1. Kalvari Čepl ulazi u istoriju
Dok vam opisujem eksploziju rasta crkve koja se desila nama u Kalvari Čeplu, sa početkom u mojoj crkvi u Kosta Mesi, ja govorim samo kao posmatrač. Ako ima bilo kakvog ponosa, on je u Gospodu. Kada to pogledate iz ugla koji vam opisujem, kada vidite godine mojih problema, moje sušne godine, znaćete zašto stojim bez teksta pred onim što je Bog uradio. Vi ćete se radovati sa mnom pri pogledu na predivnu usklađenost Božijeg plana. On nas sve ostavlja kao začuđene posmatrače.
Te slike naših masovnih krštavanja u Kalvari Čeplu, koja su bila u Pacifiku, u časopisima Luk, Lajf i Njusvik, liče na ljudsko polje spremno za žetvu. Možete videti bukvalno hiljade ljudi načičkanih na obali kako čekaju na krštenje. Pomenuti časopisi objavljuju da je ovo kolosalni fenomen, bar što se crkve tiče.
Profesori kao Peter Vagner sa Fulera i Ron Enrot sa Vestmonta izjavljuju u svojim knjigama da se, verovatno, ništa slično nije desilo u američkoj istoriji. U jednom trenutku se pretpostavilo da je u dvogodišnjem periodu srednjih sedamdesetih Kalvari Čepl u Kosta Mesi izvela više od osam hiljada krštenja. Tokom istog perioda poslužili smo u 20.000 obraćenja u hrišćansku veru. Naša desetogodišnja stopa rasta, prema profesorima, bila je bukvalno na deset hiljada postotnom nivou.
Možda još više zbunjuje činjenica da je, kada smo prvi put došli u crkvu u Kosta Mesi (1965), na prvoj nedeljnoj prepodnevnoj službi bilo prisutno dvadeset petoro ljudi.
Sad uzmite u obzir sledeće: ne samo da je ta dvadeset petočlana crkva uspostavila više od tri stotine crkava Kalvari Čepl svuda 110 Sjedinjenim Američkim Državama, već je ta zajednica u Kosta Mesi narasla do članstva od oko trideset pet hiljada. Trenutno se nalazi na osamnaestom mestu među dvadeset najvećih crkava na svetu. Džon Van u svojoj knjizi "Dvadeset najvećih crkava na svetu" celo jedno poglavlje posvećuje neobičnom fenomenu Kalvari Čepl.
Čuo sam kritike koje pokušavaju da razbiju uticaj Kalvari Čepla nazivajući je proizvedenom religijom. Optuživali su nas da pružamo ono što ljudi žele da čuju, i to u razvodnjenom obliku pokušavajući da dopremo do masa. Neki kritičari su očigledno odlučili šta Bog može a šta ne može - a On ne može učiniti "nemoguće".
Drugi kritičari, koji pripadaju crkvama što godinama nisu rasle, kakva je bila i moja situacija više od deset godina, često zauzimaju stav duhovnog elitizma. Za njih je malobrojnost dokaz duhovnosti, vernosti ili nespremnosti na kompromis. Možda osećaju da "kvantitet" umanjuje "kvalitet" duhovnosti.
Hristos je govorio o čoveku koji je zakopao svoje talente i nije ih ulagao ni u šta, zbog toga mu je oduzeto i ono što je imao.
Isto tako je govorio o sluzi koji je svoje talente uhiljadostručio. Neosnovano je kazati zajedno sa kritičarima da Hristos ograničava veličinu i razvoj službe. Eksplozivna snaga službe vrlo lako može biti znak da Bog stvarno radi. Ko može zaboraviti dan Pentekosta kada se tri hiljade obratilo Hristu na ulicama Jerusalima? "Gospodin svaki dan umnožavaše društvo onih koji se spasavahu" (Dela 2:47).
Baš kao što su Jevreji brzo otkrili da ne treba da čuvaju radosnu vest za sebe, već treba da uključe i "prezrene" pogane, isto tako je bila interesantna promena pravaca u Kalvari Čeplu. Tih dvadeset pet vernih članova, koji su uglavnom predstavljali Ameriku, delili su radosnu vest sa mladima iz kontrakulture. Ovo istupanje je zahtevalo čudo ljubavi i prihvatanja. Kako su se grupe međusobno prihvatale, obe strane su brojčano rasle, živo se osećao Božiji dolazak na scenu i, dok su se životi menjali pred našim očima, osećaj da se nalazimo usred čuda rastao je kao požar. Kada neki beznadežni otpadnik od društva, koji je bio ovisan o heroinu, odbaci iglu i ode na plažu da bi obratio troje ljudi za jedno poslepodne, to vašoj veri daje snažnu podršku.
Još jedan neverovatan primer se stalno ponavljao: čim bismo se uselili u novu zgradu, naša brojnost bi već bila veća od njenog kapaciteta. Izgledalo je da rastemo kao gljive posle kiše. Za dve godine prešli smo iz prvobitne zgrade, jedne od prvih crkava u Kosta Mesi, u iznajmljenu zgradu luteranske crkve na steni iznad Pacifika. Ubrzo posle toga odlučili smo da učinimo nešto nepredvidivo i da premestimo crkvu u školu koju smo kupili. Zgrada nam nije odgovarala pa smo je srušili i sagradili novu, hipici i obični ljudi su radili smejući se jedni kraj drugih. Ponekad bi automobili na autoputu usporili i trubili nam.
Uvek sam osećao da je idealna veličina crkve oko 275 članova pa smo po tome i gradili. Kada je sala od 330 sedišta bila završena 1969., već smo bili primorani da idemo na dve službe, i na kraju smo morali koristiti dvorište sa još 500 sedišta. Ovo je bilo dobro dok je vreme bilo lepo. Već 1971. bili smo primorani da se ponovo selimo sa velikim brojem ljudi i sa zimskim kišama. Kupili smo parče zemlje od deset jutara na granici Kosta Mese i Santa Ane. Orindž Kantri se brzo menjao i nekad poznati voćnjaci sa narandžama su ustupali mesto rastućoj populaciji Los Anđelesa, dok su se zajednice selile prema jugu. Ubrzo posle kupovine zemlje opet smo uradili nepredvidivo i podigli ogroman cirkuski šator koji je imao 1600 sedišta. Taj broj je uskoro bio uvećan na 2000 sedišta. U međuvremenu smo počeli graditi ogromnu salu odmah do šatora.
Meni je sve ovo bilo neverovatno, i pomalo zastrašujuće. Stajao bih na semaforu s druge strane ulice gledajući golo zemljište koje smo se obavezali da ćemo kupiti i počeo bih paničiti. Biće potrebna ogromna suma novca za razvoj poseda. "Da li sam uludo obavezao ove ljude na ovakav projekat? Zašto se ne zadovoljiš onim što imaš?" - razmišljao sam. "Svi računi su plaćeni. Imaš novaca u banci. Ovo će zahtevati ogromne izdatke." Jednom dok sam tako sedeo. Gospod je progovorio mom srcu: "Čija je to crkva?" Ja sam glasno odgovorio: "To je tvoja crkva, Gospode." "Zašto se onda brineš da ćeš bankrotirati?"
To je bilo olakšanje. Osećaj stravične zabrinutosti me je jednostavno napustio. Finansije nisu bile moja odgovornost. Bile su Njegova. Meni je ovo bila jako važna lekcija. To nije moja crkva. To je Njegova crkva. Uostalom On je bio taj koji je stvorio problem! On je bio taj koji je doveo toliko puno ljudi da ih nismo više mogli primiti.
On je i dalje nastavio da dovodi ljude. Kada je Kalvari Čepl zajednica proslavljala otvaranje 1973. i useljavala se u ogromnu novu salu sa 2200 sedišta, zgrada je već bila premalena za broj ljudi koji ju je posećivao. Držali smo tri službe nedeljom pre podne i na svakoj je bilo više od 4000 ljudi. Mnogi su morali da sede na podu prekrivenom tepihom. Velika površina je ostavljena bez sedišta zbog te mogućnosti.
Uvek sam smatrao da je važno održati osećanje prisnog zajedništva. Sala je stoga konstruisana sa stubovima koji je dele na grupe od po 200 do 500 sedišta kako bi svaka osoba imala osećaj da je u zajednici a ne u prepunoj sali. Čak i prekriveni pod pruža prisno osećanje zajedništva, to je kao sedenje na livadi.
Izdignuti podijum je jednostavan i bez ornamentike. Sedišta obrazuju polukrug pokazujući da niko nije važniji od nekog drugog. To daje utisak sveže otvorenosti. Iako je sve to ogromno, izbegava se uobraženost.
Vernici se sastaju na četiri odvojene službe nedeljom, uključujući i večernju, i zbog toga nismo u stanju da se sastajemo kao celovita grupa. Pošto mi želimo zajednička druženja sastajemo se dvaput mesečno na naše zajedničke skupove. Čak i u centru za konferencije u Anhajmu, koji prima deset hiljada ljudi, moramo održati dva skupa jedan za drugim pošto ne možemo svi odjednom da stanemo.
Ja uporedo pratim svakodnevna događanja u Kalvari Čeplu. Takođe sam obavestio svoje osoblje da mi daju do znanja kada neki član želi lično da me vidi. Ja im se spremno stavljam na raspolaganje a takođe me mogu pozvati preko moje sekretarice. Slobodan sam za bilo koga ko želi da me sretne posle bilo koje od nedeljnih prepodnevnih službi. Stojim ispred i rukujem se, pozdravljam ljude i razgovaram o bilo čemu što im leži na srcu.
Kalvari Čepl isto tako vrši službu preko radio talasa, a ovo mora da je važno makar onima koji ponekad odu na daleki put. Nelsenova statistika je pokazala da je naša služba nedeljom pre podne najslušaniji program u okrugu tokom cele nedelje. Od 1987. naša služba obuhvata brojne radio programe, televizijske emisije. proizvodnju i distribuciju kaseta i ploča. Imamo i znatnu misijsku službu. Kalvari Čepl ne samo da sponzorira Viklif biblijske prevodioce, Kempus Krusejd, Misijsko avijatičarsko društvo i druge grupe, nego i pomaže Treći svet. Kada sam osetio Božije vodstvo, sagradili smo radio stanicu u San Salvadoru i dali je tamošnjim pastirima. Takođe smo dali novac za Open Dors da kupe brod koji će, zajedno sa teretnim brodom, isporučiti milion Biblija na kinesko kopno. Misijski budžet prevazilazi lokalni za više od 50 % Kalvari Čepla, Kosta Mesa često ima u proseku 200 obraćenih nedeljno. Godinama su novoobraćeni prolazili kroz visokopoštovani Navigatorov četrnaestonedeljni biblijski program. Kalvari Čepl je od tada razvila svoj sopstveni kurs. U sklopu tog kursa novi vernici mogu dolaziti na mnogobrojne večernje biblijske časove i predavanja koja idu preko nedelje. Ja držim čas za mlade ponedeljkom uveče i dublji biblijski čas sredom uveče. Drugim danima preko nedelje hiljade ljudi pohađaju raznovrsne biblijske časove i grupe za druženje.
Kalvari Čepl nikada ne traži novac. Nikada ne traži "priloge vere" ili godišnje priloge. Nikakav zahtev za bilo kakve fondove nikada nije učinjen preko radija ili televizije. Traženje novca je ponižavanje Boga - to ostaje naše nepisano pravilo. Poštenje po pitanju novca je centralno za ovu službu. Čak se i sve plate smatraju niskim u odnosu na standardne. Ja ograničavam svoj i stil života moje porodice na jednostavnost, dok me je moja služba osposobila da nadgledam milione dolara. Želim da budem odgovoran Bogu za taj novac, jer to je Njegov novac, a ne moj. Ja sam samo sluga. Za mene je ovo važno jer znam da će nevernici posmatrati, a mi smo odgovorni za način na koji im svedočimo.
Uvek su mi predstavljale problem čuvene i poznate hrišćanske ličnosti iz medija koje bi se nekako uvukle u veličanstvene palate i na druge načine bi sjajili i grebali se o Božiji novac. Taj novac su poslali nevini, ranjivi i verni sledbenici kao odgovor na ogroman pritisak koji je vršen na njih. Kult ličnosti je opasan, ali u rasipništvu i neiskrenosti možda još opasniji. Tragedija je u tome da sve što ljudi vide, i na kraju u to poveruju, ovakva je slika hrišćanina. Jedan moj prijatelj ovo naziva "operacijom karikatura". Javno predstavljanje hrišćana kroz svu ovu medijsku vulgarnost stvara cinično nepoverenje svih vernika, a i pretpostavka neiskrenosti, naivnosti i lakovernosti se baca na sve nas masovno. Naša vera je srozana.
Ja verujem da je Bog blagoslovio nas u Kalvari Čeplu izvanredno iskrenom i zajednicom punom ljubavi. Hristos je rekao da će svet poznati da smo Njegovi po našoj međusobnoj ljubavi. Na ovome je naš najveći naglasak. Kako se samo molim da mi hrišćani možemo da pokažemo svetu ovaj standard. Bog nam jeste rekao da znakovi našeg raspoznavanja treba da sadrže ljubav, ali isto tako i čistotu i čvrstinu karaktera na najvišem nivou. Na nesreću, hrišćani su unakaženi na radio talasima kroz te samoizabrane predstavnike koji paradiraju pred ogromnim brojem ljudi dok skandali u njihovom privatnom životu potkopavaju njihov imidž. Njihovi životi su rizični kao i sapunske TV opere, koje izazivaju podrugujuće podsmehe poniženja od strane svetovnih posmatrača. Mi moramo pokazati svetu nešto bolje od toga. Na žalost ti nebrojeni životi neviđenih hrišćana, koji su tokom vekova bili uporni i odricali se sami sebe na misijskom polju i izvan njega, živeći u čvrstoj savesnosti - ljudi kao Džordž Miler, Hadson Tejlor, C.T. Štud - ne dobijaju ni treptaj medijske svetlosti. Ovi veliki životi prolaze u tihoj anonimnosti. Bog nam mora pomoći da ispravimo ovu neuravnoteženost u našem vremenu i pomeriti nas da budemo ambasadori za Hrista za koje nas je i pozvao.
Želim samo da kažem da u kontekstu fenomena Kalvari Čepl ja nisam tek tako ušetao u crkvu veličine nosača aviona i postao admiral. Crkva mi nije predata kao nasledstvo nekog industrijskog magnata, u obliku multinacionalne kompanije, njegovom nedostojnom sinu. Umesto toga, kako ćete već čuti, morao sam da krenem od najmanjeg i da slušam svaki novi poziv od Boga, čak i kada je to izgledalo besmisleno. Iza toga su bili krv, znoj i suze, kao i lekcije.
Jedna od tajni mog pripremanja za ovaj rad, verujem, bile su moje sušne godine, godine borbe. Ja verujem da je Bog kroz ovo iskušenje pripremio moj karakter za predstojeći rad. Bog tako često spoljašnje okolnosti čini smešnim. On poriče nemoguće kad bismo mi samo verovali. Verujte mi da je moja situacija ponekad izgledala - totalno nemoguća!
