6. Blagodat među generacijama
- Isus je imao majku Jevrejku!
"A dete je raslo i sazrevalo, puneći se mudrošću, i Božja milost je bila nad njim.
Isusovi roditelji su svake godine dolazili u Jerusalim za praznik Pashe. Kad mu je bilo dvanaest godina, oni su po svom običaju otišli tamo za praznik.
Po završetku prazničnih dana, dok su se oni vraćali kući, dečak Isus se zadržao u Jerusalimu. Njegovi roditelji nisu znali gde je. Misleći da je među saputnicima, jer putovali su ceo dan, ipak su počeli da ga traže među rodbinom i poznanicima. Pošto ga nisu našli, vratili su se u Jerusalim da ga potraže.
Posle tri dana, našli su ga u hramu kako sedi među učiteljima, sluša ih i pita. Svi koji su ga slušali divili su se njegovoj razumnosti i njegovim odgovorima. Kad su ga roditelji ugledali, zapanjili su se. Majka mu reče: 'Dete, šta nam to učini? Evo, ja i tvoj otac svisnusmo od jada tražeći te.'
On im odgovori: 'Zašto ste me tražili? Zar niste znali da treba da budem u kući Oca svoga.' No, oni nisu razumeli ono što im je rekao.
Onda je pošao sa njima i došao u Nazaret, gde im je bio poslušan. Marija je slagala u sebi sve ove reči. A Isus je bivao sve mudriji i zreliji, te sve miliji i Bogu i ljudima". (Lk. 2,40-52)
Nemamo nikakve zapise o Isusu koji su nastali tokom njegovog života. Mislim na vreme od kada ga je Marija rodila (4. ili 6. god. n.e) do časa smrti na krstu (oko 30. god. n.e). Nemamo nikakve spise o njemu nastale u tom periodu. Nemamo ni njegove zapise - ako je uopšte nešto pisao.
Ova činjenica ne treba da nas iznenađuje. U to doba su materijali za pisanje bili veoma skupi - trščani papirusi ili štavljene kože. Iznajmljivanje pisara ili prepisivača beše još skuplje. Samo je mali broj ljudi bio obrazovan i kadar da čita i piše. Pisalo je samo o najslavnijima, i to obično nakon njihove smrti. Drevna literatura govori o junacima i filozofima sa usputnim osvrtom na njihovu mladost. O slavnima su se prenosile priče koje su radoznale terale da se pitaju: Ako je on tako slavan kao odrastao čovek, kakav je bio kao mladić ili kao dete? Kaže se da je dete čovekov otac.
Isusov život se odigravao na uskom delu zemlje, od Galileje na severu do prestonice Jerusalima na jugu. Njegova javna služba obuhvata samo tri godine. Hiljade su ga čule, pamtile šta im je rekao ali bez ikakvog zapisa. Nije bilo beležnica i olovka. Sve je zabeleženo tek znatno kasnije. Najčešće - iako ne i uvek - prema sećanjima očevidaca. Komuniciralo se pričom od uva do uva, prepričavanjima na trgovima i pijacama. Zapisi o Isusu su osvanuli nekoliko decenija posle njega.
Ova činjenica nam nije mila. Volimo pisana dokumenta. Pišemo jer slabo pamtimo. Jevreji prvog veka nisu mogli da beleže i zato su imali uvežbano pamćenje. Mi zaboravljamo i kada pročitamo, a oni su slušali i pamtili. Mi smo šeprtlje u onome što su oni razvili do umetnosti - u pamćenju.
Ono što danas profesionalni bodi-bilderi rade sa svojim mišićima, to su tadašnji Jevreji radili sa svojim umnim sposobnostima. Pamtili su i saopštavali upamćeno zadivljujućom preciznošću. Poslovice i priče bile su živo isprepletane u njihovom kolektivnom pamćenju. Tora se čitala u sinagogama i međusobno recitovala. U takvoj kulturi se prenosila i priča o Isusu, pričana i prepričavana sve dok je četvorica evanđelista nisu konačno zapisala.
Čitajući te zapise stičemo utisak da su mnoge njegove slike i govori ispričani jednom, jer se i pojavljuju jednom. Svakako da je svaku od njih Gospod nekom prilikom i ispričao po prvi put, ali ih je sigurno i ponavljao mnogo puta. Uostalom, pričao ih je različitim ljudima. Svo to vreme učenici su iznova i iznova slušali to isto, poput jedne melodije u bogatoj harmoniji. Zapamtili su je dobro da bi mogli da je i sami pričaju.
Novo usmeno predanje
Sa svetim čovekom i izuzetnim učiteljem - Isusom iz Nazareta - počelo je novo usmeno predanje. U njega ulaze prve priče od njega, koje je sam ispičao; i priče o njemu, od hora hrišćanskih svedoka. Ali, ništa se nije zapisivalo dok prvi svedoci, očevici nisu počeli da umiru. Razmišljalo se na sledeći način: Sve dok su očevici sa nama, kome treba zapis?
Zar nije lepše da nam Jovan priča o svemu. Poznajemo one koji su poznavali Gospoda. Uostalom, on je sa nama u prisutnosti i sili Duha Svetoga.
Ipak, vreme je činilo svoje. Isus se nije vraćao a njegovi učenici su odlazili jedan za drugim. Neko je počeo da zapisuje sve to za buduće naraštaje. Trebalo je zabeležiti istinu i tako je sačuvati i od prijateljskih i od neprijateljskim iskrivljavanja. Tako je evanđelista Marko sakupio i priredio Petrove propovedi. Posle jedne ili dve decenije, Matej i Luka su preradili Markov spis i uneli neke značajne dodatke. Apostol Jovan je kao poslednji svojim spisom osvedočio posebnu struju usmenog predanja.
Tako su crkve počele da čitaju i međusobno razmenjuju zapise evanđelja. Poruka o Isusu se tako brižljivo proučena, proverena sabrala u sređene spise. Oni su se brižljivo prepisivali. Nešto kasnije, crkva je rekla - Četiri evanđelja, ne više! Bilo je tu mnoštvo vrlo zanimljivih priča i pričica, ali samo su provereni događaji ušli u zvanične crkvene spise za čitanja.33
Rupe u celini priče nisu mogle da se izbegnu. Nešto je ipak zaboravljeno. Ovo posebno važi za period Gospodnjeg života poznat kao "Isusove nepoznate godine". To su godine između njegovog rođenja (opisi iz Luke 1 i 2) i početka njegove javne službe, tridesetak godina kasnije (Lk. 3).
Crkva je na neki način počela da beleži događaje Gospodnjeg života nakon njegovog vaskrsenja. Samo vaskrsenje potvrđuje njegovo božansko, slavno poreklo. Ono nam kazuje: Isus je potpuno i konačno Božije otkrivenje. Kroz ovu žižu crkva se sećala i zapisivala život svog živog Gospoda.
Isus je kao "heroj crkve" vrlo brzo postao predmet beskrajne ljudske radoznalosti. Ljudi su počeli da pitaju - kako je izgledao kao dečak? Da li je bio bistar? Da li je ikada bio neposlušan roditeljima? Kakav je bio student Tore? Kada je osetio poziv u svoju misiju za ceo svet? Naši radoznali umovi traže odgovore! Na sve to evanđelist Luka je rekao i zapisao svoje (Lk. 2).
Priča u sred tišine
Lukina priča o Isusu je priča bez presedana u drevnom svetu. U njoj se pominje slavni vođa u svom dečačkom dobu (od 12. do 14. god.). Istoričar Plutarh ovako piše o istom periodu života Aleksandra Velikog:
"Kada je car Persije odaslao poslanike na Filipov dvor, dok je on bio odsutan, primio ih je njegov sin Aleksandar. Bio je njihov domaćin i vodič po dvoru. Njegova mudrost ih je zapanjila i ostavila bez reči. Raspitivao se kako i koliko dugo su putovali iz Male Azije. Veoma ga je zanimao persijski car, posebno njegovo ophođenje prema neprijateljima. Pitao je i o perijskoj ratničkoj hrabrosti i snazi njihovih junaka. Poslanici behu toliko zadivljeni da zaključiše kako je stari lukavi Filip ništa prema svom sinu, prema njegovoj strasti i žeđi za velikim delima."
Na sličan način Josif, jevrejski istoričar I veka, bez imalo skromnosti piše o sebi:
"Kada sam bio dečak, od oko 14 godina, bio sam preporučen zbog odličnih sposobnosti učenja. Zbog toga su me s vremena na vreme obilazili Prvosveštenik i druge gradske vođe, kako bi se savetovali sa mnom oko detaljnih tumačenja zakona."
Primetimo sličnosti ovih priča i priče o Isusu dečaku iz hrama. Luka nam daje kratak osvrt na nepoznate godine. Ipak, ovo je izuzetna priča. Ona je poput mosta između događaja začeća, rođenja i otpočinjanja javne službe; poput mosta nad velikom provalijom ćutanja. Luka nam kaže kako je "Isus bivao sve mudriji i zreliji, te sve miliji i Bogu i ljudima" - i ništa detaljnije. Pa, ako je ova priča sve što imamo, hajde da se što više udubimo u nju.
"Recept rasta" (st. 40. 52)
Grupa turista je posetila živopisno englesko selo. Šetajuće se, zastali su pored nekog starca koji je sedeo ispred svoje kuće. Pomalo snishodljivo jedan od turista upita: "Da li su se neki veliki ljudi rodili u vašem selu". Starina ga odmeri i reče: "Koliko ja znam rađale su se samo bebe".
Ne postoje instant junaci. Bog nam nije poslao Spasitelja "na razblaživanje". Isus se rodio kao svaka beba, bio je dete i rastao u pravog dečaka, mladića i čoveka. Utelovljenje je upravo to zahtevalo. Isus je morao da se razvije kao i svako drugo ljudsko biće. Nije odmah dobio svu mudrost već je rastao i sazrevao u njoj. U svemu je zavisio od božanskog prosvetljenja Duha Svetoga. Bio je pravi čovek, što znači da je mogao da boluje i pati, da strada i da umre. Sve to nije bio privid, kao su već tada naučavali gnostički filozofi, gadeći se i same pomisli na istinsko ljudsko čoveštvo. Čovek Isus je istinski postradao i u njemu je Bog Sin istinski stradao.
Dva jasna znaka njegove ljudskosti su: (1) Rodila ga je žena; (2) Kao čovek se razvijao u svemu - fizički, psihički, intelektualno, osećajno, društveno i duhovno. Bio je jedan od nas na svaki način - osim greha. Poistovetio se sa nama u svemu najbitnijem da bi uradio još bitnije, nešto što je samo on mogao.
Kada god biblijski pisci ponavljaju misli, to je znak da nam prenose nešto važno. Naime, Luka nam i na početku i na kraju ove priče daje "recept rasta". "A dete je raslo i sazrevalo, puneći se mudrošću, i Božja milost je bila nad njim", kaže nam stih 40; "A Isus je bivao sve mudriji i zreliji, te sve miliji i Bogu i ljudima", završava priču stih 52.
Ovim stihovima evanđelista stilom urednika daje okvir celoj priči. Bez ovog "okvira" mi još uvek imamo samo sliku Isusa u jerusalimskom hramu, a sa njim i njeno značenje. Naime, ova priča je tačka preokreta Isusovog rasta. U svojoj dvanaestoj, Gospod na simboličan način napušta vreme dečaštva, postaje čovek i zarad viših ciljeva prekida jake porodične odnose.
Scena u hramu nam oslikava Isusa individualca, a ne nekoga ko ispunjava želje svojih roditelja. S njegovim rastom i osamostaljivanjem njihove veze dobijaju šire značenje. Bolan je to trenutak za sve njih. Uskoro ni intelektualni doticaj jevrejske prestonice neće biti dovoljan za njega. Njegova porodica je zbunjena i njegovim rečima i njegovim ponašanjem.
Svaki tinejdžer oseća nezgrapnost ovakvog trenutka zajedno sa svojim roditeljima. Lagano ili naglo izranja istina da naša deca nisu naše vlasništvo i da nas ne pitaju više za ono šta rade.
Eho drevne priče
U pomenutom uredničkom okviru ove priče naziremo još jednu - drevnu, poznatu priču o starozavetnom proroku Samuilu. Samuilo beše uslišenje molitava njegove majke Ane. Pismo nam kaže o njegovom rastu: "A Samuilo služaše pred Gospodom, još dete u lanenoj haljini... dete Samuilo je raslo, milo Bogu i ljudima" (1. Sam. 2,18-26). Čujemo li ovaj eho u Lukinim rečima? Evanđelist je novu priču ispričao poznatim jezikom.
Mislim da je to uradio iz više razloga. Prvo, Samuilo je bio prorok koji je još kao dečak čuo Boga. Drugo, prorok je primer koji tadašnjim čitaocima daje kontekst pravog razumevanja Isusa. Luka starim jezikom pokazuje nešto bitno novo - Isus je ispunjenje svih nada Starog zaveta. Isus je poput Samuila, samo je neuporedivo veći.
Postoji još jedno značenje koje je ovde utkano - teološka izjava o Isusovom identitetu. Vidimo li to u ovoj priči? Isus je pravi čovek, a ne kao jedan iz panteona grčkih božanstava, koji se tek prerušava u ljudsko biće. Isus je imao pravo telo koje je raslo i sazrevalo. "A dete je raslo i sazrevalo, puneći se mudrošću, i Božja milost je bila nad njim... A Isus je bivao sve mudriji i zreliji, te sve miliji i Bogu i ljudima" (st. 40-52).
Gospod je prošao sve faze ljudskog rasta i sazrevanja od začeća do potpune zrelosti. Isus je imao pravo ljudsko telo. Poricanje ove istine je ravno starom jeretičkom učenju zvanom doketizam. Po ovom stavu Isus je imao tek privid tela, bio je samo naizgled čovek a zapravo je bio u potpunosti Bog. Ali, ako su prvi bogoslovi - tzv. crkveni oci - bili u zabludi, onda Isus i ne može istinski da nas spasi.
Bog kao čovek
O Isusu slobodno možem da govorimo kao o pravom čoveku. Dobra vest je u tome što nije bio moralno zaražen virusom greha pobune protiv Boga. U njemu vidimo sebe u najboljem izdanju. Vidimo ono davno sakriveno, izvorno dobro u nama, ono što je prekriveno debelim slojem istorije greha. Vidimo kako um i osećanja zapravo deluju. Isus nam pokazuje kako se živi život zajedništva s Bogom bez zastoja, bez prepreka i prekida. On je potpun, celovit čovek koji može i hoće da nas sve ponaosob učini celovitim ljudima.
Isusovo potpuno čoveštvo znači da je imao i čisti ljudski um. Zato nam evanđelista i kaže da je "bivao sve mudriji" (st. 52a). To znači da je imao prirodna ograničenja. Isus nije bio mutant sa ljudskim telom i božanskim umom. Poput svih nas morao je da uči, pamti, ponavlja, da čini sve kako bi napredovao.
Kao čovek, Isus je bio svakodnevni deo svog društva. Imao je vertikalno, duhovno zajedništvo sa svojim Ocem i horizontalno, društveno zajedništvo s ljudima. I to evanđelista naglašava kada kaže: "... sve miliji Bogu i ljudima".
Zar niste zadivljeni činjenicom da Luka naglašava ovu činjenicu upravo između Isusovog čudesnog rođenja i perioda čudesne službe? On je rastao i razvijao u svemu što je blisko svakom čoveku: prenatalni period, rođenje, detinjstvo, mladost, pubertet, punoletstvo. Samim sobom je posvetio svaki minut našeg života (što je moćan argument protiv abortusa). On je Gospod svakog doba i svakog stanja na životnom putu.
Ovde je moćna poruka za nas: Ne prestajmo sa rastom u mudrosti pred Bogom i pred ljudima. Greh je protiv blagodati ako dozvolimo da nam um i duhovnost omlitave.
Pozvani smo da se menjamo "rastući do pune visine Hristove" (Ef. 4,13).
Luka nam opisuje Isusa kao bebu koju Marija uspavljuje; Isusa koji se na podu stolareve radionice igra piljevinom; Isusa koji vuče drvenog konjića uz ciku ostale dece iz ulice; Isusa koji uči da sriče slova jevrejskog pisma; Isusa koji otvorenih usta sluša priče o Avramu, Mojsiju i Davidu; Isusa koji se zaljubljuje u devojčicu iz komšiluka, Isusa koga otac uči porodičnom zanatu; Isusa koji u vedroj noći gleda zvezdano nebo i divi se Bogu. Ne bojte se da ćete ovako ističući njegovo puno čoveštvo okrnjiti od njegovog božanstva.
On razume naš život i sve njegove muke. Od svog ljudskog iskustva samo mu je greh tuđ,nepoznat. Naš Spasitelj i Gospod je čovek tamnog tena, telom i likom tadašnji Jevrejin širokih ramena jednog zanatlije. Da smo živeli tada, mogli bi da ga dotaknemo, osetimo obični topli ljudski dah na našem licu. Nije važno od čega sada stradate jer vam on govori - "Razumem te. Zato sam i došao. Nisi sam nikada u svom bolu. Sledi mene i ja ću da ti pokažem Boga". Čarls Talbert (Charles Talbert) ovako sumira Lukine namere:
"Lukin Isus raste i razvija se: telom, umom, u veri, u odnosima. Isus je pravi čovek. Zato i jeste pionir spasenja i legitimni model svakog hrišćanskog iskustva."
Gledajmo na Isusa čoveka kad god nam se Bog čini dalekim i kad god nam vera u njega klone. Njegovo jevrejsko telo - rođeno od Jevrejke - raspeto je na krst i po vaskrsenju vazneto u slavu i Očevu prisutnost. Isus je živi Božiji sakrament, suštinska alatka blagodati, naš pouzdani prijatelj i provereni saveznik.
Ako je urednički okvir ove priče tu da nam naglasi Isusovo čoveštvo, onda je sadržaj priče okrenut uporednoj istini. Isus je Bog jedinstveno povezan sa svojim nebeskim Ocem.
Dok sam bio dečak, 1954. god., moji roditelji su imali plavog Bjuika, automobil sportske linije. U tom modelu prenos je bio postavljen sa donje strane tako da je pod bio ravan, bez izbočina. Pravi automobil za duga putovanja. Mogao sam sa uživanjem da spavam u njemu zajedno sa svoja tri brata.
Očev sin u očevoj kući (st. 41-51)
Jevreji koji su živeli do 30 km. od Jerusalima, imali su obavezu da praznik Pashe slave u hramu. Svi udaljeniji su ređe dolazili, ali ne i Isusova porodica. Svake godine su bili u hramu jer su vrlo ozbiljno shvatali dužnosti svoje vere. Iako se jedino od Josifa, kao muškarca, zahtevalo da učestvuje u prazniku, vidimo da ga Marija svuda prati. To nam kazuje da je mladi par delio zajedničku veru.
Pasha je bila praznik podsećanja na Izlazak iz ropstva Egipta. Trajala je osam dana. Za svetu porodicu to je sa putem trajalo oko dve sedmice. Beše to svojevremeni godišnji odmor za njih, možda kao naš Božić, Uskrs, ili put na poslovno usavršavanje. Za Josifa i Mariju je to bio pravi šabat: prilika da posete prijatelje, obiđu hram, pripreme sina za jaram zakona - što je bio običaj za svakog jevrejskog dečaka sa 12 ili 13 godina. Bilo je to vreme doživljaja koji su se pamtili, koji su povezivali porodicu. Za Mariju i Josifa ovo je možda bio prvo takvo putovanje sa sinom.
Ali, putovanje dobija svoj obrt. Planove porodice prekida iznenadna briga. Stih 43. kaže: "Po završetku prazničnih dana, dok su se oni vraćali kući, dečak Isus se zadržao u Jerusalimu". O, o!
Nekom prilikom stajali smo oko četvrt sata na pumpi. Nastavili smo putovanje. Nakon nekog vremena, više po navici mama je bacila pogled na nas. Uzviknula je - "Toni? Toni! Gde je Toni? Džime, stani! Ostavili smo Tonija na benzinskoj pumpi"! O, sve je eksplodiralo u nervozi i strahu. Dok smo jurili nazad videli smo naslove u sutrašnjim novinama - Kidnapovano dete koje su roditelji zaboravili na pumpi. Socijalni radnici ispituju teški oblik zapostavljanja!
Kada smo se uz škripu guma zaustavili na pumpi, Toni je bio tamo bez znaka brige na licu. Skakutao je bezbrižno i mahao ljudima u kolima. Mamino pitanje kako si mogao brzo se pretvorilo u kako smo mogli. Svaki roditelj zna za ovo razorno osećanje. Evo kako nam evanđelista oslikava taj tren:
"Njegovi roditelji nisu znali gde je. Misleći da je među saputnicima, putovali su ceo dan, a onda su počeli da ga traže među rodbinom i poznanicima. Pošto ga nisu našli, vratili su se u Jerusalim da ga potraže." (st. 42-43)
Roditelji se vraćaju, traže ga po ulicama velikog grada. Nema pomoći policije, nema posebnih obaveštenja kao danas. Samo besane noći i grčeviti dani. Gde bi mogao da bude? Mašta im divlja. Hram je bio poslednje mesto na kome su bili. "Posle tri dana, našli su ga u hramu kako sedi među učiteljima, sluša ih i pita. Svi koji su ga slušali divili su se njegovoj razumnosti i njegovim odgovorima" (st. 46-47).
Ove su reči okosnica cele priče. Isus sedi u grupi verskih učitelja i uči ih. Njegova mudrost i poznavanje Pisma osvajaju. Da li možete to da zamislite? Ovo je vrhunac njegovog odrastanja. Dečačić iz Nazareta zapanjuje odrasle ljude, stare pismoznance, svojim uvidom u duhovne istine.
Ipak, sve to je bila slaba uteha njegovoj majci. Imamo tek jednu njenu pravu majčinsku rečenicu. Molim vas, zamislite glas svoje majke dok čitate ove reči. "Dete, šta nam to učini? Evo, ja i tvoj otac svisnusmo od jada tražeći te" (st. 48). Šta će da im odgovori na ovo? O, znači li to da je i on grešnik? Zar ne bi trebao da se ovde pokaje zbog neposlušnosti prema svojim roditeljima?
Neshvatljiv i neuhvatljiv
Marija i Josif su se čudili našavši svog sina među pismoznancima. Čuli su ga kako govori ali ga nisu razumeli. Isus se ne izvinjava za ono što je uradio. Na njemu ne nalazimo ni krivicu ni stid. Ne čujemo - "Oprosti, mama! Obećavam da to više neću nikada da ponovim". Ne, on im odgovara pitanjem čuđenja: "Zašto ste me tražili? Zar niste znali da treba da budem u kući Oca svoga." Neki prevodi kažu: "... da meni treba u onom biti što je Oca mog" (Vuk). Roditelji, znajte i vi: kada vam vaše dete na pitanje odgovara svojim pitanjem, u vašim odnosima je svanuo novi dan. Ono će možda još dugo da ostane u vašem domu, ali će i dalje da gradi svoju novu kulu nezavisnosti.
Godinama kasnije, Isus će doputovati u isti ovaj grad na praznik Pashe. Neće doći sa ovom porodicom već sa jednom novom. Pratiće ga Petar, Jakov, Jovan, Marija
Magdalena i ostali. I ponovo će da uči ljude u hramu, samo što ovog puta neće naići na nimalo srdačnu dobrodošlicu. Ponovo ga neće biti tri dana. Tražiće ga neke druge žene, koje će čudna nebeska bića pitati čudno pitanje: "Zašto tražite živoga među mrtvima" (Lk. 24,5)? I ponovo će oni koji ga budu slušali biti podjednako i zapanjeni i zbunjeni. A on će se vratiti u dom svoga nebeskog Oca. Ta se tajna blago nazire i u ovoj Lukinoj priči.
Primetimo još jednu igru reči. Marija rečima "tvoj otac" misli na Josifa; Isus rečima "moj otac" misli na Boga. On sa horizontalnog nivoa odnosa prelazi na vertikalni. U tome je ključ njegovog identiteta. On je u posebnom odnosu s Bogom i zato mu je hram "Očeva kuća".
Ova nam priča pokazuje da se vera, koju su Josif i Marija preneli svom sinu, sada razvija bez njih. Mladi je Jošua na tragu svoje misije bez svoje porodice. On shvata da je pozvan da govori i deluje za Boga. Baklja vere koju su mu preneli zemaljski roditelji dobija poseban sjaj u njegovim rukama.
Ova nam priča pokazuje da Božiji Sin ne može i ne sme da se veže i upravlja bilo kakvim ovozemaljskim vezama, pa makar da je reč i o najližoj porodici. Kada je to jasno oslikao, Luka nam odgovara na naše zabrinuto pitanje - ne, Isus nije grešnik. Vratio se u Nazaret kao sin poslušan svim svojim porodičnim dužnostima. "Onda je pošao sa njima i došao u Nazaret, gde im je bio poslušan" (st. 51).
Posle ovog događaja prošlo je 18 godina bez ijedne reči. Potpuna tišina. Kolotečina. Svakodnevne radosti i tuge. To je bila Isusova vežbaonica. Bog nam nije došao u osobi pustinjaka već sina, čoveka koji je deo porodice.
Poziv na odrastanje
Detinjstvo je vreme u kome smo bez posebnih ograničenja pozvani da budemo poslušni roditeljima. "Deco, slušajte svoje roditelje zbog Gospoda, jer je to dobro" (Ef. 6,1). Zato roditelji nikada ne smeju da traže od svoje dece nešto loše. Njihova poslušnost jeste "zbog Gospoda". Sve dok u periodu starije adolescencije ili mlađeg punoletstva ne dođe do razdvajanja, deca su pozvana da u svemu slušaju svoje roditelje. Zato nam ovaj deo priče ističe da se Isus svojevoljno i rado vratio u prirodne okvire svoje zavisnosti od roditelja. To je poziv na odrastanje koji Bog stavlja u život svakog od nas. Niko ne može istinski da sazri ako ne otkrije svoj identitet u Bogu koji nas je stavio u porodice i u svoje vreme nas poziva iz njih.
Koliko je samo brakova propalo i propada zato što ljudi nikada emocionalno ili finansijski ne napuste svoj porodični dom? Mamin dečko nikada ne može da bude dobar muž. Tatina curica ne može da bude dobra supruga. Nevidljive i nepokidane veze zavisnosti svojom zahtevnošću donose osećanje krivice i razaraju zrelost ličnosti. To nije od Boga. Nema ljubavi i poštovanja među generacijama sve dok roditelji manipulišu svojom decom kroz osećanje straha, krivice, ili kroz novac. Svoje roditelje treba uvek poštovati, ali ne smemo da ostanemo ceo život zavisni od njih. Najzad, najviše ih poštujemo kao zreli hrišćani, kao oni koji "rastu i sazrevaju" po Božijoj blagodati. Ponekad to znači da svojima kažemo odlučno ne. Kada se Isus sa roditeljima vratio u Nazaret, sve je bilo po starom. Ali, više ništa nije bilo isto. Pravila su se promenila. Isus je bio Božiji Sin, potpuno slobodan da voli i sluša svoje, sve do dana kada će početi njegova velika služba.
Da li smo mi kao sinovi i kćeri Božije pronašli svoju slobodu? Da li smo prihvaćeni od nebeskog roditelja, od nebeskog Oca? Ne treba li nam svima - i roditeljima i deci - njegova reč blagodati o tome?
Pitanja za razmišljanje
1. Zašto autor smatra da je Isus svoje priče govorio mnogo puta? Menja li to vaše shvatanje o njima?
2. Imate li neka pitanja o Isusovim "nepoznatim godinama"?
3. Kakva veza postoji između priča o proroku Samuilu i Gospodu dok su još obojica bili dečaci?
4. Zašto je toliko važno za nas to što je Isus bio pravi čovek?
5. Kako je Marija reagovala kada je konačno pronašla svog sina u hramu? Da li je to bilo prestrogo ili sasvim razumljivo?
6. Šta je za autora "prihvatanje od nebeskog Oca"?
