• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Bog ne želi da te priveže za sebe zakonom; On želi da te privuče k sebi svojom ljubavlju. Ovo je evanđelje milosti.

Mnogi ljudi imaju veliki, neosnovani strah, da će Božja milost onda podstaći na grešan način života. Strahuju od toga da će vernici podivljati ako shvate da ih Bog ne sudi po delima, nego po veri u Hrista. Reći će: "Čekaj malo Čak! Ako otvoriš ovakva vrata, ljudi će onda činiti sve vrste zlih i užasnih stvari, jer će to opravdati govoreći da Njegova milost prekriva svako njihovo delo."

Ova primedba nije nova, i Pavlovo propovedanje evanđelja milosti među neznabošcima je izazvalo momentalan protest Jevreja. Pomislili su da će uz takvu datu slobodnu, neznabošci odmah podivljati čak je i Petar naslućivao opasnosti pogrešnog tumačenja Pavlovog evanđelja, pa je u svojoj poslanici rekao: "Što vam je i naš dragi brat Pavle po danoj mu mudrosti pisao, kako piše u svim poslanicama u kojima o ovome govori; u njima ima nekih teško razumljivih stvari, koje nenaučeni neutvrđeni - kao i ostala pisma - izvrću na svoju sopstvenu propast." (2. Petrova 3:15-16).

Na žalost, ima uvek onih koji će Božju reč izvrnuti iz njenog samog konteksta - na svoju sopstvenu propast. Oni su uzimali Pavlovo evanđelje kao izgovor za buntovan način života u grehu. Ali na taj način, evanđelje ne može nikada biti u potpunosti shvaćeno.


Mrtav si!

U Rimljanima 5, Pavle nam izlaže o našem zajedništvu s Bogom kroz milost na veoma jak i predivan način. U 20. stihu, kaže: "gde se pak greh umnoži, onde se blagodat preobilno izli." U prvom stihu sledećeg poglavlja, već je zamislio neke ljude kako kažu: "Pa, dobro onda, ‘ajmo napolje i grešimo što više, da bi se milost mogla preobilno izliti. Ta preobilna milost Božja je toliko divna. Pa, hajde da joj onda damo priliku da se zaista obilno izlije! Pavle u stvari odgovara: "Daleko od toga. Kako ćemo mi, koji smo umrli u grehu, i dalje u njemu živeti?" (vidi Rimljanima 6:2). Njegov odgovor sadrži važan ključ hrišćanskog hoda i iskustva.

Recimo da su me uhvatili kako pljačkam banku. Zato me pošalju u zatvor i na sud. Posle dobrih par nedelja, porota donosi presudu: KRIV je. Sudija zatim određuje dan kada trebam biti osuđen. Mogu da očekujem kaznu od 5 godina do doživotne jer sam koristio pištolj i izbušio sam sav plafon, a zaposlene sam preplašio na smrt. Konačno, stigne i taj dan kada treba da se pojavim pred sudijom da mi pročitaju presudu.

Zakon je uradio svoj posao. On je uhapsio i osudio krivca. Onda odem na sud i sudija kaže: "Molimo optuženog da ustane." Ja ustanem i on kaže: "Sud vas proglašava krivim i osuđeni ste na 5 godina kazne u državnom zatvoru." Novosti bivaju toliko loše za mene, da dobijem srčani udar i umrem na licu mesta.

Da li će sud držati moj leš u zatvoru još 5 godina? Ne. Moja smrt me istog trena oslobađa od osude zakona. Moja kazna više nema nikakvu silu nadamnom, jer sam mrtav čovek.

To je ono što Pavle ističe ovde nama, koji smo kroz veru u Isusa Hrista opravdani pred Bogom i koji sada žive pod Njegovom divnom milošću. Mi više ne živimo po telu; naše staro ja je mrtvo. Zakon nas je osudio na smrt. Zahtevi zakona su ispunjeni kada smo postali razapeti s Hristom. Stari čovek i ti ste bili razapeti. Pa ako je ono staro ja mrtvo, kako onda možemo živeti dalje u grehu? Mi smo mrtvi tom starom životu.

"Ja sam sa Hristom razapet na krstu" - piše Pavle, "Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni." (Galatima 2:2). Mi ne živimo više stari, sebičan način života. Naši dani usmereni na svoj ego, prošlost su. Više ne živimo po telu. Mi smo sada već slobodni od zakona, naše grešne prirode i užasne krivice, jer je naš stari čovek pod teretom krivice razapet sa Isusom Hristom. Sada već u hodu sledimo Boga, verujući u Isusa.


Ako si mrtav, onda se tako i ponašaj

Vrsta vere koja mi daje pravedno stanje pred Bogom je ona vrsta vere koja se otkriva u delima Božjim. Ako i dalje živim u smradu svog starog tela - koristeći milost Božju kao prikrivač svog raskalašnog načina života - onda samo sebe zavaravam. I nisam zaista dete Božje, jer Jakov 2:26 kaže: "Kao što je, naime, telo bez duha mrtvo, tako je mrtva i vera bez dela."

Osoba koja je rođena od Duha Božjeg će to i pokazati kroz svoj način života. Isus je rekao: "A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne činite što govorim? Pokazaću vam na koga liči svako ko dolazi k meni, te sluša moje reči i izvršuje ih. Sličan je čoveku koji gradi kuću, iskopa duboko i postavi temelj na steni. A kad dođe bujica, navali reka na tu kuću, ali ne može da je pokrene, zato što je dobro sagrađena. A ko je čuo, pa nije izvršio, sličan je čoveku koji je sagradio kuću na zemlji bez temelja na koju navali reka i odmah je sruši. I bi veliko rušenje te kuće." (Luka 6:46-49).

Apostol Jovan je pisao: "I po tome znamo da smo Ga poznavali, ako držimo njegove zapovesti. Ko govori: poznajem ga, a zapovesti njegove ne drži, laža je i u njemu nema istine (1. Jovanova 2:3-4). I dva puta u istoj poslanici on dodaje to: ko god je rođen od Boga, ne može činiti greh. (vidi 1. Jovanova 3:9; 1. Jovanova 5:18). Nemoj osujetiti Božju milost. Veruj i uzdaj se u Isusa Hrista kao svog Gospoda i Spasitelja i hodaj u novini tog zajedništva.


Voli Boga i radi šta te je volja

U ovom trenutku će neki pitati: " Pa, ipak, ako nas naša dobra dela ne spašavaju, šta će nas sprečiti da ne trčkaramo okolo sa cigaretom, pušeći ili opijajući se i bančeći u lošim kafanama?"

Nije u tome stvar da ja ne mogu raditi ove stvari; ja jednostavno nemam želju za tim. Ljubav Hristova me podstiče da živim Njemu ugodan život. Pošto sam iskusio dobrotu Njegove ljubavi, ja jednostavno ne želim otići od Njega. Želim se približiti Isusu što je više moguće, jer ja volim Njega i On mene voli. I zbog toga ne želim da se uplićem u bilo šta što bi ga obesčastilo.

Baš čudno, ali mnogo čistiji život živim pod milošću, nego što sam ikada živeo pod zakonom. Pod zajednišvom opterećenim zakonom, uvek sam nastojao pomerati granice. Uvek sam pokušavao da se uverim da li je neko delo ispravno ili nije. I uvek sam tražio neke rupe, izgovarao se, objašnjavajući i pravdavajući stvari koje radim. Živeći tako do dozvoljenih granica zakona, i još plus malo više od toga.

Zajedništvo ljubavi sa Bogom je u potpunosti drugačije od ovog. Više ne vodim rasprave o tome da li je nešto ispravno ili ne. Umesto toga, samo se zapitam: "Da li je ovo ugodno pred mojim Ocem?" Volim Ga - zato želim da Mu ugodim. On me voli tako jako da ne želim da mu bilo čim nanesem bol. Da li bi mom Ocu ovo bilo ugodno, kad bih to uradio? Ponekad, čak na nekim područjima gde zakon ništa ne predlaže, moje srce mi govori da bi Bog bio povređen ako bih izvršio neko delo o kojem sam razmišljao.

Bog želi jedno zajedništvo puno ljubavi sa svakim od nas. On ne želi da te priveže za sebe zakonom; on želi da te privuče k sebi svojom ljubavlju. Ovo je evanđelje Božje milosti, pravednost koju nam Bog pripisuje bez obzira da li delujemo po zakonu, ili ne.

Mnogi od nas ne uspevaju baš zaista razumeti da je ljubav jedina prava motivacija koja nas podstiče na dobrotu. Strah nikada nije glavna pokretačka sila u hrišćanstvu. Ako smo dobri samo zašto što nas je strah da budemo nevaljali, onda to nije prava pravednosti. Spolja možemo imati obazrivo ponašanje kao masku za sve vrste loših i iskrivljenih motiva. Ako nas jedino strah od posledica drži na oprezu, onda ćemo postati samo primerak zla pod pritvorom. To nije prava dobrota. Prava dobrota je uvek i isključivo motivisana samo ljubavlju. Ako je naš moralni izbor zasnovan na gorljivoj ljubavi i želji da se klonimo stvari koje će ražalostiti Božje srce, onda smo otkrili onaj pravi motiv za pravednost.

Plod duha jeste ljubav. Jedna od glavnih karakteristika ljubavi je dobrota. Kada smo svesni ljubavi, možemo iskusiti i radost. Kada ljubav obuzme naš život, tada spoznajemo i mir. Dokaz ljubavi je uvek strpljenje i dugo trpljenje. Karakter ljubavi je krotost i čestitost. Sve u svemu, kada Duh rađa svoje plodove u nama, sva potreba za opterećujućim spoljnim faktorima kao što je zakon, jednostavno iščezavaju. Zakon biva ispunjen kroz ljubav.

Znači otkrivamo jednu predivnu stvar: da pravedan život nije više teret za nas nego radost, jer imamo zajedništvo ljubavi sa Isusom.


Problem koji se vraća

Za nas je moguće da spoznamo i iskusimo Božju milost. Mi možemo živeti u radosti i miru opravdanosti verom u Isusa Hrista i u sigurnosti našeg pravednog stanja pred Bogom u Njemu. Ovo uverenje dolazi kroz spoznaju da sam razapet s Hristom. Život koji se nalazi pod dominacijom tela je mrtav i sada živim jedan novi život u kome vlada Duh Isusa Hrista. Ja sada već posedujem novu prirodu, prirodu Isusa Hrista. "Prema tome, ako je ko u Hristu - novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi postalo je sve novo" (2. Korinćanima 5:17) A ovo je neverovatna istina koja oslobađa.

Ali i dalje imam jedan probleme. Još se uvek nalazim u ovom telu. I sve dok se nalazim u ovom stanju ja ću biti podložan moćnim silama mojih telesnih poriva. Zato se unutar mene dešava pravi rat. Moje telo izvlači svoj pištolj i počinje paljbu. Moje telo - moj stari čovek - je već mrtav, a opet kao da moram da vučem sa sobom taj leš starog čoveka, ja sam poput partnera Sema Mek Gija, što živi sa "polu-sakrivenim lešom koga se nije mogao rešiti".

Od suštinske je važnosti zapamtiti da Božja reč pravi jednu veoma važnu podelu: moj duh je otkupljen, ali moje telo još nije. I to stvara ogroman konflikt. Pavle u Rimljanima 8:22-23 kaže: "Znamo, naime, da cela tvorevina Božja zajedno s nama uzdiše i muči se do sada. I ne samo ona, nego i mi sami u sebi uzdišemo očekujući usinovljenje, iskupljenje svoga tela." Koliko samo često i ja sam plačem i uzdišem pred Bogom zbog slabosti mog tela.

Nakon što se Isus u molio u Getsemanskom vrtu, zatekao je svoje učenike kako spavaju. I Petra upita: "Simone, spavaš? Zar ne mogade probditi jedan čas? Bdijte i molite se da ne dođete u iskušenje; duh je srčan, ali je telo slabo" (Marko 14:37-38) Veća istina nikad nije od ovog izrečena. Jer moj duh je zaista voljan, ali moje telo je slabo. Ja jecam i uzdišem ponekad, vapeći: "O, Bože, požuri da što pre dođe taj dan kada ćeš me konačno osloboditi od ovog raspadljivog tela." Žudim da se što pre otarasim ovog starog leša.

Jednog dana, svi ćemo biti oslobođeni od ove naše pale prirode "Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost i da smrtno obuče u besmrtnost, tada će se zbiti reč koja je napisana: "Pobeda proždre smrt. Smrti, gde ti je pobeda? Smrti gde ti je žalac?" Žalac smrti je greh, a sila greha je zakon. Ali hvala Bogu koji nam daje pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista." (1. Korinćanima 15:53-57). A u međuvremenu, nećemo dozvoli da sve bude izgubljeno. U trenutku moje slabosti, Duh se pokreće u obliku ubeđenja i sile pa se moj um okreće ponovo ka Gospodu. Tražim Njegovu pomoć i snagu. Tako počinjem imati iskustva u pobedi. Otkrio sam da moram dnevno da se oslonim na snagu i silu Isusa Hrista da bih živeo takvim životom kakvim bi On želeo. Ne postoji ni jedno područje gde mogu da pustim svoj život da leškari, da bude kako će biti. Onog momenta kada to dozvolim, telo počinje da vlada i preuzima svu moć i autoritet. Zato moram svoje porive držati pod kontrolom, jer će inače oni početi vladati nadamnom. Pavle je napisao: "Nego mučim svoje telo i potčinjavam ga, da ne bih ja, koji drugima propovedam, sam postao nevaljao" (1. Korinćanima 9:27).

Pa sad, ako se dogodi da sam bio nesmotren i ipak se predam porivu tela, da li to znači da nisam spašen? Da li moram da se spasim ponovo, iz početka? Ne, jer ja i dalje verujem u Isusa Hrista. Još uvek volim Gospoda i još je uvek moja vera ta zbog koje mi je pripisana pravednost. Baš zbog moje vere i mog novog života u Hristu ne mogu nastaviti da živim pod dominacijom svog tela.

Iako mogu pasti u zamku na neko vreme, jednostavno ne mogu ostati tamo. Bog neće dozvoliti da ostanem u tom stanju. On neće dozvoliti da se provučem s nekim stvarima koje bih voleo da činim zato što to i drugi čine. Oni će se možda provući čineći to, ali ja neću. On će to prozreti, neću moći proći! Ako pokušavam slediti puteve i načine ovog sveta u stilu "života u brzoj traci" kao što mase čine, ili ću se razočarati, ili mrzeti sve to, ili ću biti uhvaćen u to. Zato što nas On voli, i jer smo Njegova deca, mi jednostavno ne možemo da se provlačimo sa grehom kao što to svet čini.


Zar onda uopšte ne postoje merila?

Možda se neko još uvek pita pa ako se nalazimo pod milošću, da li to onda znači da možemo zanemariti Božja merila ličnog ponašanja? Ne, ni najmanje. U našem novom zajedništvu, mi smo primili dinamiku Božje sile i prebivajuću prisutnost Svetog Duha u nama. U Hristu mi primamo novu prirodu koja čezne da živi u skladu sa Božjom ljubavlju i svetošću. Kroz silu Svetog Duha mi više nemamo potrebu da se naprežemo i mučimo da bi činili ono što je ispravno. Na to je i Jovan mislio kada je pisao: "Jer ljubav prema Bogu ovo znači: da držimo njegove zapovesti; a njegove zapovesti nisu teške." (1. Jovanova 5:3). Božja prisutnost u nama nas osnažuje da izaberemo ono što je ispravno i da se klonimo zla. Oni koji su čitali klasike, sigurno su upoznati sa Odisejevom pričom. Tokom svojih putovanja ovaj stari pustolov je čuo za ostrvo sirena - koje su toliko divno pevale da su mornari čuvši tu muziku nehotice upravili svoje brodove ka obali, nasukavši brod na stene. Niko nikada nije mogao čuti pesme ovih sirena a da potom nije umro. Ovo je zaista zvučalo kao ogroman izazov za čoveka kakav je bio Odisej. Odlučio je da će postati prva osoba koja će čuti pesmu ovih sirena a da potom preživi.

Da bi Odisej postigao svoj cilj, stavio je vosak u uši svojoj posadi, naredivši im da ga čvrsto privežu za brodski jarbol. I kako su prolazili pored ostrva sirena, zavodljive melodije su počele. Odisej je počeo da se odupire konopcima, boreći se da ih olabavi, da bi tako mogao da ispliva na obalu. Izdao je naredbu svojim mornarima da okrenu brod ka stenama, ali od voska mornari nisu čuli njegov glas.

Odisej se borio tako protiv svojih stega sve dok brod nije poodmakao na sigurno. Odisej je zaista čuo pesmu sirena i ostao živ - ali zauvek posle toga ga je proganjalo sećanje na očaravajuću muziku.

Grčka mitologija nam takođe govori o jednom drugom brodu koji je prošao pored ovog ostrva, a koji je ipak preživeo. Dok je posada bivala privučena smrtnom melodijom da se nasuče na greben, jedan darovit mladić po imenu Orfej je zgrabio svoj instrument - liru i počeo da svira. Orfejeva muzika je nadilazila melodiju sirena, tako da su se mornari okrenuli od stena i otplivani na sigurne vode, obuzeti ovom novom predivnom melodijom što je dala život.

Kada osetimo snagu iskušenja, većina od nas može se poistoveti ili sa Odisejom ili sa Orfejom. Za neke je muzika sirena ovog sveta skoro neodoljiva, pa se koprcaju vezani po zakonu, boreći se protiv propisa i pravila kada ih mami sila tela. Njihova jedina nada položena je tada u zakon koji će ih zadržati.

Ali postoje i oni što su čuli novu pesmu - muziku neba u svom srcu. Oni su otkrili da je ljubav Isusa Hrista toliko jaka i zadovoljavajuća, da i uprkos privlačnosti ovog sveta, oni sa zadovoljstvom mogu sve to ostaviti za sobom da bi bili privučeni u potpunosti u Njegovu divnu prisutnost. Oni ne moraju biti svezani stegama, niti se moraju boriti sa konopcima ograničenja. Jer su otkrili lepotu hodanja sa Bogom u bliskom zajedništvu.

Radost takvog jedinstva u Hristu daleko nadilazi bilo šta što svet ili telo mogu pružiti. Čari i privlačnost greha tada gube svu moć. Onima koji su otkrili ovakvu vrstu ispunjenja ne trebaju više zakoni. Umesto da sebičnim motivima slede pravila koja propisuju: "Ne razbij glavu svome bližnjem!", oni jednostavno više nemaju želju tako nešto da urade jer im je Božja ljubav dotakla srce i žele samo da vide svog bližnjeg spašenog.

Neki dan sam baš ovaj princip video na delu. Dok sam se vozio nekom prometnom ulicom blizu Calvary Chapel (Golgote crkve) neka kola su mi presekla put, tako da sam skoro blokirao svoje kočnice. Kola je vozila neka mala sedo-kosa bakica, koja nije izgleda primetila ni mene ni mnoge druge na koje je skoro naletela. Da ostali vozači nisu obratili pažnju došlo bi do ozbiljnih saobraćajnih nezgoda. Napravila je toliko puno budalastih poteza da sam se počeo moliti: "Gospode, molim Te pomozi ovoj staroj bakici da stigne kući sigurna." Oni koji me dobro poznaju mogu posvedočiti da ovaj moj postupak zabrinutosti u ovoj situaciji nije ništa drugo nego ogromno čudo! Zaista je divno kada si u mogućnosti da iskusiš promene koje mogu da se zahvale tom zajedništvu ljubavi koje imaš sa Bogom kroz Isusa Hrista.


Stalna ljubav

Zbog Hrista mi možemo iskusiti istinsko jedinstvo s Bogom. Bog nije jednog momenta blizak s nama, a onda opet udaljen sledećeg trenutka. Pa čak i ako padnemo ili bivamo još uvek slabi u toliko mnogo područja, naša pravednost pred Bogom se ne menja na osnovu našeg različitog ponašanja ili promenljivog raspoloženja. Naš odnos sa Bogom je stabilan i siguran jer se ne zasniva na nama samima ili našem učinku. Naše zajedništvo se zasniva na osnovu dela Isusa Hrista koje je učinio radi nas. On je uzeo naše grehe na sebe i umro je umesto nas da bi spasenje po veri postala prava stvarnost. Zato odbacimo to razmišljanje koje tvrdi da nas Bog voli samo tada kada smo "dobri" a odbacuje nas kada smo nevaljali.

Dosta često zovem telefonom svoju unuku. I zaista volim da razgovaram sa njom ujutro, pitavši je kako je i šta se dešava. Ponekad dok razgovaram s njom ona mi kaže: "Deda, danas sam stvarno mrzovoljna". Da li je ja tada manje volim zbog toga što je rekla? I ona sama zna da danas nije u formi. Ali to ni malo ne menja moju ljubav prema njoj. Niti kada je pravi mali slatki anđelčić, moja ljubav nije ništa veća zbog toga. Jednostavno, volim je. Volim je i mrzovoljnu i raspoloženu.

Bog nas posmatra na isti način. Kada smo mrzovoljni onda smo skloni pomisliti: "Ne verujem da Bog može danas da me voli. Pa ja ni samog sebe ne volim. Tako sam bedan, ne želim baš nikog oko sebe sada". Isto toliko smo skloni pomisliti da nas Bog ne voli kada padnemo. Ali to nije tako! Da se naše stanje pred Bogom zasniva na osnovu našeg učinka, onda Isus Hrist nije imao potrebe da umre!

Kada nam Isus pripisuje veru kao pravednost, On nam pruža predivno, stabilno zajedništvo puno ljubavi s Njim. Mi možemo uživati u stavu koji kaže: "Dođi i sedi. Dozvoli mi da ti pomognem, dozvoli mi da te osnažim."

Bog te voli. Toliko si mu drag da te je izabrao i pozvao da budeš Njegov zauvek, kroz čitavu večnost. To je razlog zbog čega milost Božja ne dovodi do divljeg života, jer zasigurno da predstoji mnogo više radosti u Spasitelju nego u grehu.