu i u svet odraslih koji su oni nazivali "društvom ispravnih". Izgubili su veru u svaku istinu koju je imala generacija pre njih. Preuzeli su na sebe zadatak da pronađu nove i dublje istine i započeli su revoluciju.
U svojoj neutemeljenosti bili su jako ranjivi. Bez istorije su operisali kao iz vakuuma. Ličili su na srednjovekovnog seljaka koji bi otišao u visoko razvijeni centar Londona, naivnog čoveka koji je pogodan za prevaru od strane veštih trgovaca i uličnih kartaroša. Poricali su da postoje sile tame dok su se kretali u okultu. Đavo voli one koji se bave okultom i odriču njegovo postojanje kao što je C.S. Luis jednom oštro primetio.
Kako je broj obraćenih rastao, shvatili smo da treba da pronađemo mesto gde će ovi obraćeni hipici da žive. Znali smo da ih ne možemo poslati nazad u komune jer nisu još bili dovoljno jaki da se odupru iskušenjima slobodnog seksa i droge kojima su komune bile preplavljene. Počeli smo osnivati hrišćanske komune da ih prihvate. Prvobitne starešine tih kuća su bili oni ljudi iz grupe sa kojima smo Kej i ja zajedno stanovali neko vreme. Njihov polet je bio tako zarazan dok su svedočili o tim bogatim istinama njihove nove vere. Svojim zanosnim svedočenjem o Isusu ljudima na ulicama, po parkovima i na plaži ispunili su celo područje Hristovim učenjem i stvarnošću.
Kao što ćemo detaljno videti kada budem pričao o životima i službama Greg Lorija, Džef Džonsona, Stiva Mejsa, Majka Mekintoša i drugih, ova hitra i pravovremena služba je napredovala brzinom rakete. Bila je nezaustavljiva. Bog je uzeo u službu ljude čiji su životi predstavljali noćnu moru socijalnim radnicima. Moja žena i ja smo bili svedoci ovog čuda uvek iznova.
Savladavanje predrasuda
Jedina prepreka na koju smo naišli došla je od same crkve i od ljudi iz naše zajednice koji su odrasli u crkvi, oni iz "društva ispravnih". Ovaj nagli priliv razuzdane omladine naišao je na predvidivi otpor.
Izazov za nas je bilo prevladavanje onoga što mnoge crkve nisu mogle: insistiranje na poštovanju istovetnosti i osuđivački stav prema svemu što odudara od norme. Mnogi od naših članova su zajednički pristupili tom izazovu, pothranjujući zanos mladih obraćenih hipika. Pored svega toga bilo je i onih koji su prezirali ove najnovije članove naše crkve koji su se pojavljivali sa dugačkom kosom, zvončićima na rubovima svojih farmerica, bosonogi, koji su strašno podsećali na poljsko cveće u svojoj procvetaloj odeći inspirisanoj odećom američkih indijanaca ili nekih azijskih plemena. Odeća je bila neverovatno kreativna. Isto tako je bila opasna, naročito za ljude sa malom decom koji nisu želeli da im se deca nadmeću sa hipicima. Interesantna stvar je u tome što smo videli kako se ljubav uvek nanovo dokazuje kao Božija sila koja vezuje.
Dvejn Hart, čovek koji je danas jedan od naših starešina, dobar je primer odbojnosti koju su mnogi osećali, On je bio mahnito sumnjičav prema obraćenim hipicima. Osećao je da su oni neiskreni grebatori i muvatori za koje je promena nemoguća, da ne spominjemo da su nesposobni da rade i izdržavaju sami sebe.
Jednog poslepodneva, dok je Dvejn radio zajedno sa grupom obraćenih hipika - u to vreme smo rastavljali školsku zgradu koja nam nije odgovarala - Dvejn je video nešto što mu je probolo srce. Ovi mršavi i mišićavi ljudi su neumorno radili dok su se preznojavali na letnjem suncu skidajući crep sa starog krova. Vreme je prolazilo, a oni nikako nisu usporavali. Pred kraj dana Dvejn je napokon primetio, dok su čistili gomile starog crepa za novu zgradu, da su im ruke prokrvarile od teškog rada. Iako su im ruke krvarile ovi mladići su radili do duboko u noć, pevajući o novoj ljubavi za Isusa. Bog je tako snažno ubedio Dvejna o njegovom osuđivanju do kraja tog dana da on od tada pa nadalje nije mogao ništa da kaže o njima što ih ne bi branilo.
Drugom prilikom, poznati hirurg je došao u Kalvari Čepl na poziv svog budućeg zeta Don Meklura. Don je još jedan pastir Kalvari Čepla koga ću pomenuti u ovoj knjizi. Kako nam je dr Anderso kasnije rekao, on je osećao bezgranični prezir prema hipi pokretu i tog jutra kada je došao u Kalvari Čepl jako mu je smetala neusiljenost te gomile mladih ljudi. Koliko god da se on trudio da ignoriše ove ljude pune poleta oni su se nalazili svuda.
Tvrd kao stena, čuveni hirurg je otpevao pesme. Kada je došlo vreme za zajedničko čitanje Pisma, gle, ovaj svetski poznati čovek nije imao Bibliju. Naravno da je neko pored njega imao - jedan visoki, čupavi hipik. Nerado i snishodljivo on je primio Bibliju, verovatno na isti način na koji bi farisej od nekoga primio nešto što je bilo tradicionalno nečisto. Dok ju je otvorio, primetio je da je očigledno bila čitana sa žednom privrženošću jer su stihovi bili podvučeni, označeni zvezdicama, obojeni fluorescentnim flomasterima a na marginima ispisane zabeleške. Ubeđenog, oblio je stid. Do kraja službe nešto u njemu se promenilo.
Došlo je do toga da sam stvarno morao da kažem nešto ljudima kao što je Dvejn i nekim našim starijim članovima koji su odrasli u crkvi. To je bilo pitanje koje bi moglo uništiti naš rad ukoliko ga ne rešimo.
Rekao sam im: "Ne želim da se ikad kaže da mi u Kalvari Čeplu propovedamo popustljivu vrstu hrišćanskog iskustva. Takođe ne želim da napravimo istu grešku kao Holines Čerč pre trideset godina. Nesvesno su krenuli i izgubili čitavu generaciju mladih ljudi sa negativnim evanđeljem bez filmova, bez plesa, bez cigareta. Nemojmo i mi u Kalvari Čeplu biti krivi za istu grešku. Umesto toga, pouzdajmo se u Boga i naglasimo rad Svetog Duha u životu pojedinca. Uzbudljivije je a i puno realnije i prirodnije dopustiti Svetome Duhu da diktira promene. Nemojmo nikad biti krivi za nametanje naše zapadnohrišćanske podkulture - izbrijanih lica, kratke kose ili haljine na nekome. Želimo da promena dođe iznutra prema napolje. Mi jednostavno objavljujemo da droga, borba da se postane milioner ili podređivanje celog života sportu ne donosi ispunjenje i glavni smisao života jer je završetak svih tih ciljeva praznina i razočaranje."
Možda je u ovome interesantna simbolika, ali ja mislim da je poslednja barijera koja je pala u našoj crkvi bila barijera "bosih nogu". Kada smo to prevazišli, bili smo slobodni u potpunosti.
Središnji incident je bio usmeren na široki, prostrani, nov-novcati tepih koji smo upravo postavili. Oni koji su se u sebi suprotstavljali hipicima napokon su pronašli metu na koju će usmeriti svoje nezadovoljstvo: prljave noge prljaju tepih za koji je dato puno novca. Osim toga, ko želi da gleda fleke na novom tepihu? Preuzeli su na sebe da jednog nedeljnog jutra okače ispred crkve tablu sa natpisom: "Nije dozvoljeno za bosonoge."
Zbog nečega ja sam došao u crkvu ranije nego obično, baš na vreme da skinem taj znak. Žalosno je bilo videti podelu oko tako trivijalnih stvari. Takođe je bilo žalosno videti šta je u stvari ležalo iza granica te podele: polarizovanje na nas i njih umesto ljubavi. Ovog puta sam ja bio taj koji je sazvao sastanak odbora i nisam hteo biti nadvladan na način na koji sam ranije već bio. Sada, ne samo da sam bio u odboru već sam bio i predsednik. Ovo me nipošto nije činilo diktatorom, nego je značilo da sam slobodan da budem Božiji čovek sa čistom savešću, a ne da budem u položaju plaćenika.
Zatim sam odboru progovorio iz srca: "Na neki način mi stariji i čvršći hrišćani se nalazimo na iskušenju pred ovim mladim ljudima. Mi smo ti koji smo im rekli o Jakovu 2 i 1. Jovanovoj 4:7. Stvar koju smo danas učinili stavlja, kao što Jakov kaže, znak pitanja nad našom verom. Kada se ovo dešava moramo zapitati sami sebe ko ili šta je to što upravlja i kontroliše naše motive.
Ako zbog naših plišanih tepiha moramo zatvoriti vrata jednoj mladoj osobi koja dolazi bosonoga, onda sam ja lično za to da poderemo sve tepihe i da imamo betonski pod.
Ako zbog prljavih farmerica moramo jednoj osobi kazati: "Žao mi je, večeras ne možeš ući u crkvu, farmerice su ti previše prljave", onda sam ja za to da se otarasim tapaciranih sedišta. Nabavimo klupe ili metalne stolice ili nešto što možemo oprati, ali nemojmo nikad, nikad zatvoriti vrata nikome zbog odeće ili zbog izgleda.
Kalvari Čepl je preskočila i poslednju preponu. Bili smo spremni da idemo napred.
Jedno polje za žetvu za drugim
Nije prošlo mnogo vremena i ja sam slao ljude da otvaraju druge crkve, i u drugim delovima zemlje. Mnogi od tih ljudi bili su mladi koji su potekli iz same kontrakulture, koju bi naša "bez bosih nogu" barijera zabranila. Kakva bi to tragedija bila da smo im zatvorili vrata! Siguran sam da bi tok Božije milosti sa pljuska spao na kap po kap da smo bili tako plitkoumni.
Da, posle toliko godina topljenja u Božijoj peći, ja nisam naučio lekciju da sledim Boga umesto čoveka ili crkvenu tradiciju, i da pružim Hristovu ljubav umesto ponosa i istovetnosti, ja bih kao i so, iz Božijeg ugla gledanja, bio podesan za bacanje na put - ljudima pod noge. Verujem da bi u Božijim očima ja kao sluga izgubio svoju "slanost".
Umesto toga, video sam Kalvari Čepl eksploziju milosti preko svih mojih najsmelijih snova. Kosta Mesa je posadila ogroman broj Kalvari Čepla, od kojih mnoge od njih imaju članstvo od po nekoliko hiljada. Par njih nedaleko od Kosta Mese svaka ima više od sedam hiljada. Veličanstveno delo Božijeg plana koje vidim ovde je u tome da je On za svoje sluge odabrao one koji su jedno vreme po standardima društva bili apsolutno beznadežni. Njihove prošlosti su oličenje bukvalno svih izopačenosti našeg društva. Pa i zgrade u koje su oni uselili svoje crkve bile su pre toga mesta okupljanja ljudi koji su napustili tradicionalnu crkvu.
Moj sin Čak Jr. je primetio kada je preselio svoju zajednicu Kapo Bič u prostranu kuglanu Kapistrano Bič: "Došli smo rano gde su ljudi i preuzeli smo njihova mesta za izlaske. Sada kada oni dođu u našu prelepo uglačanu crkvu, oni dolaze tamo gde su obično provodili vreme petkom i subotom uveče kuglajuće se."
Kakve su to zgrade u koje smo se uselili? Ral Ris je preuzeo Safekaj prodavnicu u Vest Kovini; Don Meklur je preuzeo fabriku za pakovanje narandži u Redlendsu; Majk Mekintoš je prvo zauzeo jednu od najvećih bioskopskih sala u San Diegu, zatim se preselio u zgradu jedne škole; Džef Džonson je preuzeo jednu od najvećih robnih kuća u zemlji; Stiv Mejs je preuzeo jednu sličnu zgradu; Greg Lori je jedan naš veliki izuzetak: on je izgradio masivnu zgradu projektovanu da primi skoro četiri hiljade ljudi po službi. Uistinu ovo su bile jedine zgrade pogodne da prime broj ljudi koji je dolazio. Danas se Kalvari Čepl proteže do Filadelfije i gornje države Nju Jork. Neke od ovih su narasle na više od hiljadu redovnih članova.
Bog je otvorio vrata poplave i pokazao nam polja za žetvu jedno za drugim. Naučili smo da ukoliko ne stvaramo nikakve barijere, i ako predamo svoje živote za Hristovu svrhu, Njegovoj milosti kao da nema kraja. Ja posmatram ovo i ostanem zapanjen. Ne prođe nijedan dan da se ne radujem u svome srcu i zahvaljujem Bogu iz dubine duše. Svaki trenutak mojih sušnih godina to čini vrednim, i ja mogu kazati sa apostolom Pavlom: "Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti."
Ja sam bio jako srećan što vidim neke od ovih plodova za vreme svog života pogotovo zato što su mnogo veći ljudi, kao što je bio Avram, verovali u mnogo veća obećanja a nisu videli gotovo nikakav znak njihovog ispunjenja u svojim životima.
Kada se sada osvrnem, vidim da svi ti trenutci u pustinji mog života koji su izgledali tako beznadežno, kada mi je glava bila pritisnuta na stenu očaja, da je zapravo svaki trenutak te slepe borbe bio vredan. Bog me je učio i pripremao za Njegovu žetvu, u Njegovo vreme i na Njegov način, ne moj! Ja to ne bih mogao da vidim ni za milion godina dok sam bio u sedamnaesto-članoj crkvi pitajući se da li Bog želi da ostanem u službi. Zahvalan sam na tome što Njegovi putevi nisu naši niti su Njegove misli naše. On može učiniti puno više kroz nas nego što bismo mi sebi smeli dopustiti da sanjamo.
