9. Kada žetva prođe
Pre mnogo godina, dok sam još bio mladić i neposredno po svom obraćenju, odlazio sam na biblijske časove u Čalmersovu prezviterijansku crkvu u Torontu. Tamo sam čuo grupu ljudi koji su razgovarali o novom pastoru koji je upravo preuzeo vođstvo crkve u prezviterijanskoj crkvi u Carskoj ulici. Govorili su o velikim skupovima, o mnoštvu ljudi koji su se okupljali da čuju njegove evanđeoske propovedi. Čuo sam da se zvao Morov (J. D. Morrow); bio je atletičar i osvojio je mnoge pehare kao trkač.
Odmah sam se zainteresovao. Moje mlado srce se odazvalo onome što sam čuo, te sam odmah odlučio da ne gubim više vreme, nego da i sam odem na službu g. Morova.
U nedelju uveče sam se našao na službi. Sala se brzo punila. Vladalo je veliko uzbuđenje. Osećao sam ga u atmosferi. Uskoro je velika prostorija bila puna ljudi. Zatim je izišao g. Morov i preuzeo reč. Imao je dugu kosu. Bila je toliko duga da mu je padala po ramenima. Osmehivao se, i dok sam ga posmatrao, shvatio sam da gledam u čoveka koji je bio vođa, čoveka koji bi mogao da ostvari mnogo za Boga.
Pevale su se evanđeoske pesme. Bile su to stare evanđeoske duhovne pesme. Vodio je sam g. Morov. Cela služba je bila živa i ispunjena radošću i veoma privlačna. Moje mlado srce se odmah zagrejalo.
Ali ono što je držalo moju pažnju više od bilo čega, bila je sama poruka. G. Morov je uzeo za svoj tekst Jeremiju 8:20: "Žetva je prošla, ljeto minulo, a mi se ne izbavismo."
A zatim je molećivim glasom počeo da preklinje okupljene da se odluče za Isusa Hrista. Nikada neću zaboraviti taj poziv, I pored toga što je otada prošlo mnogo godina, još uvek ga se sasvim jasno sećam. Srce mi je snažno tuklo, a oči nisam mogao da odvojim od njega. Njegov glas je bio nežan i molećiv. Ceo skup je sedeo u savršenoj tišini, gutajući svaku reč.
Više puta je ponovio svoj tekst: "Žetva je prošla, ljeto minulo, a mi se ne izbavismo." Atmosfera je bila takva da je nikada nisam zaboravio. Slušao sam čoveka koji je bio smrtno ozbiljan, čoveka koji je osećao svaku reč koju je izgovarao. Govorio je kao čovek koju umire, ljudima koji umiru, obnažujući duše onih koji su se nalazili pred njim, moleći, pozivajući, preklinjući.
Morov nije znao da će mladić od osamnaest godina koji ga je slušao te večeri, naslediti njegovu službu. Svaka Morovova reč je na mene ostavljala duboki utisak kao još ništa do tada. Odmah sam prionuo uz njega. To je bio čovek koga sam mogao da sledim, čovek koji je mogao da me vodi onako kako sam želeo da budem vođen, čovek čija me je poruka nadahnjivala. Mnogo vremena je prošlo od te divne večeri, ali te reči još uvek zvone u mojim ušima, i još uvek čujem molećivi glas toga propovednika, koji je već odavno otišao i primio svoju platu - "Žetva je prošla, ljeto minulo, a mi se ne izbavismo."
Ima jedna duhovna pesma koju sam slušao još dok sam bio sasvim mali. Pevala se u vreme D. L. Mudija i često su je koristili na evađeoskim službama, iako se danas retko može naći u pesmaricama. Evo njenog refrena:
Kada žetva prođe,
A i leto mine,
I Isus te ne poziva više.
Ta evanđeoska pesma je još uvek sa mnom, iako je nisam čuo da se javno pevala za poslednjih četvrt veka. To je bila duhovna pesma koju je Bog moćno upotrebio da dovede duše Hristu, pesma koja opominje i upozorava. Ona govori o žetvi i opominje da će doći dan kada će se žetva završiti i leto proći. Ona donosi karanje i shvatanje o blizini večnosti i opasnosti oklevanja.
Sada bih hteo da kažem četiri stvari u vezi sa žetvom; svaka od njih je od najveće važnosti. Dozvolite mi da pođem po redu.
Prvo: Za žetvu uvek postoji vreme
Kao dečak, dok sam živeo u Embrou, gledao sam vozove pune žetelaca kako odlaze na zapad Kanade. To se dešavalo svake godine od 1891. do 1929. što je na mene ostavilo duboki utisak. Iako je to trajalo relativno kratko vreme, ipak je vladalo veliko uzbuđenje.
Svakoga dana na našoj stanici su se zaustavljali specijalni žetelački vozovi u koje su se penjale grupe ljudi. Govorili su mi da idu u Minitobu, Saskačivan i Albertu na ogromnu žetvu pšenice koja je bila spremna, i ako odmah ne pođu, ona bi propala.
Ali čemu žurba? Zašto nisu mogli da idu u neko drugo vreme? Zašto baš u isto vreme svake godine? Jednostavno zato da ne propuste veliku žetvu, jer ako ne požure, ona bi zauvek propala. Zato nije smelo da se gubi vreme. Radilo se o sada, ili nikada.
Dozvolite mi da vam kažem da je isto i sa duhovnom žetvom. Ona mora da se spremi u žitnicu. Postoji vreme kada Božiji Duh aktivno radi među nekim stanovništvom, kada se evanđelje propoveda i duše se spasavaju, kada Sveti Duh presvedočava ljude o njihovoj potrebi za Hristom. Postoji vreme naročite Božije milosti kada se odlučuje; propustiti takve prilike znači stavljati na kocku svoje spasenje, te biti izgubljen i to izgubljen za večnost.
U proteklim vremenima je bilo takvih blagoslova. U Nojevo vreme je bila takva specijalna Božija milost. Da li si čitao kako je on propovedao sto dvadeset godina, upozoravajući ljude na potop koji dolazi i opominjući ih da se izbave od Božijeg gneva. No oni su se oglušili o njegove opomene. Nisu hteli da slušaju. Do tada još nikada nisu videli kišu. Nisu mogli da zamisle takav sud. Zato su se smejali i rugali. Ali Noje je nastavio da propoveda - propovedao je i gradio kovčeg, dok se gomila na to uopšte nije obazirala, čak su se i tesari koji su radili za njega, podsmevali njegovim rečima.
Ljudi su živeli u grehu. Odvratili su se od Boga. Nemoral, pokvarenost, nasilje i brutalnost su obeležavali njihovu civilizaciju, a Bog se uvek gnušao takvih stvari. No i pored takve strašne pokvarenosti i nasilja na sve strane, Bog im je ipak pružio priliku da se pokaju.
Iznenada ih je stigao predviđeni sud. Počela je da pada velika kiša; i voda na zemlji je sve više rasla. Konačno je svaka planina bila poplavljena. Noje i njegova porodica su bili u sigurnosti, u kovčegu čija su vrata bila čvrsto zatvorena. Svi ostali su bili napolju i pošto su se nalazili izvan kovčega, svi su se podavili u vodama potopa.
Postojao je još jedan dan naročite Božije milosti. To je bilo u vreme Jude i Izrailja. Dolazio je prorok za prorokom. Naroje bio opomenut. Pružena im je svaka moguća prilika. Ništa nije bilo iznenada. Bog je slao svoje sluge pokolenjima da ih opomenu da će otići u ropstvo, ali oni nisu hteli da slušaju. Nastavili su u svom grehu i neposlušnosti, ne obazirući se na Božije proroke i njihove opomene. Konačno je došao Božiji sud. Samarija je pala, zatim Jerusalim, a narod je bio odveden u ropstvo. Po gradovima je vladala glad. Žene su jele svoju decu. Krv je tekla na sve strane. Sud je zaista bio užasan. Žetva je prošla.
Postojao je još jedan dan posebne Božije milosti. To je bilo kada je Isus bio na Zemlji. I On je upozoravao na sud koji se približava, no ljudi su se oglušili o Njegove reči. "Jerusalime, Jerusalime," uzviknuo je, "koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k tebi, koliko puta htedoh da skupim tvoju decu, kao što kvočka skuplja svoje piliće pod krila, i ne htedoste. Eto, ostavlja vam se dom vaš pust" (Matej 23:37-38).
Usledio je sud 70. godine posle Hrista; bio je strašan! Kakvih li muka, kakve li nevolje, kakvog li bola srca. Ulicama grada tekla je krv. Pored puteva je bilo pobodeno hiljade krstova. Josif Flavije nam kaže da ih je bilo toliko da su izgledali kao šuma. Na svakom od njih je visio i umirao čovek u mukama. Kanibalizam je držao grad u svojim kandžama. Zatim je sledilo progonstvo svuda po svetu - progonstvo koje se nastavilo sve do danas, i to sve zbog toga što ljudi nisu hteli da prepoznaju vreme Božije milosti i da se odvrate od svojih greha. Još jednom je žetva prošla, leto je minulo, a oni se nisu izbavili. Kakve li nesreće!
I mi smo imali takvu Božiju milost. U istoriji sveta nikada nije bilo toliko propovedanja evanđelja koliko u naše vreme. Razmisli o evangeliziranju koje se desilo za poslednjih sto-dvesta godina. Engleska je bila na ivici propasti, srljajući ka Francuskoj revoluciji, kada je Bog podigao Džona Veslija, Džordža Vitfilda i Čarlsa Veslija, te ih poslao da propovedaju evanđelje.
To je bilo vreme najveće Božije milosti koje je svet doživeo još od apostolskih dana. Tako nešto se nije dogodilo ni pre ni posle toga. Veslijevi evanđelisti su išli po celom svetu, ne kao pastori, nego kao vatreni buditelji, da propovedaju evanđelje i zadobiju duše za Isusa Hrista. Bog je upotrebio metodizam da opomene ljude svuda i da im objavi neophodnost obraćenja.
Zatim smo u Americi imali Finija i Mudija, kroz čiju je službu Bog poslao probuđenje i evangeliziranje kakvo Amerika nikad ranije nije doživela. Hiljade i hiljade ljudi je bilo spaseno; ali mnogi su, čak i onda, odbacili Božiju ponudu milosti i oglušili se o Njegovu milost.
Bog je zatim poslao Sperdžena, Sandija, Torija, Džipsi Smita, te su i oni upozoravali ljude na važnost pokajanja i pozivali mnoštvo da se odvrati od greha i primi Hrista. I to je bilo vreme naročite Božije milosti kada je Bog svuda govorio izgubljenim ljudima i ženama. Ali i tada su se nebrojane hiljade oglušile o Njegove pozive.
Sada, u ovim poslednjim danima, imamo Bili Grejema koji objavljuje narodima da se pomire sa Bogom, ili da se suoče sa Njegovim sudom. Bog nikada nije bio bez svojih svedoka. Pre suda, On je uvek nudio svoju blagodat. Mora biti jedno ili drugo - ili milost ili sud. Oboje ne može. Ako ti, prijatelju moj, nećeš da primiš Božiju milost, sada, dokle ona traje, moraćeš da se suočiš sa Njegovim sudom.
Drugo: Bez Boga nema žetve
Hteo bih da budem sasvim jasan i da vam kažem da čovek ima jako malo udela u tome. Čovek može da poseje i zalije, ali samo Bog može da da uzrast. Ima onih koji propovedaju i poučavaju - onih koji opominju i upozoravaju, onih koji preklinju i mole. Ima onih koji čine sve što se može učiniti da bi naveli ljude da se pomire sa Bogom. Ali pošto čovek učini sve što može, ostaje na Bogu da podari uzrast. Na kraju krajeva, samo Bog može da spase.
Sećate li se reči koje je Gospod Isus rekao u Jovanu 6:44? Rekao je: "Niko ne može da dođe k meni, ako ga ne privuče Otac koji me je poslao." Prijatelju, to je jedna od najozbiljnijih izjava koje možemo naći u Božijoj Reči. Ti misliš da možeš da se spaseš kad god hoćeš. Ti zamišljaš da možeš da primiš Hrista kad ti budeš spreman. Odmah ću ti reći da nije tako. Ti moraš da primiš Isusa Hrista onda kada ti Bog ukaže svoju naročitu milost, kada Sveti Duh deluje u tvome srcu.
Dozvoli mi da te upitam, da li si ikada osetio da te Sveti Duh poziva? Da li te je Bog privlačio k sebi? Da li je u tvome srcu ikada bilo želje da primiš Isusa Hrista za svog Spasitelja? Da li se sećaš vremena kada si želeo da budeš spasen - kada si čeznuo da budeš nanovo rođen? Da li si ikada bio zabrinut za spasenje svoje duše? Da li znaš bilo šta o karajućoj sili Svetoga Duha?
Prijatelju moj, ako jesi, onda si bio svestan glasa Božijeg. Sam Bog ti je govorio. Sveti Duh te je navodio da se obratiš i budeš spasen. To je bilo vreme kada je trebalo da se odlučiš. Tvoje srce je sada možda okorelo, hladno i nezainteresovano. Možda više nemaš želje da se obratiš. Možda se više ne osećaš pokaranim za greh, Sveti Duh te je ostavio i Bog se okrenuo od tebe.
Ne zato što je On tako hteo; Bog nikada ne diže ruke od čoveka, dok čovek ne digne ruke od Njega. Ali, ako si se uporno oglušivao o ljubazna privlačenja Svetoga Duha, i ako si odbio da se pomiriš sa Bogom, možda je te želje nestalo. Svaki put kada odbiješ, sledećeg puta je teže. Svaki put kad kažeš ne, sve je teže da kažeš da.
Opet kažem, postoji vreme kada ti Božiji Duh ukazuje milost, kada dolazi do kretan"a Svetoga Duha u tvome životu, kada ti se Bog približava i kada si svestan Njegovih poziva. Samo On može da spase tvoju dušu i ako On to ne učini, nikada se neće ni desiti, jer bez Boga žetve ne može da bude. Zato, "Danas ako čujete njegov glas, neka vam ne otvrdnu vaša srca" (Jevrejima 4:7).
Ako ti, prijatelju, zanemariš Njegovo vreme milosti, moglo bi da ti bude nemoguće da dođeš. Zbog toga te usrdno pozivam da ispitaš svoje srce i postaviš sebi pitanje da li Sveti Duh radi sa tobom, ili ne, da li imaš želju da budeš spasen, da li si zabrinut za spasenje svoje duše, da li te Bog još uvek privlači k sebi, jer ponavljam, bez Boga nema žetve. "Niko ne može da dođe k meni, ako ga ne privuče Otac koji me je poslao."
Treće: Žanje se uvek u najbolje doba
Da li ti je jasno da se veoma malo ljudi spasava posle tridesete godine života, a da se većina spasava pre nego što im je dvadeset i pet godina? Iz vlastitog iskustva mogu da kažem da kad god sam na skupovima postavljao pitanje kada su se ljudi obratili Hristu, većina je potvrdila da su se spasli pre nego što im je bilo dvadeset godina. Prijatelju moj, to su veoma ozbiljne činjenice. Ako se samo malo ljudi spasava posle tridesete godine života, ako se većina spasava pre toga, kako je sa tobom? Da li imaš više od trideset godina? Ako imaš, onda su ti izgledi mali.
Žetva se skuplja u najbolje doba. Sveti Duh pokreće mlade ljude i žene dok su na pragu života. Zatim, ako Mu se protive i otvrdnu, malo po malo postaje sve teže da se spasu. Kada nastupe srednje i starije godine, oni nalaze da im se srce više ne odaziva i uviđaju da pripadaju onoj grupi ljudi koja ne prima Hrista u velikom broju, nego tek poneki.
Oni možda otvrdnu zbog greha. Navike su im utvrđene. U mlađim godinama ih je lako odbaciti, ali kada se nit mnogo puta obavije, teško je prekinuti. Sećaš li se kako si se osećao kada si prvi put zgrešio i šta se desilo kasnije? Navikao si na svoj greh, zar nije tako?
Ispočetka si bio strašno pokaran za greh. Savest te je uznemiravala, ali je ti nisi slušao. Nastavljao si da ideš sve dalje, te si na kraju mogao da činiš greh a da te savest skoro uopšte više o tome ne opominje. Sve što treba da učiniš jeste da se okreneš ne obazirući se na zvonjenje budilnika - sledećeg puta ga nećeš ni čuti. Tako je i sa grehom. On te hvata sve dok te konačno potpuno ne savlada. Savest je ućutkana. Budilnik više ne zvoni - više ga ne čuješ.
Tako nastavljaš u svom grehu ne obazirući se na Duha Božijeg. Kada te greh zahvati, ne možeš više da ga se otarasiš; postaješ njegov rob, a on postaje tvoj gospodar. Zatim, pošto uspešno ućutkaš svoju savest i ugušiš Svetoga Duha, nastavljaš sa svojim revoltom, i što si stariji sve je teže da se okreneš i primiš Isusa Hrista.
Prijatelju, kako je sa tobom? Da li si u najboljem dobu? Da li si još uvek mlad? Da li ti je manje od dvadeset godina? Zašto onda ne bi primio Gospoda Isusa Hrista sada, pre nego što bude kasno? Ili možda imaš više od trideset godina i uskoro ćeš zaći u četrdesete godine svoga života? Onda pazi! Tvoje šanse su slabe. Kako godine odmiču biće ti sve teže. Nije ni čudo što je Bog rekao: "Evo sad je najpoželjnije vreme, evo sad je dan spasenja" (2. Korinćanima 6:2).
Četvrto: Žetva uvek ima kraj
Da, "žetva je prošla, ljeto minulo." Da li si i ti među onima koji će reći: "A mi se ne izbavismo"? Kakvog li užasa! Da li znaš šta se dešava sa pšenicom koja nije skupljena? Ostavljena napolju propada. Da li će to biti i tvoja sudbina? Da li ćeš i ti biti izgubljen? Zar moraš da propadneš? Kakve li nesreće!
Poslušaj me, prijatelju. Ako više nema karanja koje dolazi od Duha Božijeg, onda je žetva za tebe već prošla. Ako je probuđenje prošlo, a ti još uvek nisi spasen, onda je za tebe, kažem ti, žetva prošla. Ako više nisi uznemiren, ako više nisi zabrinut za svoje spasenje, ako si postao ravnodušan, opet kažem, žetva je za tebe prošla. Ako te Duh više ne poziva, ako Bog više ne zove, ako ti je srce hladno i okorelo, onda je za tebe žetva prošla.
Da li se sećaš kako Bog u svojoj Reči kaže: "Ne će se Duh moj do veka preti s ljudima." (1. Mojsijeva 6:3) Da, dođe vreme kada Božiji Duh prestane da se bori zbog toga što si Mu se protivio dok je nastojao da te ubedi. Ti si ožalostio Božijeg Svetog Duha, jer i pored toga šta je Hristos učinio, ti Mu ipak nisi došao. Kažem, za tebe je žetva prošla, leto je minulo. Sada bi moglo da bude isuviše kasno.
Ali, prijatelju, ne mora da bude suviše kasno. Ako primiš Hrista, ako Ga primiš sada, neće biti suviše kasno. Ali ako Ga ne primiš, onda ćeš se jednoga dana naći među onima koji će zakukati: "Žetva je prošla, ljeto minulo, a mi se ne izbavismo".
Da li će to biti tvoja sudbina? Ne mora da bude. Ali biće, ako nastaviš putem kojim sada ideš. "Čovjek koji po karanju ostaje tvrdoglav, ujedanput će propasti, da ne će biti lijeka." (Priče 29:1) O, dođi onda. "Pouzdaj se u Gospoda Isusa pa ćeš biti spasen." (Dela 16:31) Hoćeš li to učiniti? Dođi, i dođi upravo SADA.
