Naslovna » U Hristu » Knjige » Marija » ....

4. Zloverje u veri

Fil Treilkil
- Nije kukavičluk pobeći pred silom zla.
Baš to je Bog zapovedio Josifu.


"Kada su mudraci otišli, anđeo Gospodnji se ukaza Josifu u snu i reče mu: "Spremi se, uzmi dete sa majkom njegovom i beži u Egipat. Budi tamo dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga ubije.

Josif se spremi, uze dete sa njegovom majkom i po noći ode u Egipat. Tamo je boravio sve dok Irod nije umro, da bi se ispunilo što je Gospod rekao preko proroka: 'Iz Egipta pozvah Sina svoga.'

Kad je Irod video da su ga mudraci nadmudrili, žestoko se razbesneo i naredio da se u Vitlejemu i okolini pobiju sva deca od dve godine i niže. Tada se ispunilo ono što je rekao prorok Jeremija: 'U Rami se glas čuje, jecaj i lelek glasni: to Rahila za decom svojom nariče, i neće da se uteši, jer njih više nema.'

Kad je Irod umro, anđeo Gospodnji ukaza se Josifu u snu u Egiptu, rekavši mu: "Spremi se, uzmi dete i njegovu majku i pođi u izrailjsku zemlju, jer su pomrli oni koji su tražili da se dete ubije." Josif se spremi, uzme dete i njegovu majku pa se vrati u izrailjsku zemlju. Međutim, kada je čuo da Judejom vlada Arhelaj mesto svog oca, uplašio se da ide tamo, ali je u snu bio upućen da ide u Galilejsku oblast.

Otišao je tamo i nastanio se u gradu koji se zove Nazaret. Tako se ispunilo ono što su proroci rekli: 'Nazvaće ga Nazarećaninom.'"
(Mt. 2,13-23)

Sa blagim osmehom na licu jedan psiholog reče da je Nil za Egipat mnogo više od reke ("de-Nile" i "denial", tj. "Nil" i "poricanje", igra reči na eng., op. prev.). Poricanje nije isto što i neznanje. Neznanje je neznanje a poricanje je znanje o istini, ali i svesno odbacivanje te istine. Neznanje je naivno a poricanje se skriva u senci. Poricanje je neizbežna psihološka odbrana, dar Božije dobrote, sposobnost da se izborimo sa stvarima koje su preko naših moći. Ovo je delimično tačno kod dece. Ona imaju moć da skoro instiktivno odbiju neke stvari. Igraju se i dalje kao da se ništa ružno nije dogodilo. Poricanje je dogovor sa samim sobom da ćemo o nečemu kasnije da razmišljamo, a možda ni tada. Ali, istina nam dolazi, vraća se i kroz snove, nesmotreni govor, čak i kroz oblike zavisnosti, kroz ljude i okolnosti kojih se bojimo i koje izbegavamo. Da, živimo u senci. To nam je jedina sigurnost dok nas milost Gospodnja ne privuče bliže k sebi, bliže svetlu.

Hrišćani drugačije žive. Mi napredujemo samo kada govorimo istinu u ljubavi, strpljivo i sa sigurnošću. Zato su male prijateljske grupe hrišćana toliko lekovite za mnoge ljude. Zato mnogi nalaze pomoć u poverljivosti hrišćanskog savetovanja. Naša smežurana duša može da se raširi, da primi i da mnogo ljubavi. Takvim smo stvoreni. Nema istine s kojom ne možemo da se suočimo u Hristovom svetlu, u zajedništvu crkve i mnogostrukim izlivima blagodati. To obećanje imamo u 1. Jovanovoj 1,7: "Ako živimo u svetlosti kao što je sam Bog u svetlosti, tada imamo zajedništvo jedan sa drugim, i krv njegovog Sina Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha".

Hrišćanska vera govori o istini sa velikim "I", o stvarnosti sa velikim "S". Gde god da ima imalo poricanja tu nema punine hrišćanstva. Tamo gde se izbegavaju teška pitanja takođe nema punine hrišćanstva. Po ljubavi i blagodati Božijoj imamo hrabrosti da prestanemo da lažemo sami sebe, da dozvolimo Bogu da nas vodi u čvrstinu zrelosti. Učimo kako da se nosimo i sa najboljim i sa najgorim u sebi, u drugima i u našem predivnom, ali duboko oštećenom svetu. Na taj način raste naše pouzdanje u Boga. Postajemo snažniji, verniji i daleko mudriji. Veći broj nas stavlja se Bogu na raspolaganje. Znate, svetac nije onaj koji nema grehe i slabosti već onaj u koga je najdublje prodrlo svetlo. To su bogougodni ljudi koji su u isto vreme i zabavni i opasni - zabavni, jer su puni ljubavi; opasni, zato što sva naša poricanja i skrivene stvari postaju vidljive u njihovom prisustvu.

Ako pitate šta to crkva našeg vremena poriče, moje je mišljenje da je to stvarnost greha i zla. Zar verujemo u naivnu teoriju savremenog napretka, da stvari oko nas idu na bolje? Zar verujemo da zahvaljujući ljudskim naporima sve ide ka Božijem carstvu? Ako tako verujemo onda poričemo srž istina u koje verujemo. Poričemo istinu ako tvrdimo kako smo oslobođeni od greha i zla. Poričemo istinu ako tvrdimo kako će naš svet biti uređen neposredno pred Hristov povratak. Druga je stvar ako nas istina o nepopravljivosti sveta plaši. Onda je red da se bolje poučimo. Naš očaj u tom slučaju pokazuje da se uzdamo u pogrešne vrednosti. Naša nada ne sme da bude usidrena u nama samima, već u Bogu. Zato odbacite sve vajne političke programe i slične ideje lažnih duhovnih obnova. Vratite se onome koji vam govori: "Ako se pouzdate u mene, ja ću vas osloboditi". Postoji samo jedan Mesija. Sigurno ćete ga prepoznati po ranama na rukama, nogama i na boku.

Ovo je trezveni hrišćanski realizam: Iako činimo sve da naš svet bude pravedan, dok se Hristos ne vrati - ovde nikada neće biti kako treba. Mi se nadamo blizini dolaska Božijeg carstva koje će da zameni sve sile i svaku vlast ovog sveta.


Izgubljeni raj

Hrišćanstvo tvrdi da je naš svet pokvaren u svojoj biti, na svim svojim nivoima. Dogodila se kataklizma kosmičke veličine. Sile haosa i pobune su oslobođene i u nama i u nevidljivim dimenzijama. Ljudski rod nije izmislio zlo. Zloupotrebljeni smo da greh donosemo na novi nivo savršenstva, ali ga je izmislio neko drugi. Sve se dogodilo pre nas, kada su anđeli imali sposobnost da odlučuju sa svojim darom slobode. Zlo je rođeno pre nas. Pojavilo se pre nego je ljudski rod kročio na scenu. Došlo je spolja i na prevaru probilo našu prirodnu odbranu. Svako od nas je otvoren za zlo kroz neshvatljivu i izopačenu silu zvanu greh. Upravo to vidimo u priči o našim zajedničkim praroditeljima koji su poverovali u laži zmije. Stavili su svoju budućnost u ruke prevaranta jer su mislili da im je Bog skriva.

Zlo je prodrlo u sav svet i do kraja ga kolonizovalo. To je ono što zovemo Padom i izgubljenim rajem. To je razlog zašto se ćelija izrodi u rak; zašto se tektonske ploče ove planete pomeraju izazivajući cunamije i masovna uništenja. Sva tvorevina je u neskladu, poremećena. Mi takođe. Zbog greha nismo u stanju da činimo dobro o kome uporno sanjamo. Ne možemo da se popravimo i postanemo ljudi kakvim bi želeli da postanemo. Zbog greha deca ginu u igri od pijanih vozača. To je razlog nerešivog pitanja bede i siromaštva u celom svetu. Greh nas tera da potrebe za zadovoljstvima vrlo lako pretvorimo u razaračke navike proždrljivosti i nemorala. Zato se rađaju defektna deca, pojavljuju mentalni poremećaji, rasizam, mnoge predrasude. Zato imamo holokaust od abortusa i sukoba među narodima. Zbog greha se porodice svađaju i cepaju jer svih sedam smrtnih greha jesu deo našeg karaktera.

Sva Božija tvorevina je unakažena i izokrenuta razarajućom silom zla i greha. Zloupotrebili smo sve moguće slobode i sada žanjemo sveopšte tragične posledice. Tama našeg sveta je tolika da nam se čini kao da se Bog sakrio, da je nedostupan i da ne mari. Svi smo uvučeni u to - svi smo saučesnici i svi smo krivi - svi ćemo da umremo. U poremećenom svetu je jako teško da pronađemo istinu, jako teško da nađemo dovoljno ljubavi i dobrote. Zbog greha mali broj sebičnih ljudi ima previše dok ogromna većina nema dovoljno ni za preživljavanje. Zato nam trebaju zakoni, prisila vlasti, policija i vojska, inače bi sve jako brzo završilo u haosu. U tom smislu metodisti, po ugledu na ranohrišćansku praksu, daju poseban naglasak zavetu krštenja. Njime pokušavamo da oslovimo ovo složeno pitanje problema čovečanstva. Evo tog odeljka koji pokušava da obuhvati ovu sliku od kosmičkih dimenzija do dimenzija pojedine ličnosti:

U ime cele crkve te pitam: Odričeš li se duhovnih sila pokvarenosti (nevidljivih anđela iznad nas); odbacuješ li zle sile ovog sveta (moralno pokvarenog društva oko nas); i kaješ li se zbog svojih greha (zla u nama, u srcu i duši)?

Problem je iznad nas, oko nas i u nama. Nema mesta gde bi mogli da se sakrijemo od zla. U tome je srž problema našeg sveta i svakog od nas. To je problem koji ne možemo da rešimo. Previše je ukorenjen, prevelik je i predugo traje. Ne pomaže nam znanje i obrazovanje. Vođe nemaju rešenje jer zlo je gorivo koje se stalno dosipa na plamen greha. Zlo je infekcija na rani greha i ljudsko neznanje o sebi pretvara u oholost. Zlo računa na slabosti našeg ogrehovljenog karaktera; pretvara iskušenja u padove i zlodela, a onda nas laže o posledicama po nas i druge. Da, zlo je lažov koji zloupotrebljava ljude a onda ih ubija. To je holokaust gori od Hitlerovog, užas koji nam se svaki dan dešava pred nosem. Prijatelji moji, nešto je opako loše sa našim svetom i to nešto je u nama.

To što još uvek postoji dobro oko nas jeste znak Božije milosti, da se zlo ipak obuzdava i da su posledice greha ograničene. Drugim rečima, stanje sveta i nije toliko katastrofalno kakvo bi moglo da bude. Još uvek nismo sasvim uništili svoju planetu. Godišnja doba se menjaju, ljudi se žene i udaju, deca se rađaju, tu i tamo ima pravde, proroci govore, istina se propoveda, umetnici stvaraju prelepa dela, sila dobra u tvorevini savladava zagađenja i ljudski nemar, Bog deluje u životima onih koji mu se otvaraju.

Ali, kao da delovanje dobra nikada nije sasvim bez kompromisa. Sa ove strane Božijeg carstva imamo tek njegov predukus. Recimo, zahvalni smo što su pogubne posledice cunamija na tlu Šri Lanke sanirane, 2004. god., ali koliko bi sve bilo jeftinije da su izgrađeni sistemi za uzbunjivanje? Znalo se šta se sprema, ali Tajland nije hteo da plaši turiste. Koliko je samo hiljada poginulo zbog sebičnog interesa poslovnih ljudi.

Hrišćani imaju dijagnozu opšteg svetskog problema. Dokument metodističke crkve ovako to beleži. Možda je doktrinarni jezik već zastareo, ali istina iz Svetog pisma nije:

"Nije izvorni greh u tome što sledimo Adama (kako Pelagije uludo govori, tj. problem nije samo u onome šta radimo), već u ogrehovljenosti, u pokvarenosti prirode svakog čoveka; u zlu koje se prenelo na svakoga Adamovog potomka. Dakle, svi smo daleko od izvorne pravednosti; naša je priroda zaražena zlom koje se prenosi." (The Book of Discipline)


Istočno od Edena

Naša sveopšta ljudska priroda nije dobra sama po sebi i zlo nam nije tek povremena slabost. To je savremana laž optimizma. Adam je bio u tim okolnostima. Mi nismo. U nama su neizrecive vrednosti ali ne i dobro koje prebiva u suštinskom smislu. Dobro u nama nikada nije sasvim čisto. Rađamo rđave plodove života jer nam je koren rđav; naša priroda je sasvim izopačena slika svoje prvobitne zamisli. Baš kako i kažemo u doktrini: "... pokvarena je priroda svakog čoveka (i žene)...". Svi smo rođeni u jednoj dalekoj zemlji i zaraženi smo virusom bogoborstva još u začeću. Ili kako kaže dalje doktrina: "... srž naše prirode je zaražena grehom i ta zaraza traje". Grdno se varaju oni koji ovo nazivaju pesimizmom. To je ogoljeni realizam, stvarnost koju svakodnevno srećemo u svakoj vesti televizije i na svakoj stranici novina. Uostalom, zavirite samo u svoje srce.

U TV programu "60 minuta", mrzovoljni je voditelj Endi Runi (Andu Rooneu) izjavio kako su hrišćanska uverenja stvar "manjka obrazovanja". Navodno "oni nisu bili izloženi onome što svet nudi".20 Mislim da je ovaj čovek taj koji je neobavešten. O, vidimo mi dobro šta ovaj svet nudi. Već dve hiljade godina nam genijani umovi zapadne civilizacije nude mnogo toga. I to mnogo nije ništa tako posebno. Naime, hrišćani imaju bolje razumevanje suštinskih stvari. U prvom redu istine o grehu.

Vera crkve u izvorni greh nije poziv na ljudsko samopoboljšanje. Mi smo okrenuti tami a ne svetlu. Koliko god da se svet trudi, uvek strada od zla pohlepe, ponosa, ubistva. Niko nije oslobođen od potrebe da spasenjem u Isusu Hristu. Samo on može svakome da bude Spasitelj. On je potpuni čovek, ali bez zaraze greha u sebi (drugačiji od svih naših zamišljenih ideala), onaj koji vidi svako zlo jasno u svakom trenutku. Znam da ovo i nije neka lepa slika. Ali, zato i govorimo da nam je potreban Spasitelj. Ako je dijagnoza sveopšte povarenosti u grehu toliko ozbiljna, onda i lek mora da bude vrlo ozbiljan. Aspirin leči glavobolju; rana faza raka se leči zračenjem i hemo-terapijom, operacijama. Ali, svako omalovažavanje ozbiljnosti našeg duhovnog stanja jeste ruganje smrti Isusa Hrista na krstu. Svima nam treba novo srce a ne tek malo savetovanja. Potrebno nam je preoblikovanje a ne lickanje spoljašnjosti. Izgubljeni smo. Slepi smo. Živimo na samom duhovnom ratištu. Neko mora da nas spasi i pokaže put izbavljenja.

Moramo da razumemo istinu izvorne čovekove grešnosti kako bi mogli da razumemo odeljak pred nama. Postoji jedna ružna senka nad Božićnim događajem. Zbog Isusovog rođenja neka su deca umrla. On je primio darove a oni smrt vojničkog mača. Isusov dolazak je zatalasao novo nasilje. Zlo je podivljalo pre nego je rekao prvu reč, napravio prvi korak; zlo koje ga je i prikovalo na krst.

U Isusovom životu na jedinstven način vidimo koliko je strašan mrak u kome svet počiva, koliko je zlo moćan uljez. Kada je svetlost zasvetlila, tama je pokuljala u želji da ga obuzme i ugasi. Znate, kada jedna vojska krene svom svojom silom u pohod, tada i druga vojska pokazuje sve svoje moći. Kada jedan tim pokaže sve svoje umeće, drugi uzvraća svim taktikama koje poznaje. Samo je dolazak Isusa Hrista oslobodio svo razulareno zlo pakla. A Isus je došao da razotkrije i porazi baš to zlo, baš tog neprijatelja naših duša. On je naš pobednik. Istina, sada kao da je u taktici povlačenja i odbrane. Ali, to je samo zato da bi u poslednjim danima jurišao svom slavom i silom za dobro svog naroda, ne za Irodovo. Zli nikada ne pobeđuje a Bog nikada ne gubi.


Suočimo se sa zlom u Božiću

Poznajete li ljude koji su ne samo predani zlu, već kao da svaki damar njihovog bića jeste zao? Čak i da đavola nema, da ne postoji, morali bi smo da izmislimo jednog istog takvog da bi smo mogli da objasnimo sve ovo oko sebe - ratna klanja, genocid i holokaust i sve s čim se naš svet suočava.

Dostojevski u svom delu "Zapisi iz mrtvog doma" pokušava da objasni šta se to dešava u tiranima formata jednog Lenjina, Staljina, Hitlera, Sadama Huseina i cara Iroda:

"Ko god da je koristio silu, neograničeno pravo da ponižava drugo ljudsko biće... odmah je izgubio vlast nad svojim osećanjima. Tiranija je navika, način življenja koji se na kraju izopačuje u zaraznu bolest. To zlo ubija, ogrubljuje ono najbolje u čoveku i svodi ga na nivo zveri. Krv i moć su otrovi. Ljudi i gradovi nestaju zauvek zajedno sa tiranima. Skoro da je nemoguće povratiti, obnoviti ljudsko dostojanstvo i pokajati se".

U Matejevoj priči o rođenju car Irod čini neshvatljivo zlo. Njegovi zli putevi su teški kontrast putevima mudraca. Naime, mudraci traže, nalaze i slave; Irod traži, ne nalazi i ubija. Kod njega je pravilo "traži da bi našao" izopačeno u "traži da bi ubio". Mudraci su ushićeni i raduju se; Irod je preplašen, izbezumljen od besa. Bebu Isusa prvi obožavaju a drugi mrzi. Isti Isus - različiti pristupi.

Isus Hristos već tada počinje da deli ljude. Ova istina nije plod samo našeg vremena. Ona je na snazi od Isusovog prvog plača. Obožavanje ili mržnja?

Ako poput Iroda odbacimo Isusa Hrista sami sebe odbacujemo od Boga, a potencijalno i od svega dobrog što bogoliki čovek može i treba da bude. Možda nam se ovo mišljenje ne sviđa, ali pogledajmo Iroda u Božićnoj priči. Ako zanemarimo njegovu ulogu, onda od Božića pravimo uproštenu, sentimentalnu pričicu koja nimalo ne liči na izazovno Evanđelje. Zlo i greh su stvarnost. Bespomoćni ljudi stradaju i pate. Naš svet uvek ima nekog novog Iroda. Svet, naš svet u koji je Isus ušao je sve samo ne idiličan, siguran i fer.

Hrišćanska vera nije naivna i površna. Bog je na nebu, a ovde dole ništa nije u dobrim odnosima sa njim. Zato je Isus došao. Bog je u njemu objavio rat zlu i na nama je da odlučimo na koju ćemo stranu. Svrha objave ove istine u Svetom pismu nije da nas oneraspoloži, već da nas izazove na veru, na delo, baš u ovom i ovako ogrehovljenom svetu.

Evo kako nam evanđelist opisuje Vitlejemski holokaust: "... Kad je Irod video da su ga mudraci nadmudri- li, žestoko se razbesneo i naredio da se u Vitlejemu i okolini pobiju sva deca od dve godine i niže". (st. 16-18). Prema najpreciznijim procenama Irod je direktno odgovoran za pokolj dvadeset do dvadeset i pet beba.

Bog je delovao u ovako zlom svetu u kome živimo. Isus - pobednik nad zlom, grehom i smrti - nadživeo je zlotvora Iroda. Irod je umro a Isus živi. Božije ciljeve niko ne osujeti. Greh i zlo nemaju poslednju reč. Na kraju će Gospod besmislenim da učini sve zle događaje, čak i najiracionalnije zlo doći će svom kraju. Hrišćansko evanđelje je svemoćni izvor pobede. Ono nam pred očima celog sveta daje snagu, nadu i hrabrost usprkos svog divljaštva i brutalnosti zla.


Suočimo se sa tišinom u veri

Josif me oduševljava. Ne oglašava se uopšte. Samo sluša. Sanja. Odmah je poslušao anđeosku zapovest. Naučio je u hodu po veri da Bog vodi korak po korak u poslušnosti.

Da, Josif je živeo po veri, a ne po znakovima. Primetimo kako anđeo zapoveda u st. 13: "Spremi se, uzmi dete sa majkom njegovom i beži u Egipat. Budi tamo dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga ubije". Ni reči o tome gde da ode i koliko da ostane u bežaniji sa svojom porodicom. Zapovest je telegrafska: "Spremi se... uzmi dete ... beži... budi tamo". Dovoljno svetla za jedan jedini naredni korak.

Dovoljno svetla za dovoljnu Božiju brigu. Zašto je to tako? Verovatno zato što volimo da u svemu i uvek zavisimo samo od sebe. Živimo po onome što nam je rečeno a onda će Bog da da više, i to u pravo vreme.

Josif ne samo da živi po veri već i ostaje veran onda kada Bog ćuti. To je život koji zahteva poverenje i strpljenje.

Gospod me je pre mnogo godina pozvao da budem pastor. Biću to sve dok mi ne kaže nešto drugo. U svim tim dugim godinama istrajavanja lako je da posumnjamo da li smo propustili nešto? Da li stvarno čujem Boga, pitamo se. Kada će ponovo da progovori?

Zamislite da ste na mestu Marije i Josifa, da u tuđoj zemlji brinete o bebi. To svakako nije bilo lako. Ali, Božije proviđenje nas nikada ne šalje tamo gde Božija blagodat ne može da se brine o svemu. Mladi bračni par je u velikoj školi učeništva. Poslušajmo Boga kada nam govori. Sačekajmo Boga kada ne govori.On nas koracima vere vodi po meri svetla koje nam pruža.


Suočimo se sa sobom

U vreme Isusovog rođenja - 4. ili 6. god. n.e. - Irod je bio stari paranoik, megaloman koji se raspadao od gonoreje i karcinoma. Čak je i njegov stari patron i prijatelj, Avgust Cezar priznao: "Rađe bih bio Irodova svinja nego sin". Ništa čudno. Irod je pobio nekoliko sinova i njihovih majki, svojih žena, kako bi sačuvao tron. Nekom prilikom na bahanalijama pored bazena u Jerihonu, udavio je Prvosveštenika - svog bratića.

Znajući da umire brinuo se jedino što je znao da niko neće da ga ožali. Šta da uradi? Uhapsio je oko šest hiljada vođa iz cele zemlje i zatvorio ih u jerihonski koloseum. Naredio je strelcima da ih sve pobiju u času kada bude umro, kako bi se u lelek oko pokolja ubrojala i njegova smrt. Srećom, ovo ludilo je osujetio jedan od njegovih preostalih sinova.

To je karakter čoveka koji je naredio pokolj beba čim je sveta porodica pobegla u Egipat. Zamislimo se nad surovom uvredljivošću ove činjenice. Isus je spasen a mnoga deca nisu.

Bog se ne meša u ljudske spletke samo iz naših obzira i mere uviđavnosti. Zlu je data određena sloboda u ovom svetu. Ali, Bog deluje tako što preokreće sve događaje do mere svojih savršenih ciljeva. Isus je u pravo vreme bio zaštićen radi svoje buduće misije. Bog deluje u našem svetu preko anđela, preko uslišenih molitava, ali uvek u skladu sa svojom sveobuhvatnom mudrošću, a nikada po našim hitnim zahtevima.

Da je Gospod ovom prilikom delovao, sprečio pokolj, ne bi bilo utehe za ožalošćene roditelje Vitlejema. Da li bi se tada do kraja života molili zašto molitvom?

Kao hrišćani verujemo da ljudska priroda može da se otvori veoma duboko za zlo, toliko da zagospodari osobom. Najzad, tu su i oni koji otvoreno govore o sebi kao utelovljenom zlu. Kada takvi ljudi prigrabe političku i vojnu moć, tu se dešavaju genocidni pokolji dece koji sistematski gutaju zemlje. I ovo je jedna od priča našeg sveta. Znam da ne volimo da u božićno vreme govorimo o Irodu, ali moramo da mislimo na njega kako ne bi zaboravili mesto i ulogu zla u našem svetu. Irod nas podseća da smo sposobni za zloverje u veri čak i onda kada smo vrlo povezani međusobno. Nisu najveća zla ona koja rade pojedinci već udruženi zlikovci. U masi se gube lične odgovornosti. Ovo je oduvek bilo najbolje i najpodlije đavolsko zlo.


Suočimo se sa silom ljubavi

Tri starozavetna citata se doslovno ispunjavaju u ovoj priči. Drugi od njih je drugačiji od ostalih. Naime, u prvom i trećem se izriče božanska svrha - Isus je Sin koji se "poziva iz Egipta" i koga "prozivaju Nazarećaninom". Svi ti događaji se dešavaju da bi se proroštva Pisma ispunila u Isusu.

Glavno proroštvo iz knjige proroka Jeremija je drugačije. Ono nije tu "da bi se ispunilo", kao znak jasne božanske svrhe. Evanđelist je precizniji i kaže: "Tada se ispunilo ono što je rekao prorok Jeremija".

Matej nije voljan da kaže kako je pokolj dece Božija volja. Dogodilo se kao zlo, baš kao i mnoga ranije najavljena, ali to nije Božiji naum. Bog Svetog pisma - Onaj koga Isus oslovljava sa Ava/Tata - nikome ne želi zlo. Zlo se ostavlja ljudskom grehu i pobudama zla.

Podsećanje na Rahelin jecaj i lelek je način saopštavanja da ništa - ma kako smrtonosno - baš ništa ne može da spreči Božiji naum u Hristu. Ovo je način na koji se odaje poštovanje ljudskoj patnji. Bog čuje svačiji plač, posebno jecaj majki čija naručja silom ostaju prazna.

"U Rami se glas čuje" - to je glas koji Bog čuje i sluša.

Bog nije sprečio Irodov pokolj. Ali je Isusa i njegove od pokolja sačuvao strateškim begom. O, umreće on, ali ne tada i na tom stratištu. Bog dočekuje zlo u pobedi strpljive i neodoljive ljubavi.

Primetimo da Gospod ne pobeđuje zlo direktno (barem ne do kraja vremena). On to čini na indirektan način i postepeno. Njegova milost neupadljivo deluje. Sila ljubavi je skrivena ali razara zlo. Ona je nosila Isusa u sigurnost Egipta; ona ga je vratila nakon Irodove smrti nazad u Nazaret; ona ga je odgajala trideset godina i pripremala za službu Carstva; u njoj se Gospod sukobio sa Zlim.

Ista sila ljubavi doseže i do nas, poziva nas da živimo po njoj; uverava nas da smo svi mi, naše porodice i naša budućnost u rukama dobrog nebeskog Oca. Ta ljubav nas vodi lavirintima ovog života, kroz sve tajne i patnje ovog sveta.

Zlo nije nešto lepo o čemu bi bilo poželjeno da razmišljamo. Volim da mislim o mudracima. Mrzim Iroda. Ipak, naš Gospod vlada istorijom. Njemu pripada slava bilo da, poput Josifa idemo u korak sa njegovom voljom; ili, poput Iroda radimo sve suprotno od njegove volje. Zlo je razularena sila ovog sveta, sila koja čini sve da spreči znanje o Božijoj ljubavi. Teror i patnja sveta oko nas su vrlo stvarni ali ipak prolazni.

Ljubav i poslušnost Svete porodice su nadživeli Irodovu pakost. Vođstvo providnosti na putu vere nam dolazi korak po korak, obično tamo gde i nismo nameravali da idemo. Zato, suprotstavimo se zlu kad god to možemo.

Pobegnimo od njega kada juriša direktno na nas. Ali, u svemu znajmo da živi Gospod brine za nas i da će na kraju sve da izvede na dobro.



Pitanja za razmišljanje

1. "Tvorevina je osakaćena", tvrdi autor. Slažete li se? Gde to vidimo?

2. Autor nam kazuje da su sile zla "iznad nas, oko nas i u nama". Šta misli pod tim?

3. Kako je Josif odgovorio na Božiju zapovest da napusti sve i pobegne u Egipat? Kako mi možemo da sledimo njegov primer?

4. Irod je uljez u Božićnoj priči kakvu volimo. Ipak, čemu možemo da se naučimo od njega?

5. Kako je Gospod porazio silu zla - tada, u Božićnoj priči, i danas?

"Ako hvališ Boga - nemaš šta da izgubiš, ako ga huliš - nemaš šta da dobiješ."
- Bugarska

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1746
Ukupno: 2602539
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/thrailkill/004.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.