Naslovna » U Hristu » Knjige » Žetva » ....

2. Suša pred žetvu

Chuck Smith i Tal Bruk
"Ja nisam vaš plaćenik, Bog me je pozvao za pastira Njegove Crkve. Bolje će vam biti da mi nađete zamenu..."

Ove misli su označile najveću prekretnicu u mom životu. Osećao sam tako čisto kako Bog govori mome srcu.

Posle više od sedamnaest godina suše, sedamnaest godina neuspeha u tradicionalnim formama hrišćanske službe. Ja sam znao da je prošlo to doba ograničavanja službe. Nisam više mogao vršiti tu zagušljivu i ograničenu ulogu koja se od mene zahtevala. Gde je prostor za Svetog Duha da bi On mogao kreativno raditi među nama? Tada i tamo, ja sam u svom srcu podneo ostavku, iako sam za trenutak bio tih dok sam sedeo pred starešinskim odborom crkve.

Baš te večeri je nedeljna poslepodnevna služba bila, za promenu, radosna i pozitivna. Istupio sam i iskoristio šansu. Odstupio sam od tradicionalne procedure i pokušao nešto u čemu bi svi učestvovali.

Odlučili smo da promenimo formu koja se sastojala od tradicionalnog pevanja, najave, molitve i propovedi u jedan neformalni skup. Službe smo održavali u obližnjoj hali Ameriken Legion. Pošto smo stigli ranije, žena i ja smo postavili stolice u krug umesto u redove. Umesto himni slavili smo Gospoda zajedničkim pesmama, zatim smo se jedno vreme molili. Mnogi ljudi koji su bili sputani bili su u stanju da se otvore i mole. To je za njih bilo jedno posebno iskustvo. Posle toga sam ja na jedan neformalan način delio Božiju reč, sedeći tamo i učeći ih, što je više odgovaralo intimnijem kućnom skupu nego formalnom crkvenom rasporedu.

Bilo je naelektrisano. Mnogi ljudi su bili uzbuđeni. Starešinstvu je smetala ta promena forme. Toliko su bili uzrujani da su sazvali starešinski sastanak odmah posle službe. Ironija je bila u tome da sam ja započeo ovu crkvu, a naimenovani službenici me nisu uopšte odredili kao člana odbora. Bio sam više u ulozi plaćenika. Pošto su svi imali jaku denominacionu pozadinu, postarali su se da crkvena konstitucija i pravila ponašanja budu zasnovana na istim temeljima kao i denominacione crkve. Sada, posle ove uzbudljive službe, informisali su me da ne žele da se ovo nastavi.

Izgledalo je da je naša crkva, kao i tolike druge, bila vešto vezana vanbiblijskim pravilima i formalnostima i vođena od strane ljudi koji su se ponašali kao poslodavci, a ne kao braća vezana međusobno u Hristovoj ljubavi. Starešine su tako često bile izglasane na to mesto zbog svog uspeha u svetu. Imali su ugled ili novac. I tako su oni obično birani prema svetskim standardima. Ukoliko su uspeli u poslovnom svetu, ljudi su razmišljali: zašto onda ne bi bili od pomoći u crkvi?

To je bilo svetsko shvatanje uspeha koje je imalo tako malo zajedničkog sa standardima večnosti. U stvari baš ovi ljudi mogu biti najnesposobniji kada se stigne do duhovnih vrednosti i obaveza jer su ukorenili svoje živote u spoljašnjem uspehu. Kada bismo od njih zatražili da žrtvuju nešto od svog bogatstva za Hrista, pretpostavljam da bi, kao mladi bogataš, mnogi od njih odmahnuli glavom i otišli. U naše vreme poslovni pristup crkvenim postupcima je postao posvećen.

Tako su starešine u odboru koristile svoja pravila u postupcima da bi oblikovale i zatvorile crkvu u svoj imidž, nije ni čudo što je nedostajala eksplozivna dinamika povezana sa ljubavlju, kako je izveštavano o novozavetnoj crkvi. Izgledalo je da smo mi u crkvi izgubili nešto na tom putu u poslednjih dvadeset vekova. Ovo na žalost važi i za doktrinarno čiste i "sigurne" crkve. One tako često slede određenu formu pobožnosti, ali ne ispoljavaju njenu istinsku silu.

Dok sam sedeo pred crkvenim odborom te večeri, zadržao sam svoju staloženost, i da ne bih potpalio neslogu, prećutao sam njihov zahtev, ne želeći čak ni da branim svoj postupak. Ali u mom srcu je gorela tiha sigurnost da me je Bog pozvao da budem pastir, ne plaćenik ili službenik na platnom spisku poslovnih ljudi.

U tom trenutku sam shvatio da ovo neće biti mesto moje stalne službe. To je bila poslednja stvar koja je učvrstila moju odluku da napustim tu brzo rastuću zajednicu i počnem sve ispočetka sa biblijski časovima koje sam držao u području Njuport. Takođe me je mala zajednica Kalvari Čepl već zvala da dođem i počnem tamo svoju službu. Privlačna u svemu ovome je bila mogućnost da ustanovim određena pravila i odredbe koji bi mi dali slobodu da budem pastir odgovoran Bogu koji me je i pozvao. Nikada više neću biti ljudski plaćenik, to sam se zavetovao u svom srcu.

I dalje sam bio suočen sa nesigurnošću. Kada bi to bila samo moja odluka tako skupi izbor ne bi bio ni upola toliko težak, ali, eto, prirodno, ona je uključivala i moju ženu. Znao sam da će je moja odluka protresti kao zemljotres. Sedamnaest puta me je morala slediti i seliti se u druga mesta. Sedamnaest godina me je gledala kako radim da bih nadodao primanjima od moje službe. Posedovao sam sve, samo ne život koji će uneti pouzdanje i nadu u ženino srce. Napokon sam došao do podnošljivo brojne crkve koja je rasla iz meseca u mesec. Tek smo nedavno kupili prekrasan mali dom koji je ona volela. Sada će ova njena poslednja oaza, posle sedamnaest godina lutanja po pustinji, još jednom biti otrgnuta od nje i zamenjena nesigurnom budućnošću. To je bilo skoro okrutno. Presudni faktor za mene je bila sigurnost da je Bog odredio moj izbor i moj pokret. Nisam imao izbora osim da joj kažem. Kao i u svim crkvama koje sam vodio, uključujući i ovu poslednju, Kej je uspostavila duboke emotivne veze sa ljudima. Nije mogla da shvati kako sam mogao pomisliti da napustim ovu naprednu zajednicu koju smo započeli, koja nas je volela tako duboko, da bih otišao u malu crkvu koja se koprcala, crkvu koja je posrtala i razmišljala o rasturanju. Ne samo to već bih, službeno, ja bio pomoćni pastir. Čak ne bih bio ni, glavni.

"Da li si siguran da je ovo Božija volja?" upitala me je u emocionalnoj neveri. Napokon, nakon mnogo molitve, Kej me je pogledala u oči. Njene oči su sjale kao oči Avramove Sare, jer je bila voljna da me sledi bilo kuda. Bog je iskoristio nju da bi slomio moje srce pred njim. Ovo je moralo uspeti. Strašno sam se molio Gospodu, iako sam znao da je Božije vodstvo bilo previše snažno da se ništa ne desi. Po spoljašnjim standardima moj pokret je bio čisto ludilo. Kako često se to dešava kada se traži vera!

Iskušenja vere

Mnogo godina pre već pomenutog sastanka starešina ja sam još uvek pred sobom imao sedamnaest godina u pustinji. Period koji je bio uglavnom duhovna i materijalna suša. Ako bih ikada gajio čak i najmanju nadu da Bog ima polje za žetvu pripremljeno za mene u službi kakva je danas, ja bih to shvatio kao drskost, sanjalačku fantaziju i ništa više. Možda bi se nasmejao kada bi mi rekli šta me čeka u budućnosti, ali to ne bi bilo u veri.

Prava vera obuhvata odavanje slave Bogu pre nego se vidi neki sigurni dokaz. Bojim se da me je Bog uhvatio nespremnog, bar što se toga tiče. Godinama pre ja sam vodio crkvu u Koroni. Posle dve godine teškog rada molio sam se, išao od vrata do vrata, štampao razne letke, i isprobao svaki program iz priručnika za rast crkve - naše članstvo od 25 je spalo na 17, od toga su petoro bili članovi naše porodice, zbog toga je bilo neophodno da se zaposlim da bih mogao da izdržavam porodicu. Bog mi je milostivo dopustio da radim u prodavnici Alfa Beta. Imao sam jako dobar ugovor. Pošto sam vodio proizvodno odelenje, mogao sam otići na posao u 4 ujutro i izaći u 2 posle podne. To mi je ostavljalo celo poslepodne i veče za moju službu.

Kada su nam javili da je ženina majka umrla u Feniksu, našli smo nekoga da se pobrine o crkvi i obavestili direktora Korone da ćemo biti odsutni par nedelja da bismo sredili pogreb i sve formalnosti u vezi s njim. Kada sam se vratio u Koronu, otišao sam da se prijavim na posao, ali mog imena nije bilo na spisku. Našao sam direktora i rekao mu: "Ja sam se vratio i spreman sam da nastavim posao." On je odgovorio: "Postoji jedan problem. Moraćeš otići i proveriti sa sindikatom. Kasniš sa članarinom. Oni su kazali da ne možeš da se vratiš na posao dok ne uplatiš zaostalu članarinu."

Otišao sam do sindikata da uplatim zaostalu članarinu a oni su mi rekli: "Pošto si zakasnio, moraćeš da platiš kazneni porez od pedeset dolara." Objasnio sam im o smrtnom slučaju u porodici. Oni su odgovorili da je to baš šteta. Onda sam im odgovorio da ukoliko se ne zaposlim neću imati para da platim kaznu. Oni su odgovorili da ne mogu da radim dok ne platim kaznu. I tako smo išli napred-nazad. To je bilo natezanje u kome su oni pobedili.

Bez tog izvora prihoda ubrzo smo počeli dobijati opomene za neplaćene račune. U međuvremenu prodavnica Alfa Beta me je želela u upravi. Nisi morao pripadati sindikatu da bi radio tamo. Njihov jedini zahtev je bio da prestanem da vodim crkvu. Predsednik Klad Edvards bio je bivši propovednik. Svideo im se moj rad a i voleli su propovednike, samo što bi trebalo da se odreknem službe i započnem trgovačku karijeru.

Razmišljao sam... pa, kasnim sa otplatom računa a i nisam baš imao uspeha kao pastir - crkva je opadala. Možda me je Bog stvorio za poslovnog čoveka. Možda treba da ostavim službu i uđem u trgovinu. Zvučalo je primamljivo. Sa svim nagomilanim računima i stvarima koje su nam bile potrebne za našu malu decu možda su nam se otvarala nova vrata.

Jednog jutra sam bio toliko zabrinut zbog računa i oko toga šta da radimo da nisam mogao ponovo zaspati. Prevrtao sam se po krevetu i brinuo. Nisam želeo da probudim Kej te sam se tiho izvukao iz kreveta i otišao u dnevnu sobu. Zatim sam otvorio ladicu izvadio sve račune i sabrao ih. Sve skupa oni su iznosili četiri stotine i šesnaest dolara. Pomislio sam: "Pa, to je to. Ne mogu više nastaviti u službi. Moram je ostaviti. Danas ću otići i razgovarati sa njima o poslu."

Kada sam ušao u službu, napravio sam zavet sa Gospodom. Rekao sam mu da nikome neću reći ništa o mojim novčanim problemima. Nikad neću tražiti novac od ljudi. Nikad neću tražiti da daju novac u crkvu. Nikad neću primiti drugu ponudu. Zavetovao sam se u to vreme: "Gospode, nikad neću praviti pitanje oko novca; nikad neću podeliti sa ljudima moje lične potrebe, i neću omalovažiti Božije snabdevanje govoreći: 'Čoveče imamo tako veliku kušnju ovog meseca. Klincima su potrebne patike, i sl...'"  Ništa od svega toga. Nisam želeo da uvredim svog šefa žaleći se na platu.

Zazvonio je telefon. Podigao sam slušalicu i odvratio na pozdrav i rekao da sam dobro, glas mi je odgovorio: "Gospod nam vas je stavio na srce u poslednje vreme, tako da smo vam poslali ček juče, preporučeno. Trebalo bi da stigne danas. Samo da vam javimo da ga očekujete." Ja sam odgovorio: "Slava Gospodu, baš divno od vas što ste to uradili. Hvala vam puno." On je rekao: "Suma iznosi četiri stotine dvadeset šest dolara." Spustio sam slušalicu, otrčao u kuhinju, zgrabio svoju ženu i plesao sa njom po kuhinji. "Sve je u redu, draga. Otplatićemo sve račune. Čak će nam preteći i da odemo na večeru. Bože, tako si velik! Hvala ti Bože. Hvala! Kako si dobar! Kakav blagoslov!"

Posle sat vremena kad sam se malo smirio, Bog je počeo govoriti mome srcu. On je pitao: "Zašto si tako uzbuđen." Ja sam nastavljao da mu se zahvaljujem. On je pitao: "Kako znaš da će oni poslati taj novac?" Ja sam rekao: "Ma daj, Bože, mora da se šališ. Ovi ljudi su mi dugogodišnji prijatelji. Dobri su ljudi - verujem im. Ne bi me pozvali i rekli mi tako nešto da stvarno nisu poslali. Njihova reč je pouzdana. Gospode."

Tu me je uhvatio. Rekao je: "Jutros kada si se probudio nisi mogao da spavaš. Bio si potišten. Imao si moje obećanje da ću podmiriti sve tvoje potrebe. Nisam te video kako plešeš sa svojom ženom po kuhinji. Nisi baš bio bogat i nisi Me slavio. Sada kada si dobio reč čoveka, sav si uzbuđen. Čijoj ti reči više veruješ?"

Kakva lekcija! "Gospode" rekao sam "oprosti mi što nisam više verovao Tvojoj Reči." Da sam se stvarno pouzdao u Boga u četiri izjutra ja bih rekao Kej "Pogledaj ovde u Filipljanima 4:19: Bog će ispuniti svaku našu potrebu prema svojim bogatstvima u slavi. Slava Gospodu."

Bog uopšte nije bio grub, već me je svojom dubokom ljubavlju učio lekciju koja menja život. Kada on ne bi uvek bio sa nama, naši bi životi bili čista besmislica, i pitanje je vremena pre nego što se fantazija istopi i mi ostanemo sami u svemiru. Poverenje ne može biti delomično. Ili sve, ili ništa. Hristove lekcije o veri su bile iste. Petar je hodao po vodi, imao je veru deteta. Jednostavno, direktno verovanje - i tačka! Ova lekcija me je takođe pripremila za ono što je Bog imao spremljeno za mene iako to tada ne bih ni pretpostavio. Morao sam naučiti da budem veran u malim stvarima. Morao sam naučiti, kao i Avram, da ono što obeća je to u stanju i da ispuni.

Moj pogled je bio na problemu a ne na Bogu i problem je bivao sve veći i veći. Da sam vratio pogled na Boga, problem bi bivao sve manji i manji. Avramova vera ga je osposobila da proslavlja Boga pre nego što je video bilo kakav dokaz. Ovo je bila važna lekcija.

Najneverovatnije proročanstvo

Dok sam još bio član denominacione crkve, nekoliko nas bismo se sastali na zajedničku molitvu. Jedan od nas bi seo na stolicu, grupa bi na njega položila ruke i molila se. Dok sam ja sedeo na stolici kad se grupa molila za mene, došlo je jedno proročanstvo u kome je Bog rekao da će da promeni moje ime. Novo ime koje mi je dao značilo je "pastir", jer će me On učiniti pastirom mnogih stada i crkva neće biti dovoljno velika da primi sve ljude koji će dolaziti da čuju Božiju Reč.

Posle par godina došlo je još jedno proročanstvo. Obeshrabrena grupa u Kalvari Čeplu se sastala da odluči da li da mene pozovu u službu ili da raspuste crkvu. Dok su se molili dobili su proročansku vest da ću ja doći, da ću želeti da momentalno promenim crkvu, posebno binu i prostor oko nje, da će crkva biti prepuna da neće moći da primi sve ljude. Da će posle morati da se preseli na stenu iznad zaliva. Da će razviti služba preko radija po celoj zemlji, i da će postati poznata u celom svetu. Neverovatnije proročanstvo nije moglo biti upućeno grupici od šesnaest obeshrabrenih ljudi koji su bili spremni da odustanu i da se predaju.

Kroz sve ove stvari sam naučio da Bog pravi predodređen i unapred razvijen plan. On upravlja svakim zaokretom i korakom u mom životu, ako samo gledam na Njegovo vodstvo. Ponekad, pošto ne razumem poteškoću u kojoj sam, moram gledati očima vere. Kroz veru moram shvatiti da sve stvari čine na dobro. Onda kad pogledam unazad, mogu da vidim da me je Božija ruka vodila i upućivala u različite stvari. Divno je pronalaziti njegov trag u mom životu - iako me je ponekad vodio u nešto što nije bilo lako ili udobno, ali je trebalo da me nauči neke stvari.

Ponekad kada bih radio. Bog me je učio da ne radim ništa bez uputstva. Tako bi me On pustio da to uradim da bi mi pokazao opasnost trčanja unapred bez Njegovog vodstva. Čak i tada sam mogao videti Božiju ruku dok je ispunjavan Njegov savršeni plan u mom životu. On je znao šta je potrebno da bi me privukao sebi. On je poznavao okolnosti koje će mene dovesti do kraja snaga, kada bih u potpunosti odustao, računajući da je moje staro ja mrtvo. Bog je tačno znao koje će okolnosti biti potrebne da dođe do te izmene u mom životu.

On je isto tako znao stvari koje je isplanirao da uradi kroz mene da bi dotakao živote drugih. Znao je i predodredio delo koje ja treba da ispunim za Njegovu slavu, delo koje će imati budeći efekat dok ne dosegne celi svet. Pre nego što je mogao raditi kroz mene je morao da radi u meni, menjajući me svojim Svetim Duhom, na Svoju sliku, dovodeći me na veličinu rasta Hristove punine. Kada je jednom postigao Svoje delo u meni, onda je mogao činiti sve što je želeo kroz mene.

Ne verujem da sam u potpunosti dostigao ono zašto me je odredio, niti osećam da je njegov rad u mom karakteru završen. Imam još puno da prođem pre nego budem u potpunosti Hristov odraz. Hvala Bogu da se Njegovo delo nastavlja dok me menja iz slave u slavu.

Biblija govori o onima koji preziru dane malih stvari. Ja znam da sam često bio nervozan u danima pripreme. I danas ponekad postanem nestrpljiv sa Bogom. Bog me samo sprema za delo koje je namenio meni. Bog je radio, i još uvek to čini u mom životu da me pripremi za taj sledeći korak, šta god on bio.

Mi smo Njegova poema, Njegovo delo ili umetničko delo. Bog želi da se izrazi u životima svojih ljudi. Mi postajemo Božiji prikaz ovome svetu, zbog toga što oni kroz to što vide u nama steknu neku zamisao o prirodi i karakteru Onoga koji nas je oblikovao, o Umetniku. Bog želi da prikaže Sebe kroz mene i kroz sve iskrene vernike.

Dok se ja podređujem Božijem dodiru, On je u stanju da izrazi svoju poeziju u meni i kroz mene. Ovo je vrtoglava pomisao, a i ogromna odgovornost. Bez Njegove milosti to je nemoguće!

"Uvek postoji nada."
- J.R.R. Tolkien

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1583
Ukupno: 2445476
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/zetva/002.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.