13. Članovi kraljevske porodice
- Zakon nas nikada ne može povesti u bogat, ispunjen, slobodan život koji Duh Sveti želi za nas.
Da li ste se u detinjstvu ikada pitali kako to izgleda biti rođen u kraljevskoj porodici? Oni od nas koji potiču iz siromašnijih porodičnih pozadina, verovatno su mnogo više maštali o tome: kako bi to bilo kad bih bio bogat?
Možda ne potičemo iz imućnih porodica, ali nam Biblija jasno kazuje da zbog našeg bliskog odnosa - zajedništva s Hristom, mi postajemo deo duhovnog nasledstva kroz veru. Kako je to i Pavle napisao u Galatima 3:29, "ako ste pak vi Hristovi, onda ste Avraamovo potomstvo, naslednici po obećanju!" I kada se vratimo do korena našeg porekla, otkrićemo da naš identitet nije u evropskoj, azijskoj ili afričkoj pozadini. Nego milošću, tragove naših pravih korena nalazimo u Isusovom rodoslovu, koji je ispunjenje Božjeg obećanja Avraamu. I zbog ovog posebnog bliskog zajedništva, mi smo sada naslednici Kraljevstva Božjeg.
Šta znači biti naslednik?
Dete od šest ili sedam godina koje postaje naslednik ogromnog bogatstva, tehnički posmatrano već jeste veoma bogata osoba. Ali, dok ovo dete ne napuni godine punoletstva po testamentu koji su ostavili njegovi roditelji, ono praktično ni po čemu nije drugačije od unajmljenog sluge što radi u njihovom domu. Naravno, sve fizičke potrebe naslednika će biti ispunjene, ali on neće imati autoritet odlučivanja o utrošku njegovog nasledstva, sve dok ne postane punoletan.
Ovaj položaj naslednika se nije znatno promenio od Pavlovog vremena. Pavle je napisao: "Velim pak: dok god je naslednik maloletan, ništa se ne razlikuje od roba, mada je gospodar svega, nego je pod starateljima i upraviteljima sve do roka koji je otac unapred odredio." (Galatima 4:1-2). Pavle ovde objašnjava da se naslednik nalazi pod autoritetom upravitelja koje je data puna odgovornost upravljanja nad imovinom. A obično bi pri tom bio određen i staratelj koji bi se brinuo o odgoju deteta, učeći ga šta je dobro a šta ne, sve do doba punoletstva.
U rimskoj kulturi, dečak bi se smatrao bebom do svoje sedme godine. A od ovog doba pa do sedamnaeste godine bi - mala ljubičasta tračica opšivena oko njegovih haljina ukazivala na to da je dete. Od sedamnaeste godine bi mu se dale druge odore bez ove ljubičaste tračice, što bi nagoveštavalo da se on sada već smatra muškarcem. Ipak, sve dok nije napunio 25 godina, nije imao legalnih prava da učestvuje u sklapanju i vođenju poslova.
U jevrejskoj kulturi, ove stvari su bile donekle jednostavnije. Sa 12 godina, dečak bi prošao kroz ceremoniju koja se naziva Bar micva prilikom koje bi on postao punopravni "sin zaveta". Dečakov otac bi ustao i izrekao molitvu zahvale, da on više nije odgovoran za postupke njegovog sina. A dečak bi za uzvrat izrekao molitvu primanja lične odgovornosti za samog sebe kao muškarca.
Pavle koristi ovaj dobro poznati primer prelaska iz dečaštva u svet odraslih da slikovito prikaže odnos zakona prema Božjem narodu. Kada je Izraelu dat zakon, dato mu je i pravo nasledstva Božjih obećanja. Ipak, sve dok je nacija bila pod zakonom, obećanja njihovog slavnog nasledstva, nisu mogla biti ispunjena. Oni su iščekivali dan koji se zvao "punina vremena" kada će Bog ispuniti svako svoje obećanje kroz obećanog Sina. Sve do tog vremena, Izrael je bio sličan tom malom detetu koje se nalazilo pod upravom zakona.
Ropstvo zakona
Zakon je pokrivao skoro svako područje svakodnevnog života, od ishrane do sklapanja poslova, pa sve do bračnih odnosa. Zakon je strogo nadgledao Božji narod sve dok nisu "diplomirali" iz detinjstva u svet odraslih, kada su napokon mogli uživati u potpunim blagodatima obećanog nasledstva. Izraelu je dato obećanje novog i čudesnog odnosa sa Bogom kroz dolazak Mesije, ali ipak ovo obećanje nije moglo biti ispunjeno sve do datog vremena koje je Otac odredio.
Zakon je zadao određene pojedinačne i društvene okvire, da bi tako mogli živeti u razumevanju i harmoniji. Ali ako se blizak odnos i zajedništvo s Bogom sastoji samo od ovakvih spoljašnjih pravila, tada ćemo se naći u nekom obliku ropstva. Zbog toga je Pavle napisao: "Tako i mi, kad smo bili maloletni, bili smo zarobljeni svetskim stihijama," (Galatima 4:3).
Kada Pavle u ovom stihu govori o "stihijama ovog sveta", on pod tim podrazumeva osnovne potrebe ovog života. Mojsijev zakon se doista pokazao delotvoran, što se svakodnevice tiče "šta činiti a šta ne" u životu.
Uvek mi je bio ironičan stav prvog sabora rane crkve (opisan u Delima 15), koliko su imali čvrst stav o tome kako vernikov život treba da izgleda, a opet zaključili su da pri tom vernik nije više obavezan ropski slediti i držati se propisa koji su se odnosili na spoljašnje stvari. Mada, čak i danas postoje mnoge crkve koje pokušavaju nametnuti ljudima takva slična pravila.
Odrastao sam u crkvi koja je verovala da ima Bogom nadahnuta ovlašćenja da kazuje ženama kako bi se one trebale oblačiti i koji stil frizure je pogodan i pristojan a koji nije. Starešine su činilo se, bile ubeđene da su dobili otkrivenje od samog Boga i što se šminke tiče. A mi kao deca smo dobijali beskrajne zapovedi o tome šta smemo a šta ne smemo. Ne bih želeo otići toliko daleko da nas je crkva stavljala pod Mojsijev zakon, ali je stavljala na nas toliko težak teret osude i ropstva, da ja tu težinu nisam mogao nositi. Konstantno sam se kajao i kajao za svoje grehe, jer jednostavno nisam mogao dosegnuti te standarde koje su postavili.
Zakon nas nikada ne bi mogao povesti u ono bogato, potpuno i slobodno življenje što Sveti Duh priželjkuje za nas. Ono donosi samo krivicu, osudu i frustraciju. Na sreću, priča se ne završava sa zakonom.
Kada je vreme došlo
U Pavlovo vreme, zvanične procedure koje su vladale pri dodeljivanju nasleđa bile su veoma precizne. Kada je dete napunilo ono vreme zrelosti koje se u testamentu tražilo, više nije bilo potrebe za starateljem ili upraviteljem da on nadgleda i vodi brigu o osobi. Naslednik je mogao da nasledi direktno ono što mu je obećano kada je napunio određene godine i došao do "punine vremena".
Pavle je upravo ovo imao na umu dok je pisao "A kada je došla punina vremena, posla Bog svoga Sina, rođenog od žene, koji je bio pod zakonom." (Galatima 4:4). Pošto je Isus došao, mi smo u mogućnosti iskusiti puninu blagoslova koje je Bog obećao. Ali postoji tu još jedno značenje ovog "punina vremena". Da li ste se ikada zapitali zašto je Bog dozvolio da njegov narod živi pod zakonom skoro 1400 godina, pre nego što je poslao svog Sina? Iskreno rečeno, možda nikada nećemo u potpunosti razumeti Božji razlog i Njegovo određeno vreme za neki događaj. Njegovi putevi nisu naši putevi, Njegove misli nisu naše misli. Ali ako samo na kratko pretrčimo kroz tok istorije, moći ćemo zapaziti mnoge očite razloge zašto vreme Isusovog dolaska na scenu čovečanstva nije bilo još najpodesnije.
Kao prvo, Isus je bio rođen u vreme nečuvenog mira, što je bila retkost tadašnjeg vremena. Više od 13 godina pre Isusovog rođenja i tokom Njegovog života, kapije hrama Janusa u Rimu su bile zatvorene. Kad god bi Rim pošao u rat, ovaj hram bi bio preplavljen obožavaocima, koji su se molili Janusu za pobedu. Ali u Hristovo vreme, klasična Pax Romana - vreme mira u Rimu je čvrsto stajalo.
Rim je takođe mnogo uznapredovao i što se tiče transporta, stvarajući dobro osmišljen sistem puteva koji su prožimali čitavu Imperiju. Grčki jezik koji je bio veoma jasan, izražajan, izuzetno specifičan i određen je postao univerzalni jezik za vreme rimske vladavine.
Svi ovi faktori su doprineli neverovatno brzom širenju evanđelja u prvom veku. Možda je Bog čekao baš ovaj strateški momenat da bi poruka Njegove ljubavi i oproštenja prema celom čovečanstvu imala ogroman uticaj širom celog sveta.
Zapazite takođe, da je Pavle rekao da je Hrist bio "poslat" od Oca, što govori ne samo o Isusovom postojanju već od večnosti, nego i o tome da je Isus došao sa specifičnim, određenim razlogom. Isus je bio poslat na ovaj svet da bi u potpunosti otkupio čovečanstvo. On je došao da utvrdi novi zavet preko kojeg će čovek moći da ima zajedništvo s Bogom u potpunoj intimnosti, ušavši tako u puninu Njegovih obećanih blagoslova.
Pavle nam ovde takođe govori da je Isus "rođen do žene, bio pod zakonom". Ovo upućuje na začeće device kao prvo dato obećanje Mesijinog dolaska u Božjoj reči. U Prvoj Mojsijevoj 3:15, Bog je obećao da će seme ženino smrskati zmiji glavu, razorivši tako delo smrti i odvojenja od Boga koje je Sotona prouzrokovao u Edenskom vrtu. Isus koji je "bio pod zakonom", ovaj izraz nas podseća da je Hrist rođen kao Jevrejin, i da beše poslat da prvo otkupi Jevrejski narod. On je došao da bi Božji narod napokon postigao duhovno punoletstvo; da bi uživao puninu duhovnog nasleđa. Jedino kroz Isusa su bili u mogućnosti ovo nasleđe primiti od nebeskog Oca.
Kakvog li Tate!
Često mi nedostaje jedna draga osoba po imenu Iva Njuman, jedna od svetih koja je već preminula, ali koja je učestvovala u radu Golgote crkve još od samog početka. Ova bogobojazna žena je hodala duže godina sa Bogom nego što sam ja godina proživeo do tada. Jako sam voleo da čujem njene molitve. "Oče moj dragi..." govorila bi ona. Oh, kako mi se to sviđalo! Ona je uživala u bliskom, predivnom intimnom zajedništvu s Bogom. Ona se odnosila prema Bogu kao svom "dragom Ocu" - Tati.
Jesi li znao da su smrt i vaskrsnuće Hrista, za tebe takođe obezbedili ovu vrstu bogatog, bliskog zajedništva? Pavle je baš ovo istakao kada je pisao: "A pošto ste sinovi, posla Bog u vaša srca Duha Sina svoga koji viče: Aba, Oče" (Galatima 4:6)
U ovom odlomku vidimo čudesnu sliku potpunog prisustva svetog Trojstva u životu vernika: Bog Otac šalje Duha Njegovog Sina u naša srca. Paralelni odlomak ovome se može naći u Rimljanima 8:15-16, koji nam govori da sam Duh Božji svedoči s našim duhom da smo deca Božja. Ovakva vrsta bliskog odnosa je moguća samo onda ako smo iskusili potpuno duhovno nanovo rođenja. Kako je i Isus sam rekao: "Što je rođeno od tela - telo je, a što je rođeno od Duha - duh je. Nemoj da se čudiš što ti rekoh: treba da se rodite odozgo." (Jovan 3:6-7). Kada se nanovo rodimo duhovno, daje nam se pristup u predivno intimno zajedništvo s Bogom, što je Pavle izrazio rečima: "Aba".
"Abba" je jedan drag način izražavanja reči "otac". Ovo je jedna Aramejska reč, koju ćete i danas čuti ako posetite Izrael, kako deca zazivaju "Abba! Abba!" Oni time govore: "Tatice! Tatice!"
Isus je takođe često koristio ovaj izraz. Nema sumnje da su ga učenici toliko često čuli kako koristi ovu reč u svojim molitvama, da je nisu čak ni preveli na Grčki. Oni su sačuvali Aramejski izraz jer su hteli da zadrže i iskuse tu istu toplinu, i bliskost koju je Isus delio sa svojim Ocem.
Kako je divno znati da Bog želi isti ovakav ličan odnos pun ljubavi sa nama u našem hodu sa Njim! Često smo skloni da vidimo Boga kao velikog, dalekog, svemoćnog Stvoritelja, ali želja Božja je da mu priđemo da ga upoznamo kao našeg Oca punog ljubavi, šta više kao našeg Tatu.
Neki ovakvu vrstu bliskosti smatraju neučtivošću, ali sam Bog je taj koji nas poziva na ovakav nivo bliskosti. Sećam se kada sam jednom imao priliku sresti grupu Italijanskih vernika na molitvenom sastanku. Da bi meni bilo lakše svi su se molili na engleskom, ali su se Bogu i dalje u molitvi obraćali sa "Papa". Prvo sam mislio da je ovo samo uvod u nešto neformalno, ali par momenata kasnije sam to drugačije video. U svemu ovome je postojala baš ta dubina ljubavi i bliskosti o kojoj Božja reč govori.
Od velike je važnosti znati da nas Bog zove u svoju prisutnost kao voljenu dečicu a ne kao robove koji se tresu puni straha. Zar ne bi ovakav odnos trebao biti između oca i njegove dece? Kada moja deca dođu do mene, ona to ne čine u stavu "mirno", salutirajući i grčeći se od straha dok mi se obraćaju. Oni mi ne prilaze sa svim tim visokoparnim rečima govoreći: "Oh, uzvišeni oče, podari ovaj skroman zahtev detetu svojemu." Obično više zvuči ovako: "Hej, tata, treba mi pet kinti (dinara). Nemam ti vremena objašnjavati; samo mi ih daj sada pa ću ti posle ispričati!".
Bog čezne za tim da naše vreme koje provodimo s Njim bude opušteno i osvežavajuće za naša srca. On želi da se mi osećamo kao kod kuće kada smo sa Njim, da budemo slobodni i otvoreni u našem međusobnom odnosu. Pošto su nam životi pred Njim ionako kao jedna otvorena knjiga, sasvim je prirodno imati takav odnos prema Njemu. On nas poznaje bolje nego mi sami sebe.
Bog ne želi imati sa nama hladan, rezervisan odnos na distanci. Bog želi da lično upoznamo Njegovu ljubav do naj, najdubljih delova našeg srca. Svaka reč koja će izraziti tu duboku bliskost je u potpunosti prihvatljiva, bez obzira da li je to reč "Otac", "Tata" ili "Papa".
Idealni Tata
Bog je naš Otac i to u najčistijem istinitijem, i najsvetijem smislu. On je taj najidealniji Otac. Žalosno je, što je ova današnja pokvarena kultura uništila u potpunosti lik oca u srcima mnoge dece. To je tragično. Ja sam zahvalan Bogu na mom bogobojaznom ocu, koji mi je pomagao da se prema Bogu uvek postavim na veoma blizak i prisan način. Meni je žao onih ljudi koji ne mogu da zamisle očinski odnos s Bogom zbog nekog možda groznog primera iz života.
Kako god da ti je bilo iskustvo od ranije, Bog želi da imaš onaj najbliži mogući odnos zajedništva s Njim, da ga upoznaš kao Oca prepunog ljubavi, pravednosti i kao svetog, čistog i brižnog Oca. Njegov Duh unutar naših srca vapi: "Aba! Tata! Oče!".
Bog je u mogućnosti da izlije na nas svoju ljubav, obasipajući nas svojom nežnošću i dobrotom, da bi mogli da se zaljubimo u Njega sve više i više. Ovo je u stvari Božji plan sa čovekom. Tvoj život nikada neće biti potpun sve dok Božji plan ne bude ispunjen u tebi - sve dok se ne predaš tom bliskom, ličnom odnosu, sve dok ne zavapiš: "O, Aba" i da to stvarno proizlazi iz dubine srca.
Vi očevi, da li se sećate kada je vaše dete po prvi put izgovorilo "Tata"? To je veoma poseban osećaj, i to si razumeo jasno i potpuno, iz prve. Moja mala devojčica je bila tako pametna. Prva reč koju je rekla je bila: "Tata". Da, baš tako - jasno i glasno okrenuo sam se, i uskliknuo: "Šta si rekla?" Bio sam pomalo tužan što nikog nije bilo u neposrednoj blizini jer kome bih mogao dokazati da je to rekla? Pokušao sam da ponovo izmamim iz nje tu reč, ali ona bi se samo slatko smeškala bez voljnosti da to ponovi. A opet, ja sam to čuo! Ubrzo posle ovog, ona bi i pred drugima izgovarala tu reč, a ja bih bio tako srećan.
Onog dana kada prvi put izgovorimo: "O, Abba!" - On nas čuje, i Bog je oduševljen. To je početak jednog bliskog odnosa gde iz srca možemo reći: "Hej, to je moj Abba. To je moj Tata." Čudesna stvar je u tome da je ovo tek početak bogatstva našeg zajedništva sa Bogom.
Naslednici Božji
Koliko god da nam je neshvatljiva ta predivna mogućnost da sa Bogom možemo ostvariti blizak odnos kao sa našim "Abbom", ovo još uvek nije kraj priče. Pavle nam govori: "Stoga nisi više rob, nego sin; a ako si sin, onda si i naslednik kroz Boga" (Galatima 4:7). Ušavši u ovo blisko zajedništvo s Bogom kao Njegovi usvojeni sinovi, Duh Božji sada prebiva u našim srcima i vapi "O, Abba", a samim tim postali smo i naslednici Božji. Mi smo naslednici Božjeg večnog kraljevstva punog slave.
Naš Otac nas toliko voli da nas je velikodušno načinio svojim naslednicima želeći da ovo duhovno nasleđe bude stvarno i realno prisutno kao blagoslov u našim životima.
Neki pomisle pogrešno da vernik treba da sačeka da tek u nebu uživa blagoslov svog nasleđa, ali to je toliko daleko od istine. Biblija nam govori da su obeležja Božjeg kraljevstva: pravednost, mir i radost u Svetom Duhu (Rimljanima 14:17). A mi te predivne blagoslove možemo dobiti već tu i sada. Mir Božji koji prevazilazi svaki razum može da sačuva naša srca i naše misli ovog momenta. Naša duša može da bude preplavljena neizrecivom radošću i puno Božje slave već sada. Mi možemo iskusiti slobodu od tereta krivice i straha, jer nam je u potpunosti pripisana pravednost kroz našu veru u svršeno delo Isusa Hrista.
Narode, i to nije sve!
Ovo su samo neki od elemenata našeg slavnog nasleđa, koje je već naše jer nas je Bog načinio subaštinicima nasleđa s Isusom. Mi možemo zauzeti mesto najdivnijih blagoslova, zbog predivne ljubavi i milosti našeg nebeskog "Tate".
A opet, to nije sve. Isus je rekao da dolazi dan kada će reći onima s Njegove desne strane: "Hodite, blagosloveni Oca moga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od postanka sveta." (Matej 25:34). Ja sam Božji naslednik, Kraljev usvojeni sin. Pa ako je moj Otac Kralj ovog univerzuma, to mora da me čini Princom Čarlsom!
I tebe takođe ovo čini princom i princezom. Čini te naslednikom kraljevstva koje Bog želi podeliti sa tobom, da u tom sudeoništvu imaš radosti i da u potpunosti uživaš u svetu kome neće biti kraja. Tada će Božja svrha stvaranja čoveka biti upotpunjena, kada čovek ponovo uspostavi ono potpuno i intimno zajedništvo s Bogom.
Naša srca mogu biti preplavljena zahvalnošću zbog te tople sigurnosti koju sada osećamo poznavajući Božju bezgraničnu ljubav i brigu prema nama. Neverovatna sila leži u toj sigurnoj spoznaji koju imamo, da će On da se brine za nas, da će On da nas čuva i održi u Njegovoj ljubavi. Možemo živeti u sigurnom uverenju da imamo Oca koji je tu, čvrsto stoji iza nas pri svakom našem koraku, pružajući nam neverovatne izvore bogatstva da bi mogli hodati sa Njim u tom obnovljenom životu.
Naš "Abba" se zauzeo da nas sačuva od pada i da nas postavi neporočne pred svoju slavu u klicanju (vidi Juda 1:24). On nam je darovao posinovljenje i nepropadljivo nasledstvo kroz Isusa Hrista našeg Gospoda. Ne zato što mi to zaslužujemo. Ne zato što smo to zaradili. Nego zato što je ovo poklonjeno jedino kroz Njegovu bogatu milost i milosrđe.
Kako je divno da nanovo rođenjem na jedinstven način ulazimo u jedno duhovno bogatstvo, postajući time članovi kraljevske porodice u pravom i najboljem smislu te reči. Jer smo deca Božja, učinjeni smo prinčevima i princezama Njegovog kraljevstva. Zbog onog što je Hrist učinio za nas, mi primamo nasledstvo koje je nepropadljivo, bez mane i koje neće iščeznuti - a ono čeka svakog od nas da uživa u njemu čitavu večnost.
