8. Blaženstva

Ivan Božer

Svako ko je učio neki strani jezik dobro zna razliku između tek znati reči, i znati poređati te reči u gramatički pravilnom redosledu i korektnim vremenima zbivanja radnje. Iz rečenice: "Ja dođi ići kući", teško bi se razumeo sadržaj: "Dođi, ja idem kući", a da i ne govorimo o nekim komplikovanijim rečenicama.

Dete u starosnoj dobi između jedne i dve godine govori, ali još uvek ne vlada jezikom. Ako bi roditelj pred njim nekome opisivao nedavni događaj u kojem je morala da tatina ruka obradi neposlušnu guzu, dete bi ga u strahu razrogačeno gledalo ne razumevajući da li je to bilo, ili će tek biti.

Isto to se događa sa čitaocem koji neke stvari iz Biblije uzima, a neke ostavlja. Biblija nije knjiga sa sto važnih i devet stotina nevažnih stranica, koje se u njoj nalaze samo zato da bi knjiga izgledala ozbiljno, a ne da liči na kakvu brošuru. Biblija je specijalna knjiga, sa specijalnom svrhom. Ona otkriva svoje bogatstvo u onoj meri u kojoj čovek proučava; obogaćuje u onoj meri u kojoj čovek otkriveno primenjuje.

Da li je rečeno tek prazna izjava, ili ima težinu, proverimo kroz naredne biblijske stihove: "Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko. Blaženi su žalosni, jer će se utešiti. Blaženi su krotki, jer će oni naslediti zemlju. Blaženi su gladni i žedni pravednosti jer će se oni nasititi".

Prvo što u ovim Biblijskim stihovima (prva četiri blaženstva iz Isusove propovedi na gori) bode oči jeste: O kakvom se tu siromaštvu radi? Nije li ono ovozemaljsko i materijalno?

U judejskoj pustinji, u koju je Isus otišao posle krštenja na Jordanu, nije prihvatio nagovor da kamenje pretvori u hleb. Drugom prilikom, kada je nahranio gladne, narod se pokrenuo da ga na silu postavi za kralja (uvek je bilo onih koji su hteli hleba bez motike), Isus je to odbio i povukao se u osamu. Na suđenju je njegov sudija Pilat upitao: "Da li je istina ono za šta te optužuju. Imaš li, ti kakve političke pretenzije i želju da postaneš judejski kralj?" - "Moje kraljevstvo ne pripada ovom svetu", odgovorio je Hrist čime je mnoge stvari jasno deklarisao.

Očito je stoga da ni ovde nije govorio o kakvom ekonomskom bogatstvu ili siromaštvu. Spomenuto siromaštvo je duhovnog karaktera. Siromašni u duhu nisu neki novčani siromasi, već Božji siromasi, kategorija koja je bila jasno izražena u Starom zavetu.

Drugo što površan i teološki neupućen čitalac Evanđelja ne zna jeste da je Matejevo Evanđelje (iz kojeg su uzeti ovi stihovi) jedno od tri sinoptička Evandelja (Matej, Marko i Luka). Sinoptičnost ova tri Evanđelja u dobroj meri ukazuje na grupu kojoj je Evanđelje prvenstveno upućeno. Matejev zapis Hristovog života "adresiran" je jevrejskom narodu, ljudima koji su bili upućeni u starozavetna obećanja i Zakon. Matej je, uslovno rečeno, uzeo Stari zavet kao okvir za svoje pisanje želeći na taj način prikazati i dokazati da starozavetna obećanja imaju svoja ispunjenja u Isusu Hristu.

Zašto naglašavati činjenicu da pri čitanju pomenutog Evanđelja neprestano treba imati na umu da je ono u prvom redu pisano Jevrejima? Iz istog razloga iz kojeg profesori teologije insistiraju da prilikom proučavanja Biblije stalno treba uzimati u obzir kada je tekst pisan, kome je pisan, i sa kojim ciljem. Ovo nije nikakva igra žmurke ili izlaz za slučaj opasnosti već nužna realnost.

Pretpostavimo da neko kroz dve hiljade godina pronađe vaše pismo koje ste uputili svom prijatelju posle uzbudljive fudbalske utakmice. Pismo daje lep opis i tok igre, kao i konstataciju da ste nepravedno izgubili utakmicu zbog toga što je protivnički igrač dao gol iz ofsajda. Šta bi to pismo moglo da znači čitaocu u budućnosti ako se u toj budućnosti fudbal ne bude igrao već hiljadu godina, a sećanje na njega i njegova pravila budu postojala samo još u muzejima i bibliotekama? Još gora opcija bi bila da se fudbal i dalje igra, ali da je reč ofsajd, zbog promene pravila, promenila značenje pa umesto zabranjene pozicije, označava nešto drugo.

Sa rečju siromašan, dogodila se baš ova druga varijanta. U današnje vreme jedina asocijacija na reč siromašan je novčanik. Bez obzira kakav atribut ili imenicu stavili uz tu reč, kada je izgovorite, vaš sagovornik pred očima ima osobu bez novca.

Biti siromašan u duhu, znači priznati pred Bogom svoje duhovno siromaštvo. Tačnije rečeno, svoju duhovnu propast. Biti svestan svoje grešnosti koja ne zaslužuje ništa osim Božjeg gneva i osude. Siromašan duhom uviđa da Bogu nema šta da ponudi, da nema ništa čime bi se mogao braniti, ništa čime bi mogao da "kupi" naklonost neba. Siromašan zbog toga što nema monetu kojom se može iskupiti. Takvima, i samo takvima, Biblija obećava nebesko carstvo, nasuprot kalkulantskim računicama ili nacionalnim isčekivanjima Hristovih savremenika.

Izraelci kao narod su imali, i još uvek imaju, bar onaj njihov ortodoksni deo, nacionalno isčekivanje. Oni veruju da nebesko carstvo pripada njima samo zato što su Izraelci. Fariseji su imali iščekivanje. Po njihovom mišljenju, oni su bili još "izraelskiji" Izrael. Nešto kao duhovna elita Izraela. Na njihovo iznenađenje i zaprepašćenje, Isus vrši drugačiju raspodelu. Carstvo daje siromašnima, a ne bogatima; maloj deci, koja su dovoljno ponizna da ga prime, a ne vojnicima koji pokušavaju da ga osvoje junaštvom.

Fariseji nisu ušli u Carstvo. Ti duhovni bogataši koji su zamišljali da su toliko bogati da Bog treba da bude srećan što ih uopšte ima.

Nisu to bili ni zeloti, koji su sanjali da će Carstvo uspostaviti krvlju i mačem, već ljudi odbačeni iz elitnog društva, oni koji su bili svesni koliko su "siromašni". Upravo zbog tog svog siromaštva, jedino što su mogli učiniti bilo je da zavape Bogu. I Bog je čuo njihov glas i učinio ih državljanima nebeskog carstva.

Drugo od četiri blaženstva, parafrazirano, izgledalo bi otprilike ovako: "Srećni su oni nesrećni". Paradoks koji se u ovome javlja čini da smesta privuče pažnju čitaoca, koji ne može, a da ne primeti apsurd, jer kakva je to žalost koja dovodi do radosti? Maločas, (u prvom blaženstvu), imali smo siromaštvo koje za posledicu ima najveće moguće bogatstvo, a sada i one koji će zbog svoje žalosti biti neizmerno radosni.

Tuga, o kojoj je ovde reč, nije prouzrokovana gubitkom materijalnih dobara, imovine ili voljene osobe, već je rezultat gubitka nedužnosti i pravednosti. To nije žalost bolnog gubitka, već žalost koja vodi u pokajanje.

U neku ruku, to je i drugi stepen duhovnog bogatstva. Jedno je biti duhovno siromašan i to priznati; potpuno je druga stvar zbog toga žaliti. Jednostavnije rečeno: Priznanje grešnosti, tj. duhovnog siromaštva, još uvek ne znači da se čovek zbog toga i kaje. Samim tim čovek nije ni siguran da je postao državljanin nebeskog carstva, budući da nije primio utehu.

Ili, da to kažem, još jednostavnije: Ako bi, na primer, vaše dete uradilo nešto suprotno onome što ste mu rekli da uradi, a potom došlo sa izvinjenjem, šta biste učinili? Naravno, bili biste zadovoljni što je dete shvatilo da je pogrešilo i ne biste insistirali na kazni. Što se vas tiče cilj je postignut - dete je naučilo lekciju i bez represivnih metoda. Ali kada bi vam dete pristupilo ne samo sa izvinjenjem na usnama, nego i sa suzama u očima i tugom u srcu, tako da vam je jasno da dete nije samo shvatilo pogrešnost dela koje je učinilo, nego i žali što je to učinilo - kakva bi bila vaša reakcija? Ne samo da ćete mu oprostiti, nego ćete ga zagrliti, i tešiti, i suze obrisati, zbog čega će dete iz suza preći u smeh.

Treće blaženstvo glasi: "Blaženi su krotki, jer će oni naslediti zemlju". I opet smo zatečeni neobičnošću izjave. Kakva li je to krotkost kada se sa njom nešto može postići? Ta krotkost, o kojoj govori Hrist, prvenstveno označava skroman i blag odnos prema drugima i naravno, prema Bogu. Ta krotkost ukazuje na spremnost priznanja i prihvatanja Božjeg suda, ali ne samo iz Božjih usta, već i iz usta drugih ljudi.

Lako je biti pošten sa sobom, pa pred Bogom priznati razne stvari, a koliko je teže dopustiti da i drugi ljudi o nama kažu to isto. U crkvi čovek bez problema ponavlja ispovedanje vere i sebe naziva "bednim grešnikom". To mu ne predstavlja nikakav problem. Ali neka mu neko posle bogosluženja pristupi i nazove ga grešnikom... e to je već druga priča.

Kada čovek nije spreman drugima da dopusti da o njemu govore ono što je pred njima sam priznao, to je dobra osnova za licemerje i ona je uvek prisutna kada je krotkost odsutna.

U biti krotkosti je prava procena sebe samog, koja se zasniva na Božjem pogledu i standardu, a izražava se u stavu i ponašanju prema drugim ljudima. Osoba koja je u pravom smislu krotka, to je stoga što je zadovoljna Bogom i Njegovim delima, a to je čini blagom, skromnom, osećajnom i strpljivom u svim njenim postupcima. Posledica krotkosti je: "Oni će naslediti zemlju". Očekivalo bi se da krotki nikuda ne stignu, jer ih silnici preziru, postupaju sa njima bezobzirno i gaze ih na svaki način. U borbi za opstanak - kaže se - uspeće samo grubi i drski, slabići propadaju. To ipak nije istina. Uslov pod kojim se prima carstvo nebesko nije sila već krotkost. To mogu potvrditi svi koji su nekada bili silni i razmetali se sa svojim imanjem - zato što im je pravo posedovanje stalno izmicalo.

Hristove reči se ne odnose samo na ono što je na nebesima, iako je to primamo, Njegove reči su univerzalne, jer su zakon Božji i Njegova pravda jednaki i za ovo sadašnje i za ono buduće. Darvin, kao duhovni roditelj nove biološke nauke, sa svoje tri tvrdnje: evolucija, borba za opstanak, pobeda najsposobnijeg, uzrokovao je i rađanje Ničeove filosofije, antietičke etike sa natčovekom u centru. Taj natčovek inspirisao je neke poluljude koji su hteli zagospodariti Zemljom kroz borbe i ratove. Da li poseduju Zemlju? Ako je posedovanje ona parcela na groblju u koju su sahranjeni - tada je poseduju. Međutim, tačnije bi bilo reći da Zemlja poseduje njih. Krotki će, a ne silni, posedovati Zemlju i to se ni na koji način ne može promeniti.

"Blaženi su gladni i žedni pravednosti, jer će se nasititi" - kaže četvrto blaženstvo. Gladni i žedni koje Bog napaja i hrani, to su oni koji su gladni i žedni pravednosti, što je osobina svih Božjih ljudi čiji je osnovni cilj da prvenstveno traže carstvo i pravednost Božju.

Pogledavši unazad, vidimo da ova četiri blaženstva otkrivaju duhovni napredak nepopustljive logike. Svaki korak vodi ka sledećem i pretpostavlja prethodni. Čovek je prvo siromašan u duhu i priznaje Bogu svoju krajnju duhovnu propast. Zbog stanja kakvo je on dakako žali i tuguje, ponizno, krotko i blago se odnosi prema drugima dopuštajući da njegovo duhovno siromaštvo, koje je priznao i oplakao, uslovi i njegovo ponašanje. Konačno, on je gladan i žedan pravednosti. Šta bi vredelo priznati i oplakati svoj greh, potvrditi tu činjenicu i Bogu i ljudima, ako bi se tu stalo. Priznanje greha "mora" dovesti do gladi i žeđi za pravednošću, ali i dalje.

 
Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su isključivo za internu upotrebu. Kopiranje ili štampanje ove knjige u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.
"Ja dođoh na sud na ovaj svet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slepi."
- Jovan 9:39

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 2473
Ukupno: 2493579
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/svetlost/008.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.