14. Duhovne potrebe
Svako od nas ima određenih duhovnih potreba koje jednostavno moraju biti zadovoljene da bismo mogli funkcionisati kao osobe na optimalan, kulturan i socijalan način.
lako takvih različitih potreba ima mnogo, generalno gledano, one se mogu svesti na tri temeljne:
1. Potreba za ljubavlju
2. Potreba za priznanjem, odnosno osećanjem vrednosti
3. Potreba za svrsishodnošću
Ove potrebe su zgodno, gotovo idealno mesto da se skriveni motiv prošunja.
Kada Bog nije taj koji ispunjava čovekove duhovne potrebe, ovaj to pokušava dobiti na drugoj strani, od ljudi. Tako dobijamo smešno - tužnu situaciju, da ono što ima jedino Bog čovek traži od drugog čoveka. Nešto kao kada bi od slepca tražio da mu proceni kvalitet najnovijeg "Polaroidnog" kolora.
Ljudi nisu u stanju da žive i rade optimalno sve dok im te osnovne potrebe, bar do jednog određenog stepena, nisu zadovoljene. Baš zato, ako se ne uspeju ispuniti u vertikalnom odnosu, pokušavaju to ostvariti u horizontalnoj ravni. Pogubnost ovog procesa sastoji se u tome što duhovno prazan čovek ljudima pristupa da bi od njih tražio umesto da daje. A to se zove manipulacija. Tada čovek sledi zakon samoljublja i koristoljublja, a ne zakon ljubavi. Uvek kada u čoveku nije razlivena Božja ljubav, što znači da duboko u sebi nije svestan da je vredan, cenjen i voljen, iskusiće veliku prazninu u samoj svojoj biti. Ako tu prazninu ne ispuni pristupanjem Bogu u pokajanju zbog daljine koja je iskrsla između njih, ispuniće je, zato što je mora ispuniti, na drugi način. Manipulisaće ljudima i okolnostima da bi iz njih izmamio ljubav, poštovanje i odobravanje za kojima žudi.
Poražavajuće dejstvo ovog skrivenog motiva najvidljivije je, ili bolje da kažem, najbrže je vidljivo u braku. Kada supružnici u brak stupaju, a da njihove osnovne potrebe - duhovne potrebe - nisu zadovoljene u Hristu, oni u zajedništvo ne ulaze da bi dali - nego da bi dobili. Ne deluju iz svoje punine, nego iz svoje "praznine", očekujući, nadajući se da će im onaj drugi dati to što sami nemaju. Kako je dva puta ništa i dalje ništa, brak ne traje dugo. Naslućujete li zašto na prste jedne ruke možete nabrojati poznanike i rođake a da su imali samo jedan brak?
Kada čovekove osnovne duhovne potrebe nisu u Bogu zadovoljene, ne samo da će imati problema sa svojom okolinom nego i sa samim sobom. U stepenu u kojem njegovo biće nije ispunjeno, u tom stepenu će osetiti bol, kojeg je dosada tek prvi i najblaži oblik.
Šta se događa kada u psihičkom području osetimo bol? Činimo sve da bi smo ga ublažili. Na primer: prekomernim jelom i pićem, satima provedenim pred ekranom, pomamom za užicima koji će zamoriti naše telo da bi ono konačno prestalo da signalizira svoju bolnu prazninu.
Nije to otkrio gospodin Balašević. On to ume samo lepo pesnički da izrazi kada peva: "Ne lutam što mi se luta, već da njega umorim. Ne pijem što mi se pije, već da đavla napijem."
Svejedno da li to izrekli kao pesnik ili kao teoretičar, istina je da naprosto ne postoji delotvorno rešenje problema koji se u nama javlja kada Bog nije na onom mestu koje je za sebe u svakom čoveku odredio. Gotovo neverovatno zvuči da je ovo i Niče, istina nesvesno, priznao izjavivši: "Bog je mrtav, pa ga treba izmisliti jer je čovek srećniji sa njim".
Za kraj analize relevantnosti Biblije i njenog za ljude životnog značaja sa aspekta psihološkog uticaja skriveni motiv - strah od neuspeha.
Ovo je čest i moćan kontrolor života ljudi, naročito ljudi u crkvi. Njegovo glavno obeležje jeste tajanstvenost, ali zato su posledice vidljive.
Ljudi pod vlašću ovog motiva obično sebe smatraju ljudima vere i vizije, ali se te stvari nalaze samo u njihovim glavama. Motor vere i vizije brekće, okreće se punom brzinom, međutim, kvačilo nikako da proradi. Veoma često ovi ljudi su i dobri govornici. Ako im samo dopustite, od jutra do mraka će vam govoriti o tome šta bi trebalo učiniti, a ipak sve ostaje samo na tome - prazna priča.
Ne kanim reći da se neuspeh može nekome sviđati. On nikome nije drag. Ali, da lije tako strašno ako u nekom poslu ili poduhvatu čovek doživi neuspeh? U ostalom, evo na tu temu jedne Hristove parabole zapisane u Bibliji:
"...čovek polazeći na put pozva svoje sluge i predade im svoje imanje, te jednome dade pet talenata, drugome dva, a trećem jedan. Onaj što primi pet talenata odmah ode, poslova s njima i steče drugih pet. Isto tako i onaj sa dva steče druga dva. A onaj koji primi jedan, ode, iskopa jamu u zemlji i sakri novac svoga gospodara. Posle dugog vremena dođe gospodar onih slugu i stade se obračunavati sa njima. I pristupivši onaj što primi pet talanata donese drugih pet talanata goveći: gospodaru pet talanata mi predade, vidi zaradih dmgih pet talanata. Reče mu gospodar njegov: dobro slugo dobri i verni, u malom si mi bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost svoga gospodara. A prišavši onaj što primi dva talanta reče: gospodaru, dva talenata mi predade; vidi, zaradih druga dva talenta. Reče mu gospodar njegov: dobro slugo dobri i verni, u malom si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost svoga gospodara. A prišavši onaj što je primio jedan talanat reče: gospodaru, znao sam da si tvrd čovek, žanješ gde nisi posejao, i skupljaš gde nisi sejao; pobojah se, odoh i sakrih tvoj talanat u zemlju; vidi, imaš svoje. A gospodar njegov odgovori i reče mu: zli i lenji slugo..."
Upravo ovako na delu izgleda strah od neuspeha. Sakriti, zakopati, m ne pokušati.
Značajno pitanje je: koji je uzrok ovom strahu, odakle on dolazi? U prvom redu od toga što imamo pogrešno gledište na ono što čini našu vrednost, kao i na to šta je uspeh. Zar nije smešno živeti u ropstvu čežnje za uspehom, kada ni ne znamo šta je to? Priča o Isusu je priča o očiglednom neuspehu. Odbačen od sopstvenog naroda, napušten od učenika, ubijen od strane Rimljana...
Potpuni neuspeh! - Da li je?
Zaista, šta našu vrednost čini u Božjim očima i šta stvarno jeste vrednost čoveka kao bića? To što je uvek drugima činio samo dobro, što je molio redovno, postio pred praznike, što se krstio?
U Bibliji piše: "Hrist je, dok smo još bili grešnici umro za nas." Ovo govori da nas Bog voli i prihvata ne zbog onoga što jesmo. Naravno, to ne znači da čovekov rad i služba Boga ne zanimaju, već da naše prihvatanje od strane Boga uopšte ne zavisi od toga.
