4. Portret milosti

Chuck Smith
- Sloboda, obećanja i blagoslovi Božji pripadaju svima onima koji žele pravedno stati pred Boga kroz Isusa Hrista.

Jedno je govoriti o milosti u nekom izdvojenom smislu, a nešto sasvim drugo opisati je onakvu kakva ona jeste. Ako se za neku sliku može reći da "vredi kao 1000 reči", kakvu bi onda sliku predstavljala milost? Možda je najbolja slika milosti u celoj Bibliji predstavljena kroz jedan starozavetni lik, koga su citirali mnogobrojni pisci Novog Zaveta. Avraam je opšte prihvaćen kao otac onih što veruju - otac vere. On nam pruža jasnu sliku o milosti, šta ona jeste i šta ona čini.

U knjizi Rimljanima i Galatima, apostol Pavle se vraća Avraamu kao osnovnom primeru koga je Bog prihvatio na osnovu njegove vere. U Rimljanima 4:3, Pavle piše: "Jer šta kaže pismo? Avraam je poverovao Bogu i to mu je uračunato kao pravednost." Apostol koristi isti primer i u Galatima 3:6-7, gde piše: "Kao što je i Avraam, poverovao Bogu i uračuna mu se u pravednost." I dalje: "Poznajte, dakle da su Avraamovi sinovi oni koji su od vere."


Vratimo se događaju

Prva Mojsijeva 15 nam govori da Avraam i njegova žena Sara, nisu mogli imati dece. A opet, Bog im je dao obećanje da će svi narodi zemlje biti blagosloveni kroz njihovo seme. Uprkos svim nemogućnostima da se to ostvari, Avraam je verovao Bogu. Prva Mojsijeva 15:6, kaže: "Avraam je poverovao Bogu i to mu je uračunao kao pravednost".

Kako su godine prolazile jedna za drugom, a bebe nije bilo, Avraam i Sara su počeli sumnjati u ispunjenje Božjeg obećanja, tako da je Sara uzela stvari u svoje ruke, predlažući Avraamu da legne sa njenom sluškinjom Hagarom, da zatrudni. I onda će zajedno odgajati to dete kao da je to njihovo rođeno. (Kako je interesantno da pomisao o surogat majkama baš i nije toliko dostignuće modernog vremena koliko mislimo?). Hagar je zatrudnela i rodila sina, koga su nazvali Išmael. Ali kada je ovo dete napunilo svoju 13. godinu, Bog je ponovio svoje obećanje Avraamu. Avraamu je i dalje bilo teško poverovati da će mu Bog dati sina sa Sarom. Rekao je Bogu kako je sve to lepo zamišljeno, ali u stvarnosti, Išmael je već bio tu - zašto ne bi jednostavno on bio blagoslovljen? Kako je ohrabrujuće da se čak i Avraam, čovek koga Biblija naziva "otac svih koji veruju" (Rimljanima 4:11) borio s tim da poveruje da obećanje može biti ispunjeno kroz Sarino seme: kada je Gospod ponovio svoje obećanje da će dati sina kroz Saru, to je izgledalo toliko neverovatno da se Sara smejala. Nekoliko godina kasnije kada se obećanje već ispunilo i kada se Sara porodila, nazvali su svog sina Isak, što znači "smeh". Kako je Isak rastao, njegov stariji brat Išmael je postajao kivan na svu tu izdašnu pažnju koju je dete obećanja dobijalo. Na slavlju u čast Isakovog odvojenja, Išmael je stao sa strane, rugajući se svom bratu.

Kada je Sara videla njegovo zlobno ponašanje, zahtevala je od Avraama da ih oboje otera i njega i njegovu majku Hagaru. I zahtevala je da Išmael nema nikakvog udela u nasledstvu što su namenili Isaku.

Naravno Avraam je bio skrhan zbog ovakvog obrta, ali Bog ga je uverio da će se on pobrinuti za Išmaela. Avraam je tako poslušao Saru i izgnao robinju i njenog sina. Bilo je jasno da oni ne mogu biti naslednici Božjeg obećanja i svih tih blagoslova.

Slikajući sliku

Kada je Pavle želeo podupreti svoju misao pravednosti kroz milost koja opet dolazi verom, on je usmerio svoje čitatelje na Avraama. On je ispričao Avraamov slučaj koji u sebi nosi alegorične crte preko kojih je mogao objasniti svoju poruku.

Po tradiciji, rabini (učitelji) Pavlovog vremena su smatrali da u osnovi postoje samo dva načina interpretacije za svaki odeljak u Božjoj reči. Prvi način bi nazivali pe'sat, koji je upućivao na jednostavno i vidljivo značenje teksta. Takođe, smatrali su da je u svakom odeljku Božje reči sadržano i neko skriveno značenje ili remez. Neki rabini bi se pridržavali još dva dodatna načina tumačenja: d'ruš, koji bi sadržali alegorijski način tumačenja i bilo šta što nije doslovnog značenja i sad (što znači tajnu) što bi skrivalo neko alegorično značenje. Posledica ovih složenih i često protivrečnih načina učenja je bila ta da su prosečne osobe tog vremena uvek ostajale zbunjene i pune sumnji što se tiče Božje reči.

Moje uverenje je da je najbolje usresrediti se na jednostavno i samo po sebi vidljivo značenje teksta. Bog je u potpunosti sposoban da kaže ono što želi. Mnogi su odstupili od jasnog naučavanja Biblije zbog toga što su jurili neka produhovljena i čudnovata tumačenja Božje reči. Priznajmo, čak i iz najbezazlenije bajke tetke Hubard1 možemo izvesti neku produhovljenu, fantastičnu propoved, ako hoćemo. Zamislite samo tu duboku, duhovnu lekciju koju možemo izvesti iz toga kada je ova žena prišla svom ormariću da bi dala svom jadnom psu jednu kosku. Dok je zamišljamo kako je pritisnuta osećajima napuštenosti, obeshrabrenja i praznine života, jer je njen ormarić bio potpuno prazan. Kakvog li tragičnog dana kada nam svi izvori presuše!

Uz malo mašte možemo od najmanjeg miša napraviti slona i to zapakovati u doktrinu. Zato je u suštini najbolje pravilo, da izbegavamo alegorična tumačenja, osim da nam sama Božja reč daje osnove za tu alegoriju. U ovom slučaju, Pavle potaknut Svetim Duhom, daje jedan alegoričan opis iz Avraamovog života kome možemo verovati: "Napisano je naime, da je Avraam imao dva sina: jednoga od robinje, a drugoga od slobodne. Ali onaj od robinje rođen je na telesan način, a onaj od slobodne - na osnovu obećanja. Sve je to slikovito rečeno: ove dve žene - to su dva Saveza, jedan od Sinajske gore, koji rađa za robovanje; i to je Hagara. Jer Sinajska gora je u Arbiji, ona odgovara sadašnjem Jerusalimu, koji robuje sa svojom decom. Gornji Jerusalim, međutim slobodan je i on je naša mati. Napisano je naime: Razveseli se nerotkinjo koja ne rađaš, klikni i uzvikni ti koja ne trpiš porođajne muke; jer ostavljena ima više dece nego ona koja ima muža". A vi ste braćo, deca obećanja kao Isak. Ali kao što je nekada onaj što se rodio na telesan način gonio onoga koji je na duhovan način rođen, tako biva i sada. Nego šta kaže pismo: "Odbaci robinju i njenog sina; jer robinjin sin neće naslediti sa sinom slobodne." Zato, braćo, mi nismo deca robinje nego slobodne" (Galatima 4:22-31).


Značaj cele priče

Pavle nam govori da ovi događaji ne samo da su od velike važnosti u istorijskom smislu, nego su i dobra slika naprezanja onih što pokušavaju naslediti Božje blagoslove kroz svoja dela. Hagara i njen sin su slika onih što pokušavaju postati pravedni pred Bogom kroz ispunjavanje zakona. Kad su već i Avraam i Sara bili u očaju što ne vide ispunjenje obećanja, okrenuli su se svojim delima, što je dovelo do slomljenog srca, punog bola i osujećenosti. Pošto je Išmael bio rešenje po telu, on predstavlja onu vrstu ljudi koji teže da budu blagosloveni zbog svojih dela. A Isak, s druge strane, je dete obećanja, predstavljajući one koji će naslediti Božje blagoslove kroz veru. Zanimljivo je kako je Išmael ismevao Isaka i oni što danas žive pod zakonom isto tako nastavljaju da omalovažavaju one što su izabrali da žive po veri.

Pavlovo mišljenje je da su judeisti svojom taktikom pritiska doprineli dosta konfliktima među ovom braćom. Zato bi mnogo bolje bilo da su i u Pavlovo vreme izgnali one - poput Išmaela - koji su se toliko grčevito držali zakona misleći da će tako postići pravednost.

To se i ispunilo. 70-te godine posle Hrista, baš kroz uništenje Jerusalima kroz Rimske legije pod vođstvom Tita. Oni koji su do tada proganjali muškarce i žene zbog njihove vere, sada su došli u tu situaciju da ih bukvalno izgnaju.

Pavle postavlja kontrast pri kraju između turobnih zakonodržaca i predivne budućnosti što su deca vere. On citira Isaiju i kaže: "Razveseli se nerotkinjo koja ne rađaš, klikni i uzvikni ti koja ne trpiš porođajne muke; jer ostavljena imaš više dece nego ona koja ima muža" (Isaija 4:27) . On pod ovim podrazumeva - da će svi oni vernici što se skupe u kraljevstvu Božjem po veri, s ogromnom prednošću zaobići sve one što su pokušavali dosegnuti Boga preko svojih dela.

I onda alegorija dolazi do vrhunca u 31. stihu: "Zato, braćo, mi nismo deca robinje nego one slobodne." Svi oni koji pripadaju Hristu će naslediti blagoslove Božje, postavši deo datog obećanja Avraamu da će kroz seme njegovo biti blagosloveni svi narodi zemlje.

Mi zaista jesmo blagosloveni kroz seme Avraamovo, kroz Isusa Hrista. Sloboda, obećanja i blagoslovi Božji pripadaju svima onima koji teže za pravednošću pred Bogom kroz veru u Isusa Hrista. Kao deca obećanja i kao primaoci Božje bezuslovne ljubavi sada već možemo uživati u toj predivnoj postojanosti svog hoda s Hristom. Kao što jedna pesma tako lepo kazuje: "Isus je platio sve. Sve dugujem samo Njemu. Greh što ostavi grimizan trag, on opra belje i od snega." Kada se pojavimo pred Božjim tronom, mi stojimo u senci strahopoštovanja svega onoga što je Hrist uradio za nas. I dok vidimo silu Božjih obećanja, nijedan od nas neće reći: "To sam ja sve svojom vernošću i odlučnim naporima postigao, kao i ovu slavu." Umesto toga ćemo svi pognuti svoje glave, preplavljeni radošću i reći: "Hvala Ti Isuse, za sve si zaslužan Ti! Znao sam da me možeš spasiti. Znao sam da kroz svoja dobra dela nikada neću moći spasiti sebe! Hvala Ti Gospode."


Ključno pitanje

Takva je bila i Avraamova vera. Ali ključno pitanje je: Kada je Bog proglasio ovog čoveka pravednim - kada je već bio obrezan, ili još pre njegovog obrezanja? Lažni učitelji u Galileji su govorili: "Ti ne možeš biti pravedan bez obrezanja." Oni su uporno tvrdili da je ovaj ritual bio od osnovne važnosti za spasenje.

Kada je onda dakle Bog pripisao pravednost Avraamu zbog njegove vere? Da li pre ili posle tog rituala obrezanja? To se desilo pre, a ne posle! Avraam se već smatrao kao pravednik pre nego što je išta znao o ovom ritualu. Potvrda te pravednosti koja mu je pripisana se može naći u I Mojsijevoj 15, gde se ritual obrezanja još ni ne spominje, nego tek u kasnijim poglavljima. Pravednost je Avraamu pripisana onog trenutka kada je s uzdanjem poverovao u Boga.

Ovo isto važi i za tebe i mene. Onog trenutka kada s pouzdanjem uzverujemo u Isusa Hrista, Bog nam pripisuje pravednost, ne na osnovu onoga što smo već uradili ili ćemo tek uraditi, nego jednostavno na osnovu naše vere u Isusa Hrista.

Jer je Hrist Gospod nebesa, Sin Božji, i moj osobni spasitelj, zbog toga želim da mu verujem. I kada se to zaista desi, Bog kaže za mene: "Pravedan". Jednom su pitali Isusa: "Šta da radimo da bismo činili dela Božja?" Isus im odgovori: "Ovo je delo Božje, da verujete u onoga koga je on poslao." (Jovan 6:28-29). Ako želiš činiti Božje delo, onda uzveruj u Isusa Hrista. To je Božje delo. To je ono što Bog traži od tebe.

Ali, kakva je prava vera?

Zanimljivo kako i Jakov - koji piše poslanicu nekim hrišćanima da ih malo ispraši i motiviše da se pokrenu iz učmalosti - takođe koristi Avraama kao sliku vere. Njegova glavna poenta je bila da pokaže kako je vera bez dela mrtva (Jakov 2:26). Jakov govori da je Avraama njegova vera dovela do određenih stvari, i zbog toga je Bog uvažio njegovu veru: "Vidiš da je vera sarađivala sa njegovim delima, i vera je delima došla do svog ispunjenja. I ispuni se pismo koje govori: Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravednost i nazva se prijatelj Božji". (Jakov 2:22-23).

Drugim rečima, ona prava vera je mnogo više od samih reči. Prava vera dovodi i do onih pravih dela. Ako zaista, iskreno verujem u određenu stvar, onda će i moja dela da se podudaraju s mojim uverenjem. Mogu se protiviti nečemu, ali ako moja dela ne potvrđuju moje uverenje, tada moja vera može da se dovede u pitanje.

Kao na primer, mogu reći da verujem da će u ponedeljak ujutro doći do velikog kraha na berzi i da će novac izgubiti svu vrednost. Jer će banke da se zatvore i sva ušteđevina će postati nedostupna, tako da niko neće biti u mogućnosti da dođe do svog novca. A opet, ako smesta ne odem do banke da povučem svu svoju ušteđevinu, ti s pravom možeš reći da nisam ni ja sam zaista verovao u ono što sam govorio.

Naša dela moraju biti u saglasnosti s onim što verujemo ili će naše uverenje biti dovedeno u pitanje. Zato što je Avraam iskreno verovao da će kroz Isakovo seme doći do njegovog potomstva, on je bio u stanju da odvede svog sina na planinu, da ga položi na oltar, i podigne nož u vis. I bio je spreman da i spusti taj nož skroz do kraja, jer je verovao Božjem obećanju - da će njegovo potomstvo proisteći kroz Isakovo seme (mada Isak u ovom trenutku nije imao još ni jednog potomka), bio je voljan da posluša Boga i da prinese Isaka kao žrtvu. On je znao da je Bog sposoban vaskrsnuti Isaka iz mrtvih ako treba da bi ispunio svoje obećanje (vidi Jevrejima 11:19).

Tolikom jačinom je on verovao Božjem obećanju. Koliko mi verujemo Božjim obećanjima? Pre mnogo godina sam čuo za nekog čoveka kome je nestalo goriva usred mećave i morao je tražiti malo ulja od suseda. Reka koja je proticala između njegove i susedove kuće je bila zamrznuta, pa se zato pažljivo spustio na svoje ruke i kolena, ispružajući se što je više mogao, da bi svojim zglobovima prstiju pokuckao led i tako odredio njegovu debljinu. Na ovaj način je on centimetar po centimetar prelazio reku ispipavajući i puzeći po ledu. Ubrzo su mu zglobovi već skroz bili krvavi. I baš pre nego što će stići do druge strane reke, čuo je neku buku iza sebe i ugledao čopor konja kako tutnji preko reke.

Tako i neki od nas kažu: "Verujem ja Božjim obećanjima" ali ipak kuckamo po Njegovim obećanjima da proverimo dal' će nas izdržati. Sve proveravamo pažljivo, centimetar po centimetar. "Znam da je Bog rekao da će se pobrinuti za sve naše potrebe" - kažemo - "ali nisam siguran da li će i za ovo. Ovom računu se približio rok za isplatu - pa kuckam da vidim da li će me podržati. Nadam se da je Njegovo obećanje sigurno i da će me izdržati. A drugi, nasuprot ovome, upuste se u sred avantura Božjih obećanja. Jer su naučili da se Bog uvek drži svojih obećanja, bez obzira koliko okolnosti loše izgledale. Možda su i oni nekada bili tapkači po ledu, ali su iznova i iznova otkrili Božju vernost. Vremenom se njihova vera osnažila i počeli su delovati po veri. Svi naši postupci proističu iz naših najiskrenijih uverenja i to se očituje kroz život.

Avraamova vera se očitovala kroz njegova dela. Da je stao da se svađa sa Bogom, ne bi se odrazila prava vera. Zamisli da je rekao: "Bože, pa ne mogu da ti žrtvujem Isaka. Gospode, pa kako to misliš? On je moj sin. Obećao si da će kroz njega narodi ovog sveta biti blagosloveni. Gospode pa ne mogu učiniti to." Mnogo ljudi misli da samo po sebi izgovaranje nečega čini to i verom. Ali vera nije samo ono što ti izgovaraš, vera povlači za sobom i dela. Ona se izražava kroz to što činiš. Zbog toga i Jakov, citirajući isti odeljak Starog zaveta kao Pavle, pokušava da dokaže da je vera bez dela mrtva. Kada kažeš da veruješ u nešto, a ipak ne izražavaš to kroz život, dokazuješ da nemaš pravu veru. Prava vera se izražava kroz dela koja su u saglasnosti s tom izrečenom verom. Avraam je verovao Bogu i zbog toga se njegovo uverenje izražavalo kroz dela koja su bila u saglasnosti s njegovom verom. Zbog toga je Bog uračunao njegovu veru kao pravednost. Avraam nije bio pravedan svih svojih dela. On je bio pravedan zbog onoga u šta je verovao.

Ono što je on uradio, bilo je u saglasnosti s onim što je verovao. Bog je uzeo to uverenje i pripisao Avraamu pravednost zbog njegove vere.


Da li shvataš?

Naravno, ovo ne znači, da će naša dela uvek biti savršena! Kao Božja deca koja veruju u Isusa Hrista, bićemo deo jedne duhovne borbe. Pa iako je naš duh obnovljen u Isusu Hristu, još uvek svoj život živimo u ovim raspadljivim kućama što su naša telesa. Moja raspadljiva kuća ima žestoke zahteve. Ponekad se borim sa svojim telom da ne uradim one stvari koje želi. Ponekad se moja dela protina mojoj veri u Isusu Hristu.

Ali ja ne mogu ostati da živim u takvom stanju. Možda ću posrnuti i pasti, kao i svi drugi, ali neću ostati da ležim tako. Duh mi neće dozvoliti da ostanem u ležećem stanju. On me hrabri i pomaže mi da ponovo ustanem. Kada posrnem ili padnem, Bog neće izvaditi gumicu za brisanje da izbriše moje ime iz knjige života. Kada pokušavaš da naučiš svoga sina ili ćerku da hodaju, i onda posrnu nećeš se izderati: "Beži odavde, derle jedno. Više mi nisi dete, kako si mogao tako pasti! Odričem te se." Ne, ti podižeš svoje dete i kažeš mu: "Dobro je, nije strašno. Probaj ponovo. Dođi tati, sada. Hajde! Hajde!" Ti ohrabruješ svoje dete da pokuša iznova i iznova. Ti si Božje dete. On pokušava da ti pomogne da razviješ svoj hod sa njim. Zaista je utešno zvati da čak iako posrnemo ili padnemo, On nas neće izbaciti govoreći nam: "Više mi nisi dete, kad si tako posrnuo!" Umesto toga, On nas podiže i čisti prašinu s nas. I kaže: "Dobro je, probaj sada ponovo."

Onaj koji je rođen od Boga, ne može živeti u grehu. Mi ne možemo živeti životom greha. Ako to ipak činimo, time dokazujemo da ne verujemo u ono što govorimo da verujemo. Avraam je verovao Bogu i dela su sledila njegovo uverenje.

Naravno to ne znači da se Avraam nikada nije pokolebao ponovo u svojoj veri, kada je već predao svoj život Bogu u veri. Daleko od toga! Biblijska potvrda Avraamove vere u Prvoj Mojsijevoj 15:6, se nalazi u sendviču dva događaja koji opisuju dve velike omaške njegovog života. U poglavljima 12 i 20 Prve Mojsijeve, su opisane Avraamove laži, izmišljene da bi mu sačuvale glavu, umesto da se oslonio na Boga i Njegovu zaštitu. I Avraam je isto mogao biti tapkač (da opipava) po ledu, ali to nije bila ona dominantna karakteristika njegovog života. I on je doživljavao povremene omaške, kao i svi mi, ali on nije živeo u tim omaškama. On je živeo svoju veru do te mere da ga je Biblija nazivala čovekom vere. Avraamova vera ga je navodila na delovanje po veri.

A opet, nisu njegova dela bila ta zbog kojih mu je Bog dodelio svoju pravednost; njegova pravednost mu je dodeljena zbog njegovog verovanja. To važi i za nas. Naša vera zasigurno treba da nas dovede k životu poslušnosti i ispravnih dela, ali nam ta ispravna dela i poslušnost neće zaraditi pravednost pred Bogom. Pravednost Isusa Hrista nam je dodeljena kroz veru. Na osnovu te činjenice da ja verujem u Boga i da se pouzdajem u Isusa Hrista, ja postajem sin Avraamov. Pošto postajem potomak samim tim nasleđujem i sva ona obećanja i zavetne blagoslove koje je Bog dao Avraamu.

Evanđelje milosti je propovedano već mnogo ranije kroz Avraama. Njegov život je predivna slika onoga što milost zaista jeste i šta ona čini. Ona je mnogo lepša od bilo koje slike okačene u Luvru, Pradou ili u Metropolitan muzeju umetnosti. To je zadivljujući portret Božje ljubavi prema grešniku koji polaže svoje potpuno pouzdanje u Njega. A ono najlepše u celoj slici je da se svi mi nalazimo u pozadini, označeni rečju "blagosloven".

Naša dela moraju biti u saglasnosti s onim što verujemo. Vera nije samo ono što govorimo, vera se iskazuje i onim što činimo.
"Popovedanje Reči Božje lomi tvrda srca i isceljuje slomljena."
- John Newton

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1768
Ukupno: 2602561
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/milost/004.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.