Predgovor
Obrisao sam znoj sa čela i otvorio najnovija izdanja Luk, Tajm i Njusvik časopisa. Fotografije preko celih stranica ostavile su me bez teksta.
Znoj mi se slivao niz ruke dok sam stajao držeći časopise u vrućem i pretrpanom južnoindijskom bazaru. Nalazio sam se u prodavnici kraj puta blizu autobuske stanice Bangalore u državi Misuri. Vraćao sam se u štab Sai Babe, najvećeg gurua u Indiji. U to vreme bio sam član užeg kruga njegovih saradnika.
Čovek je skoro iskočio sa jedne od slika: blistavo telo je izranjalo iz Pacifika, stojeći, ruku ispruženih prema plavom nebu. To je bio trenutak zaustavljen u vremenu. Okeanske kapljice su visile kristalisane u prostoru. Voda nalik na staklo padala mu je niz torzo. Milioni kapljica ukrašavali su mu kožu kao dragulji. Lice mu je izgledalo kao da sadrži okean radosnog zanosa. Blaženo olakšanje pretvorilo je izraz njegovog lica u nasmešenu katedralu nade.
To je bio dugogodišnji kalifornijski hipik preplanulog tena sa dugačkom plavom kosom koja je padala po mršavim, mišićavim grudima. Put njegove prošlosti se i dalje mogao videti na njegovim venama i na licu: od uzimanja droge u Hajght Ashburiju do uzimanja prezrelog voća i autostopiranja na autoputu između San Franciska i Los Anđelesa. Lice koje je izranjalo iz okeana pokazivalo je da je putovanje došlo do radosnog i neočekivanog kraja. Nema više borbe. Nema više pakla. Beskonačni mir je vladao u ovoj srećnoj duši.
Mladić na slici je upravo bio kršten u zalivu na plaži Korona Del Mar. On je učinio svoje ogromno putovanje od zlatne kapije do večnosti i bio jedan od devet stotina ljudi krštenih tog dana od strane Kalvari Čepla. Isusov pokret je napredovao punom parom na kalifornijskoj obali.
Glavna ličnost koja je krštavala na drugim slikama je bio Čak Smit, čovek koji stoji iza fenomena Kalvari Čepl koji je pročešljavao Zapadnu obalu i druge delove Amerike. Mesecima su krštavali u proseku devet stotina mladih mesečno. Bio je to fenomen koji je zbunjivao svetovne naučnike, od Markusa do Lerija.
Slike su pokazivale da je gomila koja je stajala u Pacifiku napustila snove kontrakulture da bi postali hrišćani predajući svoje živote i brige Isusu Hristu. Napustili su mnoga razuzdana zadovoljstva i slobode (droge, život po komunama, odbacivanje društvenih normi, slobodni seks) i sve istočnjačke spiritualnosti koje su se prikačile ovom životnom eksperimentu - da bi umesto svega toga prihvatili hrišćanstvo. Za mene u Indiji su ove slike predstavljale ogromno nazadovanje. Stari biblijski pogled na svet sa crno-belim primerima dobijao je novo uporište. Zašto? Pre nego sam se i usudio da pomislim saznaću odgovor.
Dve godine sam proveo u Indiji sledeći put "proširenja svesnosti" samozvanog čoveka-Boga, koji mi je rekao da sam predodređen za prosvetljenje. Jahao sam na vrhu mističnog talasa koji je trebalo da pomogne donošenju Nju Edž pokreta u Ameriku u narednih deset godina. To je bila prava životna drama sa svim zapletima avanturističkog filma. Slika iz časopisa preda mnom predstavljala je opasnost za sve u šta sam ja verovao; ona je značila suprotstavljanje našem naprednom pokretu "nove svesnosti". Dok sam posmatrao sliku, razmišljao sam o ogromnim teškoćama na mom duhovnom putu ka "božanstvu". U poslednje vreme sam osećao opterećenje i obeshrabrenje do kojih može doći na istočnjačkom duhovnom putu. Nedavno neka duhovna "testiranja" su mi se isprečila na putu u obliku dvoje hrišćanskih misionara. Njihova ljubav je bila uzbudljiva. Oni su bukvalno zračili zdravu dobrotu, čak i u najnepovoljnijim okolnostima oni su se radovali.
Imali su skriveni izvor ljubavi i nade koji nikad nije zavisio od spoljnih okolnosti. A ja sam, onako "napredan", često bih sebe uhvatio kako proklinjem stvari koje su zamračile moj put do večnog savršenstva.
Naslovna priča časopisa Luk i članci u drugim novinama u februaru 1971. sadržali su iznenađujući društveni fenomen. Dok se završavala era 60-tih sa njom su se istovremeno završavali i mnogobrojni društveni putevi. Kontrakultura jeste bila na fotografiji - ali sa jednim iznenađenjem. Oličenje kalifornijske hipi kulture u tom mladom čoveku na slici, koji se tako radovao, bilo je čudna mešavina. Fotografija jednog od dece cveća kako ulazi u okean nije bila nikakvo iznenađenje. Ali ono zbog čega je to radio jeste! Godinu dana od tog tihog trenutka u indijskoj prodavnici, ja, kao i mladić iz časopisa, bio sam potopljen u jezero pokraj Čarlotsvila, Virdžinija, i izronio sa istim osmehom olakšanja i radosti.
Prvi put u svom životu upoznao sam pravu nadu.
U to vreme nisam mogao ni sanjati da ću ne samo napustiti svog gurua, već i postati hrišćanin, i da ću vremenom završiti radeći sa samom centralnom ličnošću sa fotografija - Čak Smitom. Taj članak je bio kao Božiji tihi znak koji mi je govorio: "Ti misliš da si na putu do istine, ali si u stvari zaveden najprefinjenijom laži na svetu. Da li vidiš tog čoveka što stoji u vodi? To je moj sluga Čak Smit. Jednog dana, po mom rasporedu, ti ćeš se povezati sa njim u zajedničku službu."
To je još uvek bila samo budućnost. U to vreme znao sam samo da sam, sa većinom moje generacije, odbacio hrišćanstvo.
Kako se to desilo? Kako smo uopšte skrenuli sa pravog puta? Na neki način mislim da sam ja tipičan primer.
Generacija u haosu
Odrastao sam u ateističkoj porodici, nikad nismo išli u crkvu. Pored toga, rano sam se upoznao sa okultom (magijom). Dok je moj otac bio diplomata u Londonu, meni je tada bilo deset godina, jedne večeri me izložio opasnosti i doneo kući Da-ne tablu (da-ne tabla se koristi u razgovoru sa duhovima na principu da-ne pitanja i odgovora (prim. prev.) da sa njom eksperimentišem. Pošto je on bio ubeđeni materijalista, za njega je to bilo samo bavljenje bezopasnim predrasudama.
Dok sam stigao do treće godine fakulteta na Univerzitetu u Virdžiniji, već sam duboko bio upleten u misticizam. Vrata su mi se širom otvorila kada sam uzeo ogromnu dozu jakog LSD-a dok sam boravio u prirodi Virdžinije. To je bila jedna od onih toplih prolećnih večeri kada su livade izgledale kao beskrajna fotelja. Pošto su nebeske sile završile razgovor sa mnom i nakon što sam bio siguran da sam nakratko video večnost, niko me nije mogao sprečiti da čitam Upanišade i druge indijske svete knjige. Imao sam odlučan stav da ću jednog dana otići u Indiju u potrazi za prosvetljenim učiteljem.
Želim prvo da vam nešto priznam. Jedan od ključnih razloga zbog kojih sam odbacio hrišćanstvo i okrenuo se istočnjačkom misticizmu je bilo ono što sam video u crkvama u koje sam pokušavao otići. Ljubav koja je tako očaravajuće zabeležena u novozavetnoj crkvi nije bila vidljiva u tim modernim crkvama. U stvari njena odsutnost je bila glasnija od groma. Plitkoumno osuđivanje često praćeno hladnom udaljenošću. Osetio sam isto tako da konzervativnije crkve nisu bile voljne da podele ono što imaju ni sa kim ko nije ispunjavao njihove standarde.
Za čoveka izvana nema ništa prljavije od toga kada se Božija milost i lepota udalje od crkve. Ono što ostaje je spoljašnje prikazivanje religije bez učešća srca i duše, iako su oni postali nevažni u mojim očima.
Nije sve greška crkava zatvorenog uma. Moja generacija je upala u sopstvenu zamku. Razuzdana dopuštenja kontrakulture su sebe smatrala poštenijim od osude i licemerstva koji su se mogli naći u crkvama. Mi smo crkvu prerano otpisali. Ja, kao i moji istomišljenici, gledao sam na ponude crkve sa velikom sumnjičavošću. Na primer, ono dvoje misionara u Indiji, koje sam već pomenuo, ja sam podredio nemilosrdnom ispitivanju. Ono što je sjalo na njihovim licima bila je nepovrediva Božija milost. Došao sam do kraja svog puta kada sam se suočio sa pravim članovima Božije milosti. Karikatura od crkve više mi nije mogla biti izgovor. Iskreno govoreći, tokom sušnijih godina mog hrišćanstva, i ja bih isto tako mogao biti optužen za stvari zbog kojih sam tako žestoko napadao crkvu. Ja sam isto tako bio netolerantan, sklon osudi, bez ljubavi.
Da bi se dotakla grupa ljudi toliko neprijateljski raspoložena kao omladina 60-tih, 70-tih potrebna je. blago rečeno, snažna služba. Što god da su ovi ljudi iz svih društvenih slojeva videli, kada su se susreli sa službom Kalvari Čepla, bilo je dovoljno da ih razoruža i preokrene.
Kada sam se napokon ušetao u prostranu salu Kalvari Čepl u Kosta Mesi, deset godina posle mog obraćenja, osetio sam nešto kao osvežavajući povetarac. Osetio sam obilnu reku ljubavi istog trenutka kada sam prošao kroz vrata. Nije ovde bilo ni najmanjeg nagoveštaja osuđivanja. Umesto toga, ja sam osetio ogromno osećanje pripadnosti. Još nešto sam primetio o čoveku za propovedaonicom. Dugo sam razmišljao o obećanju koje je Bog dao svom narodu: da će iz njih teći reke žive vode. Bez ikakvog pogovora, ja sam ovo video u Čak Smitu dok je govorio. To je za mene značilo Božiji pečat na tom poslu. Čak Smit se izgubio u Božijoj obilnosti dok je upućivao na Boga, a nikada na sebe.
Kada sam ga upoznao posle službe, bilo je to kao susret sa starim prijateljem. Puno ljudi se svrstalo u red da bi ga upoznali. Na tri službe nedeljom pre podne je bilo preko četiri hiljade ljudi na svakoj. Kada je došao red na mene da upoznam Čak Smita, ne znam da li sam ikada upoznao nekoga milostivijeg, otvorenijeg i punijeg ljubavi. Mogao sam videti zašto je Bog iskoristio ovu poniznu dušu da dotakne celu jednu generaciju. Isto tako sam znao da njegova služba nije bila ograničena samo na jednu generaciju.
Kalvari Čepl je počela iz jedne ponizne osnove. Bila je spremna da postane važna jednoj umirućoj generaciji. Rezultat je verovatno najveća žetva duša, od strane jedne crkve, u američkoj istoriji. Ovde su neke od uzbudljivih lekcija za nas. Ova knjiga se nada da će pružiti ove lekcije.
