10. Svet u begu

Ivan Božer

Gledajući na svet, na ljude oko sebe, na živote tih ljudi, dolazimo do jedne reči, najslikovitije reči budući da ona tačno oslikava stanje i mentalitet vremena u kojem živimo. Tu reč je Margaret Mičel u romanu "Prohujalo sa vihorom" opisala kao stav: "Neću danas da mislim o tome - sutra ću." Ta reč je izbegavanje. Ona jednostavno znači nezdravu želju da se koncentrisanjem na neke druge stvari pobegne od životne stvarnosti. Hteli to ili ne, živimo u društvu koje je upravo time okarakterisano. Reklame kao da nam viču u lice: "Pobegni iz svakodnevice, provedi godišnji odmor kako si oduvek želeo..."

Nema ničeg lošeg u godišnjem odmoru, naprotiv, ali ako je motiv odlaska na odmor beg od stvarnosti, a ne privremeni odmor kojim se čovek priprema za nova pregnuća, od odmora nikakve koristi. Kao što se ne može iskočiti iz sopstvene kože, tako se ne može pobeći ni od realnosti okruženja. Oni koji pokušavaju beg na kraju ostaju postiđeni i slomljeni jer kuda god čovek krenuo vodi sebe sa sobom, a on mu je ipak najveća smetnja.

Zašto je bežanje od stvarnosti, opasno, pri čemu ne mislim na amortizaciju stresa već na pravo bekstvo. Zato što su oni koji tako čine kandidati za duševne bolnice. Lekari kažu da se čovekovo mentalno i emocionalno zdravlje meri sposobnošću osobe da se suoči sa stvarnošću.

Svet se nalazi u raznim vrstama bekstva. Jedno od njih je i bekstvo od Biblije. Verovatno osnovni razlog za to je sledeći biblijski stih, koji predstavlja veliki problem čovekovoj samopravednosti: "Ako tvrdimo da greha nemamo, sami sebe lažemo i istine nema u nama". Parafrazirano, ovaj tekst bi mogao da izgleda ovako: Odbijemo li priznati da smo grešnici, živimo u svetu iluzija, a istine nema u nama. Paradoksalno, ali pokušaj bega od činjenice da je čovek grešan upravo je dokaz njegove grešnosti. Da nije, zašto bi se toga toliko plašio? Adam nije pobegao iza drveta sve dok nije zgrešio. Ali to njegovo bekstvo je slično skrivanju noja, koji gume glavu u pesak misleći da se time sakrio od onoga koji ga juri. Noj tako nije pobegao od stvarnosti, a ako je ta stvarnost bio lav koji ga juri, vrlo brzo će se uveriti da guranje glave u pesak ne rešava problem, nego ga čini još većim.

Sve što se odnosi na stvarnost greha odnosi se i na sve ostale stvarnosti. Kada čovek odbije da se suoči sa bilo kojom istinom, nešto "umre" u njemu. Zašto je to tako? Jedan od razloga svakako je taj što je čovek stvoren na sliku Boga, koji ne može lagati. Bog je čoveka stvorio tako da svaki put kada ovaj izgovori laž biva obespravljen u sebi i ne funkcioniše kako treba. To je vrlo oštroumno primetio konstruktor poligrafa, detektora laži. Čovek se može pretvarati da govori istinu i tako obmanuti druge, ali laž stvara protivrečnost u njemu samom, što izaziva poremećaj u telu, naročito u promeni temperature, a to zabeleži poligraf.

Tako opet imamo naučno potvrđenu činjenicu da je čovek svojom suštinom stvoren za istinu. Pošto je tako, opravdano je pitanje iz kog razloga većina, čak velika većina ljudi beži od istine? Usuđujem se ustvrditi da to čine jer ne poznaju jedinu stvarnu stvarnost - Boga. Istina je i da mnogi hrišćani beže od stvarnosti iako Boga poznaju, ali to je zato što Ga ne poznaju dovoljno. Ili da kažem preciznije: Oni imaju informacije o Bogu, i to je sve. Boga ne poznaje. A što čovek više Boga poznaju to se manje plaši stvarnosti koja ga okružuje, bez obzira na to kako strašno ona izgledala.

Šta vas zastrašuje u ovom trenutku? Problem u braku, nezaposlenost, greh koji se stalno ponavlja? Život može biti težak. To je deo stvarnosti. Ali što je jasnije čovekovo stanovište o Bogu sposobniji je da se suoči sa svim neprijatnim stvarima.

Žalosno je videti današnju generaciju koja se hvali svojim realizmom, dok nijedna druga generacija nije izmislila toliko načina za bežanje od realnosti. Osnovni uzrok tom apsurdu je ipak to što je čovečanstvo izgubilo Boga iz svoje perspektive. Kada Bog odlazi, tada i sve što je vredno ide s Njim. Zbog toga svemu što ostaje nedostaje temelj, trajnost, krajnji smisao. Stvorivši stvarnost bez Boga, čovek ne može da podnese tu stvarnost i stoga beži od nje koristeći jedan od ova tri puta:


1. Beg u prošlost

Poznati istoričar Timbej istakao je da je beg u prošlost najomiljeniji način bežanja od stvarnosti, kako za pojedince, tako i za cele nacije. "Oni žive u prošlosti i slave je. Zato što ne mogu da se suoče sa stvarnošću, okreću se ka prošlosti kao mentalnoj zameni za uznemirenost koju osećaju".

Verovatno ste i sami sretali ljude koji žive na račun svojih predaka. U razgovoru oni često potegnu nešto poput ovakvog iskaza:

"Moj deda je bio iha - ha..." a lice im ozari odsjaj slave iz prošlosti.

Neko je rekao da su takvi ljudi kao krompiri - najbolji deo im je pod zemljom.

Pogledati u prošlost nije loše, pod uslovom da se prošlost koristi kao primer iz kojeg se uči, a ne kao azil. Vozač koji gleda u retrovizor da bi video šta se događa iza njegovog vozila, postupa mudro. Ali ako dok vozi neprekidno gleda u retrovizor umesto ispred sebe...

Pogledati u prošlost znači naučiti nešto od nje; neprekidno gledati u prošlost prava je glupost. Ne, to je gore od gluposti - to je samoubistvo.


2. Beg u budućnost

Kada ne postoji prošlost kojim se mogu hvaliti i ponositi, u kojoj bi mogli naći utočište, neki ljudi beže u budućnost pokušavajući da žive u njoj. To su sanjari, utopisti nedosanjanih fantazija, hedonisti bez snage da ostvare ono o čemu maštaju, lezilebovići zemlje dembelije koji bi hleba bez motike.

Ovim ne mislim govoriti protiv planiranja budućnosti već samo naglasiti da nema budućnosti koja nije ukorenjena u sadašnjosti. Kako čovek može postati lekar sutra ako ne studira danas? Kako će u nebu završiti jednom ako Božji poziv odbija sada? Sutra koje ne počinje danas nikada neće doći. To je samo još jedno čekanje Godoa, arčenje vremena, fantaziranje bez osnova.


3. Beg u bolesti

Dr Firon Holidej u jednoj od svojih knjiga je napisao: "Fizičke bolesti se često podudaraju sa emocionalnim krizama. Manji potresi bolnih mentalnih stanja donose sa sobom stare strahove, osećaj krivice i ogorčenost koja dolazi iz područja nesvesnog, te im dozvoljava da se igraju osetljivim unutrašnjim zidom stomaka. Problemi na poslu, razočarenja u ljubavi, čak gorčina zbog izgubljene fudbalske utakmice, mogu izazvati da se nestabilna kula od karata sruši. Kada god se razboliš, nemoj se samo pitati šta si jeo; pitaj se i šta tebe jede".

Naravno, nisu sve fizičke bolesti psihosomatske, ali mnoge jesu. Čak više nego što se misli.

Taj neverovatni, nezamislivi, dakako u racionalnim relacijama nezamislivi izlaz iz neprijatne stvarnosti, taj suludi beg u bolest imao sam prilike i sam da iskusim u svojoj porodici.

Moja kći nije bila dobar đak iako je bila dobra kćerka. Premalo se trudila u školi zbog čega je dobijala loše ocene sa kojima mi kao roditelji nismo bili zadovoljni, a ona je živela u strahu i brizi. Raskorak između postignutog s njene strane i očekivanog s naše polako je eskalirao kao i konflikt u njoj izazvan tim raskorakom. U šestom razredu osnovne škole počela je dobijati prve napade astme, da bi pred kraj školske godine počela doživljavati prava gušenja.

Bio je to klasičan primer podsvesno prouzrokovane bolesti. Teški napadi astme nisu imali nikakav fizički uzrok već su nastali kao posledica straha od neuspeha. Njen um je pronašao izlaz iz nezgodne i neizvesne situacije na taj način što je kinjio telo. To je bilo njeno nojevsko skrivanje. Sada je imala opravdanje za svoj neuspeh. Mimo je mogla da pogleda i nas i sebe prebacujući svu krivicu na bolest. Škola za nju nije problem. Da nije te nezgodne bolesti, imala bi sve same petice, govorile su njene oči i postupci.

Tužan je to i gubitnički, ali istinit način ponašanja mnogih ljudi, koliko bi bolje bilo suočiti se sa stvarnošću i ostati zdrav.

Koji je put povratka? Kako se vratiti u stvarnost? Odgovor je mnogo jednostavniji nego što izgleda. Treba se vratiti do one tačke odakle je beg započeo. Početkom sedmog razreda naša kćerka i mi prihvatili smo činjenicu da ona nije sjajan učenik. Priznanje stanja trenutno je izmenilo njen zdravstveni bilten, a "pumpica" koju je počela koristiti danas skuplja prašinu kao suvenir iz dana u kojima se živelo u laži.

Globalno posmatrano, čovečanstvo je svoj beg započelo u edenskom vrtu. Taj događaj je Biblija ovako zapisala: "U to Adam začu korak Boga koji je šetao vrtom i sakri se iza stabla u vrtu." Sakrivši se od Boga, čovek se sakrio od stvarnosti, jer bez Boga nema stvarnosti, sve je samo iluzija, samo san.

Sve što čovek treba da uradi je ono zbog čega i beži od Biblije - da prizna svoju promašenost. Da skine masku sa lica. Da izađe iza "drveta" iza kojeg se sakrio. Da stane pred Boga, pa kako bude. A kako će biti? Ako čitate Bibliju, saznaćete.

 
Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Ovako govori Gospod Car Izrailjev i Izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: ja sam prvi i ja sam poslednji, i osim mene nema Boga."
- Isaija 44:6

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 291
Ukupno: 2336384
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/svetlost/010.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.