8. Tragedija propuštene prilike
- Šta je Isus, čudesni prorok Carstva Božijega najčešće radio?
"Isus je otišao odatle i vratio se u svoje zavičajno mesto. Kada je došla subota, počeo je da poučava u sinagogi. Mnogi slušaoci su bili iznenađeni. Govorili su: 'Otkud ovaj to zna? Gde li je stekao takvu mudrost? Na koji način on čini čuda? Zar on nije drvodelja, sin Marije? Nisu li njegova braća Jakov, Josija, Juda i Simon? Zar njegove sestre ne žive ovde?' Zato ga nisu prihvatili.
Isus im je onda rekao: 'Proroka svi poštuju, osim u svom zavičaju, svojoj rodbini i svome domu.' Zato tamo nije mogao da učini ni jedno čudo, osim što je iscelio nekoliko bolesnika polažući ruke na njih. Bio je začuđen njihovim neverovanjem. Onda je otišao odatle i poučavao po okolnim selima." (Mk. 6,1-6)
Nije lako kada propovedate u svojoj domaćoj crkvi. Tek što ste nešto naučili a već vas zovu u želji da provere poletarca propovednika. Tako je bilo i sa mnom daleke 1977. godine u Prvoj metodističkoj crkvi u Čerou, Južna Kalifornija. Bio sam uzbuđen dok sam se ogrtao crnom propovedničkom odorom pastora Harisa. A tek epitrahilj sa zlatnim resama! S ponosom sam se uspeo na uzvišenu propovedaonicu na kojoj me je čekala velika kožna Biblija ukrašena rezbarijama. Poželeh da mi je glas bar za oktavu dublji, da zvuči proročki moćno i mudro; da mi je kosa barem pepeljasta kako bi mi i pojava bila zrelija (kasnije su mi se sve te želje ostvarile!). Ali, tog nedeljenog jutra sam bio zelen da zeleniji nisam mogao da budem, kao prvačić prvoga dana škole.
Tek što stadoh gore, preširokim rukavom one odore zakačih mikrofon koji zapišta. Napravih stratešku pauzu i počeh da propovedam nastrastvenije što sam mogao. Govorio sam celih dvanaest minuta iz materijala koji sam spremao sedmicama. Kada sam završio, požurih dole. Ali - avaj - zaboravio sam da otkačim onaj mikrofon sa sebe. Kabl se zateže i ja se uz talas kikota okupljene crkve umalo ne obesih pred svima. Već sam video sutrašnji naslov u lokalnom listu - "Teološki poletarac se obesio posle svoje prve propovedi".
Tu je bila cela moja porodica. I ne samo oni. Moj otac je napunio crkvu svima koje je znao, pozivao ih je još mesec dana ranije.
Posle službe mnogi su se sjatili u naš dom na ručak. Veliki sto beše zatrpan svim i svačim: kineski porculan, srebrni escajg, heklane salvete, svećnjaci... A u sredini neka ogromna ispečena ptica sa svim mogućim prilozima u sebi i oko sebe. Sve je bilo spremno. Očekivala se zdravica. Moj brat Kris, inače porodično spadalo, podiže čašu vina. Zavlada tišina i poče govor koji nikada neću zaboraviti: "Mislim da prvoj propovedi mog brata Fila savršeno odgovara ova pečena ćurka"! Svi dreknuše oduševljeno.
U sebi sam se tešio rečima svog Gospoda: "Proroka svi poštuju, osim u svom zavičaju, svojoj rodbini i svome domu."
Ipak, ove moćne reči nisu izgovorene da bi bile obloga na bolno izbrušenom egu zanesenog propovednika poletarca, koga začikavaju njegovi najrođeniji. Naprotiv, bila je to proročka dijagnoza i upozorenje onima koji su najbolje poznavali Isusa - njegovoj porodici i prijateljima iz sinagoge. Milost je došla u Nazaret a dočekala su je zatvorena vrata.
Svuda pođi, al' kući (ne)dođi (st. 1-2)
Prethodna dva poglavlja Markovog evanđelja opisuju neverovatnu silu Božijeg Carstva, silu koju je Isus pokazao u Duhu Svetom. Učitelj i učenici su preko jezera došli u Galileju. Uhvatila je ih je snažna oluja u kojoj su mogli da nastradaju. Preplašeni učenici su s puno jeda probudili svog Učitelja. Prigovorili su mu da ne mari za njih i njihovu bezbednost. On je ustao i zapovedio oluji, vetru i talasi- ma - "Umirite se". Sve je stalo u trenu a onemeli učenici su ga gledali otvorenih usta. Došaptavali su se: "Pa ko je, onda, ovaj da mu se i vetar i more pokoravaju?" (Mk. 4,35-41). Isus je pokazao svoju božansku silu nad besom prirode. To je prvi nivo.
Kada su se iskrcali, na samoj obali ih je dočekao čovek sasvim opsednut demonima, nesrećnik koji je živeo na groblju. Bio je vezan legionom zlih duhova. Isus ih je sve isterao u obližnje krdo svinja, koje se strovalilo s litice u jezero. Zbunjeni stanovnici onog mesta su videli oslobođenog čoveka, ali su ipak zamolili Isusa da ih ostavi na miru. Gospod je to i uradio, ali je pre toga opunomoćio oslobođenog čoveka da Izraelu bude svedok Božije blagodati (Mk. 5,1-20). Dakle, Isus nema moć samo nad vidljivim stihijama prirode, već i nad oku nevidljivom svetom demona, palih anđela. To je drugi nivo.
Vrativši se na jevrejsku stranu jezera, Isus sreće Jaira - vođu sinagoge - oca izbezumljenog zbog bolesti svoje ćerke. Vapio je licem na zemlji da Učitelj dođe i stavi svoje ruke na njegovo dete. Isus se odazvao njegovom pozivu, ali na odlasku je neka veoma bolesna žena unela pometnju. Dvanaest godina je bolovala od tečenja krvi bezuspešno se lečeći. Neupadljivo mu je prišla otpozadi, došunjala se skoro, samo da bi mu dotakla ogrtač. Verovala je i bila izlečena (Mk. 5,21-43). Carstvo ima silu i nad hroničnim bolestima. To je treći nivo.
Isus je osetio silu koja ga je napustila. Zastao je, video ženu i poslušao njenu priču. U međuvremenu su javili Jairu da mu je ćerka umrla. "Kći ti je umrla. Zašto da i dalje zamaraš učitelja?" Ali, Isus ima reč utehe za njega i odlazi gde je krenuo ne mareći za strašne vesti. Došavši tamo, sreće očaj i lelek narikača. Sve isteruje iz kuće, osim roditelja i svojih učenika. Tada vraća u život umrlo dete rečima: "Devojčice, tebi govorim, ustani!" Tako je i bilo. Carstvo ima moć nad smrću. To je četvrti nivo.
Dakle, imamo četiri dokaza sile Božijeg Carstva u delima Božijeg Sina. Sila! Moć! Snaga! Vlast! Isus vlada nad podivljalom prirodom, nad zlim duhovima, nad hroničnim neizlečivim bolestima i nad smrću. Sve sile tame beže pred njim. On iskorenjuje uzroke ljudske bede i patnje. Niko u tome ne može da ga spreči. Sila Duha Svetoga u njemu pršti na svim nivoima. A onda sledi povratak kući, u Nazaret.
Hladan tuš. Četiri sjajna iskustva obećavaju i peto. Kao pet vatrometnih raketa. Palite prvu - fijuk! Ona leti i obasjava nebo narandžastom bojom. Palite drugu i nebo je ljubičasto. Palite treću i četvrtu i nove boje izmamljuju oduševljenje svima koji zure u nebo. A onda palite petu - šššš! Ništa. Čuje se samo razočarano - Aaaa! Tako je bilo i sa Isusom. Četiri mesta, četiri događaja, četiri fijuka. A onda - Nazaret - i jedno veliko šššš! Ništa.
Oluja nije mogla da ga zaustavi. Ni demoni, ni bolest pa ni sama smrt. Niko i ništa. Ali "ko će kome ako ne svoj svome". Zaustavilo ga je neverstvo njegovih najbližih - "Prve crkve u Nazaretu". Pa tog Isusa su znali tolike godine! Znali su njega i - kako su mislili - sve o njemu. Stih šesti kaže: "Bio je začuđen njihovim neverovanjem". Mi se čudimo njegovim čudesima a on se čudi neverstvu svojih rođaka, komšija i prijatelja.
Isus je pokazao nešto od svoje moći i među njima, među onima koji su ga poznavali najviše a cenili najmanje. Na njegovo svetlo su odgovorili svojim mrakom. On im je govorio o nadi a oni su se uvredili što im onako poznat uopšte govori o sebi kao Mesiji poslanom od Boga. Umesto da budu blagosloveni, sami su na sebe navukli prokletstvo.
Znate, neverstvo nije tek odsustvo vere. Ono je gore od pukog neznanja ili sumnje. Ono je sila neprijateljskog odbijanja. Da, neverstvo je duhovna moć. Ono prevlada tamo gde ljudi kažu Bogu ne i "laku noć" svetlu istine za dugo vremena.
Jedan čovek - čitava Misija
Ako hoćete da znate šta je bila Isusova najveća preokupacija, pročitajte u dahu ovaj prikaz njegovog prvog putovanja, sve sa "biserom" u Nazaretu (st. 1-2.6). Isus, harizmata, putuje od sela do sela sa svojim učenicima. Bila je to svojevrsna putujuća škola. Iz mesta u mesto je objavljivao rečima i delima stvarnost Božijeg Carstva. Posebno je suočavao ljude sa potrebom oproštenja, pokajanja, ozdravljenja i oslobođenja. Božiji Sin je najviše vremena provodio u jednom selu Galilejske oblasti.
On sam je bio čovek-misija sa grupom misijskih stažista. Nije otvorio kancelariju u Kafarnaumu očekujući da mu ljudi dolaze u zakazano vreme. On je išao k njima jer je imao ono što im je bilo potrebno. Odlazio je u njihove sinagoge. Tamo su čitali Božiji zakon, proročke spisa i Psalme. To su bili Jevreji koji su pripadali veri duge istorije. Okupljali su se na bogosluženje jednom u sedmici. U Jerusalim su hodočastili o velikim praznicima. Imali su mnogo toga osim bliskog iskustva sa Božijim Carstvom. Sada se upravo to događalo. Božiji Sin je u sili Duha došao među njih. Dobili su priliku da okuse blizinu božanske ljubavi.
Nema misije bez uverenja da svakom čoveku, bilo kada i bilo gde, treba doživljaj slobode i ljubavi u Isusu Hristu. Da li nam je poznato ovo uverenje? Ako nema strasti, predanja da ljudima objavimo Hristovu ljubav, onda nema ni misije. Tada bi morali da postavimo sebi neka osnovna pitanja.
Misija nije mukotrpna obaveza. Ona je blagoslov kojim smo preplavljeni. Isus je bio blagosloven preko mere. Zato je išao u misiju. Zato je privlačio mase; zato su hrlili da ga čuju, da ih dotakne, da mu dotaknu barem skut. On je želeo da sretne ljude. Radovao se prilici da živi po Očevoj volji. Radovao se dolasku u svako novo mesto jer je hteo da leči ljude, da ih oslobađa od zlih duhova. Hteo je da svi dožive talase Očeve ljubavi i silu Duha. A onda je došao u svoj Nazaret!
Poznata lica
Kad god sedim u Prvoj metodističkoj crkvi svog rodnog grada preplavljen sam sećanjima. Posmatram sto za Večeru Gospodnju i čujem reči - "Ovo je telo Hristovo koje vam se daje". Sećam se g. Edgevorta koji je uvek hrkao u zadnjoj klupi. Sećam se g. Hurta koji je tokom propovedi uporno proučavao vitraže oko sebe. Još se sećam gde je ko sedeo, najčešće po porodicama. Sećam se i onih koji su odavno upokojeni.
Verujem da se slično osećao i Isus kada je tog Šabata pred svima razvio prastari svitak Pisma. Pogledao je oko sebe. Njegova porodica je tu. Tu je majka, četvorica mlađe braće čija imena znamo, barem dve sestre neznanih nam imena. Isus je bio najstariji sin velike porodice. Josif se više ne pominje (verovatno je već umro). Naravno, tu su i komšije, ljudi sa kojima je Isus radio dugi niz godina. Koliko je samo jarmova i koječega drugog napravio za sve njih. Tu je i njegova nova porodica, svih dvanaestorica učenika. Simbolika ovog skupa je očigledna: Isus je onaj koji obnavlja Izrael.
Pred njim su stajala poznata draga lica. Mogao je da ih oslovi po imenu; znao je gde žive; ko je čije dete... Kako i ne bi znao kada je bio traženi zanatlija mesta sa najviše pet stotina duša. Njegov verski život se razvijao među njima. Sada je u onoj istoj sinagogi u kojoj je prvi put čuo reči Pisma iz svitka koji mu je u rukama.
Ovo mestašce je kolevka njegovog života. Odavde je krenuo u pustinju na iskušavanja, na ne tako davno Jovanovo krštenje. Ovde je čuo poziv u misiju. A sada je tu da im ponudi blagoslov Carstva, isti onaj koji su već doživela ostala mesta Galilejske oblasti.
Moćna pouka
Evanđelista piše: "Kada je došla subota, počeo je da poučava u sinagogi". Pravo naučavanje potiče od predanog proučavanja Pisma. Tako je sa većinom stvari koje propovedam - čitam knjige i članke; proučavam Božiju Reč u molitvi i svetlu hrišćanske tradicije. Ali, pored svega toga postoji i duhovni dar poučavanja. Kada sretnete osobu sa tim darom onda znate da je to - to. Prosto doživljavate istinu koja isijava iz prosvetljene osobe. To nije plod umovanja već duboke blizine Božije u kojoj neko prebiva.
Isus je imao upravo taj dar. Njegove reči su bile svetlo ljudskim dušama. Duh Sveti bi preplavljao ta mesta. Govorio je istinu u ljubavi koja je sekla srca. Skriveni gresi su izbijali na površinu, pokuljali bi potisnuti bol i ogorčenost. Opsednuti ljudi bi se uznemirili jer bi demoni u njima bili izloženi božanskom svetlu. Niko nije bio "siguran". Isusove pouke su primoravale ljude da ispitaju svoja srce pred Božijim licem. Kad god se ova sila oslobađa na sastancima crkve, ništa više ne može da bude po bogoslužbenom rasporedu. Kada je Bog na delu ljudske reakcije su zapanjujuće, čudne i mimo njihove kontrole. I danas je tako. U jednom času ljudi se bave crkvom a u drugom crkva se bavi njima. Bog uvek prekida rutinu.
Kada bi Isus govorio svi su osećali da je Bog tu, da je prisutan. Jedan od načina na koji se borimo sa ovim uznemirujućim duhovnim fenomenom jeste postavljanje pitanja. Prosto smo prinuđeni na to jer nešto nepoznato provaljuje u poznato, u ono na šta smo navikli. Čak i dobre propovedi staju. Ali, niko ne može da omete praktikovanje duhovnog dara naučavanja. To je poseban trenutak kada Božije svetlo pada na ljudska srca, kada na videlo izlaze odavno sakrivene stvari. Svaka naredna Isusova reč sve više zapanjuje ljude. To je kao kada svetlo u sobi lagano palite od najslabijeg do najjačeg. Možda su neki na početku, slušajući ga, i poželeli da ga imaju uvek blizu sebe. Ali, kako je njegova beseda odmicala to osećanje bi sve više bledelo. Ljudi su se zgledali, u čuđenju slegali ramenima, došaptavali: "Otkud ovaj to zna? Gde li je stekao takvu mudrost? Na koji način on čini čuda?" Tako se otkrivalo pravo stanje - duboka duhovna odbojnost. Drugim rečima, beše to klasično
obelodanjeno neverstvo. Poput sudara atmosferskih frontova: vreli front Carstva Božijeg ušao je u ledeno polje nazaretskog neverstva. I šta biva? Oluja, šta bi drugo. Počinje da seva i grmi.
Znate, pitanja koja su ljudi postavljali su bila sasvim na mestu. Beše to zapravo samo jedno pitanje postavljeno na tri načina. Trojako pitanje sa samo jednim odgovorom:
Pitanje br. 1: "Otkud ovaj to zna"? Odgovor: Nije učio kod rabina njihove komplikovane predaje, već od samog Boga. Isus je imao mnogo dublji izvor znanja.
Pitanje br. 2: "Gde li je stekao takvu mudrost"?
Odgovor: To nije obična ljudska mudrost već božanska.
Pitanje br. 3: "Na koji način on čini čuda"? Odgovor: To nije ljudska sila, nije ni demonska. To je sila Božijeg Duha, moć koja se oslobađa Isusovim dodirom.
Isus je znao odakle je potekao. Ova šabatna poseta nije bila slučajna već po rasporedu proviđenja. Bila je to ponuda njegovom rodnom mestu, mogućnost da uđu u ono o čemu je sva njihova vekovna tradicija govorila. Crkva je danas ona koja ukazuje na stvarnost Carstva. Kako ljudi odgovaraju na tu ponudu? Nazarećani su prvo bili zapanjeni. Ali, ne za dugo.
Prava prilika
Sounder je jedan od mojih najomiljenijih filmova. Kada klonem, kad se pitam gde je Bog, volim da pevušim pesmu iz ovog filma. Pokušajte da zamislite "slajd" južnjačku gitaru (tehnika sviranja "naprstkom", op. prev.) i ovaj tekst:
Isuse, molim te, dođi,
o, Isuse, molim te, dođi,
Isuse, molim te, dođi,
potreban si mi;
o, kako si mi potreban Isuse,
molim te - dođi!
U jednoj sceni dvojica najamnika, crnaca, idu kroz polje i razgovaraju. Zastaju i posmatraju belu (za belce), lepu crkvu sa gvozdenom kapijom i malim grobljem. Jedan pita: "Hoćeš li ikada da uđeš u tu crkvu"?
"Nema šanse" - odgovara drugi - "Jutros sam razgovarao sa Gospodom o tome. Rekao mi je da ne pokušavam. Ni on već godinama ne uspeva da uđe u nju"! Obojica se zasmejaše i produžiše dalje.
Verujte, toliko me je ova scena potresla da sam samo o tome razmišljao sledećih dvadeset minuta. Izgubio sam nit radnje filma. Opsedalo me pitanje - šta ako Gospod pokušava da uđe u naše crkve?
Zašto su neke crkve tako žive a neke kao smrznute? Zašto neke uporno beleže rast obraćenika a neke se vidno osipaju jer se vernici vraćaju u svet? Zašto su neke tako otvorene za Božija iznenađenja a na nekima kao da stoji natpis "Zabranjena iznenađenja"? Zašto neke uporno šalju misionare u svet a neke treba ponovo misionirati? Zar su neki pastori toliko bolji od drugih? Možda. Ili je reč o boljoj muzici, zanosnijem slavljenju? Možda. Sigurno je ono što nam naš tekst poručuje. Neke crkve kažu da Gospodu u času svoga pohođenja, a neke kažu ne.
Možda je harizmatska obnova ta koja danas duhovnim darovima kuca na vrata crkve. Neke joj kažu da, a neke jednostavno ne žele previše od Gospoda. Nekima crkvama Bog otvara oči za potrebe društva. One se rado odazivaju ovom pozivu pa pokreću i svoje ljudstvo i svoja sredstva. Zato im sledi obilje blagoslova. Neke crkve kažu - Ne, ionako imamo mnogo izdataka. Ima zajednica koje se okreću brakovima mešanih rasa. Služe im na mnoge načine, obilaze i pomažu. Nek crkve su tolerantne prema takvima ali ne i previše predusretljive. Ponekad se zajednice otvaraju za službu obolelima od side. Prosto, neke crkve kažu da službi onima koji pate i predaju se tome. Neke ne žele da rizikuju upuštajući se u kontraverzne pojave.
Primećujemo li razliku? Bog nam rado daje prilike, ali na nama je da li ćemo da kažemo da ili ne. Na nama je da li ćemo da pustimo Gospoda u crkvu. Na ovo pitanje je morala da odgovori i sinagoga u Nazaretu.
Ne znam kako, kada i po kome nam dolazi prilika za odluku. Ali znam da s vremena na vreme Gospod dolazi među svoj narod i nudi mu priliku za obnovu. Kao da nas pita: Hoćete li da i dalje sve bude isto ili ćete da iskoračite iz ta sigurna četiri zida u priliku koju nudi Carstvo? Hoćete li slatke plodove obnove ili sušnu berbu na koju ste navikli?
Nekada su brodovi čekali plimu da bi uplovili u luke posebno produbljene za pristajanje. Latinski pojam ob portu znači "nasuprot luke". Brodovi su čekali plimni talas kojim bi preplovili peščane prepreke i pristajali. Engleska reč opportunitu - "prilika" dolazi iz ovog pojma. Kapetan bi čekao "priliku". Ako bi je propustio, morao bi da čeka sledeću zoru. Šekspir je znao za ovu praksu i u njoj video moćnu sliku za životne lekcije:
"Ovo je plima čovekove prilike,
Gle, dolazi talas, donosi sreću;
Propustiti sva životna putovanja -
isprazne li i mizerne sputanosti!
Na uzburkanom moru plovimo sad;
moramo iskoristi talas taj,
ili izgubiti izazov sad."
Veliki plimni talas je čekao Nazaret. Pred njegovim žiteljima je stajao Isus - njihova velika prilika. Mogli su po njemu da uplove u Božiju luku ili da ostanu u senci samih sebe, tamo gde jesu. Mnogi u crkvi i danas misle - "Malo nas je, ali neka"! Održavaju tradiciju, čuvaju prašinu prošlosti u ime nasleđa. Smatraju da imaju dovoljno od hrišćanstva i neće da znaju za Duhom ispunjen život. Najčešće je reč o grehu sa licem i naličjem: starešinstvo koje se međusobno nadmeće i mlitavo članstvo. Oni će radije da slede "političku korektnost" nego apostolsku veru; radije će utabanim polusvetskim stazama nego ponuđenim opasnim alternativama vere. Tako su i Nazarećani govorili jedni drugima: "Znaš, ovo može da se otme kontroli. Šta ako ovo procuri iz naše sinagoge? Nikada ne znaš da li će kojekakvi početi da slede ovo učenje. Šta će onda da bude sa našom tradicijom? Nisam siguran da nam treba toliko radosti i toliko promena. Bolje da mi ovo obuzdamo pre
nego krene kojekude"! Da, to je oseka razmišljanje.
Samo jednu sedmicu ranije u njihovoj sinagogi je sve bilo kao i obično. A sada su na klatnu odluke. Odlučili su i - upropastili svoju pravu priliku.
Oluja je stišana. Opsednuti čovek je oslobođen. Bolesna žena je izlečena i blagoslovena. Devojčica je vraćena iz mrtvih. A onda - Nazaret.
Pogrešni odgovori (st. 3-4)
Od svih sela koje je Gospod posetio, Nazaret je bilo jedino koje je na svoju duhovnu priliku odgovorilo odbojnošću. Nisu jedini u tome. I danas mnogi misle da znaju sve o nekome koga dugo poznaju - njegov posao, porodicu, pozadinu. U takvom stavu nema mesta za bilo šta onostrano.
Nazarećani su bili šokirani i od same pomisli da bi jedan Isus - mali iz ulice - mogao da bude Božiji Mesija.
I danas se na poznate ljude gleda sa nipodaštavanjem. Kako bi Bog mogao silno da deluje kroz "komšijinog malog"?
Zanimljivo je da niko ne pominje Isusa po imenu, već samo po zanatu i porodičnim odnosima. Time se ograđuju od njega: "Zar on nije drvodelja? Hm, pa od mene je kupovao drvo. Pa mi smo istog nivoa, nije taj ništa posebno".
Možda je neko šapatom dodao: "Da, da, to je onaj za čije se rođenje vezuju svakakve priče". Naime, sasvim je moguće da je opaska: "Marijin sin" (Vuk; Čarnić) vrlo sračunata uvreda.
"Ma da! Njegova mlađa braća - Jakov, Josija, Juda i Simon - su među nama. Oženili smo i njegove sestre. Svi su tu, žive kao sav normalan svet u svom selu, ne skitaju se tamo-amo. Uostalom, kakav je to najstariji sin koji ostavlja majku samu"!? Nema sumnje da je Isus za svoje suseljane bio donekle i osioni čudak.
Pre ili kasnije Gospod nam prilazi vrlo blizu i nudi nam rizik obnove, trajnu promenu i iznutra i spolja. Ako mu kažemo da - naš život više nikada neće biti isti. Ako odgovorimo ne - sve će da bude kako je i bilo, ali bez obilja blagoslova. Štaviše, život će da curi dok sve ne ostane suvo i mrtvo, bez bogomdanog života.
Nazaret tvrdog srca
Zamislimo da je sreda, četvrtidan posle skandaloznog bogosluženja u nazaretskoj sinagogi. Zamislimo prašnjavi put pored jezera koji povezuje Kafarnaum i Nazaret. Neki usamljni putnik stiže na svojoj kamili. Traži vodu i konačište. Želi da se odmori i najede. Zastaje pred svratištem.
Dok jede pita vlasnika: "Jeste li vi ovde čuli o Isusu? Izlečio je moju ženu baš kada sam hteo da prodam i ono poslednje za njeno lečenje. Verujte, postao sam novi čovek kada mi je rekao o ljubavi i praštanju nebeskog oca. Čuo sam da je on odavde, iz Nazareta, zar ne? Znate, jako bih voleo da upoznam njegove - majku i braću - da im kažem šta je Isus uradio za mene. Kako bih mogao da u ime toga dam svoj dar zahvalnosti vašoj sinagogi"?
Vlasnik svratišta ćuti smrknut svo vreme. Nervozno ga poslužuje. "Prijatelju, ne uzbuđuj se previše! Znam ja tog Isusa još od kad je vukao šerpicu po prašini. Bio je zaljubljen u moju ćerku Rahelu... Sada mi je drago što je nije oženio... Ipak, vidiš sve ovo u mom svratištu... Sve je on to napravio svojim rukama... Da, velika mu je porodica, i njih sve poznajem. Ali, njegov otac Josif je umro a on je počeo sa tom svojom skitnjom. Evo, baš je prošli Šabat ovde propovedao. Istina, izlečio je nekolicinu... Samo, ja ne bih baš tako bio oduševljen na tvom mestu. Pa on je običan stolar!? Neće to njegovo, prijatelju moj, dugo da potraje, kažem ti. Dakle - dođeš mi dinar za sve ovo".
Putnik poćuta. Posede još malo zamišljen. Ništa mu nije bilo jasno. U stomaku mu se skupilo. Šta se ovde događa? Pričaju li oni uopšte o istom čoveku, o istom Isusu?
Shvatamo li zašto nam evanđelista piše: "I sablažnjavahu se o njega" (Vuk). Skandalon je grčka reč za kamen o koji se spotiče. "Sablazniti se" znači doslovno spotaći se, pasti. U ovom slučaju to je spoticanje o blagodat, odbijanje i bežanje od Boga. Drugim rečima: "zato ga nisu prihvatili". To je uvreda onoga što jesmo, povreda vrednosti koju imamo u sebi.
Šta mi radimo kada nam se tako nešto dogodi?
Umesto da odreagujemo, bolje se pitajmo - stavlja li to Bog svoj prst na nešto što treba da mi skrene pažnju? Nazarećani su odbili novo Božije pohođenje među njima, nešto drugačije što im je doneo njihov Isus. Imali su onu svoju otačku veru, svoje običaje predaka. Rekli su odlučno "ne" ovome što je više i drugačije. "Mi smo Božiji narod i imamo sve što nam treba. Neka hvala! A sada nas lepo ostavi na miru"!
Nepoželjni prorok
Poslovice su brižljivo sročene mudrosti koje uglavnom nastaju u usmenom predanju, oralnoj kulturi. Svi znamo za onu "Ko će kome, ako ne svoj svome".
Svi su u Nazaretu znali za poslovicu: "Proroka svi poštuju, osim u svom zavičaju..." ("U svom selu niko svetac ne posta", Lk. 4,24 dr A. Birviš). Nije ni čudo, jer Izrael je imao dugu tradiciju odbacivanja svojih proroka. Zaista nam nije lako da čujemo Božiju Reč od nekoga ko nam je ravan, ko je isti kao mi. Ali, Isus se ne miri sa ovim. On nije ovom poslovicom odbrusio ljudima, ljutito sišao s propovedaonice i odjurio iz sela. Ne, on ima osvrt na ovu uvreženu praksu. Njegov dodatak je: "...svojoj rodbini i svome domu". Znao je da će sve ovo doneti napetost u njegovoj porodici. Znao je da će kao najstariji sin biti u sukobu sa braćom. Tog dana nije jeo mamin ručak. Braća ga nisu sačekala na vratima sinagoge da se rukuju sa njim. Svi su brzo otišli.
Da li ste ikada pomišljali koliko je sve ovo bilo teško za Gospoda? Petar ga se odrekao. Juda ga je izdao. Najbliži su ga najviše ranili. A sve ovo? Odbaciće ga svi iz porodice - od najbližih do daljih rođaka. Odbaciće ga celo mesto. Odbaciće ga njegov narod. U Kafernaumu je doživeo blagoslove; na moru čudo; poštovanje i divljenje od pagana; ali u njegovom Nazaretu samo podsmeh, prezir i odbacivanje.
Propuštena prilika (st. 5-6)
Ovi stihovi opisuju posledice. Svi evanđelisti ih iskazuju na svoj način, pa je očigledno da su deo najstarijeg svedočanstva. Naime, Marko piše otvoreno: "Zato tamo nije mogao da učini nijedno čudo". Mateju kao da je neprijatno zbog toga, pa piše: "Tu nije učinio mnogo čuda zbog njihovog neverovanja" (Mt. 13,58). Pitamo se - nije hteo ili nije mogao? Da li neverstvo veže Božije ruke toliko da on ne može da deluje, ili ne želi ništa mimo našeg odobrenja?
Moje je mišljenje da Bog svojom neograničenom slobodom odabira da ne deluje tamo gde nije dobrodošao. To svakako ne znači da naša vera u svemu ima konačnu reč. Ali, ne znači da je nebitna. Vera nas ne spasava kao neko zaslužno delo. Ne, blagodat Gospodnja nas spasava, milost koju prihvatamo verom. U tom smilu bez vere nema spasenja. Ona ističe s koliko poštovanja se Bog ophodi prema slobodi naših izbora. Milost jeste spasonosna ali ne primorava nikog. Ona nas saleće, nudi nam se, stvara mogućnosti i prilike da joj se odazovemo. Gospod poštuje naše pravo da mu kažemo "ne" i da ga odbijamo onoliko dugo koliko hoćemo. Pakao je konačni dokaz ove istine. Za neznanje ima znanja. Za sumnje i pitanja ima odgovora. Ali jedino svesno neverstvo odbija svaku pomoć, i zato mora da mu se sudi.
Isus se ne pravda pred Nazarećanima. Milost je odbačena zajedno sa predstavnikom njenog Carstva. Gospod je ovom poslovicom obelodanio i osudio stav svojih suseljana, ali ih nije primoravao da ga prihvate. Nema uveravanja "Ja jesam" izjavama. Nema poziva na pokajanje. Isus je završio, ustao i otišao. Sudeći po Markovom evanđelju više se nikada nije vratio u ovu sinagogu niti u Nazaret. Pomišljam da su svi njegovi od reda, koliko sledeće subote bili na bogosluženju, zauzeti onim što su oduvek činili. Ali, Carstvo Božije je prošlo mimo njih.
Zar nije zastrašujuće znanje kako možemo da održavamo crkveni život, čitamo Sveto pismo, budemo dobri i moralni, pozivamo se na familijarnost sa Isusom, a da sasvim odbijemo ono što nam on nudi? Verujte, strah me je i da pomišljam na to.
Kako loša vest. I porodica i prijatelji su odbili Isusa. Propustili su plimni talas. Dobra vest je u tome da su njegovi iz porodice kasnije promenili uverenje. Jakovu se Gospod lično javio po vaskrsenju (1. Kor. 15,7). Vidimo da su njegova majka i braća bili na molitvi u crkvenom zajedništvu, prema Delima 1,14. Primetimo da je sve to po vaskrsenju. Bila je to druga, iskorišćena prilika za njegove. Naš Gospod je milostiv.
On je taj koji planira ovakve prilike za naš život. Mora da su nakon obraćenja članovi Isusove porodice sasvim drugačije gledali na ovaj subotnji događaj u Nazaretu. Verujem da su se sa bolom sećali svoje zaslepljenosti i tvrdoće srca.
Evanđelje nam kaže da je u najboljem slučaju tek nekoliko njih izlečeno. Zar ne bi bila prava vest da su svi u potrebi doživeli ovo čudo? Ali, u ekonomiji Carstva čudesno ozdravljenje je jedan od manjih blagoslova (to nam pokazuje koliko smo daleko od izobilja blagoslova Carstva). Znate, jedan od znakova probuđenja jesu odgovori na molitve za ozdravljenje. Pazimo na ovo! Ali, mnogo je veće i delotvornije kada Bog razotkriva pakost neverstva nečijeg srca, kada tako uverava mnoge.
Ne želim ni za tren da verujem kako je Isus unapred znao šta ga čeka u njegovom mestu. Da je tako bilo ne bi nam evanđelista pisao: "Bio je začuđen njihovim neverovanjem". Drugim rečima, Gospod je ostao "bez reči". Vidim ga kako nemo, otvorenih usta posmatra ljude, zapanjen onim što doživljava od svojih. Smirivanje oluje beše dečija igra prema ovom. Ozdravljenje hemofilične žene i oživljavanje umrle devojčice beše pesma spram ove tuge. Ovde se sukobio sa iscerenom aveti neverstva, nečim beskrajno dalekim od vere. Doživeo je podmukle udarce. Tama se nadvila nad njim. Ali, zar je neko rekao da Sotona igra po pravilima? Čije odobravanje očekujemo - od svojih ili od svog Boga?
Isus se sa nečim ovakvim još nije susreo. Najveću tvrđavu Zloga sreo je u svom selu, u svom Nazaretu.
Da li je Isus posle ovog iskustva satirao sebe od preispitivanja? Da li se ozlojedio na te ljude? Da li se žalio? Ne, nipošto. Poslednji stih ove tužne priče nam kazuje sasvim drugačije. "Onda je otišao odatle i poučavao po okolnim selima". Nazaret je prokockao dan svoga pohođenja. Plamen probuđenja ih je mimoišao, kao sirova drva, potraživši one koji bi da gore.
Gospod nije gubio vreme sa ljudima koji su se uskopistili u svom neverstvu.
Smrtonosno neverstvo
O, kada bi naše crkve i naša srca izbegli ovako teško neverstvo tog tužnog Šabata u Nazaretu! Ono bi bilo velika prepreka za nas. Zamislite sebe u brodu, u nekom blatnjavom plićaku, kako stojite nemoćno skoro nasukani i pitate se zašto ste propustili plimni talas?
U svojoj autobiografiji Timebends, Artur Miler (Artur Miller) govori o svom braku sa Merlin Monro (Marilun Monroe). Popularna glumica je tokom snimanja filma Misfits padala u očajanje, u teške periode depresije. Bojala se za svoj život sve više što ga je više čuvala. Svoju paranoju je uzalud pokušavala da obuzda lekovima.
Jedne večeri joj je bilo posebno teško, pa je lekar bio prinuđen da joj da injekciju sa sredstvom za spavanje, piše Miler. "Dok sam stajao tako iznad nje, priželjkivao sam čudo. Šta ako bi se sada probudila i kada bih joj rekao - Draga, Bog te voli! Šta ako bi ona mogla da poveruje u to. O, šta bih dao da i ona i ja možemo da poverujemo u to".
Čuvajmo se duha neverstva. Sumnje su sasvim u redu, pitanja su dobrodošla ali nevera je sila koja ubija. Ne igrajmo se. Ne možemo da verujemo kada se nama prohte, već samo kada nam Bog da priliku za to.
Pitanja za razmišljanje
1. U čemu je razlika između četiri "nivoa" Isusove sile iskazane u različitim čudesima? Na kom je nivou bila njegova propoved u rodnom mestu?
2. Autor tvrdi da "neverstvo nije puko odsustvo vere", već nešto gore. Šta to?
3. Zašto je Isusovo pojavljivanje u rodnom mestu bilo neuspela, šišteća vatromet raketa? Zašto su ga najbliži odbacili?
4. Na koji način mi u svojim crkvama držimo Gospoda na odstojanju?
5. Smatrate li da naša odbojnost vezuje ruke Gospodu da učini čuda među nama?
