23. Greh
"Ko čini greh od đavola je, jer đavo greši od početka. Zato se pojavio Sin Božji da uništi dela đavola."
Kada o hrišćanskoj svetosti želimo steći ispravno gledište, moramo započeti istraživanje ozbiljnog problema greha.
Jer bez toga, bez pravilno shvaćenog pojma greha, nemaju značaja reči kao što su opravdanje, obraćenje ili posvećenje. Ko hoće da gradi u visinu mora da kopa u dubinu. To je prost zakon građevinarstva. Kada je temelj slab, sprat ma koliko lepo bio urađen ne vredi mnogo.
Isto tako je i sa čovekovom građevinom svetosti. Ukoliko želi da bude viša, utoliko mora da kopa dublje. Greška u ovom području po pravilu je pogubna zato što pogrešno shvatanje svetosti direktno proizilazi iz pogrešnog shvatanja grešnosti. Stoga utvrdimo tri stvari:
- Šta je to greh?
- Koji su učinci greha?
- Čija je greh tvorevina?
1. - Greh, to je smrt!
Jednom jedinom rečju greh se može definisati. Tek kada se nazove pravim imenom, greh dobija na težini. Smrt nije samo učinak ili posledica greha, nego je greh smrt! Zamenite svaki put reč greh rečju smrt, pa vidite da li i tada može sa grehom da se koketira? Da li se može reći: "Ovaj greh ne sme da se čini zato što je strašan, ali onaj malecki - onaj može." Ili, može li se progutati parola u stilu: "Male grehe i Bog oprašta", ili ona: "U nuždi lagati nije greh?"
Nema malog i velikog greha. -Zašto? Zato što nema male i velike smrti. Smrt je smrt, i tačka.
Biblija jednostavno i lepo naučava da nijedan greh ne može pred Boga, upravo stoga što je greh smrt. Pokušajte doneti parče mraka pred svetlo. Šta će se s njim dogoditi? Nestaće, naravno. Kako svetlost uništava mrak, tako Bog uništava greh. To je razlog zbog kojeg čovek koji greši ne može pred Boga.
U Bibliji, bukvalno na prvoj stranici, piše: "I reče Bog načinimo čoveka na svoju sliku."
Ovo na sliku Božju znači da je Bog čoveka stvorio da odražava Njegove svete osobine i Njegov položaj kao pravednog vladara nad celokupnim stvorenjem. U tom pogledu čovek je sličan Bogu. Predata mu je vlast i obdarenje stvaralačkom moći. Ipak možda najkarakterističnija osobina Boga jeste da je On Jahve - što znači onaj koji jeste." Ne onaj koji je "možda", ili onaj koji je "ponekad" - nego "onaj koji je uvek." Bog ne krši obećanje. Što kaže to i ostvari. U njemu nema laganja i nema sumnje. To nije Božja osobina, pa prema tome ta osobina nije ni mogla biti preneta na čoveka, jer čovek je stvoren na sliku Božju.
Prosta logika kaže da ako sumnjičavosti nema u Bogu tada ni čoveka sa tom osobinom nema u Bogu. Upravo o tome govori biblijski izveštaj o prvom grehu kada su Eva i Adam uzeli zabranjeno voće, jer odmah za tim je sledilo: "U to čuju korak Boga, koji je šetao za dnevnog povetarca, i sakriju se -čovek i njegova žena - pred Bogom, među stabla u vrtu."
Eto šta se dogodilo. Čovek je posumnjao u Božju Reč, "sišao" sa te Reči, što znači, učinio greh i istog trenutka je duhovno umro. Greh, to znači promašiti od Boga određeni cilj. Bog je za čoveka odredio cilj - život. Kada promaši život, pogodio je smrt.
Greh čoveka lišava slave koja mu je još prilikom stvaranja namenjena, jer greh je oružje kojim čovek ratuje protiv Boga. Greh je neprijateljstvo čoveka prema Bogu, ali u isto vreme i neprijateljstvo čoveka prema samom sebi i rat sa samim sobom. Na taj način se neprijateljstvo ljudi prema Bogu izvrglo u njihovo samoubistvo. Zar sam preterao stavljajući između greha i smrti znak jednakosti?
2. - Učinci greha.
U Bibliji je mnoštvom raznolikih izraza opisan razoreni odnos između čoveka i Boga, između čoveka i čoveka, između ljudi i prirode...
Bedni uslovi u kojima se čovečanstvo nalazi proizilaze upravo iz učinka greha:
"Na to Bog reče zmiji: kad si to učinila, da si prokleta mimo svako živinče i mimo sve zveri poljske; na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svojega veka. Neprijateljstvo ja zamećem između tebe i žene, između roda tvoga i roda njezina; ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati. A ženi reče: trudnoći tvojoj muke ću umnožiti, u mukama decu ćeš rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar. A čoveku reče: jer si poslušao glas svoje žene te jeo sa stabla sa kojeg sam ti zabranio jesti - evo: zemlja nek je zbog tebe prokleta; s trudom ćeš se od nje hraniti svega veka svoga! Rađaće ti trnjem i korovom, a hranićeš se poljskim rastinjem. U znoju lica svog hleb svoj ćeš jesti dokle se u zemlju ne vratiš, iz koje si uzet, jer si prah, i u prah ćeš se i vratiti."
Istoga časa kada je učinio greh, celim čovekovim životom počela se širiti zaraza. On se u vrtu sakriva od Boga, njegov odnos se ženom iskrivljenje u ružno zajedljivo međusobno optuživanje, zemlja i sva okolina zbog njega su prokleti, a svakodnevni rad mu postaje veliko opterećenje, umesto da bude užitak.
Da je ovde kraj učinku greha, to bi bilo dovoljno žalosno međutim, greh se kao kakva podmukla bolest širi i dalje. Čovek pada pod vlast greha i sotone što konačno dovodi do njegove krivice, a potom i osude od strane Boga.
Upravo s padom pod vlast greha, što znači gubljenjem gospodarstva, u čoveku nastaje čudovišni učinak greha - promena Božje slike. Rekli bismo dr. Džekil postaje gospodin Hajd.
Da li je slika Božja time izbrisana, ili je ipak ostala, samo silno unakažena?
Druga mogućnost je gora od prve, ali greh je pronašao treću - najgoru. Slika Božja u ljudima koja je trebalo da odražava svu Božju veličanstvenost i slavu, postala je suprotnost tih osobina, tako da umesto da odražava Božju veličinu čovek poče da mu se suprotstavlja. Sve čime ga je Bog obdario da bi mu omogućio život, čovek uzima i pretvara u oružje kojim se suprotstavlja Stvoritelju.
Upravo ovde u veličini i strahovitosti čovekovog greha, određeni su obim, vrsta i kvalitet potrebni za njegovo spasenje.
3. - Greh, a time i smrt, iza sebe ima svoga tvorca - đavla.
"Đavo je grešnik od početka", kaže Biblija. On je greh smislio i omogućio. I to je divna spoznaja. Čovek, iako je grešan - nije greh! Greh nije plod čovekov! Na njega je greh samo zakačen. Kao što se kiti božićna jelka, tako je i đavo okačio greh na čoveka. Ali, čovekov tvorac, Bog, poslao je svoga Sina da uništi đavolova dela; da skine đavolji nakit sa čoveka i učini ga ponovo čistim - kao u početku.
Hteli ne hteli,moramo priznati da je zlo našeg modernog sveta neuporedivo veće i jače od celokupnog ljudskog roda i to stoga što je svojom suštinom od vrhovnog zloduha, a čovekovi gresi, svi, svojim unutarnjim nervom uvek su od đavla i njegove strahotne zlosile. Sotona vlada svetom, strahom i grehom a glavna mu je sila smrt.
Preko čoveka je, kaže Biblija, sav zemaljski svet potpao pod ropstvo greha, zla i smrti; zato cela priroda uzdiše rastrgana ovom troglavom nemani, čeznući da se oslobodi - i Bog šalje oslobođenje.
Za spasenje Bog nije mogao odrediti ništa što bi moglo postati greh. Budući da je čovek pod vlašću greha zaprljao sve što mu je Bog dao u ruke, trebalo mu je naći nešto novo, nešto drugo. Nešto što neće moći zaprljati grehom. I Bog Čini taj jedini preostali korak. Sebe samog predaje u ruke čoveka. Sebe samog, u Isusu Hristu.
Isus Hrist je to novo. Hrist je jedino novo pod Suncem. Sve ostalo je staro. Satrveno prošlošću, zemljosano prolaznošću.
Hrist je bogočovek, i to je njegova glavna osobina, njegova večna kategorija i suština po kojoj se razlikuje od svega ljudskog, zemaljskog, grešnog... I kada je izgledalo da je sve izgubljeno, da je sve propalo - "Sin se Božji pojavio zato da uništi dela đavolska."
On, Gospod Isus ne samo da je doneo oslobođenje, On jeste oslobođenje! On ne samo da je doneo život, On je život! A kako je to učinio? - Jednostavno ušavši kao čovek u samo srce smrti, razorio je iznutra svojim božanstvom. Svojom smrću Isus je ušao u carstvo smrti, u Ad, ali gaje bleskom svoga božanstva umrtvio. Tako je u njemu i čovek pobedio smrt i prestao biti njen rob.
No, da ne bih sada nepotrebno ulazio u nekakvu duboku teologiju, reći ću da sve što o ovom pitanju treba znati - to je Hristovo Evanđelje. Njegovo Evanđelje je dovršeno i ništa mu više ne treba dodavati. Zapravo, Evanđelje je sve što je Hrist, sišavši sa neba na zemlju kao Bog, doneo nama ljudima.
Evanđelje je sam Bog, sva istina Božja, sav život objavljen i darovan nama kroz Isusa. Nazvavši svoju nauku Evanđeljem, Hrist je tom rečju obuhvatio sve što je On učinio za spasenje čovečanstva od greha, smrti i đavola.
A ko bi drugi mogao čoveku doneti radosnu vest da je pobeđena smrt, osim onoga koji je smrt pobedio? Zar iko može biti radosna vest za čoveka ako i sam miriše na smrt, na ilovaču, na groblje.
U Bibliji stoji da je Isus Hrist isti juče, danas i doveka. Tako je i njegovo Evanđelje isto juče, danas i doveka. A u njemu su isti i juče, i danas, i zauvek: istina Božja, pravda Božja, ljubav Božja, Duh Božji, darovi Božji kroz koje se dobija i izgrađuje spasenje. Zato ništa svoje nemam i neću, samo Hrista da dobijem i da se u njemu nađem.
"Jer šta je čovek? I onaj najmanji i onaj najveći? I onaj najgrešniji, ali i onaj za kojeg kažu da je najveći svetac? Svi su oni jeziva povorka gubavih robova smrti, greha i đavla. I zar da od njih tražim besmrtnost i istinu i pravdu i večnost? Zar da od trulih robova smrti tražim spasenje od smrti? Jedino u Hristu i kroz Hrista Bog nas je blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom i skinuo prokletstvo sa ljudske prirode."
Svi ljudi svih vremena, bez izuzetka, kada bi rešili da izmisle evanđelje spasenja, ne bi nikako to mogli učiniti, jer kada bi i izmislili evanđelje spasenja od smrti, greha i đavla, kako bi, ili gde bi u sebi mogli naći snage da se to spasenje ostvari? Sile u čoveku protiv ove troglave aždaje nema i ljudi su tu potpuno bespomoćni. Hteti dobiti evanđelje od čoveka, ma za kakvog sveca ga držali, to je hteti dobiti besmrtnost i život od lešine.
Vekovima je očigledna istina da čim ljudi čovekom zamene Hrista, čovekopoklonstvom, bogopoklonstvom, njihove se sve tvorevine na kraju svih krajeva završavaju slomom, tonu i propadaju u ambise beskrajnih smrti, užasa i očaja.
Apostol Pavle je doživeo temeljnu transformaciju u svom životu kada je otkrio ovu istinu, o čemu je ovako pisao galatskim crkvama:
"Vi ste svakako čuli za moj nekadašnji način života u judejstvu, da sam preko mere gonio crkvu Božju i razarao je, pa sam u judejstvu prevazišao mnoge vršnjake u svom narodu - kao preterani revnitelj za svoja otačka predanja."
Izraženi na današnji način, ti stihovi bi mogli izgledati ovako:
Ako je iko bio protiv Hrista i njegovog Evanđelja, to sam bio ja. Ako je iko progonio i raskopavao crkvu, to sam opet bio ja. I to ne iz pakosti, ne iz zlobe i zavisti, ne iz sujete i plitkoumlja, ne iz slavoljublja i čovekoljublja, već iz revnosti za predaju otaca.
U plemenitoj revnosti za jevrejstvo ja sam sve svoje želje stopio u jednu - da iz ljubavi prema veri uništim Hrista i njegovo Evanđelje. Ne samo da sam živeo nego sam disao pretnjom i smrću prema svemu što je Hristovo.
Ali sve je to palo i bespovratno propalo kada ugledah vaskrsloga Hrista na putu za Damask. Tada sam svim svojim bićem osetio da je u njemu sva pravda, sva besmrtnost, sva sila, sav Bog, sva večnost, sve ono radi čega i postoji čovek i sav svet. Tada se On sa svojim božanskim silama uselio u mene i više ne živim ja, nego u meni živi Hrist. Tek s Njim osetio sam slast života i postojanja i radost što sam čovek.
Kada ovako govori čovek kojeg je cela crkva proglasila svetim, šta više jednim od dvojice najsvetijih, što bih se zamajavao nekakvim svecima? Ako "svetom" apostolu Pavlu treba Hrist - koliko više On treba vama i meni?
Konačno, kako god okrenuli: "Sin Božji se pojavio da razori dela đavla." Ne kao jedan "od", nego kao jedini.
