13. Neprihvaćeno oproštenje
Da bi čovek postao hrišćanin u pravom smislu te reči (hrišćanin se ne postaje rođenjem u hrišćanskoj porodici, kao što se ni učitelj ne postaje rođenjem u školskoj zgradi), mora prići Hristu, pokajati se za svoje grehe i primiti očišćenje od Boga. Čoveka preobražava, premešta ga iz tabora izgubljenih i prenosi među spasene upravo to - oproštenje. Time svaki njegov greh biva izbrisan, svaki prekršaj odstranjen i svaki dug namiren.
Ipak mnogi hrišćani ne dopuštaju da Božje oproštenje prodre do srži njihovog bića, nego ga ostave u površnim nivoima svoga uma. Njima jeste oprošteno, ali oni nemaju realno iskustvo toga. Oproštenje jeste činjenica u njihovom životu, ali ta činjenica ne gori u njihovim srcima, zbog čega i ne upravlja njihovim životima. A razloga za takvo ponašanje ima dosta i većinom su formirani u detinjstvu.
Ljudi sa osećajem manje vrednosti teško će svom dubinom svojega bića prihvatiti oproštenje, a i kako bi kada u svom srcu ne veruju da su vredni i da bi neko uopšte želeo da im oprosti. U ovom kompleksu se krije i najčešći uzrok što hrišćani nemaju nikakvih osećanja u vezi s tim da im je oprošteno i da su slobodni. Dakako, njima jeste oprošteno, jer Božja Reč se događa bez obzira na čovekova osećanja, međutim, taj psihički konflikt u njima samima sprečava Božju poruku da ih duboko prožme i donese slobodu u njihovo iskustvo.
Druga, silno velika kočnica za ozdravljajuće dejstvo Božjeg oproštenja jeste ma i najmanja pomisao da čovek svojim delima može pripomoći brisanju duhovnog duga. Prosto je neverovatno koliko je mnogo hrišćana uhvaćeno u ovu zamku. Crkve su bukvalno prepune ljudi koji su kao onaj "dobri" sin iz Isusove priče o izgubljenom sinu. Taj "dobrica" je tu, uz oca, nikada se nije odvojio od njega, a u suštini nikada nije ni bio sin već sluga. On nije prihvatao očevu ljubav, hteo je da je zaradi.
Hrišćani tipa bliski, a daleki kao pomenuti sin, jednostavno ne mogu da shvate Božje oproštenje. Oni u crkvama o tome pevaju, razgovaraju, doktrinarno veoma jasno umeju da se odrede, ali im se u očima vidi da to nikada nije zahvatilo njihov život.
Ukoliko osoba nema jasno shvatanje da joj je oprošteno, osećanju krivice neće biti zadat smrtonosni udarac. Tako to osećanje ostaje, ali postaje skriveni motiv koji će upravljati životom. Nerešeno osećanje krivice stvara osećanje duga koji čovek i nesvesno nastoji da isplati postajući tako sam sebi uterivač duga, i to najedan od sledeća dva načina:
Krivice koju oseća pokušava se rešiti kažnjavajući sebe nesrećom psihosomatskih bolesti, askezom, prezaposlenošću...
Ili, svoju krivicu projektuje na druge i zauzima tvrdi stav prema njima optužujući ih za ono što je u stvari u njemu.
