9. U podnožju krsta
- Isusova majka i tetka - verne do krsta.
"Vojnici su tada preuzeli Isusa. Noseći svoj krst, došao je na mesto koje se zove Lobanja (jevrejski: Golgota). Tu su ga razapeli na krst. Sa njim su razapeli još dvojicu, po jednog sa svake strane tako da je Isus bio u sredini.
Pilat je napisao natpis i dao da se postavi na krst. Na njemu je bilo napisano: 'Isus Nazarećanin, car jevrejski.' Ovaj natpis su mnogi Jevreji pročitali, jer je mesto gde je Isus bio razapet bilo blizu grada. Natpis je bio napisan na jevrejskom, latinskom i grčkom. Tada su jevrejski prvosveštenici rekli Pilatu: 'Nemoj da bude napisano: "'Car jevrejski,' nego da je on rekao: 'Ja sam car jevrejski.'"
Pilat odgovori: 'Napisao sam što sam napisao.' Kada su vojnici raspeli Isusa, uzeli su njegovu odeću i podelili je među sobom na četiri dela, svakom po deo. Uzeli su i donju haljinu, koja nije bila šivena, nego sva izatkana.
Zato su rekli jedan drugom: 'Bolje da je ne cepamo, nego da bacamo kocku za nju, pa ko dobije.'
To se dogodilo da bi se ispunilo što je napisano u Svetom pismu: 'Moje haljine podeliše među sobom, kocku baciše za moju odeću.' Vojnici tako i učine.
Kod krsta su stajale Isusova majka, sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. Kada je Isus spazio majku i kraj njega učenika koji mu je bio miljenik, rekao je majci: 'Ženo, evo ti sina.' Zatim je rekao učeniku: 'Evo ti majke.' Od tog časa ju je učenik uzeo u svoju porodicu.
Nakon ovoga, Isus je znao da se sve svršilo. A da bi se Sveto pismo sasvim ispunilo, rekao je: 'Žedan sam.' Tu, u blizini, stajala je posuda puna sirćeta. Tada su na štap isopa natakli sunđer natopljen sirćetom i prineli ga njegovim ustima.
Kada je Isus okusio sirće, rekao je: 'Svršeno je.' Glava mu tada klonu i on izdahnu.
Pošto je taj dan bio petak, jevrejske vođe zamoliše Pilata da se raspetima slome noge, da njihova tela ne bi ostala na krstu preko subote. Naime, ta subota je bila veliki praznik. Vojnici su tada došli do prvog raspetog i slomili mu noge, a potom su i drugom raspetom slomili noge. Kada su došli do Isusa i videli da je već mrtav, nisu mu slomili noge. Umesto toga, jedan vojnik mu je kopljem probio rebra. Otuda je odmah potekla krv i voda. To svedoči onaj koji je to video i njegovo svedočenje je istinito. On zna da govori istinu i svedoči da biste vi poverovali. Ovo se dogodilo da bi se ispunilo što je zapisano u Svetom pismu: 'Kost se njegova neće polomiti.'
Sveto pismo opet kaže: 'Gledaće onoga koga su proboli.'
Posle toga je Josif iz Arimateje zatražio od Pilata da odnese Isusovo telo. (Josif je bio Isusov učenik, ali ne javno, jer se plašio jevrejskih vlasti). Tada je Josif došao, i sa Pilatovim odobrenjem, odneo Isusovo telo. Sa njim je došao i Nikodim, onaj koji je jednom po noći došao Isusu. Sa sobom je poneo oko trideset kilograma mirisnog bilja, smese izmirne i aloja. Tako oni uzmu Isusovo telo i obaviju ga platnom sa mirisnim biljem, po jevrejskom običaju sahranjivanja. A blizu mesta gde je Isus bio raspet, bio je jedan vrt. U tom vrtu se nalazio jedan novi grob u kojem niko nije bio sahranjen. Pošto je bio petak, dan uoči praznika, te kako je ono mesto bilo blizu, položili su Isusovo telo u taj grob. (Jn. 19,17-42)
Postoji priča o Isusu i arhanđelu Gavrilu. Božiji Sin je napustio Očevu slavu da bi uronio (uz pomoć Duha Svetog) u našu istoriju. Ali, na sedmoj kapiji ga zaustavi Gavrilo i upita kuda je krenuo?
- "U Vitlejem, u Judeju", odgovori mu Isus.
- "Ali zašto", zavapi arhanđeo, čudeći se zašto bi Svevišnji uopšte napuštao Kristalni grad.
Na to mu Isus objasni koliko Otac voli ljude, da hoće da ih spasi i da on zato odlazi dole, među njih. Ali, vratiće se on.
Nemoćan da ga zaustavi, Gavrilo je posmatrao kako Božiji Sin prelazi iz nebeske u zemaljsku stvarnost; kako se utelovljuje, rađa kao beba. Čuo je njegov plač u jaslama, u štali među životinjama. Danima je posmatrao šta se zbiva sa Božijim Sinom. A onda se dani pretvoriše u sedmice, u mesece, u godine, u decenije. Svo to vreme je pazio da put za povratak bude spreman. Tako, nakon 33 godine budnosti Gavrilo opazi kako se Isus vraća kroz nebeske dveri. Kada mu se približi, užasnu se prizorom.
- "Gospode, šta ti se dogodilo tamo dole!? Odakle ti svi ti ožiljci. Ko se tako poneo prema tebi, Sinu Božijem? A svet koga si otišao da spasiš? Da li je spasen, o Gospode"?
- "Ne, arhanđelu moj. Nisam spasio čovečanstvo. Spasao sam nekolicinu, i to pomoću ovih ožiljaka".
- "Ali, Gospode, šta je sa ostalima? Hoće li oni ikada biti otkupljeni"?
- "Gavrilo, slugo moj, ako će ikada da se spasu, spašće se samo zbog ovih rana! Nema drugog načina".
Nema drugog puta osim utelovljenja
Ne, nema drugog, lakšeg puta. Nema bezbolnijeg i manje krvavog načina. Postoji samo put krajnjeg poniženja. Spasenje nije u znanju. Ono nas donekle prosvetljava kako bi shvatili nešto od složene stvarnosti kojom smo okruženi. Znanje nije put kojim se vraćamo Bogu. Štaviše, zbog njega smo se poneli, uzoholili. Hteli bi da budemo nezavisni, sanjamo o stvaranju savršenog sveta kojim ćemo da spasimo sami sebe. To nas je i dovelo do mnogih utopija koje su postali krvavi istorijski užasi - od drevnog Rimskog carstva do današnjeg komunizma.
Ne znamo još uvek mnogo toga, ali to nije naš najveći problem. Ne radi se tu o neukosti. Problem je u pobuni srca, o zarazi koja nas je obuzela cele - um, dušu, volju - i otuđila nas od Boga. Kao takvi rođeni smo usred duhovnog ratišta. Rađamo se sasvim skloni grehu i zlu. To je suštinsko nasleđe greha koje vidimo u zlim delima kojima je svet pretovaren. Greh je pečat koji nas obeležava i pre rođenja, kob koju donosimo u ionako ogrehovljen svet. Učenje i znanje nas samo čine pametnim grešnicima, nipošto svecima.
Samo u patnji i smrti Isusa vidimo punu meru Božije ljubavi kojom nas je zavoleo. Ta patnja i ta smrt nam pokazuju koliko je Bog voljan da nam da mogućnost da mu se vratimo. Nije bilo drugog načina da se spasimo. Bog je morao da postane čovek, da sam okusi gorčinu odbacivanja i okrutnosti najvećih zala za koje smo sposobni. Sveti Bog i grešni svet su u nepomirljivom sukobu. Isus je onaj koji ih miri. Golgota je tome dokaz.
Nema drugog puta. Bio nam je potreban neko ko je više od još jednog učitelja istine; neko ko nije samo uzvišeni moralni primer. Nije mogao da nam pomogne nijedan heroj ili samopregalac koji dostiže uzvišene razultate. Ne pomažu nam guru mistici i samousavršavanja. Naš problem je veći od lenjosti i nemotivisanosti. Mi smo duhovni robovi i duhovni slepci. Potreban nam je Spasitelj, onaj ko može da razume i dohvati najveće dubine naše ljudskosti da bi nas izbavio; neko ko nam otvara zatvorska vrata sa ove naše, unutrašnje strane.
Da bi takav Spasitelj mogao sasvim da nas oseti, da nas razume, nije mogao da ostane iza nekog štita sigurnosti. Morao je da postane telo i krv, slab i ranjiv, ograničen u svakom ljudskom smislu.
Morala je da ga rodi majka, žena; morao je da bude fetus, da uz vrisak udahne po prvi put vazduh svojim plućima kao i svako bespomoćno novorođenče. Prošao je sve vrste boginja, znao je za prolive, temperature. Doživeo je i pothranjenost u godinama suše, kada bi vladala glad. Verovatno mu je trebala i pomoć tadašnjih zubara. Znao je šta znači miris ustajalog znoja i lošeg zadaha iz usta. Nije preskočio nijedan minut bilo kojeg perioda našeg života. Morao je da nauči sve što smo i mi morali. Bio je dete svog vremena, omeđen svojim domom, porodicom, jezikom, običajima. Bio je vrlo određen svim time. Doživeo je svaku vrstu kušnje koju jedan čovek može da doživi. Susreo je svaki oblik duhovne zaraze ali se ničim nije zarazio. Saletale su ga najveće podlosti zla ali ga nisu oborile.
Nije dozvolio da bude obmanut i strovaljen u greh. Znao je da mora da nadmudri Zloga samo u sili Duha koji ga je stalno osnaživao i vodio. Nijedna njegova reč i delo nisu bili nezavisni od Očeve volje. Da bi nas spasio, morao je da živi život besprekorne poslušnosti i zavisnosti od Boga. Bio je nešto jedinstveno na zemlji - Bog u telu - ali sasvim oslonjen na volju svog nebeskog Oca i na silu Duha Svetog od koga potiče svako Božije delo u istoriji sveta. Iako je bio i ostao večni Bog, u svemu je bio zavisan od Oca i Duha. To je stvarnost koju ne možemo nikada da dokučimo; izvor koji ne možemo da dosegnemo; vrata koja ne možemo da otvorimo.
Njegovoj slavi ništa ne može da se doda. Pa opet, kao čovek bi mogao da prođe pored nas a da ga i ne primetimo, osim kada bi progovorio neizrecivom mudrošću i kada bi delovao u sili svoje isceliteljske ljubavi.
U Isusovoj prisutnosti ljudi su osećali Boga na dva načina: On je privlačio ponizne a odbijao uznosite. Ali, u masi ljudi niste mogli ni zbog čega posebnog da ga uočite. Bio je sredovečan Jevrejin, grubih zanatskih ruku i jakog galilejskog naglaska. Propovedao je Carstvo nebesko stvarajući fundamentalnu razliku gde god se kretao. Neki su u oduševljenju hteli da ga okrune i tako ostvare nacionalni san. Drugi su mu već spremili krunu od trnja u želji da održe svoje pozicije. To je bio Isus - običan i izuzetan, sve u jednoj osobi. Samo on nam je potreban. Jedva je čekao da dođe među nas. Bio je spreman na poslušnost. Spreman da umre. Bog nije imao drugačiji put da otkupi naš život - od početka do kraja.
Nema drugog puta osim krsta
Film "Stradanje Isusovo", režisera Mel Gibsona (Mel Gibson), u Italiji se prikazivao pod naznakom "film za sve generacije". Neki roditelji su se zbog toga bunili, smatrajući da je ostvarenje previše nasilno za decu. Posebno mi je bila zanimljiva reakcija Rikarda Cukonija (Riccardo Zucconi), koja je bila više teološka sama po sebi nego roditeljska. On nije dao svojoj deci da gledaju ovaj film. Rekao je: "Želim da imaju sliku Hristove duhovnosti a ne iskasapljene telesnosti". Dodao je: "Isusova duša je važna a ne njegovo telo".
Onda je u znak protesta svojoj deci prikazao trideset godina stari film "Evanđelje po Mateju". "Ovo je vrlo dubok film" - naglasio je - "Ovde ne možete da vidite ni kap krvi".
Cukoni je sam ipak odlučio da pogleda Gibsonovo ostvarenje. "Mislim da ću da zažmurim u mnogim scenama kako bih se sačuvao od sve te silne krvi", istakao je još jednom svoj stav.
Ovo je tipičan savremeni stav prema krstu, prema raspeću. Ljudi žele Isusov duh a utelovljenje ih ne zanima; žele smrt bez bola i žrtvu bez krvi. Ali, bez tela, bola i prolivene krvi utelovljenje je besmisleno. Nema drugog puta. Bog je u ovaj i ovakav svet - omeđen i ogrehovljen - mogao da dođe samo podelivši s nama patnju i smrt. Hristova duhovnost ne može da se odvoji od njegovog tela. Gospod je postradao telom i krvlju, kao čovek Isus u konkretnom času naše istorije.
Bog je morao da uzme naše telo na sebe, naše najgore, da bi sve to zajedno sa Sotonom pobedio na krstu. Morao je da strada. Božiji Sin je morao da bude ponižen kao čovek, prezren od najbližih - porodice i prijatelja - izrugan, izmučen, razapet da se uguši u agoniji raspeća. Morao je da bude sahranjen kao beskućnik, u tuđi grob. Pored njega u časovima agonije nije bilo moćnih i uticajnih. Oni su nastupili tek nakon krsta. Da, dragi moji, naše spasenje nije moglo da se desi lepše, lakše, manje krvavije i manje uvredljivije.
Krst je istina o Bogu i skandalozna istina o nama i našoj izgubljenosti. Krst je delo Božije ljubavi. On probada naša srca i skreće nam pažnju na sebe. Nema drugog puta. Sam Bog je autor krsta, a on nikada ne bi uradio ono što je nepotrebno.
Na taj način nam se Stvoritelj približio kao Spasitelj. Spaseni smo ljubavlju Oca koji nije hteo da nas odbaci kao svoj škart, kao neuspeli eksperiment; Spasila nam je ljubav Boga Sina koji je kao Isus došao u naš svet, potpuno svestan šta to znači; Spasila nas je ljubav Boga Duha Svetog koji je ostvario i nadgledao utelovljenje, vodio sve događaje do Velikog petka i Uskrsa.
Ne spasavamo se svojim znanjem o Bogu ili samopožrtvovanošću. Spasava nas jedino ljubav Trojedinog Boga koja se utelovila u Isusu iz Nazareta. Sve istine o Bogu su dokazane u njegovom životu i onima koji nose ime "hrišćani". Bog je, spasivši nas, u nama dokazao sve ono što piše u Svetom pismu. Osnovne istine naše vere su sažete u iskazu Veruju. To je vekovna veroispovest Crkve. To je ono što nudimo svetu oko sebe. Svedočimo veliku istinu o svom Stvoritelju, o našem grehu i zlu u svetu, o konačnoj obnovi koju će Gospod da priredi na kraju vremena. On je Bog kome će svako od nas da položi račun. Duh Sveti sasvim prožima naš život. Toga dana više neće biti tajni.
Vaskrsli Hristos će stajati pred vama sa ožiljcima na sebi i sa Očevim pitanjem: "Šta si uradio sa mojim delom za tebe? Šta si uradio sa mojom ljubavi? Šta moj Sin znači za tebe? Hajde da zajedno pogledamo tvoj život". Da, biće to čas suda. Da li ste spremni?
Ovo su duhovne tajne koje iskazujemo teološkim pojmovima, tek koliko da zavirimo u sve te istine. Niko ne može do kraja da shvati ni Boga ni njegova dela. Zato je važno da znamo svoja ograničenja, moguće zablude oko svega ovoga. Shvatiti celu ovu priču nakaradno više je od bezazlene greške. Naprotiv, to je zabluda sa posledicama. Jovanova priča o Isusovoj smrti razrešava mnoge zablude, mnoge posledice ljudskog nerazumevanja.
Prva zabluda: Krst je nepredviđena nesreća
Mnogim ljudima je istina o Božijem utelovljenju neprihvatljiva. Oni ne mogu da poveruju u to. Oni će se složiti da je Bog sve stvorio, da deluje na sve, da možda deluje kroz proroke i neka unutrašnja nadahnuća, ali ne i da bude živi deo svega toga. Sve što radi, radi spolja i nema suštinske veze sa nama i našim svetom. On deluje indirektno, kao časovničar koji održava već pokrenute mehanizme. Dakle, on može da deluje ali ne i da se bitno meša u sve ovo naše.
Ljudi ovakvih uverenja su najčešće oduševljeni Isusom kao čovekom. On je za njih Jevrejin za primer. Rođen je kao i svako, polnim odnosom Josifa i Marije; kasnije je pokazao svoju versku genijalnost i na momente imao jake doživljaje sa Duhom. On nije - kažu - "bezgrešan" u apsolutnom smislu tog pojma, već je nadprosečno moralan.
Dakle, Isus je od svih drugih osnivača religija drugačiji tek po stepenu svoje genijalnosti.
Kao takav je napustio svoj dom, započeo silno svoju misiju verske reforme, da bi ga taj put odveo u opasnosti od kojih je i postradao. Krst je tragičan i nepravedan događaj. Oni iskreno žale: "O, šta bi smo sve dali samo da je mogao da živi duže"! Isus je kao prorok osetio moć vlasti svog sveta. Da je Bog bio u svemu tome - zaključuju ovi - ne bi dozvolio takvu okrutnost. Ne, Isus je zanesenjak - radnik i mistik - koji je sledio svoj san i svoju samoubilačku misiju. Bog uporno šalje svoje glasnike a mi ih uporno ubijamo. Dakle, šta je ovde ključna zabluda? Isus je božanstvo koje je bilo nemoćno da sebe objavi u našoj istoriji.
Ali, apostol Jovan nam jasno svedoči da krst nije tragičan incident. To opet znači da vaskrsenje nije nikakav naknadno izrežiran kraj. Ne, ni krst ni vaskrsenje nisu posledice lošeg toka događaja. Bog nije kazao: "Uh, nema smisla da ostavim Isusa u ovom stanju". Nipošto! Poslednji događaji Isusovog života čak i u svojim detaljima jesu ispunjenje davno izrečenih proroštava. Sve što se dogodilo Isusu jeste obuhvaćeno Božijom voljom.
Jovan nam skoro u svakom koraku događaja krsta navodi Stari zavet i njegovo ispunjenje u Hristu. Tako navodi Psalam 22,18: "Moje haljine podeliše među sobom, kocku baciše za moju odeću." Tu je i osvrt na Psalam 69,21 o Isusovoj žeđi i sirćetu koje su mu prineli. Apostol vrlo precizno ističe da je ispunjeno i proroštvo iz Psalma 34,20, da je Isus pashalno jagnje, a da "kost se njegova neće polomiti". On je onaj koga najavljuje i prorok Zaharija - "Gledaće onog koga su proboli".
Još je više mesta gde se starozavetni tekstovi direktno ne navode, ali očigledno su prisutni. Bog je starom Izraelu govorio preko zavetnog kovčega, na poklopcu, s heruvimima raširenih krila. Isus je svoj zavet ustanovio između dva drugačija svedoka, čije su ruke bile raširene poput njegovih. Taj zavet je zapečaćen u njegovoj prolivenoj krvi. Isus je poput Isaka koji sam nosi drva za sebe kao žrtvu (1. Mojsijeva 22,6). On je Prvosveštenik čija je tunika izatkana iz jednog komada (3. Mojsijeva 16,4) On je pashalno jagnje čija prolivena krv čini njegovu žrtvu prihvatljivom. Izop je metličasta biljka kojom se prskala, škropila krv prvog zaklanog pashalnog jagnjeta. Na njemu je bio nataknut sunđer sa sirćetom, poslednjim Isusovim pićem (2. Mojsijeva 12,22). Mnogo je ovakvih paralela.
Jovan nam priča priču o Isusu kroz proročke tekstove koji ne ostavljaju ni trunku sumnje da je krst neplanirana nesreća. Krst je srž svih Božijih namera. Isus nije nikakav ovozemaljski idealista sa zadatkom. On je došao s nebesa sa božanskom misijom. Nije doživeo tragičnu sudbinu zanesenog proroka. On nije usvojeno Božije dete, već Očev Sin u punini ontološkog smisla. Ko vidi Isusa vidi Boga. Zato sav Stari zavet treba čitati i tumačiti u svetlu njegovog života. On je punina objave izraelskog Boga - Trojedinog Boga: Oca, Sina i Duha Svetoga. Taj Bog je došao među nas u osobi Isus iz Nazareta, u sili Duha, da nam pokaže istinu: neprijatelji smo Božije pravednosti i ljubavi.
Isus nije genijalni Jevrejin koji se vinuo do božanstva. Bog se nije pomerio na prestolu da bi napravio mesto za njega, za još jednog boga. Isto tako, ni Otac ni Sin se nisu pomerali u svojoj slavi da bi pravili mesto za Mariju, našu navodnu saotkupiteljicu. Bog Sin je od večnosti u nepomućenom jedinstvu sa Ocem i Duhom ali ne i njegova majka. Nije božanska Isusova priroda izašla iz njene utrobe, već ljudska. Marija je rodila Boga u telu. Ova doktrina osmišljava srž hrišćanske poruke i bez nje sve pada. Ne, Isus nije jedan u beskrajnom nizu mnogih nadahnutih proroka, a na nama je da odaberemo omiljenog. On je konačna objava. Sam Bog nam je došao u njemu. Zato su svi u plejadi posle njega - Muhamed, Jozef Smit, vojska gurua Nju Ejdža (Novog doba) - beskorisni. Naravno, istinu možemo da nađemo u bilo kom sistemu verovanja, bilo kojoj religiji, ali ne i spasenje.
Isus je jedinstven. Crkva je nesavršeni istorijski svedok savršenog otkrivenja. U tome je i naša slava i naše breme. Ne možemo da dosegnemo njegovu veličinu makar da joj u svemu težimo. Isus je oduvek bio veći od svoje crkve. Možete da mi kažete najveće gadosti o crkvi i neću biti iznenađen. Svestan sam svih padova, greha i kompromisa. Ali, Bog u svojoj blagodati ipak koristi ovakvu crkvu - sa svim gresima i slabostima - da bi svetu, da bi svakom naraštaju objavio svoje prebogato otkrivenje.
Primetimo u našem tekstu koliko puta Isus prvi čini korak. Upravo je to apostolov način kojim nas uverava da krst nije incident:
- Isus jeste žrtva, ali ne i pasivni posmatrač svog pogubljenja. "Noseći svoj krst, došao je na mesto...", piše evanđelista.
- Njegovo carsko dostojanstvo nije sakriveno. Napisano je na tri jezika.
- Sa krsta se pobrinuo za majku i najbliže učenike. Voleo ih je od početka do kraja (Jn. 13,1).
- Otkriveno mu je da mu dolazi brzi kraj: "Nakon ovoga, Isus je znao da se sve svršilo..."
- Završivši sve što mu je Otac poverio, pobednički je kriknuo: "Svršeno je! Glava mu tada klonu i on izdahnu".
- Čak je i njegova smrt dvojicu ljudi učinila sledbenicima - Josifa i Nikodima. Nisu su bojali da stanu na stranu pogubljenog državnog neprijatelja.
- "A kad ja budem podignut sa zemlje, sve ljude ću privući k sebi." (Jn. 12,32). Tako je i bilo. Četvorica nepoznatih vojnika poneli si Hristovu krv na njegovoj odeći; verne žene - dve koje ne poznajemo, tri Marije; druga četiri čoveka - dvojica bezimenih, dvojica koji su umrli sa njim; dvojica koji su ga sahranili; voljeni učenik kao očevidac svega ovoga.
Sve ovo imamo u Jovanom zapisu: eho Pisma, inicijativu, ljude koji se odlučuju, pouzdane svedoke. Raspeti Isus ima poslednju reč kao onaj koji vlada situacijom. Ne, njegov krst nije tragedija, neželjena nesreća, već svrha svih Božijih planova u odnosu proviđenja i ljudske slobode.
Naš Bog suvereno vlada svim ovim okolnostima. On ima silu koja sve spaja u svrhu našeg spasenja. Da, reč je o onom najvažnijem, a ne o nekim prolaznim problemima koje imamo. Greh je užasniji nego što možemo i da pomislimo. To je loša vest. Dobra vest je da smo voljeni više nego što smemo i da sanjamo. Isus je božanski lek protiv našeg bogoborstva.
Bilo bi smešno i da pomislimo kako je Isus, pazeći na vreme namerno birao čas kada može da citira Pismo. Mi to možemo sada, nakon svega što se dogodilo, da u svetlu vaskrsenja čitamo Bibliju i da prepoznajemo božansko vreme ispunjavanja. Ako je u Isusu Bog došao među nas - čemu je vaskrsenje dokaz - onda su njegov život i njegova smrt zasvedočeni u nebrojenim detaljima starozavetnog otkrivenja. Ovo je očigledno uverenje apostola Jovana i pozicije sa koje nam piše. Još jednom: Krst nije nesrećni slučaj i besmislena tragedija.
Druga zabluda: Bog ne može da strada
Grčki filozofi su verovali da je Bog nesposoban da pati. Oslikavali su ga kao nepromenljivog (iznad svih tokova) i neosetljivog (iznad svakog stradanja). Ukoliko ste i sami ovog uverenja, a pri tome verujete u Isusovo božanstvo, tada ste pred nerešivim problemom patnje.
Jedan od načina ovih nepomirljivih tvrdnji jeste alternativna priča. Naime, neki su pomislili da zapravo Isus i nije bio pravi čovek, već samo privid za naše oči. On se - kažu - maskirao u čoveka. A kada je na red došao krst, znate li šta se dogodilo? Isus je uzeo oblik Simeona Kirinca, dok je nosio svoj krst na Golgotu. Tako je sa strane gledao i smejao se, kako ih je sve prevario.
Neki pokreti među vernicima II veka su ovo uverenje smatrali važnijim od istorijskih činjenica. Zvali su se gnosticima, po grčkoj pojmo gnozis - "spoznaja". Tvrdili su da nam je potrebno tajno, mistično znanje o Bogu da bi bili spaseni. Sebe su smatrali predstavnicima tog znanja. Zato i danas treba da se čuvamo onih grupa koje tvrde da imaju pravo i tajno znanje o Isusu, svih onih koji imaju "više" od evanđelja.
Naša vera počiva na zapisima otvorene, svima dostupne Knjige, a ne na opskurnim, ezoteričnim znanjima koja se - navodno - usmenim putem prenose samo prosvetljenoj eliti. Ovakav pristup je čist duhovni otrov i nema blage veze sa Bogom. On je plod đavolskog ponosa. Isus nije išao u Indiju da uči zanat kod kojekakvih gurua, ili u Egipat kod tadašnjih vračeva. Isus nikada nije osnovao bilo kakav tajni red svojih sledbenika, niti je ostavio neko duboko, tajno znanje grupici elitnih insajdera. Čitajmo o tome u Knjizi i drugim crkvenim knjigama. Samo tu imamo blaga koje za života ne možemo da iscrpimo. Uostalom, sva naša radoznalost će biti zadovoljena kada jednom sretnemo Gospoda licem k licu.
Za gnostike je uvek posebno bilo intrigantno to što je Jovan u svom evanđelju izostavio spomen Simona Kirinca, čoveka koji je nateran da nosi Isusov krst. To je apostolov način da im ukaže na zabludu, da nema ni traga mogućnosti da je neko drugi razapet na krstu. Takođe, apostol naglašava da Isus sa krsta oslovljava dvoje ljudi koji su ga vrlo blisko poznavali - majku i "voljenog učenika". Oni su očevici njegovog identiteta na krstu. Onaj koji je "nosio svoj krst", koga su pred njihovim očima raspeli i koji ih je oslovio s krsta, jeste onaj koga dobro poznaju. Isus, niko drugi, je onaj koji je postradao na krstu.
Treći način na koji apostol Jovan opovrgava zabludu da Bog nije postradao jeste spomen "krvi i vode" koji su potekli iz Isusovog probodenog boka. Ovo je klasičan medicinski dokaz smrti. Inače, teolozi u slici ovih elemenata vekovima vide simbole krštenja i Večere Gospodnje, simbole koje je Gospod ostavio svojoj crkvi.
Spominjanje krvi i vode je za tadašnje vernike, čitaoce I veka bilo veoma značajno. Naime, paganski bogovi tadašnjih panteona nisu jeli i pili ovozemaljski hleb i vino. Verovalo se da u njihovim venama ne kola krv već voda.
Tako ova slika tadašnjim ljudima poručuje nedvosmisleno da je Isus umro. Utelovljenje ne samo da se dogodilo, već se dogodilo zauvek. Isus je postradao telom i vaskrsnuo istim tim telom. To onda dokazuje da Bog nije ni nepromenljiv ni neosetljiv. Mi slavimo Boga koji nam se objavio kao onaj koji je duboko u svemu onom što jesmo, što nas čini ljudima. Božiji Sin je patio, gladovao, krvario i umro.
U delu pod naslovom "Krst", Maks Lukado (Mah Lusado) moćno ističe neiskaziv značaj krsta i u istoriji i u našim životima.
Krst je poput dijamanta koji su sebi sabira i prelama svu svetlost istorije, svu patnju sveta. Svi cinici sveta se satiru nad njim, a svi tragaoci u njemu nalaze nadu. Istorija ga je uzdizala i odbacivala, pozlaćivala i spaljivala. Istorija je činila sve sa njim, samo ga nije ignorisala. Na to parče drveta su prikucane najneverovatnije tvrdnje koje je svet ikada čuo. Raspeti stolar je tvrdio da je Bog u telu, večni Bog na zemlji. Krst govori da je na njemu umrla smrt. Nikada niko nije toliko posvetio ni jedno drvo kao ovo. Zato ne treba da nas čudi da apostol Pavle na taj krst gleda kao na srž evanđelja. On je mera sve stvarnosti. On je klin o kome visi istinitost svih tvrdnji naše vere. Tačka. Ako krst nije istina - sve pada. Šta je krst za vas? Ili da vas pitam Isusovim pitanjem - "Šta kažete, ko sam ja"?
Onako kako shvatamo Isusa, onako ćemo da gledamo i na njegov život i na njegovu smrt. Za hrišćane on je utelovljeni Bog i potpuni čovek, onaj koji je došao u naš grešni svet da na krstu umre umesto nas i donese nam spasenje. Toliko nas Bog voli.
Treća zabluda: Isus je bio u komi
Uskrsno je jutro dvojici svedoka donelo predivan doživljaj - Videli su ponovo Isusa. Bio je mrtav, ali je sada živ silom Božijeg života. Grob je prazan, ali ne zato što je neko ukrao leš, već zato što je Otac silom Duha oživeo Sina. Jedan mrtav čovek je vaskrsnuo.
Isus se javljao mnogim svedocima. Videli su njegove rane, ali je bio svojom pojavom neverovatno drugačiji. Ipak, neki se pitaju: Kako možemo da budemo sigurni da nije reč o kliničkoj smrti? Možda je Isus zbog gubitka krvi pao u komu a hladnoća grobnog kamena ga je vratila u život? Jovan u svom evanđelju pobija nedvosmisleno ovu mogućnost. On nam četiri puta naglašava da je Isus umro, i to svaki put iz drugačije perspektive.
Prvo, tu je perspektiva onih koji stoje u podnožju krsta i sve to posmatraju. To su Isusova porodica i prijatelji. Primetimo stih 30.: "Glava mu tad klonu i on izdahnu".
Drugo, jedan od vojnika-dželata je imao zaduženje da maljem lomi potkolenice raspetih. Uradio je to dvojici razbojnika ali ne i Isusu. Zašto? Stih 33. kaže: "Kada su došli do Isusa i videli da je već mrtav, nisu mu slomili noge". Verujte, ovi ljudi su bili stručnjaci za smrt.
Treće, jedan od četvorice vojnika koji su razapeli Isusa kopljem probija njegov bok. Hteo je da bude siguran da je osuđenik mrtav. Koplje je između rebara prošlo pravo u srce, iz koga je potekla krv pomešana sa ostalim tečnostima tela.
Četvrto, imamo doživljaj Josifa i Nikodima. Oni su uzeli Isusovo telo i na poseban način ga spremili za pogreb. Stavili su ga u novi grob obližnjeg vrta. Da je Isus pokazivao bilo kakve znake života, ljudi koji su ga svojim rukama spremali za grob svakako bi to primetili.
Bez smrti nema ni ustajanja iz smrti, nema vaskrsenja, pa zato Jovan na više načina svedoči o sigurnom Gospodnjem prestanku života. Zato onaj članak Apostolskog veroispovedanja i kaže: "On je razapet za nas za vlade Pontija Pilata. On je stradao i bio pogreben". Da nije bio istinski mrtav ne bi mogao istinski ni da vaskrsne. Van svake sumnje je da se Isusova smrt odigrala pred više pouzdanih i nezavisnih svedoka.
Isus je jedini put
Jedan američki medicinski časopis je 1986. godine analizirao naučnu stranu Isusove smrti: gubitak krvi, stanje šoka, gušenje usled provale tečnosti u pluća, što je i dovelo do prestanka rada srca.66 Arheološka iskopavanja su dovela istraživače i do grobova Jevreja raspetih u to doba. Mnogi kosturi, posebno nožne kosti imale su u sebi klin sa krsta. Tako se sa sigurnošću zna kako je raspeće izgledalo kao i to kome je bilo namenjeno - robovima, kriminalcima i političkim protivnicima. Jovan u par reči opisuje kako je Gospod postradao - "Tu su ga razapeli na krst". Nije ni imao potrebu da opisuje, da objašnjava detalje, jer su ljudi onog vremena dobro znali o čemu je reč. Naime, raspeća behu veoma česta u apostolovo doba.
S druge strane, nema reči koje mogu da opišu užas koji se dogodio tog petka. Isus je ponižen, skinut do gola i izložen pogledima svih. Leđa su mu bila unakažena bičevanjem. Njegova odeća je bila podeljena među dželatima kao plen. Juda ga je izdao, Petar ga se odrekao, ostali se razbežali, svi sem "voljenog učenika". U podnožju krsta su Marija, njegova majka, tetka i još dve Marijine sestre. Dovoljno su blizu da ga čuju, pruže isop sa sirćetom.
Hrišćanska umetnost i pijetizam posebno se bave bolom koja je jedna majka mogla da oseća gledajući svog sina na krstu. Kada u Vatikanu posmatrate Mikelanđelovu Pietu, ta agonija je tako snažno oslikana da ne možete a da ne zasuzite. Ali, iako Jovan navodi da se Sin pobrinuo za majku, to mu nije glavni naglasak. On nam kroz sve slike, kroz sve detalje dočarava kako je Isus odvajan od svega što je činilo njegov život. Go i satrven nasiljem, obešen među zločince, Isus poverava majku svom prijatelju, njenoj novoj porodici. Uzevši gutljaj svog poslednjeg pića, objavio je: "Svršeno je". Izdahnuo je dok mu je glava klonula na grudi. Isus je umro sam, kao zločinac viseći na krstu, s trnovom krunom na glavi i sav obliven krvlju. Tek kada su ga skinuli sa krsta ukazali su mu carevsku počast nesvakidašnjim količinama ulja od mirisnog bilja. Car je bio mrtav, položen u tuđi pozajmljeni grob.
Isus, njegova majka i prijatelji zauzimaju svoja mesta u ime svih onih majki i dece koji su učesnici sličnog egzekutorskog terora koji sprovodi država. I danas mnoge majke ne mogu da zaštite svoju decu, bilo da je reč o pedijatrijskim intezivnim negama odeljenja za rak, ili o policijskim pritvorima. Scena u podnožju krsta se ponavalja svaki dan širom sveta. Isus je znak da je Bog prisutan na svim tim beznadnim mestima, da saoseća sa našim bolom, da obećava svoju konačnu i potpunu pravdu.
Ovo je naš svet, isti kakav je i bio kada je Isus ušao u njega obećavajući jednom potpunu pravdu i ozdravljenje. Do tada postoji krst i postojaće. Ali, zato što je Isus bio na njemu i mi možemo da kriknemo zbog nepravde. Možemo da delujemo i da ne dozvolimo da nas zlo parališe. Ne čudi što mnoge ucveljene majke širom sveta nalaze utehu pored Marije. Ona zna šta je gubitak.
Krst nam pokazuje neiskazanu Božiju ljubav za svakog grešnika. On je i dokaz koliko takav Bog nije dobrodošao u svet kojim upravljaju zlobnici. Krst je naša reakcija na Božiju pojavu među nama. On je slika našeg pravog stanja, buđenje iz sna o lažnoj dobroti i nevinosti čovečanstva. Krst nam pokazuje koliko smo usprkos grešnosti vredni u Hristovim očima. On nas voli toliko da umire za nas. Ali, ne može da nam slaže i kaže nam da smo dobri, jer to nije istina. Ispod salonske uljudnosti i civilizovnih manira se krije lice koje ni sami na sebi ne volimo. Da, krst je kraj svih naših iluzija, posebno laži da nam ne treba spasenje. Ali, Bog kaže da nam spasenje treba. Šta to onda govori o nama?
Kada se pouzdamo u Hrista - prvi put i svaki naredni put - dešava se nešto neobjašnjivo. Sa nas spada teret greha. Oslobađamo se krivice i sramote svih moralnih brljotina. Isus nas oslobađa, rasterećuje svega toga. Kad god nam oprosti, slobodni smo da ponovo volimo i sledimo ga. Krst je mesto na koje možemo iznova i iznova da dođemo. Niko ko mu je prišao nije se pokajao. Taj krst je za sve nas. Oni koji ne žele da mu se vrate čine to samog zbog svog ponosa. Sila krsta nikada ne prestaje. Ali ponos nam ne dozvoljava da se ponizimo, da se suočimo sa istinom svojih greha protiv Boga i drugih ljudi.
Nigde scena ovog duhovnog izlečenja nije bolje oslikana nego u Banjanovom (Bunyan) "Putu hrišćanina". Glavni lik dela je Hrišćanin:
Video sam u snu put po kome je Hrišćanin išao. Put je bio sa obe strane zaštićen zidovima koji se zovu Spasenje (Isa. 26,1). Hrišćanin je išao sporo jer je na leđima nosio teret.
Penjao se s mukom, sve dok nije došao u podnožje krsta, pored koga je bio grob. Video sam u snu kako mu se onaj teret s leđa otkači, dok je stajao pod krstom, otkotrlja pravo u onu raku i - više ga ne videh.
Banjanov opis nije nikakav verski sentimentalizam. Krst je lek koji Bog nudi za bolest od koje smo svi bolesni. Ne, nema boljeg puta, nema drugog puta!
Pitanja za razmišljanje
1. Kada bi vam neko kazao: "Važna je Isusova duša a ne njegovo telo" (što je slučaj sa kritičarima filma "Stradanje Isusovo"), kako bi odgovorili?
2. Koja zabluda - nerazumevanje Isusove smrti - je danas najčešća?
3. Kako znate da Isusova smrt nije nesrećni slučaj?
4. Da li vam činjenica da Bog može da pati (što je učinio u Hristu) pomaže u vašim patnjama? Kako?
5. Svojim rečima prepričajte navod iz knjige "Put hrišćanina". Koja bremena greha su vama spala s duše kada ste stali u podnožje krsta?
