15. Hrišćanstvo
Mnogi filozofski i religiozni sistemi koji danas postoje, zbunjuju jer grade lavirint oko onog jednog koji predstavlja izlaz, nastali su kao odgovor na beskrajnu prazninu i mrtvilo koje čoveku pokazuje svoja bezuba usta iz svakog ugla svemira. Da bi pobegli od izvesnosti smrti, ništavila i krajnjeg besmisla svakog napora u gospodarstvu, etici ili moralu, jedni su (istočnjačka misao) smislili reinkarnaciju i tako prevarili smrt, tobožnjim neprekidnim rađanjem; drugi su, poput Foerbaha, odbacili čak i taj jedan život govoreći da je on samo groteskni vic koji odzvanja vasionom, nešto slično paklenom vašaru koji m svoje troškove ne podmiruje.
A hrišćanstvo? U njemu nema ničega od bekstva ispred sigurne smrti, kao ni fatalističnog odbacivanja života.
Naprotiv!
Biblija kaže: "Čoveče, ne budeš li se vratio Bogu umrećeš, i sigurno više nećeš biti živ!" Ovo znači da Biblija potpuno odbacuje reinkarnaciju. Uostalom, nije li ideja o reinkarnaciji samo eho sotonskog glasa koji je u edenskom vrtu nagovorio Evu da uzme plod sa stabla spoznaje dobra i zla, obećavši joj da neće umreti? "Groblja su puna onih koji su verovali da su besmrtni" - pisao je Dušan Radović.
S druge strane, izjava "Ne budeš li se vratio..." nagoveštava da ovaj život ima razlog i smisao, te da ga ne treba odbaciti već iskoristiti za dosezanje večnosti.
O čemu govori hrišćanstvo? Ono priznaje da je ovaj svet, slikovito rečeno, močvara koja liči na livadu, a zapravo je glib. Kada se zakorači u to, svakim korakom se upada sve dublje. Nikakav napor za izbavljenjem tu ne pomaže. Što se više pokušava stanje postaje sve gore, odnosno u glib se tone brže. Dozivati u pomoć druge takođe ne pomaže zbog toga što su i oni u istom položaju.
Jedino rešenje za izbavljenje čoveka iz močvare jeste da mu neko ko nije u močvari pruži ruku i izvuče ga na suvo i bezbedno mesto. Baš o tome govori hrišćanstvo kada kaže da je Bog poslao svog sina Isusa Hrista, koji nije od ovoga sveta (zbog čega i nije u močvari) da bude ta ruka koja je u stanju da nas, ljude, isčupa iz gliba i postavi na čvrsto tlo.
Slažem se da se hrišćanstvo ljudima može činiti nerelevantnim i neinteresantnim, ali se nikako ne slažem sa površnim i obrednim hrišćanstvom, gde ljudi jedni druge oponašaju u stilu: videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu. Iz toga razloga o običajima, obredima i ceremonijama neću napisati ni reč. To prepuštam etnografima i muzejima - to je njihov posao. Sveštenik, crkva, svaki hrišćanin, pa i knjiga, ukoliko želi da nosi epitet "hrišćanska", ima da govori o suštini hrišćanstva - o Hristu.
