12. Sve ili ništa
- Od životne je važnosti da razumemo ovu istinu: Ako svoju veru polažemo u bilo kakvo delo, to nas odvaja od milosti Božje.
Pre nekog vremena sam prisustvovao nekom malom ručku za pastore u Oregonu. Pre nego što je program počeo, neko me je pitao da li sam čuo događaj o nekom auto-stoperu koji je govorio o povratku Gospoda i posle toga nestao bez traga. Rekao sam da sam čuo za to. Jedino što sam prvi put za taj događaj čuo 1944. u Burbanku u Kaliforniji. Priča je imala uvek isti završetak: bračni par koji je povezao stopera, zastaje nakratko u nekom servisu gde čuju da su oni već devete mušterije po redu, koji tog dana pričaju istu priču. Pastor koji mi je postavio pitanje se nasmejao i rekao: "To je dokaz koliko je Oregon daleko - trebalo je 50 godina da ta glasina stigne dovde! "
Kako smo skloni da naduvamo stvari koje uopšte nisu važne. Baš zbog toga sam zahvalan da se naša vera zasniva na čvrstim temeljima Božje reči. Mnogo bih radije voleo da mi Gospod govori sa dobro isprobanih i istinitih stranica Njegove reči, nego da primim neko natprirodno i posebno otkrivenje. Čak i da mi anđeo dođe, navešćujući neku revolucionarnu novu istinu, zapitao bih se da li je ta poruka od Boga.
Beskrajna nagađanja više nisu problem kada se okrenemo ka Božjoj reči. Biblija je jedini čvrst temelj naše vere i hrišćanskog hoda. Kada su naši životi zasnovani na istini Božje reči, nećemo biti ponešeni najnovijom doktrinarnom modom, ili "novim usavršenim" izdanjem evanđelja. Jako je važno da stojimo čvrsto na temeljima istine Božje reči, jer je to jedini način na koji možemo zadržati predivnu slobodu koja nam se pruža obilno u Hristu.
Kako možemo stajati čvrsto?
Važno je da se razume da oni što ne stoje čvrsto, bivaju poljuljani u svojoj jednostavnoj veri u Hrista zbog nedostatka razumevanja Božje reči. Jedino temeljno poznavanje Božje reči donosi pravu stabilnost u naše živote.
Pavle je jednom zapazio da je Bog dao crkvi apostole, proroke, evanđeliste, pastore i učitelje radi "pripravljanja svetih" (Efescima 4:11-12). Obeležje ove pripremljenosti je jedinstvo vere koje je toliko stabilno "da ne budemo više nejaki koje ljulja i nosi svaki vetar nauke koja ljudskom prevarom i lukavstvom dovodi do zabludnog lukavstva" (Efescima 4:14). Koliko li je samo važno za nas da budemo ukorenjeni u Božjoj reči, pogotovu u ovim prevarnim vremenima!
Danas već ni malo nisu čudne te izopačene doktrine materijalnog prosperiteta ("Naravno da Bog želi da sva njegova deca voze Mercedes. Ti voziš samo Tojotu? Kako možeš biti tako neduhovan?" i nekog "novog" otkrivenja jedinog ispravnog načina krštavanja.
Kada Pavle u Galatima 5:1 ohrabruje svoje prijatelje: "Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu", njegova poruka je primenljiva i za nas danas kao i tada kada je prvi put bila napisana. Često će baš sama crkva prednjačiti u stvaranju raznih legalističnih standarda pravednosti. Ova pravila i propisi su obično dobro prihvaćeni jer iza njih postoji određena sigurnost naspram strogo definisanih ograničenja koja pruža zakon. Sekte nude ljudima visoki stepen vođstva nekog pojedinca i "sigurnost" koja proizilazi iz slepe poslušnosti autoritetu.
Oni koji se prepuštaju ovakvoj vrsti strogog životnog režima rade to po cenu lične slobode. Ne shvataju da uz ovaj osećaj sigurnosti koji ove grupe omogućavaju, ide ruku pod ruku i intenzivan stepen osude ako iko od njih izađe iz okvira tih standarda. Mnogi koji su bili zarobljeni ovakvim sistemima nam govore kako su biti ubeđeni da je napuštanje same grupe značilo isto što i napuštanje Boga. Ako bi novoobraćeni dovodio u pitanje bilo šta u vezi grupe ili bi izrazio želju da ode, rečeno im je da se nalaze u neposrednoj opasnosti pakla. Ove vrste taktike pritiska i okrutni zahtevi karakterišu grupe koje se zasnivaju na robovanju i koje tvrde da imaju poseban ključ do istine.
S druge strane, crkva koja ohrabruje ljude da nađu svoje mesto tamo gde će biti u mogućnosti da rastu u svom hodu s Gospodom, pokazuje znake duhovnog zdravlja. U Golgoti (Calvary Chapel), mi često predlažemo ljudima da malo istražuju i vide sami mesto koje će najdelotvornije moći da im služi. Neki ljudi što dolaze u naše zajedništvo bi želeli da vide malo više emocionalizma ili senzacionalizma na našim službama. Mi ovakve ljude ohrabrujemo da svoju slobodu koriste praktično tako što će naći neko mesto koje će više susresti njihove želje i potrebe. Naš interes nije u tome da vidimo bilo koga da je vezan za našu crkvu.
Pavlova primena izraza "ropskom jarmu" se verovatno odnosi na reči Šimuna Petra upućene prvom jerusalimskom Saboru u Delima 15, Petar prepričava Božji poziv za službu prema neznabošcima u kući Kornelija. On skreće pažnju Saboru na to da se ne stavlja jaram ropstva na one koji nisu Jevreji, rekavši: "... koji ni naši očevi ni mi nismo mogli da ponesemo" (10. stih). Pavle navodi Petrove reči da time naglasi da poruka slobode u milosti nije nešto što je on postigao sam po sebi. Ta Sloboda u Hristu bila je čvrst stav crkve.
Obredi ne spašavaju
Na Jerusalimskom saboru je odbačen ključni stav učenja koji insistira na tome da neznabošci moraju proći obred obrezanja, da bi bili spašeni. Sabor se složio s Pavlom da dela zasigurno ne mogu nikoga načiniti pravednim. Pavle je kasnije izjavio da je polaganje svog uzdanja u obrede protivrečno evanđelju. Napisao je: "Vidite, ja Pavle, kažem vam: ako se obrežete, Hristos van meće ništa pomoći." (Galatima 5:2).
Ovo nam daje slobodu da potvrdimo sa sigurnošću da polaganje naše vere u bilo kakvo delo odseca nas same od milosti Božje. Od životne važnosti je da prigrlimo ovu istinu. Nema više mnogo propovednika koji trčkaraju unaokolo zalažući se za obrezanje radi spasenja, ali koliko smo samo puta čuli od veoma iskrenih ljudi da insistiraju na prolasku kroz obred krštenja da bi mogli biti spašeni?
Neki ove principe primenjuju u razno raznim čudnim krajnostima. Postoje neke sekte koje naučavaju da ne samo što moramo biti kršteni da bismo bili spašeni, nego moramo biti "ispravno" kršteni. Neki insistiraju da moramo biti kršteni samo u imenu Isusa. Drugi se pak drže pravila da ono mora biti sprovedeno samo kroz određenog sveštenika njihove posebne denominacije. Neki su opet toliko zaokupljeni tehničkim delom obreda da su čak i crkve razdelili zbog načina poškropljavanja ili potapanja u vodu, ili oko toga da li krštenje ljudi treba da se obavlja prema napred ili nazad!
Koren svih ovih razmimoilaženja je nepravilno pouzdavanje u određeno dobro delo da bi se postiglo pravedničko stanje pred Bogom. Jasno učenje Pisma je: ako se uzdamo u bilo koje dobro delo radi spasenja, onda nam Hrist nije ni od kakve vrednosti. Ne možemo hodati sa obe strane ograde, da istovremeno verujemo i u Hrista i u naša dobra dela. Ako krštenje postavimo kao osnovu našeg spasenja, tada svoju veru postavljamo u dela. Tako našu duhovnu kuću gradimo na peskovitom tlu koje nas neće moći podržati.
Pre par godina, jedan mladić je došao k meni rekavši da on više nije hrišćanin, nego se pridružio Mormonskoj crkvi. Kada sam ga pitao u šta je položio svoje pouzdanje što se večnog života tiče, odgovorio je da je njegova nada zasnovana na njegovoj veri u Isusa Hrista i stalnom članstvu Mormonske crkve. Rekao sam mu iskreno da je njegova odluka tragična. Onog trenutka kada je počeo polagati svoje uzdanje u nešto drugo sem završenog dela Isusa Hrista, otišao je predaleko.
Sve što nam je potrebno da bismo stali u pravednosti pred Boga je vera u Hrista. Ako insistiramo na veri u Isusa i obrezanju (ili krštenju, ili davanju desetka, ili stalnim članstvom u crkvi) tada nam Hrist neće biti baš ni od kakve vrednosti.
To je sve ili ništa
Oni koji se oslanjaju na svoja dobra dela radi pravednosti ne mogu prisvojiti eci-peci-pec pristup. Ako li prihvatimo makar samo jedno dobro delo koje je neophodno za spasenje, postajemo dužni pred celokupnim zakonom; i onda se moramo u potpunosti držati zakona. Kako je i Pavle to istakao u Galatima 3:10 "Jer koji čine dela zakona - pod kletvom su; napisano je naime: - Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakona - da to učini. -" Jakov je primenio ovu istinu u jednoj izjavi: "Jer ko sav zakon drži, a pogreši samo u jednom, kriv je za sve." (Jakov 2:10)
Ako se oslanjamo na zakon radi spasenja, ne samo da nam Hrist neće ništa koristiti, nego ćemo tada morati da se pridržavamo svakog pojedinog zakona do same perfekcije. Naše zajedništvo sa Bogom se zasniva ili na legalizmu ili na milosti.
Pavle se nije ustručavao odbiti lažna učenja Judaizma. On je napisao: "Odvojili ste se od Hrista vi koji se zakonom opravdavate, otpali ste od blagodati" (Galatima 5:4). Oni koji uvlače u hrišćanstvo stav s prizvukom: svetiji sam nego ti - odbacuju od sebe milost.
Dobro je prisetiti se da niko ne dospeva u nebo zahvaljujući svojim dobrim delima. Nećemo morati slušati Abrahama, Davida ili Pavla kako pričaju o svim tim čudesnim delima koja su učinili da bi postigli pravednost pred Bogom. Ovi ljudi su jednostavno samo verovali Bogu, i njihova vera im se uračunala u pravednost. Niko od nas neće stajati u nebu, upoređujući svoja dobra dela s tuđim, jer će postojati delo samo jedne Osobe, kojoj će se odati sva hvala i čast pred tronom Božjim - a to je delo našeg Gospoda Isusa Hrista. Isus će jedino - samo Isus da primi slavu za naše spasenje. Da nije Njega, niko od nas ne bi stigao tamo.
Kao što je i sam Pavle rekao: "A ja sam daleko od toga da se hvalim ičim drugim sem krstom Gospoda našega Isusa Hrista" (Galatima 6:14) Bez obzira koliko smo dobrih dela učinili za Njega, bez obzira koliko smo ljudi doveli k Njemu ili koliko smo crkvi osnovali za Njega, naša slava se nalazi jedino u Isusu Hristu, koji je umro za nas. Naša pravednost nije zasnovana na dobrim delima, ljudskim naporima, ili držanju određenih obreda i pravila ishrane. Naša pravednost - i ova trenutna, kao i ona večna, za sva vremena rezultat je naše jednostavne vere u Božjeg Sina, Isusa.
Pravednost po veri otklanja sve razlike među onima koji pripadaju Hristu. Ja nisam ništa bolji od tebe, niti si ti od mene. Svi smo mi grešnici, spašeni jedino kroz predivnu milost Božju. Ne postoji drugi način da se bude pravedan pred Bogom. Postoji samo jedna vrsta pravednosti koja je prihvatljiva pred Bogom, a to je: pravednost Isusa Hrista, koju nam je On pripisao.
Ovo nije neka mala sporedna tema za nas vernike. Mi moramo stajati čvrsto u slobodi u koju nas je Hrist postavio. Ne smemo dozvoliti da se neka osuđivačka pravila koja će dominirati uvuku u naš život, kao na primer: ako se ne molimo sedam sati dnevno ili ne pročitamo 25 poglavlja Božjem reči u svom tihom času, onda nismo zaista pravedni. Naša pravednost se ne predodređuje na osnovu toga koliko čitamo, molimo, postimo ili dajemo. Naša pravednost se zasniva na jednostavnom poverenju - da će Isus da nas opere i očisti od naših greha, načinivši nas tako čiste u očima Oca.
Delo spasenja je već završeno. Ne postoji baš ništa s čime bismo mogli to delo malo poboljšati. Naša dobra dela proističu iz Njegovog prihvatanja i ljubavi, mi ne činimo dobra dela da bi zaslužili Njegovu ljubav. Ako hodamo po Hristovom zapovestima, to nas neće učiniti još pravednijim, nego će nas načiniti samo srećnijim i zadovoljnima. Ima li boljeg načina života od toga da predam svoje postojanje Onome koji me voli najviše ovde i sada, i koji je obećao da će se brinuti za mene zauvek? Nema veće ispunjenosti na ovom svetu, nego biti vođen i usmeravan Bogom.
Postoje samo dva izbora
Ili ćemo pokušavati delima biti dovoljno dobri da ugodimo Bogu, ili ćemo verovati Bogu da će on uraditi za nas ono što mi sami za sebe ne možemo. Svakog trenutka našeg života nalazimo sebe ili na jednom ili na drugom putu. Ako i dalje pokušavamo ugađati Bogu kroz našu dobrotu, naša neminovna sudbina će nam biti poraz i frustracija. Ali ako se uzdamo u Božju milost da nas ona menja i oblikuje samog Hrista u nama, tada ćemo uživati u pravom životu i miru.
Sećam se događaja kada je naša porodica svim snagama nastojala da stvori atmosferu našeg doma sličniju Hristu ali na pogrešan način. Kako su nam deca odrastala nastupio je period rivalstva među njima i činilo se kao da je taj njihov stav jednog prema drugom postajao sve oštriji. Deca su nam počinjala sticati naviku da jedno drugog nipodaštavaju. A epiteti poput "glupane", "budalo" ili "idiote" konstantno su izazivali trenje. Pokušali smo da u skladu sa situacijom zavedemo disciplinu, postavljajući neka pravila.
U dvospratnoj kući jedan od najnezgodnijih zadataka je usisavanje stepeništa. Da bi poboljšali atmosferu našeg zajedničkog života, odlučili smo da beležimo imena članova porodice koji bi vređali jedno drugo. Onaj koji bi imao najviše prekršaja, bi morao da usisava stepenište. Sve ovo se činilo veoma razumnim tada, ali sada imam neki osećaj da sam se blago rečeno prevario.
Jednog dana naša dva sina su bila usred nekog svog nestašluka. Kada sam ušao u sobu i video lom, prve reči koje su izletele iz mojih usta su bile: "Koji glupi idiot je napravio ovakav lom?" Možete pogoditi bez sumnje, ko je na kraju usisavao stepenište.
Ipak jedna pozitivna stvar je proizišla iz svega ovog. Naučio sam lekciju za sva vremena, da razni zakoni i pridržavanja pravila ne mogu nikada promeniti naša srca. Naši motivi su bili dobri. Svi smo se napregli u ovom porodičnom nastojanju pravednosti ali opet svi smo jadno pali u tome.
Čini se, ma koliko silno se trudili da budemo sveti, moramo se suočiti s činjenicom da je naša pravednost poput prljavih krpa u očima Gospodara. Bog se pobrinuo za drugačiju nadu naše pravednosti - čvrstinu bliskosti i zajedništva s Njim, koju moramo prihvatiti kao dar. Pravednost nam je dodeljena kroz veru u Isusa Hrista, shvatajući da ne možemo dosegnuti merilo savršenstva. Ovo je taj presudan izbor koji nam je dat. Možemo pokušati da doteramo naše stare, dronjave, prljave krpe nastojeći da tako izgledamo prihvatljivi za nebo; ili možemo izabrati da budemo odeveni u potpunu Hristovu pravednost verom.
Moj usisivač me podseća na to da je moja jedina nada u izboru milosti.
Van datog pravca i vidika
Nikad ne prestaje da me začuđuje koliko je samo lako skrenuti s datog pravca u hrišćanskom životu. Čak i neki manji pad koji se čini beznačajan na relativno malom području naše vere ili prakse može da nas potpuno izbaci iz središta datog pravca u skoro svakom aspektu našeg hrišćanskog života. Zbog toga svako nastojanje da se sačuva doktrinarna čistoća postaje od sve većeg značaja svakim danom.
Nedavno sam imao priliku da razmatram neke duhovne teme sa jednim čovekom koji veruje da će crkva proći kroz Velike nevolje. On se pitao zašto se ja tako čvrsto držim nekih eshatoloških (eshatologija - nauka koja se bavi zadnjim vremenima) gledišta koja za njega nisu bila važna. Odgovorio sam pitavši ga: "Ako će crkva da prođe kroz Velike nevolje, ko su onda tih 144.000 spomenutih u knjizi Otkrivenja?" On je odgovorio da su ti ljudi deo crkve jer je crkva duhovni Izrael. Onda sam ga pitao da li veruje da su sva Božja obećanja data Izraelskoj naciji na neki način ispunjena u duhovnom smislu u crkvi. On se složio s tim da jesu. "Interesantno" - odgovorio sam - "to toliko 'nevažno' područje eshatologije je u potpunosti uticalo i na samu vašu doktrinu crkve". Sročeno Pavlovim rečima: "Malo kvasca ukiseli sve testo". (Galatima 5:9)
Hajde da to slikovito izrazimo drugačije. Zamislite da putujete avionom iz Los Anđelesa na Havaje. Pre poletanja, pilot preko razglasa kaže: "Pa, narode, imamo nekih manjih problema sa navigacionim sistemom, ali ne brinite za to. Nećemo skrenuti s datog pravca više od dva stepena." Dva stepena ne bi predstavljalo mnogo pri poletanju iz Los Anđelesa, ali dok bi stigli 3000 milja iznad Tihog okeana već bi beznadežno bili izgubljeni. Veliko ostrvo bi bilo u potpunosti izvan vidika.
Naravno, najbolje je izbeći i najmanji stepen odstupanja s datog pravca. Kada je reč o doktrini, imperativ je proučavati, istraživati Reč Božju, imati dokaz i izbegavati povodljivo ubeđivanje ljudskim argumentima. Na ovaj način stojimo u milosti.
Dragocena budnost
Nemojte da vas zavara - budnost i košta. Propovedanje evanđelja je od samog početka bilo obavijeno suprotstavljanjima i progonstvom. Kao što je to i Pavle u Galatima 5:11 zabeležio: "Ako pak ja, braćo, još propovedam obrezanje, zašto me još gone? Sablazan krsta je u tom slučaju ukinuta. " Da je Pavle propovedao da se ispravnost pred Bogom može zadobiti nizom dobrih dela, ne bi uopšte bilo otpora prema hrišćanstvu. Ali krst Isusa je uvek bio uvreda nekom.
Krst nam ukazuje na samo jedan put i način na koji možemo biti pravi pred Bogom. Istinska poruka da je spasenje moguća samo kroz Hrista vređa ljude jer je to toliko usko i isključivo. Krst navešćuje ovom svetu, da postoji sam jedna jedina nada za večan život, a to su smrt i vaskrsnuće Isusa Hrista. Pavle u suštini govori: "Ako bih bio libaralan rekavši: 'Obrezanje je u redu ako to funkcioniše za tebe' tada me ne bi niko progonio. Ali me progone jer mi je stalo da istrajem u istini."
Pavle nikada nije šminkao i ulepšavao reči. Njegovo potpuno predanje istini možemo videti u verbalnoj paljbi protiv onih što su bili obuzeti spornim pitanjima obrezanja. "O da bi se i uškopili ti što vas bune." napisao je u Galatima 5:12. Izraz koji se prilaže "uškopiti" u pravom smislu reči znači "kastrirati". Pavle ovim kaže, "ako ovi lažni učitelji veruju da će malo odstranjivanje tela učiniti nas pravednima, zašto onda ne odu sasvim do kraja, i počnu ceo zahvat od sebe, uklonivši sve!" Savremena paralela ove Pavlove izjave bi bila "Eh, kad bi svi oni koji vam govore da vaša pravednost proističe od krštenja - prilikom krštavanja išli sasvim do kraja - i udavili se!" Pavle je dao oduška svojim osećanjima protiv onih koji su se usuđivali izopačiti veličanstveno evanđelje milosti.
Zamislite samo bol apostolovog srca koji su izazivali ovi događaji u njemu. Tu je bila jedna zajednica, u kojoj je Sveti Duh delovao, gde su ljudi bili zaljubljeni u Boga i iskreno voleli jedni druge. Gde je postojalo jedinstvo i ushićenost u Gospodu sve dok nisu došli ovi lažni učitelji na scenu. S prikazom njihove verzije evanđelja, izazvali su ubrzo rascep i počelo se razvijati strančarenje (sektaštvo). Ona predivna ljubav i zajedništvo što je ova crkva nekada imala, ubrzo je postala samo daleka uspomena na lepa stara vremena. Nije čudo, da je Pavlova osuda njihovog učenja bila tako direktna!
Zaista ti hvala, Pavle!
Mi koji smo spoznali tu prelepu slavu spašavajuće milosti Isusa Hrista, dugujemo Pavlu veliku zahvalnost. Da nije bilo njega, mnogi bi u crkvi s lakoćom postali deo još jedne Jevrejske sekte. Pavle je stajao čvrsto i utvrđivao je obraćenike u milosti Isusa Hrista. Njegov čvrst stav ga je koštao mnogo. Bio je progonjen, pod zlobnim klevetama i suprotstavljanjima tokom većeg dela njegove službe. Ali vredelo je. Na kraju svog života, mogao je da napiše ove reči podsticaja: "Dobru sam borbu izborio, trku sam svršio, veru sam sačuvao. A sada mi je pripravljen venac pravednosti, koji će mi u onaj dan dati Gospod, pravedni sudija, ne samo meni, nego i svima koji su svu ljubav posvetili njegovom dolasku." (2. Timotiju 4:7-8)
Neka nam Bog podari milosti da istrajemo čvrsto u istini i mudrosti da tu istinu predamo u ljubavi. Neka nam On pomogne da stojimo čvrsto u Isusu Hristu i u poznavanju istine. Da bi mogli prodreti do neverovatnih dubina blagoslova i slobode što nam je Bog toliko bogato darovao. I neka bude naše to iskustvo blagoslova svaki dan, kako hodamo u Božjoj predivnoj ljubavi, stojeći čvrsto u Njegovoj slavnoj milosti.
