6. Dobro drugoga - cilj vernika
Svet mnogo drži do "ljubavi", ali ništa ne zna o ljubavi o kojoj govori Biblija u 13. poglavlju 1. Korinćanima. Poruka ovog poglavlja ništa ne znači za svet, jer se ovde govori o ljubavi koja je Hristova ljubav izlivena u naša srca Svetim Duhom. Tu ljubav poznaje samo nanovo rođeni čovek. Ta ljubav se u životu jednog vernika usavršava praksom, ali ona praksom ne dolazi. To moramo uvek imati na umu.
Sada ćemo analizirati drugu komponentu ljubavi, kako nam je to objavljeno u 13. poglavlju 1. Korinćanima.
B. Prijatnost
Drugi sastavni deo ljubavi je dobroćudnost. "Ljubav je strpljiva, puna dobrote" (4. stih), to je sve šta nam govori odlomak. Ispitajmo to malo dublje. Shvatićemo da ljubav pronalazi načine kako bi bila konstruktivna, a ne želi razarati. Srce boli kada vidimo razaranje do koga dolazi ogovaranjem, prenošenjem i širenjem lažnih vesti, tj. širenjem glasina o drugim vernicima, bilo da su krenuli pogrešnim putem ili ne.
Kada neki brat padne u greh odmah se jave oni koji kažu: "Jesi li čuo to i to!..." Tu nema ljubavi, jer je to sasvim suprotno Božjoj prirodi. Ljubav traži načine da bude kostruktivna, a ne želi biti destruktivna. Mi ne volimo Boga kada ogovaramo svog komšiju. Čak i ako su stvari koje govorimo o drugom čoveku istinite, time što ih ponavljamo, mi delujemo razorno i na taj način pokazujemo da ne volimo Boga. Zašto?
Zato što se naša ljubav prema Bogu meri sa našom ljubavi prema čoveku. Nije moguće voleti Boga, a ne voleti čoveka, jer je upravo Božja ljubav poslala Isusa Hrista da umre za čoveka dok smo još bili izgubljeni grešnici. Kada ta ljubav deluje u nama onda mi ljubimo druge, a kada ih ljubimo sigurno nećemo ići okolo i ogovarati ih.
Uz takvu ljubav nema mesta nikakvoj nelagodnosti, jer je ona blaga. Ona uzvraća milost drugome i blagosilja umesto da mrzi. Ona je dobra, jer traži ono šta drugome donosi sreću. U vezi sa ovim bi bilo korisno da proučimo primer samog Hrista. Razmišljanjem o Hristu naučićemo nešto o Božjoj ljubavi. Jedini način da ta ljubav počne ispunjavati naša srca je da se puno bavimo proučavanjem Isusovog života. Kada shvatimo da Isus živi u nama, shvatićemo potrebu da mu se sve više i više predajemo.
Možda bi trebalo da se molimo ovako: "Bože, izgradi u meni svojim Duhom tu savršenu ljubav koju vidim u Isusu!" Takvu nam ljubav može samo on dati jer to nije nešto što možemo imitirati. Ona je potpuno suprotna paloj ljudskoj prirodi. Kada ljubav deluje u nama onda smo sasvim prijatni prema svima bez obzira dali su bogati ili siromašni, jer ta ljubav traži dobro drugoga. Ona je dobroćudna.
C. Plemenitost
Misao o plemenitosti se krije u tvrdnji da "ljubav ne zavidi" (4. stih). "Ljubav nikada ne kipi od ljubomore" prevod je jednog drugog prevodioca. Ljubav nikada ništa ne prisvaja za sebe.
Kao primer možemo uzeti dva deteta koja se igraju. To su komšije i dobri prijatelji. U izvesnom se ljudskom smislu vole, ali ta ljubav nije duboko ukorenjena u njima, jer odjednom, usred igre, jedno od njih počne vikati: "To je moje! To je moje!" Tada i drugo dete počne vikati: "Ne, to je moje! To je moje!" Postaju uzbuđeni zbog te stvari. Žele je prisvojiti samo za sebe.
Ni mi odrasli nismo otišli mnogo dalje od toga. Ne kažemo to tako detinjasto, i tako glasno, ali ipak često kažemo, makar samo duboko u svome srcu: "On nema nikakvo pravo na tu stvar, jer ona pripada meni." Međutim, prava ljubav nije ljubomorna.
Neki ljudi se nalaze u boljem položaju od nas, ali, ljubav se kod takvih stvari ne spotiče. Kao primer mogu izneti ljude koji rade po našim kancelarijama. Tu radimo kao Božje sluge, nas oko dve stotine. Naravno, da bi naš rad bio uspešan, moramo biti dobro organizovani. Nekima je data "prednost", da se tako izrazim, jer su određeni da nadgledaju druge. Pošto smo ipak samo ljudi, moguće je da se nekom ne sviđa takvo stanje. Možda misli da nadzornik ima više prednosti od njega, jer je bliži šefu. Takva se mišljenja, naravno, češće čuju u svetu, ali se i u našem radu mogu pojaviti.
Tako je lako pomisliti kako se neko drugi nalazi u prednosti pred njim, jer dobija više novca ili slično. Ljubav, međutim, nikada ne zavidi, ona se raduje, sretna je kada drugi ima prednosti. Možda će neko ko ovo čita reći: "Ja ne mogu biti takav!" Naravno da ne možeš, zato kada vidiš da nemaš takvu ljubav, dođi ponovo gospodu, čitaj šta o ljubavi govori Božja reč i moli se da Sveti Duh ispuni tvoje srce i tvoj život takvom ljubavlju.
Ako u nama ne postoji ljubav za naše bližnje, ako smo ljubomorni na njihove uspehe, onda sigurno neće biti nikakve koristi da im govorimo koliko mnogo volimo Boga. A, osim toga, našom pričom ne možemo prevariti Boga. Boga volimo onoliko koliko volimo naše bližnje.
Zapamti, ljubav nikad ne zavidi.
Reč koja je ovde prevedena izrazom "zavideti" u 31. stihu 12. poglavlja prevedena je kao "priželjkivati", "čeznuti". "čeznite za većim darovima!", ili kako kaže drugi prevod "nego ozbiljno priželjkujte bolje darove!". Ovde je ta reč upotrebljena u pozitivnom smislu. Govori nam da treba da čeznemo za boljim darovima da bi mogli bolje služiti Bogu.
Ljubav, međutim, nikada ne želi i ne čezne za nečim što pripada drugome. Zavist je, s druge strane, osećanje besa i zlovolje prema drugima koji rade na istom poslu kao i mi. Na primer, u neku zajednicu dolazi novi sluga Evanđelja. Njemu je dodeljen određeni posao i opseg rada. Može se desiti da se u komšiluk doseli neki drugi propovednik i onaj drugi postaje zavidan. Ljubav ne radi na taj način.
Bogu pripada sve što ti i ja posedujemo, ništa nije naše. Nemamo pravo da zavidimo bilo kome na bilo čemu. Apostol Pavle je rekao: "Jer sve držim za štetu prema prevažnom poznanju Isusa Hrista." Ove su reči meni lično pomogle, jer sam počeo na sve da gledam kao Gospodnje vlasništvo, a ne moje. S tim su bili rešeni mnogi problemi u mom životu. Shvatio sam, na primer, da se novac, koji je Bog odredio za radio-emisije može upotrebiti za neki drugi hrišćanski rad. Isto važi i obrnuto, tj. da se za radio-emisije može upotrebiti sredstva određena za neku drugu hrišćansku delatnost. Zbog takvog mišljenja sam primio mnogo "oštrih" pisama od nekih crkvenih vođa. Ali, tada sam se smirio podsetivši se kako sve u ovom svetu pripada Bogu. Bogu pripada crkva. Bogu pripadam ja, pripadaju mu materijalna sredstva - sve pripada njemu i sve je za njegov rad. Kada to shvatim - ne mogu nikom zavideti.
Zar da zavidim propovedniku ako dobije nešto što mislim da bih ja trebao dobiti - ili obrnuto? Zašto? Jer to ne pripada meni. Ja nemam lično pravo na to. Sve pripada Bogu.
Prava je ljubav, dakle, plemenita. Ona ne zavidi. Ponekad zavidimo čoveku jer radi isti posao kao i mi, ali ga radi bolje. Nemojmo mu zavideti, jer ljubav nikada ne zavidi.
D. Poniznost
Sledeća komponenta ljubavi je poniznost. U vezi sa time, napisane su dve istine: "Ljubav se ne uznosi, ne nadima se". Jedna od ovih stvari je povezana sa spoljašnjim odrazom života, a druga sa unutrašnjim. Neko je rekao: "Poniznost znači staviti pečat na usta i zaboraviti šta si učinio". Drugim rečima, prava ljubav sakriva ono šta je postigla čak i od same sebe. Shvatiti da se ljubav ne hvali znači da nisam ponosan kada se u mom životu ispoljava ljubav.
Postoji mogućnost da budem iskušan, i da kažem: "Da, Bog mi je stvarno dao veliku meru svoje ljubavi", ali ljubav ne gleda ne sebe na takav način. Ona se sakriva od sebe i potpuno zaboravlja samozadovoljstvo. Ako stvarno volimo Isusa Hrista, onda radimo naš posao iz ljubavi i zaboravljamo na sva lična zadovoljstva koja mogu proizići iz tog posla. Neko je rekao ovu misao: "Mi radimo naša dela ljubavi, i onda se sklanjamo u senku i više ništa o tome ne govorimo."
Tako radi ljubav.
"Ljubav se ne uznosi". Nikada se ne hvali. Nikada se ne ističe. Čovek koji ističe sebe uopšte ne pokazuje ljubav za Boga. Kakav osnov ima bilo ko od nas da ide okolo i ističe sebe u vezi bilo čega? Svako dobro delo koje je ikada učinjeno - učinio je naš Gospod. On nam je dao život. Dao nam je sve. Da li imaš bolje darove nego što ih ima neko drugi? Nemoj se njima ponositi. Ljubav ne ističe sebe. Ne želi druge impresionirati bilo kojom svojom sposobnošću. Gde je ljubav nestaje hvalisanje i nametanje svoje osobe drugima. Ako stvarno volimo Isusa nećemo tražiti istaknuto mesto za sebe. Ljubav ne ističe i ne naglašava svoje zasluge. Ljubav se ne hvališe.
U unutrašnjosti se ljubav ne nadima. Ona nije naprasita, ni uobražena. Prihvata pouku drugih. Ima ljudi koje je nemoguće poučiti. Misle da sve znaju. Možda su oni vođe nekih grupa i jednostavno ne žele čuti, ni shvatiti, da to nije način na koji se ljubav izražava. Ljubav se ne nadima ohološću, niti nosi u sebi naduvanu ideju o vlastitoj važnosti.
Prava ljubav se ne nadima, i ne uznosi svojom delimičnom revnošću. Takvi su bili neki Korintski hrišćani (1. Korinćanima 1,11-17). Oni su stvarali male grupice. I mi se danas ponosimo našim grupama i denominacijama. Ljubav to ne radi. Ona vidi celo telo Isusa Hrista. U srcu onog koji stvarno voli nema mesta nikakvoj oholosti.
