5. Korak po korak
- Naš um je ono bojno polje gde se odlučujemo da li ćemo živeti po Duhu ili po telesnim željama.
Pre dobrih par godina, jedan od mojih bliskih prijatelja bavio se raznošenjem namirnica u prodavnice. I tokom tih isporuka se upoznao sa ženom jednog čoveka koji je bio vlasnik neke male prodavnice. Počeli su da se zafrkavaju i šale jedno s drugim, i pre nego što su uopšte postali ičeg svesni već su se redovno nalazili da uz kaficu popričaju. Uskoro su se našli u zanosu zaljubljenosti, ostavljajući svoje porodice i počevši svoj zajednički život. Tada nas je žena mog prijatelja nazvala i tražila da se molimo za njega.
U međuvremenu je službenik iz crkve koju je naš prijatelj pohađao, došao da ga poseti. Ovaj pastor mu je rekao kako je imao viziju crnih mrtvačkih kola, i ako on neće napustiti ovu ženu i vratiti se svojoj ženi, oni će ga silom izneti iz te sobe. Ovaj nasilnički pristup ga je samo još više razljutio ukopavši ga još više u svojoj nemoralnoj odluci. Tada me je njegova žena nazvala i pitala da li bih razgovarao sa njim. Pristao sam da odem, i pronašao sam svog prijatelja u oronulom stančiću od garaže u siromašnom delu grada. Videvši njegov prljavi mali dom, pogodilo me saznanje koliko je izgubio. Njegova žena i ćerke su bile predivne osobe. Njihov dom se nalazio u predivnom delu grada. Ovaj čovek je prodao svoju dušu za koricu hleba. Kako je prišao vratima, izraz sramote je prekrivao njegovo lice. Bio je jako učtiv i pozvao me da uđem i sednem. I kako sam pogledao unaokolo na novi život svog prijatelja pomislio sam: o Bože! Kako je mogao da se odrekne toliko toga lepog za tako malo i ništavno?
Moje se srce slamalo, jer sam voleo ovog čoveka. Prizor onoga u šta je upao me je kidao. Nikako nisam uspeo da prikrijem svoja osećanja, i na moju veliku sramotu počeo sam plakati. Preplavila me je tuga, a kada mu je ljubavnica izašla iz kuhinje, sve što sam mogao bilo je samo jecanje. Na kraju me je već toliko bilo sramota da sam rekao: "Žao mi je. Znam da sam došao da te posetim, ali sada jednostavno ne mogu govoriti". Ustao sam i otišao, idući kući, osećao sam se kao budala. Žena mog prijatelja me zamolila da ga posetim u nadi pomirenja, a ja sve što sam uspeo je, da sednem i plačem tamo.
Sledećeg jutra su me nazvali telefonom i saopštili mi šokantnu novost. Moj prijatelj se vratio svojoj ženi i porodici samo nekoliko sati nakon moje posete.
Šta je Bog koristio da bi uradio to čudnovato isceljenje jednog slomljenog odnosa? Sigurno ne neki stav "svetiji sam od tebe". Mislio sam da sam užasno uprskao stvar - ali sam otkrio da kad god izaberemo da hodamo po Duhu, Bog uživa da radi moćne stvari na čudesan i neočekivan način.
Hodanje u Duhu je jedna čudesna mogućnost. To ne znači da kroz život lebdimo s oreolom iznad glave s anđeoskim osmehom na licu. Možemo biti duhovno nastrojenog uma, ali i dalje shvatati ljude što se zemaljskih stvari tiče. Neki vernici toliko snažno reaguju protiv toga što je naša kultura postala prožeta svetovnošću, da gube sposobnost komuniciranja sa svojim prijateljima, rođacima i susedima. Hodanje u Duhu nas ne vadi iz realnosti; to nam pomaže da funkcionišemo u realnosti sa optimalnom efikasnošću.
Zajedništvo pre svega
Neko je jednom rekao: "Glavno je, da glavna stvar ostane glavna." Koliko je to istinito u duhovnoj sferi! Hodanje u Duhu jeste neverovatno praktičan predlog, ali moramo imati na umu da to nije naša tačka polazišta. Naše zajedništvo će uvek prethoditi nekom određenom ponašanju.
Odličan primer ovog principa se može naći u knjizi Efescima. Prva tri poglavlja se bave zajedništvom. Pa zatim tek u četvrtom poglavlju počinje sa: "Molim vas dakle... (hodajte) živite dostojno zvanja u koje ste pozvani." Zajedništvo dolazi na prvo mesto jer ono daje osnove za sve drugo što sledi.
Ako pokušamo hodati, bez da smo prvo utemeljili pravo zajedništvo, nećemo uspeti. Hod, kao prvo, iziskuje balans. Ovo je istinito čak i u fizičkom okruženju. Pre nego što deca načine svoj prvi korak, moraju naučiti kako da održavaju svoju ravnotežu sedeći. Sledeće što savlađuju je stajanje. Zatim uče kako da se teturaju malo okolo i tek onda razviju sposobnost hoda. U knjizi Efescima, Pavle nam govori ako razumemo šta znači stajati sa Hristom, onda ćemo biti na početku iskustva Božje sile, koja nam pomaže da hodamo na način koji je Njemu ugodan. Ovde možemo zapaziti određeno napredovanje. Prvo dakle, moramo imati uravnoteženo zajedništvo s Bogom, i tek tada možemo naučiti da hodamo (tj. "živimo" u našim prevodima). Nekada smo svi mi živeli po telu, slušajući želje našeg uma i tela, pa smo tako bivali otuđeni od Boga. Ali, posle je Božja milost transformisala naše živote i počeli smo uživati u tom divnom zajedništvu s Gospodom. I možemo nastaviti uživanje tog dubokog zajedništva onoliko koliko dozvolimo Božjem Duhu da preuzme kontrolu nad našim životima.
Hodajući u skladu s onim što govorimo
Mnogi tvrde da imaju zajedništvo s Bogom, pa se čak i služe određenim hrišćanskim frazama i uzrečicama, ali oni nisu ni blizu tog hoda sa Bogom u bilo kakvom praktičnom smislu. Od velike je važnosti zato da naučimo da hodamo u skladu sa onim što govorimo. Naši životi moraju biti dosledni našem pozivu, blagoslovima i tom novom zajedništvu s Bogom.
Pitanje se postavlja, kako onda ovo postići? Kako izbeći da nas ne povuče mamac ovog sveta? Pavle ima odgovor za to u Galatima 5:16: "Nego velim: živite (hodajte) u Duhu pa nećete vršiti požudu tela."
U grčkom prevodu ova reč "hodati" ili "živeti" u ovom odeljku opisuje dominantnu karakteristiku neke osobe. Ako je neko bio na glasu da je prava tvrdica, onda bi on bio poznat kao osoba koja "hoda" u pohlepi. Ako je osoba po svom karakteru brižna i puna pomoći, ta osoba bi bila poznata kao osoba koja "hoda" u dobrostivosti.
Hodati u Duhu znači, da dozvolimo Svetom Duhu da preuzme kontrolu nad našim životima. Svaki dan nam je dat izbor da živimo po Duhu ili po svojim sopstvenim telesnim željama. Naš um je ono bojno polje gde se odlučujemo koje će preovladati.
Od velike nam je pomoći da se prisetimo da je Bog taj koji je kreirao ljudski um, što može funkcionisati poput kompjutera. Kompjuter može proizvesti samo ono što je programiramo u njega. Isto tako je i naš um programiran svaki dan. Ako ono što smo uložili u njega proizlazi iz tela, naš život će biti okarakterisan po telu. Ako pak naš um progamiramo sa stvarima što proizlaze od Duha, naši životi će početi odražavati prioritete Duha.
Lako je upasti u zamku i govoriti kako je od osnovne važnosti naš duhovan život, a ustvari prioritet broj jedan je još uvek težnja da se ugodi telu! Jedan od najvećih problema sa kojima se suočavamo u životu, je zasigurno sila naše pale prirode koja nas još uvek može kontrolisati. Kako onda možemo postati slobodni od tog naizgled nepobedivog ropstva telu?
Jednostavan ali opet toliko temeljit odgovor je: Nemoj se boriti protiv tela, nego ojačaj svoj Duh! Nemoj se boriti protiv tame, nego jednostavno samo upali svetlo.
Da bismo u ovom uspeli, prvo moramo prepoznati da naša priroda poseduje kako duhovnu tako i telesnu stranu. Ako želimo hodati u Duhu, onda moramo jačati našeg duhovnog čoveka. Svima nam je poznato kako to izgleda kada podhranjujemo našu telesnu stranu prirode. Ako propustim neki obrok da nahranim svoje telo, ono se ne libi da me podseti svojih potreba.
Neko mi je jednom rekao da posle tri dana posta, glad nestaje. Za mene je baš suprotno važilo. Kada već tri dana postiš, tvoj um će postati obuzet sanjarenjima o najugodnijim smesama što se god može zamisliti. Ovo je jednostavno samo način na koji me telo podseća da ono zahteva da se pobrinu za njega. I onda nahranimo svoje telo. Da bismo fizički ojačali - mi vežbamo i uzimamo razne vitamine. Da bi postali duhovno jaki, potreban je sličan tretman. Moramo redovno jesti hleb života tj. Božju reč.
Primajući Božju reč
Kako je ironično, da nam je čitanje Božje reči uvek negde na zadnjem mestu što stižemo uraditi. "Naravno, znam da treba da provedem vremena u Božjoj reči" - kažemo - "ali, eto baš sada nemam puno vremena za to." U suštini mi postimo u Duhu. Naša duhovna strana je često podhranjivana neredovno, na mahove i na neuravnotežen način. Zanemarujemo redovno, sistematsko proučavanje Reči Božje sa "hajde da otvorimo Bibliju nasumice pa šta nam prvo zapade za oko" stavom. Često nemamo naviku postojanog biblijskog proučavanja, niti ličnog duhovnog rasta! Na kraju uvek završimo s redovnim podhranjivanjem telesnih područja, zanemirujući potrebe duha. Rezultat toga je da nam duhovni čovek oslabi a telo počinje dominirati. Ako želim da moj duhovni čovek očvrsne, to samo podupire motiv da sejem na korist duha. Ne mogu sejati u korist tela, a da se pri tome nadam da će sve to nekako proizvesti duhovne plodove. Da bih mogao hodati u Duhu, ja moram podhranjivati svoj duh. To znači da, moram stići do te odluke da želim ući u Božju reč sve više i više. Jov je rekao: "Zapovesti usta njegovih nisam napustio, volju svoju sam savio po rečima usana njegovih." (Jov 23:12). Važno je shvatiti suštinsku vrednost Božje reči, kakva ona zaista jeste. Isus je rekao da su Njegove reči duh i život. Tako je od suštinske važnosti redovno sistematski provedeno vreme u Božjoj reči, ako želimo hodati u Duhu.
Biti u prisnom zajedništvu s Bogom
Još jedan suštinski prioritet od velike važnosti je molitva, da bi mogli iskusiti radosti tog hoda u Duhu. Dok nas ispunjava skroz ta radost uzbuđenja što razgovaramo s Bogom, mi u stvari bivamo ojačani u svom duhu. Postajemo više svesni Božje prisutnosti u svemu što činimo i u svakoj okolnosti koja nas okružuje.
Time što postajemo svesni Božje prisutnosti, otvaraju se vrata našeg razumevanja ka punijoj i razvijenijoj slici posmatranja sveta. Uveren sam, da je naša najveća potreba postala - da budemo svesni Božje prisutnosti u svemu i svagda. Kada je Pavle razgovarao sa epikurejskim i stoičkim filozofima u Atini, kako je to zabeleženo u Delima 17, on reče: "Jer u Njemu živimo i mičemo se i jesmo" (28. stih).
Naši životi uočljivo mogu biti promenjeni, kada dođemo do spoznaje da je Bog sa nama neprestano. Ako izgubimo iz vida ovu činjenicu to nas može dovesti do duhovnog uništenja. Što je Bog više udaljen iz naše svesti to više jačamo u težnji da ugodimo i dobro nahranimo našu palu prirodu. Kada posrnemo i padnemo, možemo uperiti prst na mnoge spoljne faktore da bi opravdali naše ponašanje, ali koren našeg problema je da smo zanemarili održati svesnost Božje prisutnosti u našem umu. Uputstvo za hodanje u Duhu jednostavno znači da slobodno svojom voljom, činimo Boga našim stalnim saputnikom, dok prolazimo kroz dan.
Kada hodamo u Duhu, živeći u stalnoj svesnosti Božje prisutnosti, više nam neće trebati bilo ko, da nas bocka i navodi propovedima kako da živimo po hrišćanskim merilima. Naš život će doživeti potpunu promenu, sve dok imamo na umu Božju ljubav i blizinu.
Pretvarajući iritaciju u radost
Kada dozvolimo Svetom Duhu da vlada nad našim životima, tada se korenito počne menjati naš način posmatranja čak i onih najsvetovnijih stvari. Možda će naše okolnosti spolja gledano ostati iste, ali će naš stav prema njima u potpunosti doživeti promenu, tako da ćemo pronaći radost čak i u onim stvarima koje su nas nekada iritirale.
Svi ponekad moramo uraditi neke stvari koje su nam prosto odvratne. I onda prolazimo kroz klasičan pristup "što dalje to bolje", ali koliko god to mrzeli, znamo da će naša situacija biti samo još gora ako to ne uradimo.
Užasno ne volim iznositi smeće, ali opet znam ako to ne uradim, uskoro će mi se na ulazu širiti razni "miomirisi". Zato stisnem zube i uradim. Mnogo bih radije uživao u porciji čokoladnog sladoleda umesto toga, ali ako zanemarim svoju dužnost, uskoro će smrad trulog smeća da se izmeša sa ukusom čokolade i odjednom će me proći sva želja za sladoledom.
Čak i u ovom najobičnijem kućnom poslu, ja imam izbora. Mogu mrmljati kako mrzim tegliti to smeće, ili mogu samo iskoristiti i ovo vreme dok radim ovaj posao da se približim Bogu.
Mogu zviždukajući da ga slavim s nekom pesmom hvale dok prilazim toj kanti za smeće. Kako počinjem biti bliže Bogu, primećujem da sve manje razmišljam o smeću a sve više o Njegovoj milosti. Mogu s lakoćom uraditi i najodvratnije zadatke, i da ne budem uznemiren, ako svoj um usmerim na duhovne stvari.
Za sledeći primer možemo uzeti čekanje. Verovatno malo stvari postoji koje mogu biti još dosadnije nego crveno svetlo na semaforu, pogotovo kad si u u žurbi, znajući da ćeš morati proći još dobrih par semafora, pre nego što ćeš moći uopšte da se pokreneš.
Ali umesto da se iznerviram zbog ovog, ja sam se već navikao da držim svoju Bibliju na sedištu pored mene. Kada stignem do nekog crvenog svetla znam da imam na raspolaganju određeno vreme, pa počenem čitati neki deo iz Božje reči. Sledeće što primetim je, da osoba iza mene koristi svoj zvučni signal. Vreme brzo proleti kada se hranim s Božjom rečju!
Hodanje u Duhu postaje uzbudljivo iskustvo kada naučimo šta znači biti u dubokom zajedništvu s Bogom. Postajemo sve više i više osetljivi prema Božjim stvarima - kao što je Njegova prisutnost u našim srcima i sva ta divna čudesa Njegovog stvaranja.
Ko vodi?
Hodanje iziskuje kretanje. Kada hodamo, mi se krećemo s jednog mesta na drugo. Krenemo s jednog mesta i završimo negde drugde. Naše odredište će zavisiti od pravca kojim krenemo.
Na sličan način, hodanje u Duhu nas pokreće s jednog duhovnog mesta na drugo. Mi se krećemo od jednog stepena zrelosti do sledećeg, slušajući Duh i hodajući u pravcu gde nas On šalje. - Ipak, na ovom mestu se ponekad susretnemo s nevoljama.
Kada nam neka misao ili predosećaj prođu kroz svest, kako možemo biti sigurni da li je taj pojam od Boga ili ne? Božja reč nam kaže da je Bog upisao svoj zakon na ploče naših srca. (vidi Jeremiju 31:33; 2. Korinćanima 3:3). Bog će usaditi neku misao u moj duh, a moj duh će to saopštiti mom intelektu. Ovo se obično javlja u obliku neke ideje, misli ili nekog momenta inspiracije. Bog će probuditi želju u nama da bi na taj način saopštio svoju volju za naše živote. Ali na žalost, u meni postoje i određene želje koje proizlaze iz moje grešne prirode. Moje telo ima takođe svoje načine na koje će mi ubaciti veoma snažne misli i osećaje u razum. Ponekad je teško razaznati da li je neka misao potekla od Boga ili od mog tela.
Pre nekog vremena, sam prolazio i ja sam kroz ovakvu dilemu, dok sam vozio prema Venturi u Kaliforniji, da govorim na nekom skupu. Bio je to predivan dan, a kroz moju glavu je prošla jedna misao, da bi bilo dobro krenuti zaobilaznim putem gde bih uživao u lepotama obale Tihog okeana pored auto-puta, iako je ovaj put kojim sam vozio bio najkraći. Posmatranje talasa kako udaraju o obalu i osećaj hladnog povetarca s mora, je bio toliko primamljiv da sam pretpostavio da bi ovo mogla biti samo želja moga tela, ali i uprkos tome sam odlučio da se prepustim i uživam u svemu. Ali kako su se okolnosti počele razvijati sve više sam shvatao da je Bog imao plan za mene da krene tim auto-putem pored obale. Kako sam se približavao Malibuu, zapazio sam dva stopera kako stoje kraj puta i neki snažan osećaj me nagnao da stanem i da ih povezem. Usput dok smo se vozili, imao sam prilike da im svedočim o Isusu Hristu.
Ovaj par je prenoćio u Venturi i sledeće veče su posetili crkvu u kojoj sam govorio. To veče su predali svoje živote Hristu i od tada pa sve do sada su postali snažno utemeljeni u svojoj veri i posećuju jednu tamošnju crkvu. Nakon što se ovo desilo, mogao sam pogledati unazad i reći: Pa to je bilo divno! Bog me je vodio. Ta želja što je začela u mom srcu da krenem auto-putem niz obalu je potekla od Njega!
Ipak, često je teško razaznati kada nam Gospod zaista govori u srcu. Često možemo imati pogrešnu predstavu o tome kako to mistično i dramatično izgleda dok nas Bog vodi. Možemo pomisliti: Pa ako mi Bog bude govorio, to mesto će se sigurno zatresti, svetla će zatamneti i moja koža će se naježiti. Meni se Bog još nikad nije obraćao na ovaj način. Kada mi Bog govori, On se obraća mom duhu, koji tu datu poruku tumači mom razumu na toliko prirodan način u obliku jedne misli, da često u prvi momenat ne mogu razaznati da je to zaista Božji glas.
Bilo bi dobro da mogu da vam dam neku formulu ili jednostavan test iz tri tačke da biste identifikovali Božji glas, ali čak i ako postoji tako nešto, ja to još nisam otkrio. I ja se borim da mogu razlikovati glas Duha i glas tela, isto kao i vi.
Bilo bi dobro da mogu preporučiti neki 100% siguran način, kako možemo biti sigurni da čujemo glas od Boga, ali na žalost ovo je izvan mojih mogućnosti.
Bog nas ipak nije ostavio u ovoj magli nesigurnosti. On je poslao svog Svetog Duha da prebiva u našim srcima, ne samo zato da bi nas vodio kroz određene okolnosti, nego da bi mogao da nas dovede do razumevanja Njegove reči i istine. On nas nikada neće voditi nasuprot onome što nam je već objavio u svojoj Reči.
Razumevajući Božju reč
Interesantno je videti kako ljudi koji još nisu prihvatili Gospoda, bivaju neverovatno obeshrabeni kada pokušavaju čitati Bibliju. Primećuju taj ogroman uticaj Božje reči u životima miliona ljudi i njen uticaj na zapadnu civilizaciju, pa žele i oni razumeti njenu poruku.
Ali, ovi ljudi postaju obeshrabreni i besni zbog takvih stvari, pa im značenje Biblije izmakne. Ovo ne bi trebalo da nas začudi, jer i sama Biblija nam kaže da čovek po svojoj telesnoj prirodi ne može razumeti one stvari koje potiču od Duha, niti ih može poznavati, jer se one na duhovan način rasuđuju (vidi 1. Korinćanima 2:14). A s druge strane, duhovan čovek pak rasuđuje o svemu, iako njega često baš zbog toga drugi ne razumeju. Jer smo na pravi način pristupili Bogu, kroz Hrista, Njegov Sveti Duh je u mogućnosti da nam razotkrije istine u srcu. Božja reč postaje živa za nas i razumljiva. Ova neprestana služba otkrivanja Svetog Duha je od vitalne važnosti. Zapanjujuće je koliko često mogu pročitati neki deo iz Božjeg pisma a da mi pri tome ništa ne govori. Nekada stignem do kraja poglavlja pitajući se: "A šta sam ja sad' to pročitao?" Onda često zastanem i molim se: "Gospode ovo poglavlje sigurno ima neku poruku da mi kaže. Molim te otvori moj razum i dozvoli da mi tvoj Duh služi kroz tvoju reč." Zatim, kada ponovo pročitam isto to poglavlje, zadivljen sam kakve sve istine proizađu otkrivene u mom srcu.
U našoj crkvi za vreme nedeljnih službi ujutro obično se pročita neki Psalam. I dok stignemo do treće službe, počnem primećivati neke stvari u tom odeljku Božje reči što nisam ni zapazio u toku prve službe. Jedan od stihova će možda da me dotakne na zaista poseban i silovit način. Ovo iskustvo kada možeš imati uvid u sve istine ima veoma snažan značaj hodanja u Duhu.
Nastavi dalje!
Usled uticaja našeg tela, ovog palog sistema sveta, i Sotone, suočeni smo s ozbiljnim preprekama koje stoje na putu našeg duhovnog rasta. Ali Božja reč nas hrabri da nastavimo dalje trku, radi nagrade na koju nas Bog poziva u Hristu Isusu (vidi Filipljanima 3:14). Isus je rekao: "Borite se da uđete na uska vrata" (Luka 13:24). Grčki prevod reči "boriti se" je agonizomai, iz koje dobijamo reč engleskog porekla koju i mi koristimo "agonija". Nemojmo biti u zabludi, hodati u Duhu nije ni lako ni prirodno. Ono zahteva prave napore, predanost i koncentraciju na svaki momenta. Ne mogu dovoljno naglasiti da je ovo izbor koji svaki od nas mora učiniti dnevno. Kada izaberemo da hodamo u Duhu, rezultati u praksi mogu biti toliko divni da te ostavljaju bez daha.
Tada uživamo predivnu dubinu i stalnost u zajedništvu s Bogom. Kako je i apostol Jovan zapazio: "Ako pak hodimo u svetlosti, kao što je on sam u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakog greha" (1. Jovanova 1:7).
Zajedništvo s Bogom čini posebno uzbudljivim to što ga više imaš prilike osetiti, to više ga želiš ponovo. Što više si i ti sam dodirnut mirom i ispunjenjem bliskosti sa Ocem, tim više ti je teže da živiš ponovo bez toga. Kada se nađemo izvan tog zajedništva, neka vrsta unutrašnje praznine nas podstiče da se vratimo molitvi i Božjoj reči.
Dok hodamo u Duhu, počinjemo uživati neverovatne blagoslove bliskog zajedništva s Bogom. Počinjemo svesno osećati kako radost proizlazi iz naših srca. Zviždukajući smo u stanju suočiti se sa najtežim odgovornostima života, jer čak i sred najprljavijeg posla, naša radost se nalazi u Gospodu. Prisutan je osećaj mira, dubokog saosećanja, strpljivosti, ljubaznosti, nežnosti koja proizlazi iz tog hoda u Duhu. Prisutna je snaga i moć da se nosimo sa svim upornim željama tela. U mogućnosti smo videti onu pravu sliku života, stičući mudrost da se suočimo sa svojom grešnom prirodom na veoma realan i racionalan način. Kako je to i Pavle kratko sažeo: "Jer telo smera k smrti, a Duh smera životu i miru." (Rimljanima 8:6).
Zašto onda ne bismo težili svim srcem prema tom novom uzvišenom životu što nam Bog nudi bez ikakve cene, kroz Njegovu milost? Život duhovno ojačan s radošću, mirom i ljubavlju što bi proisticalo iz nas, je baš ono za čim žarko čeznemo.
Ali da bismo mogli iskusiti ove blagoslove, mi moramo doneti odluku da hodamo u Duhu. Moramo doći do Boga i zamoliti ga da nam usadi žarku želju za molitvom, za vreme provedeno u Njegovoj reči, i za zajedništvo s Isusom u našim srcima.
Moramo se moliti za milost da bismo prvenstveno bili sposobni težiti za Božjim kraljevstvom i Njegovom pravednošću. Tada ćemo tek spoznati ogromne pobede čak i nad našim najokorelijim gresima, i tek tada će Božji Duh moći da nas koristi na najčudnovatije načine. Čak i tada kada smo jedino sposobni za vapaj i jecanje.
