2. Da li si ti Njegov učenik?
"Iđaše pak s njim mnoštvo naroda, i obazrevši se reče im: Ako ko dođe k meni a ne mrzi na svojega oca, i na mater, i na ženu, i na djecu, i na braću, i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik. I koji od vas kad hoće da zida kulu ne sjede najprije i ne proračuni šta će ga stati, da vidi ima li da može dovršiti? Da. ne bi, kad postavi temelj i ne uzmože dovršiti, svi koji gledaju stali mu se rugati govoreći: ovaj čovjek poče zidati, i ne može da dovrši. Ili koji car kad pođe s vojskom da se pobije s drugijem carem ne sjede najprije i ne drži vijeću može li s deset hiljada sresti onoga što ide na njega sa dvadeset hiljada? Ako li ne može, a on lošlje poslanike dokje onaj još daleko i moli da se pomire. Tako dakle svaki od vas koji se ne odreče svega što ima ne može biti moj učenik. So je dobra, ali ako so obljutavi, čim će se osoliti? Niti je potrebna u zemlju ni u gnoj; nego je prospu napolje. Ko ima uši da čuje neka čuje." (Luka 14:25-35)
Da li si ti Isusov učenik? Koji kriterijum treba da zadovoljimo, koji uslov da ispunimo da bismo s pravom bili zvani tako? Odgovor na ova pitanja nalazi se u Luki 14:25-35, što si upravo pročitao.
Da bismo potpuno razumeli zašto je Isus dao tu izjavu u ovom odeljku, moramo prvo imati predstavu o sceni tog određenog vremena u Njegovoj službi. Isus je brzo postao tema razgovora grada, i neizmerna gomila pratila ga je bilo kuda da je išao. Ako si želeo da priđeš Isusu, bila ti je potrebna odlučnost kao slepom Vartimeju, koji je vičući zvao Isusa i pored zaprepašćenja apostola. Ili bi ti bila potrebna vera i upornost bolesne žene koja je rasudila da bi, samo da dodirne haljine Gospoda, bila izlečena. I, probijajući se kroz uvek prisutnu množinu ljudi, dodirnula je okrajak Isusove odeće i ozdravila je.
Isus je bio jako obožavan zbog svojih dramatičnih čuda i mudrog učenja. On je postao popularan među običnim ljudima toga vremena, podižući odbačene od društva, uveravajući ih o Božjoj ljubavi i konstantno "rasturajući" religiozne licemere svog vremena.
U toku istorije vidi se da je Isus uvek bio osoba obožavanja. Čak i danas mnogi ga smatraju za velikog moralnog učitelja. U stvari, i danas još uvek postoji veliki broj onih koji izjavljuju da su Isusovi sledbenici. Mnogi od njih popunjavaju crkvene klupe nedeljom ujutru.
Isusova izjava u Luki 14. o odricanju od svega i sleđenju Njega, bila je upućena začuđenoj masi koja ga je okruživala dok je hodao na zemlji, ali je i dalje važeća za one koji okružuju crkvu danas. Tada, kao i danas, Isus je video problem. On je video ljude koji su se odazivali samo nekim posebnim aspektima Njegove poruke. Rešio je da je vreme za postavljanje jasnog zahteva da ga prate.
U ovom odeljku mi ne vidimo Isusa kako zove ljude na neko površno verovanje u Njega. On traži potpunu predanost. Tražio je ljude koje s pravom može zvati učenicima. A to i danas traži. On ne traži ljude da bi se samo po imenu zvali hrišćani; On traži one koji će predati svoj život da budu učenici!
Isus u ovom odeljku izlaže začuđenoj masi cenu pravog učeništva. Verovatno su ovo najsvečanije reči koje istražuju srce, izrečene sa njegovih usana. Tri puta u ovom kratkom odeljku Isus kaže da, ako ne činiš ove stvari, "ne možeš biti moj učenik." Ovo su apsolutni uslovi. Napomenuo bih da je ovo jedino mesto gde on objašnjava oštrinu svojih izraza.
Mislim da su mnogi od nas isti kao ti ljudi koji su slušali Isusa dok je govorio navedene reči. U suštini Isus nas i dalje pita: "da li želiš da iskorakneš iz te gomile i da budeš moj učenik? Da li ćeš mi biti više nego samo 'sezonski' sledbenik?" Sezonski prijatelj je onaj koji je u blizini kada je udobno, ali čim stvari postanu teške, on odlazi.
Isus danas ima puno sezonskih sledbenika. Prate ga kada im je udobno, društveno ili ekonomski pogodno, ili kada su takvog raspoloženja. Ali kada dođe do kriza, progonstava i poteškoća, oni bace peškir i odlaze.
Znatiželjan, ubeđen, predan
U svojoj knjizi o učeništvu Dvajt Pentekost piše o ovom radikalnom načinu hrišćanskog života, ili o pravom učeništvu. On sve to svodi na tri jednostavne reči: znatiželjan, ubeđen i predan.
Kao i ta grupa ljudi, kada prvo čujemo ili vidimo Isusa Hrista, znatiželjni smo. Slušati šta govori, učiti od Njegovog života i od čuda pripisanih Njemu, i čuti šta drugi govore o Njemu, jako je privlačno - baš kao što je i njima bilo dok je on hodao na zemlji. Ali dođe vreme kada prekoračimo liniju od znatiželje ka vremenu ubeđenja. Usudiću se da kažem da mnogi ljudi koji idu u crkve danas nikada nisu prekoračili tu liniju. Znatiželjni su, i to je sve. Privučeni su poruci, privučeni su hrišćanskim životom, ali nisu potpuno ubeđeni daje u njemu istina.
Oni su kao grupa ljudi koji su sledili Isusa u šestoj glavi Jovanovog jevanđelja, gde čitamo da Isus hrani 5000 ljudi. Posle ovog čuda Njegova popularnost je porasla. Priče na ulicama su verovatno zvučale: "ako hoćeš besplatan obrok, sledi Isusa iz Nazareta." Bez sumnje su hiljade ljudi došle da ga slušaju, ali mnogi su verovatno tamo bili zbog svojih praznih stomaka, a ne zbog svojih praznih srca! Bili su zainteresovani za Isusovu poruku sve dok je zbrinjavao njihove prolazne potrebe i dok im je bilo ugodno. Ovo nam postaje jasno kada vidimo njihov odgovor na Njegovu poruku. Posle Isusove serije veoma teškog izlaganja o predanosti i žrtvi, ovi "sledbenici", iritirani od te poruke, okrenuli su se i otišli!
Posle njihovog odlaska, Isus je pitao svoje apostole: "da nećete i vi otići?"
Oni su odgovorili: "Gospode! kome ćemo ići? Ti imaš riječi vječnoga života. I mi vjerovasmo i poznasmo da si ti Hristos, sin Boga života" (Jovan 6:67-69). Znatiželjni su otišli kući, ubeđeni su ostali sa Njim.
Sledeća ilustracija o ubeđenom učeniku se nalazi u drugom poglavlju Jovana. To je situacija kada je Isus učinio svoje prvo čudo, pretvorivši vodu u vino.
Čitamo: "Ovo učini Isus početak čudesima u Kani Galilejskoj, i pokaza slavu svoju; i učenici njegovi vjerovaše ga" (Jovan 2:11).
Drugim rečima, postali su ubeđeni da je On izvanredna osoba - možda čak i Mesija. Ali još nešto je trebalo da se razvije u njihovom verovanju. Trebalo je da se pomere od ubeđenosti ka predanosti.
Ovaj važan događaj u životima Isusovih učenika zapisan je u Mateju 16:13. Isus je bio u okolini Ćesarije Filipove kada je pitao učenike: "ko govore ljudi da je sin čovječij?" Njihov odgovor bio je da mnogi misle da je Isus Jovan krstitelj, dok su drugi mislili da je on Ilija ili čak Jeremija. Onda je Isus pitao: "a vi šta mislite ko sam ja?"
Do sada svi odgovori koje je On čuo bili su od znatiželjnih. Tada jedan ubeđeni učenik ustaje i čini korak koji ga vodi u predanost. Njegovo ime je Simon Petar, i on odgovara: "ti si Hristos, sin Boga živoga." Petar je prešao iz znatiželje i ubeđenja u potpunu predanost.
Gde se ti nalaziš? Da li si samo znatiželjan? Ili možda čak i ubeđen? Da li si napravio taj korak vere u predanost? Postaćeš učenik u biblijskom smislu kada potpuno budeš predan Isusu Hristu i Njegovoj Reči.
Odreći se sebe
U Luki 14:27 Isus kaže: "I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik." "Ko hoće da ide za mnom (ili, ako bi neko bio Njegov učenik) neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za mnom. Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi onaj će je sačuvati" (Luka 9:23-24).
Ako hoćeš da budeš pravi učenik, prvi korak je da se odrekneš sebe, uzmeš svoj krst svakodnevno i slediš Isusa Hrista. Ovo uleće pravo u lice sebičnoj ljubavi koja je uopšteno prihvaćena danas čak i u crkvama.
Tako puno čujemo o "samovrednosti", "samooblikovanju", "samopodršci." A opet ovo ne bi trebalo da nas iznenadi, jer Biblija upozorava da će ovakav narcisoidan stav biti preovlađajući u danima pre Hristovog povratka na zemlju. Apostol Pavle, dok piše mladom Timoteju, govori nam:
"Ali ovo znaj da će u pošljednje dane nastati vremena teška. Jer će ljudi postati samoživi, srebroljupci, hvališe, ponositi, hulnici, nepokorni roditeljima, neblagodarni, nepravedni, neljubavni, neprimirljivi, opadači, neuzdržnici, bijesni, nedobroljubivi, izdajnici, nagli, naduveni, koji više mare za slasti nego za Boga, koji imaju obličje pobožnosti, a sile su se njezine odrekli." (2. Timotiju 3:1-5).
Koja tačna procena ili slika vremena u kojem živimo! Dok gledamo našu naciju danas, vidimo društvo koje se raspada te moramo shvatiti da je naša jedina nada i nada bilo kojeg naroda samo opštenacionalno duhovno probuđenje.
Bog nam daje svoj recept za probuđenje u Drugoj knjizi Letopisa 7:14: "ako se narod moj na koji je prizvano ime moje, ponizi i pomoli se i potraži lice moje i povrati se od zlih puteva svojih, - ja ću ga uslišiti s nebesa, oprostiću mu greh njegov i isceliću zemlju njegovu" (Biblijski prevod DLB).
Jedan od prvih uslova koji treba da ispunimo da bismo videli oproštenje greha i našu zemlju izlečenu, nalazimo na početku odeljka; "ako se narod moj... pomoli."
Reč "pomoli" je interesantna. Od 12 jevrejskih reči upotrebljavanih da bi se izrazila ta jedna reč "moliti", ova korišćena ovde znači "osuditi sebe svakodnevno." Ne svakodnevno "samoljublje" ili "samouzdizanje" već "samoprocena", "samoosuda" i to svakodnevno!
To je tačno ono na šta je Isus mislio kada je rekao da se odreknemo sebe. Učeništvo zahteva predanost, i, kao što sam već ranije pomenuo, disciplina nam nije baš omiljena reč, ali je od velike važnosti ako hoćemo da budemo učenici Isusa Hrista. Zahteva da stavimo na stranu naše sopstvene ciljeve, želje, ambicije i očekivanja u životu. Obuhvata i zahtev da predamo našu volju i prava.
Isus je to naglasio rekavši: "Tako dakle svaki od vas koji se ne odreče svega što ima ne može biti moj učenik" (Luka 14:33). To ne znači da se, ako bi hteo živeti radikalan hrišćanski život, moraš zavetovati siromaštvu, dati sve što imaš nekome i živeti na ivici bede. Isus je mislio da treba predati naše zahteve prema onom što imamo. Drugačije rečeno, da ne budemo obuzeti našim posedovanjem, ili da naš posed ne poseduje nas.
Jedina opsesija koju učenik treba da ima je za Isusa Hrista. On mora da bude najvažnija želja u našem životu. On mora da bude važniji i od naše karijere i personalne sreće. A u stvari, nikada i nećemo naći radost dok nismo potpuno predani Hristu. Radost je nus-produkt Njegovog poznavanja. Biblija kaže: "Blago narodu, u kojega je Gospod Bog!" (Psalam 144:15).
Krst
Isus je još više naznačio važnost predanja kada je govorio o krstu. Krst je izgubio mnogo od svog originalnog značenja. Umotan je u religioznost. Postao je simbol mnogih stvari, od religiozne ikone do kitnjastog dragulja pretrpanog dijamantima i biserima. A pravi krst istorije bio je simbol mržnje i preziranja. Bio je simbol veoma okrutne smrti. Rimljani su ga rezervisali za najniže kriminalce. Bio je vrsta mučenja i pogubljenja.
Moderni pandan bila bi mu verovatno električna stolica. Sad, mi ne vidimo baš puno električnih stolica pretrpanih dijamantima kako vise ljudima oko vrata, zar ne? Niti vidimo omču za vešanje punu bisera na lančićima. To su simboli smrti, simboli sramote. Krst je bio ista stvar. Kada je čovek nosio krst na ulicama Jerusalima, bilo je dobro poznato da će on uskoro umreti. Osuđeni kriminalci su bili terani izvan grada, prikovani za krst i postavljeni pored puta gde svako ko bi izlazio ili ulazio može da ih vidi.
Isus je rekao: "Ako hoćete da budete moji učenici, uzmite svoj krst." Zašto bi On izabrao taj prezreni simbol mučenja i odbačenosti da bi ilustrovao šta to znači slediti ga? Isus je namerno koristio taj radikalan simbol da bi pridobio pažnju ljudi. I zbog toga treba da ga posmatramo iz tog originalnog konteksta.
Šta znači nositi krst danas? Često čujem ljude kako kažu da imaju "krst" da nose. "Moj krst su mi deca" - rekli bi. Ili deca te žene bi rekla: "naš krst je naša majka." Oni identifikuju ma koji problem ili prepreku kao svoj krst koji nose.
Ali to nije ono što krst znači. Krst predstavlja jednu stvar: umreti za sebe. Za učenike ovo je značilo da bilo kud Isus želi da idu, oni su hteli tamo da idu. Očigledno ovo nije zadovoljavajuća poruka za mnoge ljude. Sotonina izjava o čovečanstvu bila je precizna kada je rekao: "Sve što čovjek ima daće za dušu svoju" (Jov 2:4). Drugim rečima, sotona zna da kada je čoveku koža u pitanju svega će se odreći samo da ostane živ, da se održi.
Isus definitivno nije zastupao neko "lakoverje". Često čujemo: "samo pozovi Isusa u svoje srce, On će te načiniti srećnom osobom. Neka ti Bog bude pomoćnik u životu." Ponekad će ljudi reći da će Bog održati svakog vernika u savršenom zdravlju i da će ga (ili nju) načiniti bogatim do daske! Žao mi je, ali to nije hrišćanstvo Novoga zaveta.
Istina je da će te Isus načiniti srećnijim i mnogo više od toga, ali Bog ne nudi sebe samo kao neki nebeski veliki brat ili dobar ortak. Kraj svega je da je Bog apsolutno svet i savršen, a mi smo užasno zgrešili protiv Njega. Ali Bog je, u svojoj velikoj ljubavi, premostio ogromnu provaliju, koju je napravio greh, i poslao svog jedinog, dragog Sina da umre na krstu za nas. Da bismo Ga prihvatili u svoj život, ne samo da treba da verujemo u Njega, nego treba takođe i da se okrenemo od našeg greha i da Ga predano sledimo kao Gospoda i Spasitelja.
General Vilijam But, osnivač Armije spasa (prim. prev., naziv jedne hrišćanske organizacije), pisao je o opasnosti koju on vidi suočavajući se sa porukom jevanđelja koje se propoveda u dvadesetom veku. Pored mnogih stvari, on je video "jevanđelje" koje predstavlja hrišćanstvo bez Hrista, oproštenje bez pokajanja, spasenje bez obnove, i raj bez pakla. Zar nije to što često čujemo danas kao zamenu pravog jevanđelja?
Meni se sviđa ono što je neko rekao o nošenju krsta: "krst Isusov je najslađi teret koji sam ikada nosio. Taj mi je teret kao što su krila ptici ili jedra brodu da bi me dovela do moje luke." Taj čovek je otkrio šta ti, takođe, možeš znati - a to je da, kada stvarno umreš za sebe, ti u stvari nalaziš sebe. Kada staviš na stranu svoje ciljeve, želje i ambicije, onda će ti Bog otkriti želje, ambicije i ciljeve koje On ima za tebe. To je apostol Pavle mislio kada je rekao: "s Hristom se razapeh. A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos" (Galatima 2:19-20).
Da li nosiš krst, upravo sada, i slediš li Isusa? Za nekog su to možda muke progonstva. Ili možda ogromna promena u životnom stilu. Možda te čak košta tvojih prijatelja. Za druge opet znači i biti ubijen za svoju veru. U bilo kom slučaju, nošenje krsta će uticati na svaki pogled u tvom životu.
Dok ne prepoznamo da sve što imamo pripada Isusu, nismo učenici. Ako smo upoznati sa Božjom voljom u našem životu, a ne želimo ići u pravcu koji Bog hoće, onda nismo Njegovi učenici.
Da li si ti Njegov učenik danas? Možda si još samo znatiželjan, ili samo pomalo ubeđen. Možda si ubeđen, ali nisi dostigao tu poslednju tačku - predanost. Dok ne dostigneš tu tačku, ne možeš se potpuno zvati Njegovim učenikom.
Istinski učenik koji želi da živi radikalan hrišćanski život treba ozbiljno da shvati Rimljanima 12:1: "Molim vas dakle, braćo, milosti Božije radi, da date tjelesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu; to da bude vaše duhovno bogomoljstvo."
Pavlova ideja učeništva nije samo davanje intelektualnog priznanja Isusu kao Bogu; ona sadrži poslušnost i žrtvu. U poglavljima pre Rimljanima 12, Pavle nam izlaže sve što je Bog uradio za nas. A tu on kaže: "Molim vas dakle, braćo, milosti Božije radi (u svetlu svega do tada rečenog), da date tjelesa svoja u žrtvu živu..."
U jevrejskoj svadbenoj ceremoniji, momenat kada je otac dao ruku svoje ćerke zvao se prikazivanje ili predavanje (prim. prev. kao na poklon). Na isti način, Bog hoće da se mi damo Njemu.
Da li želiš da budeš više nego znatiželjan u vezi sa Isusom? Ako želiš, treba da postoji predanost sa tvoje strane. Uslovi učeništva su drugačiji od uslova spasenja. Da bi bio hrišćanin, treba da veruješ u onog koga je Bog poslao, i onda ćeš dobiti večni život kroz Isusa Hrista našeg Gospoda. To je poklon. Da bi bio učenik, treba svakodnevno da nosiš krst i da ga slediš, izvršavajući Njegovu volju. To je predanost.
Kao što je već rečeno, svaki učenik je hrišćanin, ali nije svaki hrišćanin učenik. Da li želiš biti nešto više nego samo znatiželjan o Isusu i više nego ubeđen? Onda predaj svoj život Njemu kao učenik i otkrij šta je to radikalan hrišćanski život!
Možda ovi zahtevi izgledaju preteški za tebe u ovom trenutku. Zapamti, ako Bog želi nešto da uradiš, On će ti za to dati snagu. Božji poziv je Božje osposobljavanje. U Filipljanima 2:13 učimo: "Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno."
To je naša garancija. Bog će nam omogućavati. Nije potrebno imati veliko znanje, nije potrebno imati veliku sposobnost, samo treba da budemo na raspolaganju!
