7. Godina vina
- Prvo delo. Isusove javne službe jeste bilo da ode na veselje!
"Trećeg dana je bila svadba u Kani Galilejskoj. Tamo je bila i Isusova majka. Isus i njegovi učenici su takođe bili pozvani na svadbu. Kada je ponestalo vina, majka reče Isusu: 'Nemaju više vina.'
'Nije tvoje da mi govoriš šta da činim', reče joj Isus, 'Moje vreme još nije došlo.'
Isusova majka reče slugama: 'Radite sve što vam kaže.'
Tamo je bilo šest kamenih posuda za vodu, koje su po jevrejskim propisima služile za obredno pranje. U svaku je moglo da stane oko sto litara vode.
Isus reče slugama: 'Napunite posude vodom.' Oni ih napuniše do vrha.
Zatim im reče: 'Zahvatite sad i odnesite trpezaru da okusi.'
Oni mu odnesoše. Trpezar je okusio vino koje je postalo od vode, ali nije znao odakle je. To su znale sluge koje su zahvatile vodu. Trpezar je onda pozvao mladoženju i rekao mu: 'Svaki domaćin prvo iznosi dobro vino, a kad se gosti opiju, onda slabije. A ti si čuvao dobro vino sve do sada.'
U Kani Galilejskoj je Isus učinio svoje prvo čudo i tako pokazao svoju slavu. Tu su njegovi učenici poverovali u njega.
Posle ovoga Isus je sa svojom majkom, braćom i učenicima otišao u Kafarnaum. Ostao je tamo nekoliko dana." (Jn. 2,1-12)
Neki je nigerijski poglavica, kaže priča, poslao glasnike sa pozivom na veselje. "Hrana je obezbeđena" - govorili su oni - "ali svako ko dođe treba da donese ćup palminog vina kao svoj doprinos". Ezra se radovao ovoj prilici, ali nije imao vino. Sedeo je tako i smišljao šta da uradi. Žena mu reče: "Pa kupi vino. Nije to tako skupo spram tako velike prilike".
"Svašta" - odmahnuo je on odbijajući predlog. "Da trošim svoj novac tamo gde je sve besplatno! Hmm... Znam šta ću: Poneću ćup pun vode! Ko zna koliko će gostiju biti, šta je malo vode na toliko vina. Niko to neće ni da primeti"!
Toga dana od zore su odzvanjali svadbeni timpani. Gosti su dolazili u svečanoj odeći. Bilo ih je sa svih strana, iz svih plemena. Svi bi sipali svoje vino u jedno veliko kameno korito. Ezra stade u red i uradi uradi isto - izli svoje "vino". Kada je pozdravio poglavicu, pridružio se igračima i gostima za stolom.
Kada su svi stigli, poglavica naredi da pesma i ples stanu i da se svima napune čaše. Spremala se zdravica. I kada su svi u isti čas počeli da piju - gle iznenađenja! Nije se samo Ezdra "mudro" dosetio. Gosti su s gađenjem pljuvali vodu. Naime, svi su pomislili da njihov ćup vode neće mnogo da šteti tolikom vinu. Poglavica je besneo a gosti crveni od stida počeše da se razilaze.
Jedan od proverenih načina tumačenja biblijskih priča jeste upoređivanje sa sličnom pričom. Ova afrička priča oslikava donekle mentalitet siromaha. Ona govori o veselju do koga nije ni došlo. Priča iz Kane Galilejskeje slična ali i drugačija. Ona govori o veselju koje je započelo, pa onda skoro stalo, da bi se još više rasplamsalo. Prva priča govori o vodenom vinu a druga o vinskoj vodi. Priča iz Nigerije ima moralnu pouku. Roditelji bi je pričali deci kao primer da čine dobro kada odrastu. Priča iz Kane ima daleko veću poruku. Ona govori o Spasitelju Isusu i iznenađenju koje je priredio mladencima na dan njihovog venčanja. Prva priča razotkriva ljudsku prevaru a druga obelodanjuje božansku blagodat. Nigerijska priča je ružna istina o nama samima - svi smo slagani lažovi i prevareni prevaranti. Kanina priča je komedija sa srećnim završetkom, priča koja nam daje uvid u Isusa i njegovo Carstvo. Ona nam daje zalogaj onoga što nam kasnije dolazi kao nebeska gozba! Gutljaj najboljeg vina sada ukazuje na neshvatljivu puninu radosti koja nam dolazi u večnom Božijem sutra. Prva priča završava u sramoti a druga u radosti. Prva govori o grehu a druga o spasenju u ovom životu i onom što dolazi. Prva otkriva bedu izgubljene nade a druga sjaj nade koja se vratila.
Dakle, kada svetopisamsku i svetovnu priču stavimo jednu pored druge, dobijamo jasnu sliku o sebi, Bogu i našim odnosima. Lepo, poučno, jasno i glasno. Zato ljudi vole priče.
Prepričavanje priče
Drugi način tumačenja priča Svetog pisma je njihovo prepričavanje. Evo kako to vešto sa pričom iz Kane čine Filis Provost (Phillis Provost) i Barbara Smit (Barbara Smith):
"Bio je to događaj godine za mestašce kao što je Kana. Taj dobri momak od Rabinovića (Rabinowitz) i mala Goldbergova (Goldberg) su baš par. Njihovo će venčanje za koji dan. Tamo će biti svi koji ih znaju.
Tako je bilo. Osvanuo je veliki dan. Gle, došao je i Isus sa svojim učenicima. Tu je i Marija, njegova majka. Ona se zatekla baš u času kada je zbunjeni sluga prošaptao trpezaru da im uskoro nestaje vina.
Postoje stvari u životu koje nipošto ne bi da uradimo, da nam se dese. Recimo, da popreko pogledamo smrknutog tipa nalik na trokrilni orman, obrijane glave i sa zlatnom kajlom oko vrata, kao prst debelom. Ne želimo da nam dete pred gostima ponovi ono što smo rekli o njima. Ne bi voleli ni da nam nestane vina na jevrejskoj svadbi. To bi značilo lavinu priča o vama.
Čuvši ovo, Marija je lagano prišla svom sinu i došapnula mu nešto u stilu: 'Sine, vreme je da skineš naočari Klarka Kenta i uradiš nešto'.
Isus joj je odgovorio slično: 'Mama, rekao sam ti već da nisam za ove narodnjačke trikove'.
'Ali, sine' - nastavila je ona - 'ovim ljudima je potrebna pomoć. Uostalom, znam da ćeš uraditi kako treba'. Zatim je otišla do onog zabrinutog sluge, pokazala mu na Isusa i rekla mu: 'Vidiš li onog čoveka? E, uradi šta god da ti kaže. Samo me poslušaj, mladiću'.
Isus se našao usred tuđe nevolje. Pa, možda ovo i jeste dobro vreme da otpočne. Pozvao je sluge: 'Vidite li oni šest kamenih posuda za vodu? Da, te tamo. Napunite ih do vrha vodom, a onda zahvatite i odnesite trpezaru da proba'.
'Hmmm... Odlično' - mljackao je trpezar - 'Kakvo vino! Ko ga je doneo?' Niko nije znao da mu kaže. Svi su slegali ramenima i čudili se. Jedino su sluge znale odgovor. U kuhinji su praskali od odobravanja: 'Hej, pa taj Isus je pravi! Taj bi mogao i da se profesionalno bavi ovim!' Tako je i bilo."
Prepričavanjem ovakvih priča razumljivim, svakodnevnim rečima, premošćuje se ogromni jaz vremena između Svetog pisma i našeg doba. Osvremenjena Marijina izjava - "Sine, vreme je da skineš naočari Klarka Kenta i uradiš nešto", kao i zamišljena izjava sluga: "Taj bi mogao i da se profesionalno bavi ovim" - pomažu nam da shvatimo srž tog događaja.
Ali, ovakvo prepričavanje ima i svoje opasnosti. U prvom redu, u želji da se naglasi jedna dimenzija priče, zapostavljaju se njeni drugi nivoi. Ostaje nam skriveno mnogo toga što je bilo važno izvornim čitaocima teksta.
Upravo zato su nam potrebni i drugi principi ispravnog čitanja - proučavanje detalja, poznavanje izvornog jezika, istorije, geografije, tadašnjih literarnih oblika. Važno je da pazimo i na to kako neki tekst ističe drugi tekst Pisma; kako se priča odnosi prema celini evanđelja; kakva je istorija tumačenja u dvomilenijumskoj crkvenoj istoriji. Sva ova pravila su obuhvaćena pojmom egzegeza. Tako se i izraz "egzegetsko čitanje Pisma" odnosi na pokušaj da neki sveti tekst razumemo onako kako nam govori iz svog vremena. Da bi nekoj priči dali sigurno značenje moramo prvo da znamo šta je ona govorila u svom vremenu tadašnjim čitaocima.
Isusovih sedam znakova
Prema Jovanovom evanđelju ovo čudo je prvo od sedam Gospodnjih čudesa. Slede izlečenje sina rimskog kapetana (Jn. 4,46-54); izlečenje oduzetog (Jn. 5,1-15); umnožavanje hrane (Jn. 6,1-15); hodanje po moru (Jn. 6,16-22); izlečenje slepog od rođenja (Jn. 9); i poslednji, najveći znak: podizanje Lazara iz mrtvih (Jn. 11).
Svih sedam nazivam čudesnim čudesima, jer su istinski nesvakidašnja i nadahnjuju strahopoštovanjem prema Bogu. Naime, vino je bilo odlično; oficirev sin je izlečen iz daleka; čovek kraj banje je bio bogalj 38 godina; skromni ručak jednog pastirčeta je nahranio 5.000 ljudi; Isus je hodao po vodi i u trenu preneo čamac na drugu obalu; čovek kome je vraćen vid bio je slep od rođenja; Lazar je bio mrtav četiri dana kada je Isus došao. Sve ovo je učinio naš Gospod. Jovan kaže da je bilo i više čudesa, ali on je ovih sedam posebno naznačio (Jn. 20,30-31). Sva su izazovna i zahtevna, ali apostol nam se zbog toga ne izvinjava. Čudesa i jesu tu da nam privuku pažnju i ukažu na čudotvorca. Isus je "Bog sa nama" u telu. Čudesa nam otimaju pitanje - Ko je taj čovek Isus?
Svrha čudesa nije da nas primoraju na veru. Ona su Božije predivna iznenađenja koja nas pozivaju da se odazovemo pozivu vere. Ona nam govore o sasvim nepredvidivom Bogu i donekle predvidivom svetu. Izazivaju nas mnogo više nego što nam zapovedaju. Ona golicaju našu radoznalost koja želi da zna šta i ko stoji iza neshvatljivih događaja. Apostol Jovan nam beleži sedam Gospodnjih znakova kako bismo se pitali: Ko je ovaj čovek? Može li nešto i za mene da uradi? Da li sam i ja pozvan da ga sledim?
Nekim ljudima čudesa nisu iskra koja pali plamen vere. Naprotiv, ona razotkrivaju njihovu neveru i okorelost srca. Apostol nam na kraju ovih znakova iskreno svedoči tužnu istinu: "Iako je Isus učinio tolika čuda pred njima, oni nisu verovali u njega" (Jn. 12,37). Kiša blagodati jedno tlo srca omekšava a drugo stvrdnjava. Različiti ljudi različito primaju Boga i njegova dela. Tako je i danas. Čudesa i danas čine isto. Oni nisu za neuke i naivne. Ne, čudesa su znaci koji se stavljaju pred svakog. Ona su ista za sve, ali naši odgovor na njih nisu isti. Zar nije tužno što nekim ljudima ne vrede nikakvi znaci i bilo kakva čudesa. Njima ne treba Bog koji im pristupa toliko blisko. Bolje im je da budu na sigurnom odstojanju od njega.
Dakle, poput ostalih novozavetnih priča o čudesima, i ova naša ima tri prepoznatljiva i tipična dela. To je način na koji nam se nešto saopštava kroz priču:
- problem - nema vina
- rešenje - voda pretvorena u vino
- reakcija - doživljaj svatova i učenika
Ovo je okosnica na kojoj prepoznajemo sledeće detalje:
- uvodna naznaka o pozivu Isusove porodice i prijatelja (st. 1-2)
- dijalog majke i sina (st. 3-4)
- zapovest slugama (st. 5)
- važno objašnjenje jevrejskih obreda očišćenja (st. 6)
- Isusove dve zapovesti slugama (st. 7-8)
- razgovor trpezara (vođe svadbenog veselja) i mladoženje (st. 9-10)
- teološki osvrt na odnos čuda, slave i vere (st. 11-12)
Jovan se svojski potrudio da nam u priči o čudu u Kani ispriča i druge važne stvari. Ovo je događaj koji deca lako shvate u priči pred spavanje i u kome i najumniji čovek potone u dubinama pouke. Pet vekova kasnije će veliki Avgustin ovako napisati u svojoj propovedi:
"Pitajmo sama čudesa šta nam to kazuju o Hristu. Moramo da razumemo njihov jezik. Hristos jeste Božija živa Reč, ali i dela te Reči su reč za nas."
Učenici su primili proroštvo pred samo čudo u Kani. Obećano im je da će u Isusu videti živu povezanost neba i zemlje. "Zaista, zaista vam kažem: videćete otvoreno nebo i anđele Božije kako uzlaze i silaze ka Sinu Čovečijem" (Jn. 1,51). Baš to su i videli tri dana kasnije. Za trenutak ih je zablesnula slava. Ovo nam je dokaz pouzdanosti reči apostola Jovana. Isus je i prorok i više od proroka. On je izvor bogopoznanja. Ali, to vidi samo onaj koji pažljivo gleda.
Dve Isusove porodice
Pogledajmo sada sam događaj. "Trećeg dana je bila svadba u Kani Galilejskoj. Tamo je bila i Isusova majka. Isus i njegovi učenici su takođe bili pozvani na svadbu". Svaka misao ima značenje za nas, čak i naizgled jednostavna napomena o vremenu. "Trećeg dana" - petak je prvi dan; subota drugi i nedelja treći - je otkriven i prazan Isusov grob. To je dan kada je Gospod počeo da se javlja po svom vaskrsenju. Dakle, od početka ove priče sve se dešava na dva nivoa: doslovnom ("trećeg dana", tj. početkom naredne sedmice) i slikovitom (predukus slave vaskrsenja koja dolazi).
Kana je seoce devet kilometara severno od Nazareta. Arheolozi i danas kopaju na toj lokaciji. Nedavno su otkrivena kamena korita, posude poput ovih koje se pominju u tekstu. Ne znamo o kojim mladencima je reč. Ne spominju se njihova imena. Na početku svoje službe Gospod nam se otkriva u odnosu prema dve zajednice: njegovoj zemaljskoj porodici (majka i braća) i porodici vere (petorica učenika). Isus je došao kroz prvu da bi osnovao drugu. Koja je važnija? Na nama je da otkrijemo odgovor?
Pre početka svoje javne službe Isus odlazi na svadbeno veselje i na nekoliko tihih dana u Kafarnaum. Ovo mi se sviđa. Prečesto sam u zbrci i žurbi. Gospod nije takav. Pogađajte ko je bliži Bogu?
Bliskoistočna venčanja onih dana su bila prepuna obaveza i mnogo su značila ljudima. Zamislite da vi i ja živimo u istom selu u to vreme. Rođaci smo, a ja ženim sina. Vaša je sveta dužnost da mi pomognete. Ukoliko bi to odbili, mogao bih zakonski da vas tužim.
Venčanja zaista behu značajne ceremonije. Nosile bi se baklje; mladoženja i mlada bi sa prijateljima paradirali ulicama na putu prema svojim odajama. Veselje bi trajalo do kasno u noć a svo vreme je kuća domaćina bila otvorena za goste. Na mladence bi se gledalo kao na carski par. Nosili bi najlepšu odeću i krune na glavama. Beše to poseban poklon njihovog Stvoritelja na tada najbolji mogući ovozemaljski način.
Kana svakako nije bila bogato selo, pa je nestanak vina u sred svadbe značio ne samo javnu sramotu za obe porodice, već i određene novčane i pravne probleme. Marija je znala šta to znači i zato zabrinuto šapuće svom sinu - "Nemaju više vina".
Njen postupak, posebno obraćanje slugama, govori nam da je reč o njenoj familiji. Drugo, to što se za pomoć obratila najstarijem sinu - a ne mužu, kako je i red - govori nam da se Josif do tada verovatno upokojio. Crkveno predanje kasnijih vekova govori da je to bila Jovanova svadba - sina Marijine sestre Salome - kasnijeg evanđeliste i apostola.
Predukus carstva koje dolazi
Na slavlje su pozvani Isus i njegovi sledbenici. Njihov odaziv je značajan sam po sebi. Prvo javno pojavljivanje Učitelja i učenika beše svadbeno veselje. Ne bez razloga. Za Jevreje je venčanje najživlji simbol Mesije koji će doći. Dakle, Isus i učenici sedam dana nisu radili svakodnevne poslove, što je simbol Šabata. Svoj veliki posao su započeli odmorom. Posle Kane su proveli još nekoliko sličnih dana u Kafarnaumu. Gospod nikada nije bio u žurbi. Svuda je bio kod kuće živeći život običnog čoveka, zaljubljen u sve oko sebe što je lepo. O, koliko nam je samo potrebno da od njega naučimo ovaj životni ritam! Isus nije bio ubica radosti s dečijim osmehom. Nije bio "parti brejker", sivi, bezlični pustinjak bez života u sebi. Štaviše, odmah su mu zavidni prebacili da je "izelica i pijanica" jer - eto - podcikuje po svadbama (Lk. 7,34). Pa opet, u svojoj misiji otkrivanja Oca po Duhu, on nije napustio svoje lokalne kulturne običaje i slavlja. Voleo je svoj narod. Pio je
vino i pevao pesme. Imao je vreme za ove seoske mladence jer je njihova radost bila i njegova.
Sveto pismo rado oslikava Božije carstvo slikama jevrejskih svetkovina. U tome prednjače proroci Osija i Isaija (Os. 2,16-23; Isa. 54,4-8; Isa. 62,4-5). To Carstvo će biti večno slavlje kome je ovdašnja slika mladenaca zaista najbolja slika. Ako vas to čini nervoznim, onda niste spremni za ovo carstvo i njegovu nezaustavivu radost. Sve što ovde znamo kao veselje tek je predjelo gozbe koja nas čeka. Vino, jelo, pesma i igra su znaci konačne radosti koja nam dolazi.
Prelepa je reč Tomasa Kranmera (Thomas Cranmer) koji u "Knjizi svakodnevnih molitava" opisuje klasično englesko venčanje. Znao je koliko je u Kani teoloških istina. Evo kako američko metodističko izdanje iz 1784. god., kaže:
"Dragi okupljeni, okupili smo se ovde pred Bogom, pred licem cele zajednice da ovo dvoje ljudi zvanično spojimo u svetu bračnu zajednicu. Brak je sveta, bogomdana institucija, čoveku dana još u doba njegove nevinosti. Brak je slika otajstvenog jedinstva Hrista i crkve. Sam Gospod je posvetio brak, dao mu lepotu i dostojanstvo svojim prisustvom, u Kani Galilejskoj gde i svoje prvo čudo učini..."
Prvo Gospodnje čudo beše poklon za mladence na dan njihovog venčanja. Isus ih je spasio od bruke. To nam govori da je našem Gospodu stalo do braka. On može da menja i vodu u vino i vino u vodu. Ta uzajamnost u ljubavi nikada ne sme da nestane.
Mnogi naši brakovi trebaju posetu "Gospoda vina". Da li je tako i sa vama? Slobodno ga pozovite u goste! Isus će rado da se odazove. Recite mu: "Gospode, nemamo vina! Nekada ga je bilo. Ne znamo gde je sada, gde je nestala naša ljubav"? A kada vam odgovori na ovo pitanje vi ga poslušajte.
Čitajte odabrane naslove na ovu temu. Razgovarajte sa svojim pastorom. Tražite oproštenje od svog supružnika. Počnite ponovo da se udvarate jedno drugom. Slobodno potrošite novac na darove. Izađite negde i zabavite se malo. Otputujte negde. Napravite neku promenu. Ne prestajte s molitvom dok ne vidite da se voda ponovo pretvara u vino.
Majka Marija
Postoje li stvarno "žensko" shvatanje stvari? Moja žena često kaže: "Fil, čini mi se da je kanta za smeće puna".
Ja na to najčešće odmerim kantu i uzvratim joj: "Draga, loše ti se čini. Može još da stane u nju".
Ali, ono što mi ona zapravo kaže jeste: "Diži zadnjicu i baci to smeće, čoveče"! Nije stvar u tome da li joj se dobro čini ili ne. Što mi onda ne kaže tako? Šta ima onda da joj se "čini". Eto, to je po meni "žensko" shvatanje stvari.
Isto je i sa Marijom. Rekla je svom sinu: "Nemaju više vina". Isusov odgovor je teško prevodiv. U njemu su nijanse izjava tipa "ženo, mani me se" i "nisam ćorav, vidim i sam". Ali, drugi deo njegovog odgovora je nedvosmislen: "Moje vreme još nije došlo."
Svestan nevolje na veselju, Isus se distancira od pritiska koji mu zbog toga majka nameće. On oseća potrebu da istakne vernost nebeskom Ocu kada je reč o satnici događaja njegove tek započete službe. Dakle, Marija pita na jednom nivou a njen sin odgovara na drugom. Prestale su njegove obaveze prvenca, najstarijeg sina u porodici. On sada sledi zapovesti odozgo. Svestan je svih naših potreba ali ne dozvoljava da utičemo na njega njihovom zahtevnošću. Slobodan od je od svoje porodice za Boga. Karl Jung, poznati švajcarski psiholog, rekao bi da je Isus ovde ostvario punu diferencijaciju kao ličnost. Bio je samo svoj, ali ne kao izolovani čudak, već kao čovek koji je svoje središte otkrio u Bogu.
Svako može da priđe Isusu ali niko ne može da utiče na njega - ni njegova rođena majka, ni naše molitve. On je istinski slobodan. Ovde vidimo da ni Marija nije mogla da ga požuri, da ga usmeri, zašto onda mislimo da bi to mi mogli? Bolje nam je da se time ne zanosimo.
Rimokatolička crkva previše učitava u ovaj kratki razgovor. Navodno, ovde se vidi Marijina uloga posrednice. To bi značilo da i danas preko nje lakše možemo da dođemo do Hrista. Istina - kažu - on je ovde odbija, ali ona mu prilazi i onda kada mi to ne možemo. Ali, ovo je besmisleno tovarenje ogromne doktrine na leđa jednog kratkog dijaloga.
Kao protestanti dajemo Mariji dužnu čast, čak i nazivom Teotokos - Bogorodica, prema dokumentu Veruju. Ali, Marija nije naš posrednik. To je nemoguće, jer joj je - kao i svima nama - potrebno spasenje njenog sina. I ona je grešnica podložna smrti. Ona je pre naša sestra po veri a nipošto suotkupiteljica ravna Hristu. Ona ne može da doda bilo šta njegovom delu spasenja. Marija nije bezgrešno začeta. Nije se vaznela u nebo bez smrti. Nije ostala prisnodeva - večita devica. Nakon što je rodila Isusa kao i svaka žena je polnim odnosima ostajala trudna i rađala decu. Marija nije bila monaški saputnik svom mužu Josifu, već prava supruga i u bračnoj postelji. Znate, devičanstvo pre braka je vrlina a u braku porok. Majka Božija nije bila uprljana već blagoslovena svojim brakom.
Naglasimo st. 5: "Isusova majka reče slugama: 'Radite sve što vam kaže.' Ovo nam govori da je našla novo mesto u svom odnosu prema sinu. To svakako nije mesto one koja ga moljaka, ili iznuđava, već one koja veruje da će Isus uraditi sve kako valja. U tom smislu nam je Marija primer poslušnosti, a to je za nas protestante njena najveća čast. Ona nam je prvo doslovno donela svoga Sina, a onda nam svima prilazi i sa osmehom nam kaže - "Radite sve što vam kaže." Zato mi uzvisujemo Mariju zbog poslušnosti Onome na koga nas upućuje.
Tačka preokreta
Napomena stiha 6, o kamenim posudama za vodu, objašnjenje je koje u celoj priči predstavlja tačku preokreta. Jevreji su uvek obedovali nakon ceremonijalnog pranja ruku. Nije se radilo toliko o higijeni koliko o ritualnoj čistoći koja se zahtevala. Zakoni čistog i nečistog su u tadašnjoj kulturi bili svojevrsni tabu, ali su imali za cilj da svakom Jevrejinu kažu šta, kako, gde i kada nešto sme ili ne sme. Tako su ljudi znali kada mogu da pristupe Bogu i verskim ritualima. Isto je bilo i sa svadbama, gde bi se gosti obredno prali čak i između jela. To je zahtevalo dosta vode, pa su u tu svrhu postojala velika kamena korita, prema propisima o čistoći. Kamen je neuporedivo manje porozniji od gline, čišći. Dakle, ova tačka preokreta se ne odnosi samo na spaseni domaćinov obraz pred gostima, već i na potrebu očišćenja radi zajedništva s Bogom. Cela priča odiše verskom poukom. Voda i vino su više od pića. Oni su slike različitih duhovnih stvarnosti.
Isus stupa na delo u stihu 7., ali ne zbog pritiska majke ili zbog zahteva običaja. Otac je taj koji po Duhu Svetom vodi svoga Sina. U tom smislu su njegova dela veoma simbolična. Sin radi i govori samo ono što vidi i čuje od Oca. Reč je o dve njegove zapovesti. Prva je da se sve kamene posude napune vodom. Odakle su zahvatili vodu? Sa izvora ili iz drugih punih posuda?
Ukoliko se išlo na seoski izvor, to je zahtevalo mnogo posla. Naime, Jovan nam precizno kaže da je svaki sud primao oko stotinu litara vode. Glagol "zahvatiti" takođe srećemo dva puta u Jovan 4, gde se jasno misli na vađenje vode iz bunara. Pitanje: Da li je Isus zaista toliku vodu pretvorio u najbolje vino, ili samo ono što su sluge po potrebi "zahvatale"? U svakom slučaju reč je o čudu. Pravo pitanje svakog čuda uvek jeste u njegovom značenju. Elem, na religioznom nivou svrha čuda je očigledna. Čak i kada su svi sudovi puni, premalo je vode za potrebe očišćenja. Prazni ili puni, ti kameni sudovi su uvek podsećali na čovekovu prljavštinu pred Bogom. Ali, Isus u njih sada donosi nešto iznenađujuće novo. Njegova nadmoć u domenu verske realnosti je neprikosnovena. On nam donosi svoje carstvo baš kao što svadbenom veselju daruje najbolje vino. Ovo je temeljno uverenje ranog hrišćanstva.
Čudo je ostalo po strani. Niko nije video šta se dogodilo. Postoji samo "pre" i "posle", pre vode i posle vina, ali niko ne vidi promenu samu po sebi. Važni su rezultati. Isto je sa vaskrsenjem. Isus je sahranjen u grob - to su jasno videli. Sada je vaskrsli Gospod - i to jasno vidimo. Kako se to zbilo? Kakvo je čudo samo po sebi bilo, to niko od ljudi nije video. Beše to nešto nama nedokučivo između Sina, Oca i Duha.
Isto je i sa tajnama krštenja i Večere Gospodnje. Voda, hleb i vino nam donose čudo božanske blagodati i ljubavi. Ne znamo kako. To je sveta tajna, otajstvo božanske ekonomije skriveno ljudskim očima. Sveto pismo nam ne objašnjava mehanizme sakramenata ili fizičke tokove čudesa. Bog je potpuno slobodan da deluje kako hoće u svojoj tvorevini. Ona je njegova. Mi vidimo ustaljene tokove u prirodi i odvažno ih nazivamo zakonima. Bog ih sve poznaje, ali ne kao ljubopitljivi posmatrač sa strane, već kao njihov autor, pokretač, učesnik. Nije li on taj koji svake godine u lozi pretvara kišnicu u vino? U Kani je sav taj dugotrajni proces preskočen. Gospod je Gospod i vina koji ume, sme i ima pravo da se meša u svoja dela. Verujem i očekujem ovakva božanska iznenađenja. Verujem da ništa nije pod našom kontrolom. Magija i okultizam su ti koji bi da od čoveka načine gospodara svega, onog koji ima duhovnu silu nad tokovima stvarnosti. Zato su sva ta zla najstrože zabranjena. Mi smo pozvani da se
molimo u poslušnosti. Učimo kako da delujemo zajedno sa Svetim Duhom, a šta će da se desi ili neće da se desi, to je na Bogu. Ovo čudo se dogodilo zato što je Otac tako hteo; zato što ga je Sin poslušao; zato što je Duh dao svoju silu za sve. Sve ovo nije bilo teško za Boga. Jednog dana ćemo moći da vidimo i to "kako", ono što nam je sada sakriveno.
Božije najbolje vino
Trpezar je probao vino koje su mu sluge donele. Bio je zatečen. Nije znao odakle se stvorilo tako dobro vino. Jedino su sluge znale o čemu se radi. Trpezar je rekao: "Svaki domaćin prvo iznosi dobro vino, a kad se gosti opiju, onda slabije. A ti si čuvao dobro vino sve do sada." Zna se da pijani ljudi ne mare za kvalitet onog što dalje piju. Na svakom slavlju se uvek prvo služi ono najbolje. Bog je drugačiji od svakog čoveka. On najbolje čuva za kraj. Nije stvar samo u tome da je Isus obezbedio vino već i da je on sam vino. On sam je ono najbolje što nam se daje. On nam se daje umesto svih jevrejskih rituala. On je vino prema kome je sve drugo voda. Samo on istinski čisti naše grehe. Od njegovog Duha nas hvata jedino pravo blaženo pijanstvo posle koga nema glavobolje. Isus je sva punina božanskog otkrivenja. Niko nije bolji od njega koji je nabolje Božije vino, pravi aperitiv nebeskog banketa koji nas očekuje. On je naznaka slavlja koje neće nikada da se završi. Ričard Krenšou (Richard Crenshow) je to ovako rekao: "Naša savest je voda koja porumeni kad vidi Gospoda" Isus je radost za ove mladence. On donosi radost i za svoju majku, za sluge, učenike, za samog sebe.
Ko je čovek koji ima vremena za skromno seosko venčanje? Ko je taj koji zna naše potrebe, deli ih sa nama, ali je ipak sasvim slobodan da služi jedino Bogu? Ko je čovek koji gospodari nad silama i zakonima prirode? Ko je onaj koji samim sobom menja sve jevrejske rituale očišćenja? Ko je on? Ova priča nam je ispričana da bi nam odgovorila na sva ova pitanja. Zato su hrišćani oni koji već danas imaju sjaj slave u svom oku, ukus nebeskog vina u ustima a opet teže za većim i boljim. Svi mi imamo neispunjene želje. To je sasvim normalno. Zdravo je biti i duhovno žedan. Stvoreni smo da se napijamo Bogom i da se s vremena na vreme opijemo njime. On uživa sa svojim prijateljima koji umeju da se otkače od sreće. Uživa, jer zna da nam se srce topi zbog njega.
Stihovi 11 i 12 zaokružuju celu priču. Oni najavljuju nešto veliko. Naime, ovo je tek "prvo čudo". Uslediće još mnoga, ali ovo je prvo i ključno. Isus je pravi čovek kroz koga nam svetli božansko svetlo. U njemu je Bog postao čovek. Ovaj događaj je rodio veru u srcima njegovih prvih učenika. Poverovali su u njega. Nisu poverovali u čudo - jer su kao Jevreji imali tradiciju čudesa - već u njega kao ličnost. Znali su da slede pravog. Znali su da je Bog u njemu i da se on proslavlja po njihovoj veri. Znali su da je Bog tamo gde je on. Znali su da se ostvaruje proroštvo: "... videćete otvoreno nebo i anđele Božije kako uzlaze i silaze ka Sinu Čovečijem" (Jn. 1,51). Isus je spona dva sveta, dva kosmosa koja se sreću u njemu. Pa ipak čitamo: "Posle ovoga je Isus sa svojom majkom, braćom i učenicima otišao u Kafarnaum. Ostao je tamo nekoliko dana". U njemu je spojeno čudesno i obično; ekstraordinarno i trivijalno. Isus je natprirodno prirodan.
Značenje ovog čuda
"Šta nam ovi tekstovi govore danas" - pitaju ljudi koji čitaju Sveto pismo. Šta sa njima? Čitati Božiju Reč u želji da je primenimo na sebe četvrti je način dobrog proučavanja. Pitanje značenja valja uvek postavljati na kraju.
Prvo, ovaj događaj nam kazuje da je brak važan. Isus je rado odvojio sedmicu dana za svadbeno slavlje. To znači da crkva treba svim snagama da savetuje parove i pre braka i u braku. Potreban im je dobar početak i dobra potpora. Ali, gde je Isus u tome danas, kada se svaki drug brak raspada? Zar onaj koji je spasao svadbu u Kani od propasti i bruke ne može da spase i naše brakove, kada nam nestane vina ljubavi i poštovanja?
Drugo, Sveto pismo u vinu vidi Božiji dar i izvor radosti. Naravno, ono nam jasno i dosledno osuđuje pijanstvo. Poput mnogih drugih stvari iz prirode i alkohol se zloupotrebljava. Uzdržavanje (apstinencija) je jedno od rešenja kome hrišćani mogu da pribegnu. Umerenost je takođe dobro rešenje. I jedno i drugo su na mestu. Lično verujem da su alkoholizam i druge hemijske zavisnosti po svojoj srži oblici duhovnih vezanosti. Pravu ekstazu i oslobođenje svaki čovek može da pronađe jedino u Isusu Hristu. U njemu nema glavobolje i drugih opakijih propratnih pojava. Punina Duha je jedino legitimno izmenjeno stanje svesti koje nam dolazi od Boga. Ljudi su bića koja imaju sklonost i potrebu za ekstazom - i religioznom i telesnom. Zato su slike vina i veselja tako bliske samoj Isusovoj ličnosti. Ova priča nam na pravi način veliča pravu senzualnost. Ona ukazuje na uzvišeno zadovoljstvo u kome se čovek privremeno gubi i dotiče višu realnost. Jedan mršavi "gutljaj" Isusa i svo nam
hrišćanstvo ostaje sivo i bezukusno, kao voda u kamenim koritima. Nije loše težiti zadovoljstvima i ekstazi. Samo treba da ih tražimo na pravim mestima, od Onoga koji zna šta je najbolje za naše nervne završetke, za naša čula, za naš um stvoren za verska iskustva. Da, sazdani smo za otajstva koja ne mogu da se opišu.
Treće, poslušnost Isusu Hristu nam uvek donosi neko iznenađenje. Ukoliko je vaš život vere zanimljiv kao mlaka voda u kamenom koritu, pokušajte sa poslušnošću. Uradite već jednom ono što vam Isus govori. Videćete - poteći će vino. Klarens Jordan (Clarence Jordan), osnivač "Koinonia farmi" je zapisao: "Možemo i da šenimo u oduševljenom slavljenju Isusa, ali nikako da poslušamo ono što nam govori". Šteta, zato i ne dobijamo slatkiš.
Vreme je za veselje
Na čudo u Kani Galilejskoj možemo da gledamo na četiri različita načina. Možemo da ga uporedimo sa nekom sličnom pričom, poput one iz Nigerije. Možemo da ga prepričamo savremenim izrazima. Možemo da ga kritički ispitamo i istaknemo njegove praktične strane. Šta još? Jedna stvar.Propoved nije vino. Vino se pije. Zato je pravo pitanje: Kako u mom životu i u životu moje crkve može da dođe do promene vode u vino? Postanimo ljudi otvoreni za nebesko pijanstvo. Molimo se da takvo vino poteče prvo od ovog mesta, sa propovedaonice, između naših klupa, pravo na ulice. Vreme je za veselje! Marija i danas tačno govori o nama - "Nemaju više vina". Znam ko ga ima. Možda je danas dan kada to vino treba da poteče.
Pitanja za razmišljanje
1. Kako biste vi savremenim jezikom prepričali ovaj događaj?
2. Čudo u Kani se desilo "trećeg dana", baš kao i čudo Isusovog vaskrsenja. Koja je veza pretvaranja vode u vino sa vaskrsenjem iz mrtvih?
3. Zašto je Isus na Marijinu molbu odgovorio rečima: "Moje vreme još nije došlo."
4. Koje "dve vrste duhovne stvarnosti" oslikavaju voda i vino? Koje je, u tom smislu, značenje Gospodnjeg čuda u Kani?
5. Koja iznenađenja mogu da dođu na tvoj životni put, kao posledica poslušnosti Hristu?
