11. Skriveni motivi
Hrišćanstvo je najradikalniji, najrevolucionamiji pokret od postanka sveta, ali hrišćanstvo, a ne njegov surogat.
Mnogo puta, gledajući jalovost crkve, postavljao sam sebi pitanje: Zašto postoji tako velika nesrazmera potencijala koji crkva kao Telo Hristovo ima i njenog realnog uticaja na svet? Zašto se na zlo, nepravdu, nesreću i đavola crkva baca snežnim grudvama, dok u rukama ima atomsku silu Bozje Reči?
Jedan od razloga takvog ponašanja, ako ne i najveći, svakako su "skriveni motivi". Skriveni motivi jesu nesvesna ali u čoveku duboko usađena uverenja koja ne samo da utiču nego upravljaju njegovim životom. Događa se da, iako osoba veruje kako nešto radi iz određenog razloga, pokretačka snaga toga delovanja dolazi iz drugog izvora. Neretko skriveni motivi su i suprotni onome što se objavljuje svesnim delom uma.
U slučaju da je skriveni motiv jednog sveštenika želja za potvrđivanjem i priznanjem, sve ono što se vidi da čini: propovedanje, organizovanje molitvenih ili biblijskih sastanaka, hrišćanski radio program, pisanje knjiga, ili bilo koja druga aktivnost, sve je podređeno toj nevidljivoj unutrašnjoj pobudi - dopasti se ljudima. Na taj način sveštenik je sve promašio stoga što u središte pažnje ne stavlja Hrista već sebe.
Primere da je čovekova akcija kontrolisana ovim unutrašnjim motivom možemo sretati na najneobičnijim mestima.
Na spomeniku engleskom pesniku Džonu Miltonu nalazi se ovakav natpis: "Ovu bistu autoru Izgubljenog raja postavio je Vilijam Benson, jedan od dvojice kontrolora za vreme vladavine njegove visosti kralja Džordža, koji je prethodno bio nadzornik opštih poslova za vreme njegove visosti kralja Džordža I."
O čemu govori ovaj natpis? O Vilijamu Bensonu. Sitnoj duši sitnog birokrate, koji je istina učinio napor i istrošio se podižući spomenik jednom pesniku, ali njegova stvarna želja i razlog sveg tog truda bilo je da ima uklesano svoje ime.
To je tragedija skrivenih motiva. Služiti se drugima, umesto služiti drugima. Spolja izgledati plemenit, a zapravo biti narcisoidni sebičnjak.
Svaki sveštenik - dušebrižnik, baš kao i klinički psiholog, mnogo puta je u situaciji da savetuje ljude kada su u problemima. Bio amater ili profesionalac, vrlo brzo otkriva da ono što mu ljudi iznose i na šta se najčešće žale, nije njihov stvarni problem. To je nešto kao uzrok i povod.
Poznavalac istorije zna da je povod za prvi svetski rat bio atentat u Sarajevu, kada je Gavrilo Princip pucao na austrijskog prestolonaslednika. Ali to nije bio uzrok za rat. Stvarni razlog ili skriveni motiv je bio što su Pruska i Austro - Ugarska želele rat iz nekih svojih ekonomskih razloga. Da nije bilo tako, mogli su mladobosanci poubijati pola austrijskog dvora, a rata ipak ne bi bilo.
Kada ljudi žele nešto da učine, a ne mogu tek tako bez razloga, tada traže izgovor. Kao kada fudbalski sudija navija za jedan od timova čiju utakmicu sudi i samo čeka da neki igrač "zgodno" padne u šesnaestercu da bi dunuo u pištaljku i dosudio penal. Spolja može da izgleda sve dobro, opravdano i pošteno, ali njegov skriveni motiv, razlog zašto je učinio to što je učinio, nisu ni pravda ni fudbal već lična korist i zadovoljstvo. Sudija svoj postupak može vrlo lako da opravda. On ima slobodno sudijsko uverenje, a kaže se da su i sudijske greške deo fudbalske igre, tako da već iduće nedelje gospodin u crnom trči na nekoj drugoj utakmici.
Sa crkvom stvari stoje drugačije. Tačno se zna motiv sa kojim crkva nastupa. Kada je motiv ispravan, crkva je silna. Kada postane sebična i samodovoljna, crkva ne prestaje da postoji kao organizacija, ali nema više Božje sile u njoj.
Spomenuvši skriveni motiv crkve, na određeni način sam postavio kola ispred konja. Crkvu sačinjavaju ljudi, tako da će se ono što skriveni motiv učini njima odraziti i na crkvu.
Skriveni motivi, peta kolona, trojanski konj sotonske iluzije, najčešći je uzrok unutrašnjih konflikata koji dovode do duševnih poremećaja kod ljudi.
Psihologija i psihijatrija su načinili džinovski napredak u lečenju ljudi zbunjenog uma kroz Frojdovu psihoanalizu, čija je okosnica otkrivanje skrivenih, unutrašnjih motiva devijantnog ponašanja osobe.
Psihoanaliza je u sferi mentalnog zdravlja učinila otprilike ono što je mikrobiologija učinila na polju fizičkog zdravlja. Otkrila je skrivenog uzročnika bolesti, čime je put do ozdravljenja bio ne samo skraćen nego i omogućen. Nekada su se lekari borili protiv temperature, a mikroskop je pokazao da to što se spolja vidi ne predstavlja problem. kada antibiotik ubije mikrobe u čovekovom telu, taj unutrašnji razlog bolesti, temperatura sama nestaje. Temperatura nije bolest, ona je samo pokazatelj daje bolest prisutna. Psihoanaliza je, slikovito rečeno, "mikroskop" u mentalnoj sferi, zbog čega kao ljudi trebamo biti zahvalni Frojdu i Jungu, ali i postiđeni kao hrišćani. Još pre dve hiljade godina Hrist je udario temelje psihoanalizi kada je prekorio fariseje (ljude koji su se voleli razmetati svojom pravednošću) rečima: "Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čaše i posude, a iznutra su pune grabeži i neumerenosti. Fariseju slepi, očisti prvo što je u čaši da bude i njena spoljašnjost čista. Teško vama, književnici i fariseji licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lepi, a iznutra su puni mrtvačkih kostiju".
Bog nije čekao na Frojda već je davno pre njega ljudima otkrio koliko je suština iznad forme i kako će suština uvek oblikovati formu. Zato je Biblija toliko radikalna. Ona čoveka nikada ne hrabri da se pretvara kako su stvari bolje nego što jesu, niti da "glanca" fasadu.
Izreka "Bog ljubi čoveka takvog kakav je", potpuno je istinita, ali to je tek pola izreke, jer "Bog isuviše voli čoveka da bi ga ostavio takvim kakav je." Stoga i šalje svoju Reč omogućavajući nam da spoznamo Njega, ali i sebe same. Ukazuje nam na skrivene motive koji nas kontrolišu, otkriva nam laži koje nas zarobljavaju...
