8. Borba počinje

Chuck Smith
- Pomoć nam neće stići sve dok ne shvatimo da se odgovor nalazi daleko iznad naših mogućnosti. Vapaj upućen Bogu je tajna našeg izbavljenja.

Ne tako davno dobio sam pismo jednog mladića koji mi je pisao o svojim intenzivnim borbama sa telom. Opisao je svoje doživljaje poraza za porazom, skoro vapeći Pavlov vapaj u Rimljanima 7:24: "Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela?"

Bilo mi je lako da ga razumem u tom problemu, jer svi smo mi prolazili kroz slična, teška vremena u svom hodu s Gospodom. Iako čeznemo za životom koji je Bogu ugodan, sila tela se ipak pokaže suviše jakom za nas i padamo.

Tokom istorije crkve, čovek je tražio načine kako da telo dovede pod kontrolu. Bilo je i takvih vremena kada su hrišćani verovali da postoji samo jedan način na koji mogu pobediti svoje telo: da sebe zaključaju u manastirsku sobicu. Oni bi odbijali kontakt sa bilo kim i bilo čim što bi ih možda moglo podstaći da posrnu. Ali čak i njihovi dnevnici koje su ostavili za sobom dokazuju da izolacija od svega nije bila od velike pomoći.

Jeronim poznati teolog rane crkve, je takođe godinama živeo u sobici koja je bila jedva veličine kaveza. Njegov jedini kontakt sa spoljnim svetom bio je mali prozorčić kroz koji je primao svoju poštu. Zatvorio se od svega i svakoga da bi na taj način mogao u potpunosti da se preda proučavanju Božje reči, razmišljanju i molitvi. Ali njegovi lični zapisi dnevnika su dokazivali da taj rigorozan način života i debljina zidova koji su ga okruživali nisu uopšte bili prepreka užasnim mislima, fantazijama i raznim slikama u njegovom umu dok je sedeo u svojoj maloj, mračnoj kockici.

Telo je neverovatno jak neprijatelj. Neki hrišćani gube svoje bitke s telom tokom čitavog svog hoda s Gospodom. Osećaju se kao Izraelci koji su pomrli u pustinji a da nisu ušli u Božji odmor.

Zbog čega ovakvi hrišćani ne mogu uživati u Božjoj pobedi? Jednostavno zato što svim svojim naporima i energijom nastoje da žive ispravan život po svojoj sopstvenoj snazi. Umesto da svoje živote i borbe predaju Bogu, oni neprestano tragaju za nekim novim metodama, načinima i programima za postizanje pravednosti. A ni jedna od tih stvari nije nikad funkcionisala. Sve dok bilo ko od nas pokušava izbaviti sebe od "ovog smrtnog tela" očajnički tragajući da otkrije neki novi program ili formulu, uprkos svim naporima neće uspeti. Pomoć nam neće stići sve dok ne shvatimo da se odgovor nalazi daleko iznad naših mogućnosti. Za divno čudo, vapaj upućen Bogu u sred slabosti je tajna našeg izbavljenja.


Ne još jedan samorazvijajući program vrednosti

Za mnoge od nas je teško priznati svoju potpunu nemoć. Jer o sebi volimo razmišljati kao o jakim, sposobnim ljudima, koji su u stanju da drže svoje stvari pod kontrolom. Koliko puta smo započeli neki samorazvijajući program vrednosti, ubeđeni ako uspemo usmeriti svoje umove ka pravoj stvari, da ćemo s lakoćom izgubiti par kilograma, ili da ćemo povratiti svoju formu, ili pak izgubiti neku nezgodnu naviku? Ali tužna činjenica je da dok god mislimo da možemo promeniti naše živote svojom sopstvenom snagom, nikada nećemo uspeti.

Jednom od najvećih prepreka u napretku hrišćanskog života jeste zamisao da smo sposobni da živimo Bogu ugodan život kroz svoje sopstvene napore. Ako smatramo da nešto možemo uraditi svojom snagom, onda zasluge pripisujemo sebi u stilu: "Vidiš, pa nije ni bilo toliko teško otarasiti se te loše navike! Znao sam da to mogu!" I u tom trenutku, slavu ne dajemo Bogu nego stavljamo sebe u centar zbivanja, praveći zvezde od sebe. Počinjemo govoriti drugima kako će naša formula i njima da pomogne, a Bog se gura iz cele slike sve više i više. Ali unatoč našem ogromnog samopouzdanju, kada prvi vetar tragedije ili razočarenja dune, naša kula od karata se ruši.

Bog će dozvoliti da prođemo ove "uradi sam" programe radi razvijanja svojih vrednosti dok ne probamo sve. On će da nam dozvoli da istrošimo sve svoje mogućnosti i napore dok na kraju ne dođemo do iskrenog priznanja: "Ja ovo ne mogu. Ne mogu postići da budem pravedan u svojoj snazi. O bedan li sam ja čovek!" Ova vrsta iskrenosti je neverovatno teška za nas jer nas primorava da priznamo svoju nemoć, pad i slabost. Mrzimo da dolazimo do ovakvih zaključaka jer nam to uskraćuje ponos. Jedino tada kada priznamo svoju krajnju bespomoćnost, nalazimo u stvari nadu. Kada se konačno okrenemo Božjoj milosti, Gospod može da preduzme nešto i da otpočne sa radom koji mi za sebe nikada ne bismo mogli učiniti.

Tek kada se nađemo u potpunom očaju, podstaknuti da vapimo iz naše bespomoći i beznađa možemo uživati pravu pobedu u Hristu.


Borba počinje

Činjenica da je borba prisutna i stvarna je na neki način i razlog za radost. Da duhovno nismo oživljeni od Boga, ne bi ni bilo razloga za konflikte. Da je moj duh još uvek mrtav, ja ne bih imao borbu sa zlim željama. Pravo bih uskakao u njih i živeo bih po telu. Činjenica da se nalazimo u sred borbe je snažan dokaz da smo deca Božja.

A mi zaista jesmo u borbi. Ko bi mogao preći da se okrutna borba dešava unutar svakog od nas? U Galatima 5:17 apostol Pavle kaže: "Jer plot žudi protiv Duha, a Duh protiv ploti; ovo se jedno drugom protivi, da ne činite što biste želeli."

Petar je znao podosta o ovoj vrsti borbe. Jednom se i grubi ribar hvalio pred Isusom čak i ako drugi učenici padnu, on neće nikad. A opet, pre nego što je ta noć uopšte izmakla, on se odrekao svog Gospoda tri puta. Isus je bio u pravu sve vreme: Duh je voljan, ali je telo slabo.

I mi često poput Petra odreagujemo burno pre nego što bi mogli da steknemo pregled svoje situacije i nas samih. Želimo činiti ono što je pravo, a opet pronalazimo sebe čineći baš suprotno. Kao što je i Pavle pisao: "Želeći, dakle, da činim dobro, nalazim da za mene važi zakon - da je zlo u meni. Tako se po unutrašnjem čoveku radujem Božjem zakonu, ali vidim jedan drugi zakon u svojim udovima, koji vojuje protiv zakona moga uma i zarobljava me zakonom greha, koji je u mojim udovima." (Rimljanima 7:21-23).

Ne možemo iskusiti Božju pobedu sve dok ne shvatimo da se neprestano u našim udovima odvija rat između Svetog Duha i tela, radi kontrole nad nama. Naše telo još uvek nije mrtvo. Iako već imamo prilike iskusiti pomoć Duha i uživati u toj pomoći - jer smo predali svoje živote Hristu, i mada je i naša telesna priroda svrgnuta sa trona našeg života, ipak borbi još nije kraj. Pre našeg obraćenja telo je uživalo da dominira i kontroliše naše živote, i sve dok naša tela na budu otkupljena, ona nikada neće odustati od borbe da nas vrati pod svoju vlast.


Jesu li naše želje pogrešne?

Važno je u ovom trenutku da ne pomislimo da su naše telesne potrebe i apetiti sami po sebi pogrešni ili zli. Naše telesne želje su stvorene od Boga i u potpunosti su neophodne za održavanje životnih funkcija.

Najsnažniji od naših telesnih poriva je potreba za vazduhom. Nema ništa loše u disanju, ali je moguće ovu prirodnu funkciju izvitoperiti i iskoristiti za inhaliranje kokaina. Dok ovako nešto činimo, mi uzimamo prirodne Bogom dane funkcije izopačivši ih u neprirodan ishod.

Biblija ovo naziva "greh".

Drugi poriv koji dolazi posle potrebe za vazduhom je potreba našeg tela za tečnostima. I nema ništa loše u osećanju žeđi dok ne odlučimo da tu žeđ ugasimo sedeći u baru za šankom i potežući čašu za čašom sve dok već nismo sposobni da gledamo pravo.

Opet iskorištavamo prirodan nagon za neke druge svrhe nego za šta ih je Bog namenio.

Naš sledeći veoma važan poriv je glad. Nema ništa što bi bilo bezbožno u samom činu ishrane, sve dok nas hrana ne zaokupljuje u toj meri da već štetno počinje uticati na naše zdravlje. Kada običnu, prirodnu potrebu za hranom zamenimo halapljivošću i žderanjem što može isto toliko štete naneti koliko i opsednutost vitkom linijom, življenje samo da bi se brojale kalorije, padanje s nogu od silnih fizičkih vežbi za održavanje linije. I ovo je greh.

Poriv za seksom je stvoren od Boga ne samo radi rađanja, nego i radi predivnog načina iskazivanja ljubavi između muža i žene. Ali kada od ove potrebe napravimo igračku zadovoljstva, više nije ljubav u centru pažnje i sve postaje iskrivljeno.

Vidite li kako se sve ove predivne potrebe koje su nam Bogom dane mogu iskriviti iz sebičnih razloga, i one tada postaju sredstvo rata protiv Duha? Sve ove potrebe tela su nam date od Boga, ali On ih nije zato dao da bi bilo koja od ovih potreba vladala nad nama. One su neophodni deo našeg života, ali On ih nije stvorio zato da bi dominirale našim životom. Isus je rekao ako razmišljamo samo o tome šta ćemo jesti, piti ili obući, onda nema nikakve razlike između nas i neznabožaca (vidi Matej 6:31-32). Osoba koja ne poznaje Boga je nemoćna da čini bilo šta osim da udovoljava telesnim željama, ali mi vernici znamo da život znači mnogo više od hrane i telo više od odeće. Želja naših tela su sasvim u redu i ispravne ako se nalaze na svom mestu, ali Bog ih nikada nije namenio da nas kontrolišu. U ovom stanju naše pale prirode, telesni porivi itekako teže da vladaju nad našim životom. Ovo je ta tačka gde borba počinje.


Gospodarev borbeni plan

U ovom trenutku se postavlja pitanje: pa šta onda da uradimo s telom? Bog se pobrinuo za sredstva što se tiče tela. On to naziva "krst".

Nemoj pokušavati da otkupiš telo ili da ga umotavaš u duhovne krpice ili da ga menjaš. Jer ono nije otkupljivo. Ono mora da se razapne. Pavle je rekao: "To znamo, da je naš stari čovek razapet s njim, da bi grešno telo bilo obesnaženo, da mi više ne robujemo grehu." (Rimljanima 6:6)

Naše je da prepoznamo ovu istinu. Da želje našeg tela ne predstavlja više nikakav faktor u našim životima, ne bi imali razloga da našu staru prirodu smatramo mrtvom zajedno s Hristom. Kad god otkrijemo neko područje telesnosti koje nas još uvek kontroliše, treba samo iskreno priznati da je borba tela i Duha još uvek veoma stvarna u nama. Potrebno je da to specifično područje slabosti prinesemo krstu i da ga smatramo razapetim područjem. Ali ovo je tek prvi korak! Biblijski recept za rešavanje konflikta između tela i Duha nije lična disciplina niti samokontrola. Sila koja nadjačava telo proističe samo iz života koji se nalazi pod kontrolom Duha. Iako će konflikt biti prisutan u nama sve dok živimo u ovim telima, Bog nam je ipak obezbedio način za duhovnu pobedu. Tek kada dopustimo Božjem duhu da preuzme vođstvo da moćno radi u nama, možemo iskusiti pobedu nad našom palom prirodom.

Svaki pokušaj posvećenja svojim snagama je telesni napor. Kada se Pavle našao u trenutku očaja vapeći: "O bedan li sam ja čovek" on nije pitao: "Kako mogu pronaći strateški plan da sledeći put uspem biti bolji? Kako mogu još s više napora da postignem zadovoljavajuće rezultate? Pavle je već prošao tim putem koji nije urodio plodom. On je shvatio da ta sila za bogobojazan život ne leži u njemu, te da mu je potreban Izbavitelj, tako je i zavapio: "Ko će me izbaviti?"

Kada Isus vaskrsne naš duh, On nam takođe daje i čitav zbir novih želja. Počnemo da čeznemo za intimnim zajedništvo s Bogom, dublju spoznaju i razumevanje Njegove reči, i bliskost sa drugim a koji su takođe oživljeni u Hristu Isusu. Više nemamo želju da živimo po telu, jer shvatamo da je krajnji rezultat takvih stvari samo poraz i smrt. Život po telu nas je uvek podsticao samo da želimo još nešto više, nešto što je iznad našeg dostignuća, nešto što bi konačno dovelo do osećaja požudnog zadovoljstva. Ipak obećana ispunjenja su ostala samo pusta iluzija. A dok živimo po Duhu, mi otkrivamo mir koji ovaj svet ne može razumeti. Beskrajna borba i bolna praznina nestaju i otkrivamo predivan osećaj svrhe i značenja svih dešavanja. Telo više nema onu silu da privuče i mami kao što je to ranije imalo, a bitka u nama donosi pobedu.


Duhovne mozgalice

Sviđalo se to nama ili ne, priznali mi to ili ne ali činjenica je to da se unutar nas zbiva neka podmukla stvar kad god odlučimo da uradimo nešto dobro, zlo se odmah pojavi. Pavle tačno opisuje taj često zbunjujući konflikt koji je veoma prisutan u našim životima: "Tako, ne znam šta činim; jer ne činim što želim, nego što mrzim - to činim. Ako pak činim što ne želim, slažem se sa zakonom i priznajem da je dobar. Jer to sada ne činim više ja, nego greh koji obitava u meni." (Rimljanima 7:15-17).

Razmisli samo kako se odnosiš prema najjednostavnijoj i najdirektnijoj zapovedi u Božjoj reči. Isus je rekao u Jovanu 13:14: "Dajem vam novu zapovest, da ljubite jedan drugoga." Jovanovo pismo nam govori ako tvrdimo da volimo Boga a pri tom mrzimo svoga brata, onda lažemo (1. Jovanova 4:20). Ako ne možemo voleti svog bližnjeg koga vidimo, Jovan se pita, kako onda možemo voleti Boga koga ne vidimo?

Tu je početak našeg problema: pošto Biblija toliko jasno izražava zabranu da mrzimo drugog, ponekad pokušavamo da ublažimo celu stvar govoreći: Pa ja ne mrzim njega, ja samo mrzim one ogavne stvari što on radi." Ali ako smo dovoljno iskreni treba da priznamo da je jako teško razdvojiti neku osobu od njenih dela. I ja sam jedan od tih koji imaju velike poteškoće kada treba da se napravi ovakva precizna razlika. I ja otkrivam u sebi trenutke kada ne mrzim samo zlodela nekog čoveka, nego i njega samo. Ako saznam da se njemu nešto neprijatno desilo, kao na primer da je razbio svoja nova kola u saobraćajnoj nezgodi, otkrivam u sebi neku vrstu unutrašnje radosti. Znam da Biblija govori da moj stav treba da bude drugačiji, a iskreno rečeno - nije.

Često na kraju već otkrivamo da se igramo umnih mozgalica, da bi sebe ubedili kako smo mi zaista poslušni Bogu voleći i one koje nije lako voleti. Ako se dovoljno potrudimo, možemo ubediti sebe čak i u to da mi zaista i volimo i opraštamo. Ali istina našeg unutrašnjeg stanja postaje jasna kada ta problematična osoba priđe, treskajući nas po leđima i glasno izjavljuje pred svima u prostoriji: "Brate, ti izgleda jutros nisi imao vremena da koristiš svoj dezodorans!" Naša prva reakcija je da nam kroz glavnu jurnu misli poput: Baš si idiot! Sada se svi okreću i bulje u mene. Bolje crkni majmune jedan! Mi zaista želimo da volimo tu osobu, ali nam telo to jednostavno ne dozvoljava!

Poput Pavla i mi otkrivamo delovanje tog ironičnog zakona u nama. Kad god poželimo učiniti nešto dobro, zlo se odmah pojavi.

Na kraju smo već ljuti sami na sebe i obeshrabrenje nas preplavljuje, već nam je dosta tih naših padova. Osećamo potpuni duhovni poraz i zajedno s Pavlom se vapaj u nama prolama: "Bedan li sam ja čovek! Ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela?"


Nema razloga za hvalisanje

Tek kada priznamo da smo nemoćni izbaviti sebe od toga zakona greha i smrti, vrata za predivnu Božju silu mogu biti otvorena, da deluje u nama i da učini za nas ono što mi nismo sposobni. I kako nas sila Božja bude menjala iznutra ka spoljašnjosti, sve što ćemo moći da uradimo je da zahvalimo Bogu i da mu damo slavu za sve. Nećemo moći reći drugima: "Nekada sam bio u grehu. Ali jednog dana sam uvideo da se to Isusu ne sviđa, pa sam ojačao svoju snagu volje i discipline, odlučivši da te stvari više ne radim." Nemamo razloga za hvalisanje koliko smo mi dobri ljudi puni samokontrole. Kako nam i Božja reč kaže: "A ja sam daleko od toga da se hvalim ičim drugim sem krstom Gospoda našega Isusa Hrista" (Galatima 6:14).

Jesi se sretao već sa takvim ljudima koji su se činili mnogo duhovniji nego što zapravo jesu? A neiskrenost im se otkriva kada nego govori o svojoj duhovnoj borbi. I dok ta osoba priznaje svoju borbu s telom, ovi "duhovni" ljudi će smesta da stave na sebe "samopravedni", "svetiji nego ti" izraz lica. I na na taj način, bez da su išta progovorili, oni komentarišu tu borbu s telom kao neku strašnu abnormalnost za jednog vernika. Imajući stav: "Pa da si više molio, provodio više vremena u Božjoj reči i da si više duhovnog uma (poput nas) ne bi imao nikakve probleme s telom."

I dok je ovakav stav super-duhovnog savršenstva veoma učestao, on se ipak ne poklapa sa jasnim učenjem Božje reči. Ne verujem da ćemo ikada dok smo tu na ovoj zemlji iskusiti život bez problema što se tiče telesnosti našeg tela. Iz svog ličnog iskustva znam da će moje telo predstavljati isti problem kakav je uvek i bio.

Kada mi Bog na primer otkriva neko područje telesnosti koje On želi da menja, ja uvek započnem poduhvat s najboljim namerama. Uviđam grozotu svog greha i obavezujem se da se tome ne želim više nikada vraćati. Tako se onda dosetim raznih strategija i disciplinskih mera da bih se rešio tog problema. Želim da pronađem sve načine kako bih se i praktično suočio sa situacijom. Ali prije ili kasnije se svi moji i najbolje izrađeni planovi raspadaju pred mojim rođenim očima. I toliko se izmorim da samo zavapim: "Bože, pomozi mi!" I onda za divno čudo, On to i učini. Njegov Duh počinje menjati moj život na čudnovate načine.

I dok se moja nutrina preliva sa zahvalnošću, uviđam da je Božji način promene mnogo lepši i jednostavniji a pri tom i mnogo bolji od mojih pogrešnih pokušaja. I ja sam odmahujem glavom, govoreći: "Kada ću već razumeti taj jednostavni koncept milosti?" Kako sam uopšte i pomišljao da ja mogu usput bilo šta vredno nekako učiniti da bih dokazao Bogu da ja ipak nisam toliki bednik? A opet, mnogo puta baš to činim. Bog nikada nije imao nameru da telo počne vladati nad nama i zato nam je obezbedio način i snagu da iskusimo pobedu. Ali sve dok smo predani svojim sopstvenim pokušajima da rešimo svoje borbe i naše najbolje će da postane samo prepreka za pravo rešenje. Bilo kakav pokušaj bogobojaznosti koji proističe iz naših snaga je samo delo tela i isto toliko nije ugodno pred Bogom koliko i ono područje telesnosti koje pokušavamo eliminisati. Kada pobedu možemo pripisati jedino Božjoj intervenciji bez našeg uplitanja, krajnji rezultat može biti samo slava i hvala Bogu.


Zamka koju treba izbegavati

U momentima kada se osećamo blizu Gospoda, u iskušenju smo reći: "Ovo je toliko divno, da ne želim ikada više živeti po telu, jer sve je to toliko prazno i bez ikakvog smisla!" Na žalost, sutra dan ipak osvane i zaboravimo sve naše najbolje namere. Dok se dovlačimo do kreveta na kraju jednog dugog i napornog dana, odjednom se prisetimo kako smo unatoč svim naporima ipak odlutali, čineći sve po svom pod kontrolom tela. Na naše veliko iznenađenje, telo je ponovo ugrabilo priliku da zavlada i opet vidimo sebe čineći ono što smo obećali da više nećemo nikad!

Obično u ovakvim trenucima pravimo svoju najveću grešku, kriveći sebe i optužujući se uz zavet da ćemo sledeći put pokušati biti mnogo bolji. Vidite u čemu je problem? Dok dajemo ovakva obećanja, mi svoje uzdanje stavljamo u naše telo. S ovim ustvari tvrdimo da će nas naši napori načiniti duhovno jakim i ovakvim postupkom se u stvari vraćamo na područje tela. Kao Petar kada je tvrdio: "Ja se nikada neću odreći tebe!"

Mnogi od nas se jako razočaraju kada se čini kao da stalno borimo jedne te iste bitke iznova i iznova. A opet, ovo ne bi trebalo ni da nas iznenadi. Svi mi prolazimo iste korake, ali moramo prvo do kraja iscrpeti sve naše mogućnosti, shvatiti da u svojoj snazi ne možemo živeti na način koji je ugodan Bogu. U svom očaju tada zavapimo Bogu a On milostivo oslobađa. Voleo bih da postoji neki način na koji ne bih morao iznova udarati o dno ponovo i ponovo, ali taj način na žalost još nisam otkrio.


Iz unutrašnjosti ka spoljašnjosti

U svojoj milosti Bog nam je obezbedio mogućnost za stalnu pobedu. Ali dok ne stignemo u nebo, borba neće prestati. Svaki dan predstavlja jedan izbor za svakog od nas, koji moramo učiniti. Da li ćemo živeti po željama tela, ili ćemo predati svoje živote toj transformišućoj sili Duha Božjeg?

Kako je divno kada iscrpimo sve naše mogućnosti i možemo da vidimo Boga kako menja naše živote po svojoj milosti! Naš jedini razlog s čim možemo da se hvalimo kao vernici, jeste završeno delo Isusa Hrista u našu korist. Da nije krsta, bili bismo beznadežno izgubljeni zauvek. Ali zbog Božje velike ljubavi za nas, mi koji smo nekad bili izgubljeni sada smo spašeni i kršteni u Hrista.

Sada već možemo imati toliko divno zajedništvo s Bogom da nismo više mi ti koji živimo, nego Hrist je onaj koji živi u nama. Život koji sada živimo, živimo ga po veri u Sina Božjeg, koji nas je voleo i dao sebe radi nas. Zbog Božje milosti, svaki od nas je sada već novo stvorenje u Hristu Isusu. Stare stvari su prošle, i sve novo postade.

Kada postanemo deca Božja, naša duhovna strana oživi. I odjednom shvatamo da u životu postoji i mnogo više od puste poslušnosti instinktima tela. Razumemo da ta unutrašnja glad koju naše telo ne može nikada zadovoljiti može biti ispujena sa bliskošću, prepuna ljubavi s Bogom. Što više upoznajemo Boga, to više možemo iskusiti Njegov mir i radost, otkrivajući da je nivo tog kada si zadovoljan u Duhu bezgraničan, i da nadilazi svaki ograničeni spektar koji telo može pružiti.

Kako je to divno kada odustanemo od svojih besplodnih pokušaja i dozvolimo Duhu da radi! Jer Njegova pobeda proizlazi iz unutrašnjosti ka spoljašnosti, a ne od spolja ka unutrašnjosti.

A ovakva vrsta pobede je trajna.

Biblijski recept za rešavanje konflikta između tela i Duha nije lična disciplina niti samokontrola, nego je to sila Svetog Duha.
"Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu godina."
- Otkrivenje 20:6

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 622
Ukupno: 2450033
Generisano za: 0.003''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/milost/008.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.