5. Bogu niko nije prestar
- Simeon vođen Duhom Svetim dolazi u hram.
"A kada je, po Mojsijevom zakonu, trebalo da se izvrši obred očišćenja, Marija i Josif tom prilikom dođu sa de- tetom u Jerusalim da ga posvete Gospodu, jer u zakonu Gospodnjem piše: "Neka se svako prvorođeno muško dete posveti Gospodu" - i da po Zakonu Gospodnjem prinesu žrtvu za očišćenje: dve grlice ili dva golubića.
U Jerusalimu je tada živeo neki čovek po imenu Simeon. On je bio pravedan i pobožan čovek, koji je očekivao da nastupi vreme utehe za izrailjski narod. Duh Sveti je bio sa njim i on mu je objavio da neće umreti pre no što vidi Izabranika Gospodnjeg. Vođen Duhom, došao je u hram. Kada su roditelji uneli dete Isusa u hram da učine sa njim što Zakon nalaže, Simeon ga uze u naručje i poče da slavi Gospoda: 'Sada puštaš, moj Gospodaru, svoga slugu da u miru ode; tvoja reč je tako ispunjena, jer sam tvoje video spasenje što pripravi za sve narode: svetlost tvoju da prosvetli narode, slavu tvome narodu Izrailju.'
Isusovi otac i majka su bili zadivljeni onim što je bilo rečeno za njega. Tada je Simeon blagoslovio i njih dvoje i rekao Mariji: 'Evo, Bog je izabrao ovo dete da mnoge od Izrailja obori i mnoge da podigne. On će biti znak onima koji će govoriti protiv njega, da se otkriju misli mnogih. A tebi samoj će tuga kao mač probosti srce.'
A bila je tu i jedna veoma stara proročica, po imenu Ana, Fanuilova kćerka, iz Asirovog plemena. Bila je u braku samo sedam godina, a sada je kao udovica imala osamdeset i četiri godina. Ona nikad nije napuštala hram. Danonoćno je služila Bogu uz post i molitvu. I ona je došla u isti čas i počela da slavi Boga i da govori o Isusu svima koji su očekivali da Bog izbavi Jerusalim.
Kada su Josif i Marija obavili sve što Zakon nalaže, vratili su se u Galileju, u svoj grad Nazaret. A dete je raslo i sazrevalo, puneći se mudrošću, i Božja milost je bila nad njim." (Lk. 2,22-39)
U Vitlejemu - gradu Josifove davidovske loze - poreska služba je upisala tri nova imena: Josif, Marija i Isus. Mesija se ovde rodio.
A sada se sveta porodica vratila u Nazaret. Otac porodice se vratio svom zanatu. Marija je odgajala svoje čedo učeći se majčinstvu od starijih žena, kao i sve mlade majke onog vremena.
Osmog dana po rođenju odneli su svoga sina na obrezanje u hram. Poput svih muškaraca i Isus će dobiti vidljivi znak pripadništva zavetnom narodu. Obred je bio ispunjen čitanjam svetih tekstova, molitvama, uvežbanim pokretom posvećenog sečiva, tankim mlazom krvi i plačom bebe. Svi prisutni su odobravanjem propratili ritual. Dete je i formalno dobilo ime - Ješua ben Josif - Isus, sin od Josifa, iz doma i plemena Davidovog. Zamišljam porodicu kako napušta hram. Možda im neko od prijatelja prilazi, stavlja Josifu ruku na rame i s osmehom kaže: "Neka bude dobar stolar, kao njegov otac, neka njegov dom jednom iskaže dobrodošlicu Mesiji"!
Evanđelist Luka nam pažljivo oslikava Josifa i Mariju kao pobožne Jevreje koji ispunjavaju Zakon u svemu. U ovoj priči pet puta srećemo izraz - "po Mojsijevom zakonu" (Lk. 2,22-24; Lk. 2,27; Lk. 2,39).
Spasiteljev život je formiran u jednostavnom radničkom domu tadašnje jevrejske kulture. Isus je zadojen verom svoga naroda kao i mlekom svoje majke. Svet i predstave Svetog pisma su izgradili njegov misaoni svet. Nikada ne smemo da podcenimo snagu običnog pobožnog doma. U njemu je snaga duhovnog nasleđa koje traje.
Dr Luis Smedes (Lewis Smedes), nekadašnji profesor teologije na Fuleru, ovako svedoči o sili svoje pozadine:
"Mogu li da vam kažem zašto sam vernik? Iz dobrih razloga, premda svi oni i nisu baš tako veliki. Naime, ja potičem iz porodice vernika. Verujem zato što sam odrastao u njoj. Nema u tome nikakvih mojih zasluga. Ne znam šta bi bilo sa mnom da sam se rodio u Mandžuriji, u nekom kineskom domu. Jednostavno, ne znam. Znam samo da sam vođen ka veri u Božijoj ljubavi u isto vreme kada sam učio da držim kašiku. Vera je bila u žiži mog doma. Ruku na srce, tada nije bilo mnogo drugog posla. Dok su druga deca na veronauci pevala - 'Da moj Isus ljubi me, znam iz svoje Biblije' - ja sam pevao - 'Da moj Isus ljubi me, znam jer mama uči me'.
Znam da nisam usamljen u ovome. Jednom prilikom je neki novinar upitao čuvenog švajcarskog teologa, Karla Barta (Karl Barth), pred kraj njegove karijere: 'Gospodine, napisali ste velika dela o Bogu. Kako znate da je sve to istina?' Bart se nasmešio: 'Znam, majka mi je tako rekla!' Porodice su Božija najbolja misijska društva."
Volim da naglasim ovu istinu roditeljima koji krštavaju svoje dete. Kažem im da su oni ti koji su učitelji vere svojih potomaka. To nije ni pastor, ni veroučitelj, ni omladinski vođa. Nije mi lako da ih gledam kada na ove reči počnu da se meškolje, jer to odmah proziva njihovu duhovnu zrelost. Ali, ne želim da im olakšam muke jasnog samosagledavanja. Zavet krštenja im jasno kaže: "Hoćete li da odgajate svoje dete u Hristovoj svetoj crkvi svojom poukom i svojim primerom - kako bi ono bilo vođeno da samo za sebe prihvati Božiju blagodat - da javno ispovedate svoju veru i živite hrišćanski život". Naglasak je na roditeljskoj saglasnosti da će govoriti o Bogu u svom domu, da će biti primer vernosti baš kao Josif i Marija.
Kada se mladi bračni parovi odvaže na život vere pred svojom decom, tada se pokreću duhovne sile koje utiču čak i na još nerođene naraštaje. Tako se stvara pravo nasledstvo. Šta mi ostavljamo svojim potomcima? Razmislimo o ovoj priči iz XVIII veka.
Maks Džaks (Mah Jukes) je živeo u Nju Jorku. Nije verovao u Hrista i hrišćansko obrazovanje. Nije dozvoljavao da mu deca odlaze u crkvu čak i kada su ga molila. Imao je 1026 potomaka. 300 njih je otišlo u zatvor u proseku sa 13 godina; 190 ih se prostituisalo; 680 se odalo alkoholu. Njegova porodica je zbog svega toga koštala državu 420.000 dolara. Ničim nisu zadužili društvo.
Džonatan Edvards (Jonatan Edwards) je živeo u isto vreme u istom mestu. Voleo je Gospoda i vodio svake nedelje svoju decu u crkvu. Služio je Gospodu svim što je imao. Imao je 929 potomaka. 430 je bilo u duhovnoj službi; 86 njih su postali fakultetski profesori; 13 su bili predsednici univerziteta; 75 je napisalo odlične knjige; 7 je izabrano u državni Kongres. Jedan je bio podpredsednik SAD. Njegova porodica nije ni za cent oštetila društvo. Zadužili su naraštaje nemerljivim blagom koje se i danas gomila.
Znate, kad god me mrzi da vežem pojas u automobilu, kažem sebi - mojoj deci je potreban otac! To me motiviše. Šta činimo svojoj deci kad god popustimo kušnjama da se ne molimo pre jela, da ne idemo nedeljom ujutro u crkvu, da ne čitamo Sveto pismo svaki dan, da ne živimo moralnim životom, da se ne kajemo kada nam Bog ukaže na grehe? Činimo isto što i pomenuti Maks Džaks svojoj deci. Ponekad pitam roditelje - da li bi voleli da vas se praunuci i čukununuci sećaju kao čoveka, kao žene koji/koja im je ostavila predivno duhovno nasleđe?
Vera u Hrista koju imamo nije tek nešto što nas vodi u nebo kad umremo. Ona vredi i za decu dece naše dece. Naše navike su naša zaostavština. Kao pastor često čujem - otac mi je bio pijandura. Majka mi se udavala četiri puta. Nikada nismo kao deca išli u crkvu! I mi se još čudimo zašto je takvim ljudima teško da se srede i obuzdaju svoj život. Istorija života im je dala loš pravac. Treba im ogromna duhovna energija da bi to promenili. O, kako volim osmeh na njihovim licima kada im kažem - u Isusu Hristu možete da započnete sa novim nasleđem!
Duhovni život svete porodice
Marija i Josif svakako nisu mogli da znaju šta će sve da se dogodi sa njihovim sinom. Ovde ih vidimo da su poslušni u svojoj pobožnosti. Njihov život pripada Gospodu. Luka naglašava značaj i ulogu Gospodnje porodice, pre nego počne sa opisom Isusove javne službe (Lk. 3). Ovakvo nasleđe je neizostavna pozadina njegove bezgrešnosti. Koliko više je to potrebno našim malim plačljivim paganima koje iz porodilišta donosimo u svoje domove!
Nije bilo lako ni tada ljudima poput Marije i Josifa da budu poslušni Mojsijevom zakonu. Koštalo je to i snage i vremena i sredstava. Mesec dana nakon obrezanja vidimo ih ponovo u Jerusalimu, kako učestvuju u dve ceremonije: (1) porodiljino očišćenje; (2) otkupljenje prvorođenca. Hajde da zamislimo put od 120 kilometara u najboljem slučaju na magarcu! I to sve sa bebom od šest sedmica. S puta na put, rekli bi! Ali, Marija i Josif su predani Bogu i svetoj tradiciji Izraela. Poslušnost nikada nije jeftina. Ona zahteva izostajanje s posla, zaustavljanje priliva zarade, troškove putovanja. Ali, dužnost nije bila bauk za ovaj mladi bračni par. Predivna slika - mladi ljudi započinju svoj brak sa prinovom u žaru predanja i ne mareći za napore i troškove!
Luka nam indirektno kazuje da nisu imali mnogo novca. Uobičajena žrtva za ritual očišćenja je bila jagnje. Ipak, predviđeno je da siromašniji mogu umesto toga da prinesu par grlica (st. 24). Drugim rečima, Isus nije nosio neke svečane krpice na sebi tom prilikom.
Mislim da je vrlo značajno to što su uopšte uspeli da plate sebi put. Ali, kao Jevreji bili su odani zahtevima Pisma. Vredelo je. U poslušnosti doživljavaju nekoliko božanskih momenata.
Takav je hrišćanski život. Uradi svoje! Budi tamo gde treba da budeš. Gospod ima iznenađenje za tebe, uverićeš se. Zanemari svoje dužnosti i on će ti se činiti veoma dalekim. Bog nema obavezu da nas vodi ako smo mi neposlušni prema svojim obavezama. To ne znači da svojom poslušnošću zarađujemo blagodat. Ne, ali nam poslušnost daje kapacitet da primimo tu blagodat. Život u poslušnosti je ruka otvorena za Boga.
Božije vreme za proroka Simeona (st. 25-35)
Doktrina providnosti je ukorenjena u uverenju da Bog - koji je gospodar istorije - zajedno sa pristankom naše slobodne volje, može sve da vodi ka svojim ciljevima. Pojam providnosti je pomalo uštogljen, pa se radije služim slikom Božijeg vremena. To je ideja koja nije nužno vezana za božansko vođstvo u svakom minutu našeg života, već ističe njegovo delovanje u ključnim trenucima promena. Vredno je da se zamislimo nad ovim. Znate, čovek jednim dodirom digitalnog prekidača upravlja satelitima i čudima tehnike - zar je Gospodu teško da se umeša i načini prekretnicu u našem životu? Često to doživljavam kao genijalnu božansku kreativnost. Kad god u molitvi priđem svojim obavezama, Bog pravi raskrsnice u mom životu i daje mi uvid u ono što radi. Verujte mi, često se od srca smejem!
Sveta porodica je doživela ovo vreme, ovu raskrsnicu kada je u hramskom dvorištu prinosila žrtvu za svog prvorođenca. Nisu znali da je Duh Sveti u ovaj događaj vodio Simeona i Anu - dva izuzetna lika. Gospod hoće i može da u pravo vreme ukrsti naše puteve sa putevima pravih ljudi. Dakle, prvo poslušnost a onda vođstvo, onda Božije vreme. To je provereni model. Držimo svoje crkvene zavete. Molimo se. Žrtvujmo. Čitajmo Božiju Reč. Ispovedajmo svoje grehe. Uzimajmo Večeru Gospodnju. Živimo moralno. Delujmo pravedno. Iskažimo milosrđe siromasima. Ispunjavajmo svoje dužnosti i Gospod će da se pobrine, da uputi prave ljude na naše puteve. Ti ljudi će nas oduševiti. Ponavljam - na nama je da budemo poslušni svom delu zaveta. Uđimo kroz vrata poslušnosti i otvoriće nam se još veća vrata mogućnosti. Ovo je dobar način življenja.
Dakle, dvoje mladih ljudi sa bebom u naručju stoje u redu hramskog dvorišta. Čekaju da prinesu žrtvu u žamoru, u atmosferi prepunoj prepoznatljivih mirisa. Dvoje već vrlo starih ljudi, svetaca, ide sigurno prema njima, spontano, ne znajući za susret koji ih čeka. Bilo je to božansko vreme, božansko ukrštanje. Mislim da je to bio čas na koji je Bog Otac veoma dugo čekao.
U stihovima 25 do 27 čitamo o Simeonu. Čak četiri puta nam evanđelist Luka ističe da je sve bilo u rukama Duha Svetog.
1. Simeon je bio pun Duha. Ta punina je bila njegova svakodnevica. "Duh Sveti je bio sa njim" (st. 25b). Drugim rečima, Duh i Simeon su bili u trajnom zajedništvu.
2. Simeon je prepoznavao glas Duha darom duhovnog znanja. "... i on mu je objavio da neće umreti pre no što vidi Izabranika Gospodnjeg" (st. 26). Ovaj pravednik je jasno čuo lično obećanje Duha. Kao da mu je rečeno: "Simeone, odaću ti tajnu: Videćeš Mesiju pre nego umreš". O, pa to je prava stvar!
3. Simeon je vođen Duhom stigao u pravi čas. "Vođen Duhom, došao je u hram" (st. 27). Poslušno je pratio i najmanji mig Duha. I onda...
4. Simeon je po Duhu proročkom reči obavestio Mariju o sudbini njenog sina. "Evo, Bog je izabrao ovo dete da mnoge od Izrailja obori i mnoge da podigne" (st. 34b)
Ovde jasno uočavamo četiri aspekta delovanja Duha Svetog: (1) trajno zajedništvo; (2) posebna objava; (3) praktično vođstvo; (4) vremenski precizno proroštvo. Simeon je pravi Božiji tajni agent.
Zar nije predivno da ovako jasno vidimo jednog starca koji poznaje Boga i trajno živi u sili Duha.Simeon je stopljen sa Pismom. Njegove molitve su bile delovi knjige proroka Isaije. On je harizmata u pravom svetopisamskom značenju tog pojma. Poznavao je Boga; doživeo je da ga jasni glas Duha Svetog vodi (To je uvek u skladu sa širim kontekstom svetopisamskog otkrivenja).
Gospod i danas ima ovakve ljude u svojoj crkvi. Služba proroštva se obnavlja u naše vreme. Poslednjih godina doživeo sam nekoliko takvih objava. To mi je pokazalo da nisam samo jedan od mnogih pred Bogom. On zna moje ime. Ja nisam samo njegov radnik već i njegov sin.
Božansko Iznenađenje
Događaj sa Simeonom nam ponavlja istu istinu: Kada smo poslušni onome što znamo iz Božije Reči; kada izvršavamo svoje dužnosti vere, s vremena na vreme možemo da očekujemo Božija iznenađenja. To može da bude proroštvo, san ili neki duhovni dar. Rekli smo da su Marija i Josif činili ono što se očekuje od jedne dobre jevrejske porodice. U kontekstu njihove poslušnosti verskim propisima, Bog ukršta njihove puteve sa starim prorokom, čovekom punim njegovog Duha.
Niko nema pravo da očekuje posebno vođstvo ako ne mari za opšte Božije vođstvo koje nalazi u Svetom pismu. Da li u našim crkvama ima malo osećanja za Gospodnje neposredno prisustvo i njegovo silno delovanje? Ako je tako, onda moramo da se vratimo svojim "religioznm dužnostima" koje su jasno objavljene - molitvi, žrtvovanju, bogosluženjima, posećivanjima. To su zaveti na koje smo se kao članovi metodističke crkve obavezali. Tek tada Bog može da izlije svog Duha na nas.
Zamišljamo kako Simeon prilazi mladim roditeljima i širi ruke. Licem k licu sa bebom Mesijom iz njega provaljuje slavopoj. Bog je ispunio obećanje koje mu je dao! "Sada puštaš, moj Gospodaru, svoga slugu da u miru ode; tvoja reč je tako ispunjena, jer sam tvoje video spasenje što pripravi za sve narode".
Nije li zapanjujuće i predivno da je stari pravednik u majušnoj bebi video Spasitelja čija će vest da obuhvati ceo svet? A sve to mnogo pred nego će sam Isus dati svojima zapovest Velikog poslanja - "Idite u sav svet i učite sve narode mojim učenicima"!? Očigledna je istina da smo i mi, kao deo crkve neznabožačkih obraćenika, ispunjenje životne Simeonove molitve. Isus je poslan za sve ljude.
Ova istina je poverena svim njegovim sledbenicima. Naša je dužnost da drugima kažemo o Isusu. Svaki čovek, žena i dete treba da čuju o Spasitelju.
Josif i Marija su sa čuđenjem posmatrali šta se događa (vidi st. 33). Bili su iskreno zapanjeni. Uveren sam da su shvatili da je reč o Božijem času. I mi se čudimo kada doživimo kako se bez najave neka viša, nedokučiva dimenzija ukrsti sa našom svakodnevicom.
Simeon je poslušno uradio ono što mu je rečeno. Blagoslovio je roditelje i preneo Mariji posebnu objavu. Najavio joj je veliku bol. Doživeće zebnju i zbunjenost. Njen sin neće osnovati svoju porodicu. On je došao da stvori duhovnu porodicu onih koji će biti poslušni Božijoj Reči. "On će biti znak... da se otkriju misli mnogih. A tebi samoj će tuga kao mač probosti srce." (st. 35).
Isus dosledno deli kosmos. I njegova majka će morati da pred Bogom prođe kroz proces obelodanjivanja motiva srca i vrednosti. Ni Marija nije izuzeta od visoke cene učeništva. Otkriće sve ono što i drugi učenici: I naše najcrnje misli su kao dan na božanskom svetlu. I naše srce treba da bude probodeno. Isus jeste njen sin ali neće biti pod njenom kontrolom. Njegov odnos sa nebeskim Ocem prevazilazi sve krvne i rodbinske odnose.
Božije vreme za Anu evanđelistu (st. 36-38)
Treba naglasiti i ovo: Simeunova harizmatska služba je uravnotežena Aninom evangelističkom službom. Luka očigledno uživa da nam oslikava ljude koji u potpunosti sarađuju sa Bogom. I Ana je poput Simeona biser Izraela. Bog ju je kao udovicu upotrebio na način koji bi joj bio nemoguć da je bila udata žena. I ona je bila počašćena božanskim časom susreta sa Spasiteljem. "I ona je došla u isti čas i počela da slavi Boga i da govori o Isusu svima koji su očekivali da Bog izbavi Jerusalim" (st. 38).
Ana je propovedala na sav glas u hramskom dvorištvu! Luka je tu jasan. On nam u slici dvoje staraca govori nešto važno o istrajnoj vernosti: Ne odustajte nikad! Ne odustajte ni u 55., ni u 62. ili 65. godini života. Tek tada mogu da se dogode najvažniji događaji vašeg života. I vama smrt voljenog supružnika može da pruži novi poziv da služite Gospodu! Tako je bilo sa ovom ženom. Osma decenija života joj nije smetala da bude vrlo blizu svog Boga. Tim Staford (Tim Stafford) je napisao:
Amerikanci su duhovno bolesni zbog svog pogrešnog pogleda na život. Oni žive po principu kretanja crkvenog zvona. Idu gore, gore, gore, sve dok oko svoje pedesete "ne odzvone svoje", a onda se vraćaju dole i - umiru. Ali Sveto pismo nas uči da hrišćani idu gore, gore, gore - u nebo. Ono je naš cilj - cilj koji nam određuje kako ćemo da dođemo do njega.
Kada se dr Pol Brand (Paul Brand), priznati hirurg i misionar preselio u novosagrađeni starački dom, zamolili su ga da kaže nešto na samoj svečanosti otvaranja. Njegove se reči i danas pamte. Rekao je:
Sećam se vremena kada sam bio u zenitu fizičke snage. Imao sam 27 godina i tek sam završio svoje studije medicine. Planinario sam s prijateljima satima dok nismo stigli na vrh planine. Neki od njih su rekli da su postigli sve u životu. Ništa im više ne treba.
Sećam se svoje 57. godine, Bio sam na vrhuncu svojih umnih sposobnosti. Te sam godine izveo jedan hirurški zahvat koji je unapredio mnogo toga. Svo moje obrazovanje i iskustvo je bilo sadržano u toj operaciji. Znam mnoge koji su sa sličnim dostignućem završili svoju karijeru.
Sada sam prešao osamdesetu. Osećam da se bližim svom duhovnom vrhuncu. Sve što sam tražio svih ovih godine bilo je da postanem čovek koji u sebi spaja mudrost, ljubaznost, ljubav, radost i mir. Sada, kada sam na tom vrhu, ne samo da ne mislim da sam završio svoje, već da moj život tek sada počinje.
U našoj kulturi se 65. godina smatra granicom iza koje čovek treba da ide u penziju. Ukoliko nemate duhovni sadržaj, godine koje slede biće vam ispunjene dosadom, banalnostima, a vrlo često depresijom i očajavanjem. Nema više starog posla. Deca idu svojim putem. Prijatelji su daleko. Ništa više nema smisla. Kako dalje? Ako hodamo s Bogom - kako reče dr Brand - te godine života mogu da budu naš najbogatiji i najdelotvorniji period, godine velikih duhovnih dubina i sveže pronicljivosti.
Božiji pogled
Duhovna pronicljivost je dar sagledavanja stvarnosti Božijim očima. Sveti Simeon i sveta Ana su nam pravi primer u tome. Najbolji dani njihovih života nikada nisu prestali. Pripremajući se ceo život bili su i ostali osetljivi na vođstvo Duha Svetoga. Mogli su da u masi ljudi prepoznaju Mesiju. Ali ne zato što je oko Isusa lebdeo nekakav oreol, oblak nebeske svetlosti, već zato što je u njima prebivala ta svetlost. Božiji Duh u Isusu bio je u vezi sa Božijim Duhom u njima. Videli su ono što drugi nisu mogli da vide.
Simeon i Ana su dugo prebivali u bliskom zajedništvu sa Bogom. Simeon je bio "pravedan i pobožan čovek, koji je očekivao da nastupi vreme utehe za izrailjski narod". Ana je imala duboko zajedništvo s Bogom kroz molitvu i post, nešto što je drugima bilo sasvim nepoznato. Koliko je samo ljudi toga dana prošlo pored svete porodice. Ali, ovo dvoje starih svetaca - predstavnici tada najboljeg u Izraelu - prepoznali su ih Božijim pogledom. Ovakav nivo duhovnosti ne možemo da dobijemo ako se hranimo duhovnom "brzom hranom".
Ponekad pitam ljude tokom duhovnih savetovanja - ako tako lako negujete svoju spoljašnjost, zašto se i prema unutrašnjosti ne ophodite na isti način? Lako je izgraditi spoljašnjost. Za to nam je potrebno nešto novca, lepog odela, komocije. Ali, šta je sa suštinom? Ne postoji "piling" i "lifting" za dušu. Niko ne može da živi samo od molitava drugih ili nekih brzopoteznih duhovnih intervencija, kada ga spopadnu bolesti površnosti duhovne ishrane. Ne postoje "inplanti" istine Pisma koje bi neko i nekako mogao da usadi u naš um. Niko ne može da produbi našu duhovnost i izgradi nam vrline, koje se kao biseri stvaraju jedino u vernom učeništvu. Karakter može da se izgubi u trenu, ali se mukotrpno gradi vremenom, baš kao što se biser lagano oblikuje u školjki. Danas postajemo ono što ćemo sutra da budemo. Kakva osoba vi želite da postanete?
Simeon i Ana su nam primeri kakve osobe Bog može da izgradi kroz život. U njima vidimo bogatstvo koje Bog slaže u duše koje su mu otvorene, bogatstvo koje je upotrebljivo za crkvu i ohrabrujuće za mlade naraštaje.
Bog je za svetu porodicu brižljivo pripremio ove hramske događaje. Dvoje tinejdžera - Marija od nekih četrnaest godina, i Josif tek nešto stariji - susreću dvoje starih svetaca i njihova proroštva. Bog je i jedne i druge vodio u međusobni susret.
Napredak medicine nam je omogućio da uglavnom živimo duže od svojih roditelja. Ali, da li ćemo u tim godinama samo da trošimo vazduh oko sebe ili ćemo - poput Simeona i Ane - da slušamo istog Boga i verno mu služimo? Hoćemo li da ispunimo božansku misiju koja nam je namenjena? Hoćemo li da propovedamo Hrista i tako blagosiljamo svoje porodice?
Bog je poslodavac koji nas nikada ne šalje u penziju. Nikada nije kasno da se odazovemo njegovom pozivu. Nikada nije kasno da nas Duh Sveti dubinski menja, da nas preobražava. Za Gospoda nikada nije kasno da hodamo u njegovoj blizini. Ako je mogao u poznim godinama da upotrebi Anu, i Simeona pred samu smrt, može i vas da upotrebi. Ne dozvolimo sebi da nas penzija penzioniše! Tražimo od Gospoda nove službe. Odvažimo se na nove duhovne zadatke. Mislim da bi protestanti trebali da imaju monaški red zvani Red Ane i Simeona. U njemu bi mogli da budu penzioneri, udovci i udovice koji sebe daju misiji gde god da su - i u svojoj i u stranoj zemlji!
Kada je Vinston Čerčil (Winston Churchill) preuzeo mesto premijera po drugi put, krajem 1951. god., mnogi su kritikovali njegove godine. Godinu dana kasnije, kada je napunio 78 leta, neki novinar je insistirao da mu odgovori na pitanje kada će u penziju. Čerčil mu je promumlao: "Neću sve dok mi nije lošije nego sada i dok mojoj zemlji nije bolje nego sada".
Koliko više bi mi, kao Hristovi sledbenici trebali da imamo ovakve misli, ovakav stav posvećenja. Nema penzije u hrišćanskom učeništvu. Gospod može da nas upotrebi u bilo kom životnom dobu.
Naša je budućnost u Bogu
Volim Lukin način pripovedanja ovog posle božićnog događaja. Nema više anđela, nema više proroka i božanskih iznenađenja. Tu su samo Marija i Josif - bogougodni jevrejski roditelji - na putu povratka iz prestonice u Nazaret. Vraćaju se svakodnevici, porodičnim i bračnim obavezama, podizanju sina, strpljivom i vernom iščekivanju da se proroštva obistine.
Nećemo čuti ništa o njima u narednih dvanaest godina. Živeće običan život. Čujem Josifa kako govori: "Sine, ovo je dleto, ovo je bat. Dok ti pokazujem kako se koriste, pričaću ti o nečemu čega se ne sećaš. Imao si samo šest nedelja. Nosili smo te u hram i tamo sreli jednog starca i staricu, Simeona i Anu. Rekli su nam divne stvari o tebi... Isuse, tvoja budućnost je u Božijim rukama".
"Da, oče" - odgovara mu sin.
I naša je budućnost u Hristovoj budućnosti. Štaviše, ceo kosmos očekuje Božije pomilovanje. Sve što mu se ne pokori biće skršeno. Zato nikada ne podcenjujmo ono što Bog radi - i što želi da uradi - u mladim parovima, u starcima, udovicama, u onima koji očekuju vođstvo Duha Svetoga, u bilo kome ko se odvaži da posluša Sveto pismo i da izvrši zahteve vere.
Pitanja za razmišljanje
1. Zašto je evanđelisti tako važno da naglasi kako su Josif i Marija sa Isusom učinili onako "kako piše u zakonu Gospodnjem"?
2. Pisac Luis Smedes (Lewis Smedes) kaže: "Porodice su Božija najbolja misijska društva". Šta to znači? Slažete li se sa tim?
3. Šta je za autora "božansko vreme", "božansko raskršće"? Da li ste to nekada doživeli?
4. Šta je Anina uloga u ovom događaju?
5. Kako se po vašem mišljenju Marija osećala kada je čula Simeonovo proroštvo?
6. Šta nas ovaj susret u hramu uči o vrednosti mladosti (Josif i Marija) i starosti (Simeon i Ana)?
