7. Ogledalo
Drugi globalni pogled na Bibliju, Božju Reč predstavlja kao ogledalo - duhovno ogledalo.
"Budite izvršioci Reči, a ne samo slušači - koji sami sebe varaju. Jer ako ko samo sluša Reč, a ne izvršava je, taj je sličan čoveku koji posmatra svoje prirodno lice u ogledalu; pogledao se, naime, pa otišao, i odmah zaboravio kakav je bio. A ko se zagleda u savšeni zakon istine i u njemu ostane, ne bude zaboravni slušač nego izvršilac dela, taj će biti blažen u svom delu".
U evanđeoski usmerenim crkvama, čovek sa propovedaonice može da čuje: "Čitaj Bibliju svaki dan!" Da li je to dobar savet? I te kako. Biblija je čovekovo duhovno ogledalo. Sveto pismo o njemu otkriva ono, što on ni na koji način ne bi mogao otkriti.
Upoređivanje Božje Reči sa ogledalom je više nego uspešna i svima razumljiva ilustracija, koja svojom jasnoćom, prosto viče: "Treba biti izvršilac, a ne samo slušalac Reči".
Kada god se, mislim na materijalni svet ili kako to Biblija kaže "prirodno lice", čovek pogleda u ogledalo, on to čini iz dva razloga: da vidi i utvrdi stanje, ali i da popravi ono što ga naružuje. Ako mu je kosa u neredu, čovek neće reći: "Uh, kako sam raščupan, ali baš me briga". Uzeće češalj i dovesti svoju kosu u red. Ako je musav, umiće se. Ako, ne daj Bože otkrije kakvu infekciju, već žuri k lekaru.
Ogledalo u kući uopšte ne služi za to da visi na zidu i sakuplja prašinu. Njegova uloga je da objektivno prikaže trenutno stanje koje će onoga koji se ogleda pokrenuti na akciju.
Sa Biblijom je isto tako. Ono što čovek u njoj otkrije valja mu da odmah primeni u svakodnevnom životu. Ko tako ne postupa Biblija mu kaže da sam sebe vara. Možda će se i dalje nazivati hrišćaninom, učenikom ili sledbenikom Biblije, a da ne iskusi nikakav praktičan blagoslov o kojem govori Sveto Pismo. Biblija deluje praktično na one ljude koji je praktično primenjuju.
I ja, kada sam počeo da čitam Bibliju, učinio sam to kao skeptik, čak kao njen protivnik. Želeo sam da pronađem i prikažem njene mane, čime bih potkopao hrišćansku veru i samoga Boga. Međutim, što sam više čitao, to sam postajao svesniji nekih čudnih i dubokih promena u sebi. Verovao sam da mogu proceniti svaku knjigu, svaki sistem vrednosti ili filozofiju, a tada na moje iznenađenje, dok sam proučavao Bibliju, iako je nisam još ni razumeo naročito dobro, uvideo sam da ne važem više ja nju, već ona mene. Ja sam tražio nedoslednosti u njoj, a ona je i ne tražeći pokazivala nedoslednosti u meni. Ta knjiga je jednostavno Božja Reč i kada sam se zagledao u nju pokazala mi je one istine o meni koje sam čak i sam od sebe krio. Ispostavilo se da je Biblija duhovno ogledalo, koje je savršeno pokazalo moje duhovno stanje.
No, Bog ne bi bio ono što jeste kada bi čoveku samo pokazao stanje. Pokazavši moju "neurednu frizuru", nije me ostavio raščupanog i očajnog. U ruke mi je stavio "češalj" - Isusa Hrista.
Upravo u ovoj tački, praktičnoj primeni ili nonšalantnoj neutralnosti prema Božjoj Reči, nalazi se razlika između religioznog i vernog čoveka. Religiozan čovek nema ništa osim muke i griže savesti. On pogleda u "duhovno ogledalo", i prestrašen je ponekad onim što vidi, ali ništa ne preduzima. "Takav čovek", kaže Biblija, "Koji samo sluša Reč, a ne izvršava je, sličan je čoveku koji se pogleda u ogledalu pa ode i odmah zaboravi kakav je". Više se ni ne seća naugodne istine koju mu je ogledalo Božje Reči pokazalo. Koliko sutradan nedirnut i zadovoljan sobom, on nastavlja putem koji ga sve više udaljava od Boga. Situacija vernog čoveka pred Bogom je takođe očajna, ali on ne ostaje na tome. On primenjuje izlaz o kojem Biblija govori. Njegovo očajanje se polako pretvara u uživanje dok posmatra kako se ta Reč u koju gleda događa. Kako se od grešnog i otuđenog bića preobražava u Božjeg prijatelja, saradnika...
