6. Vrt, a ne fabrika

Chuck Smith
- Mnogo je lakše ugoditi Bogu nego čoveku. Da bi ugodili Bogu, potrebno je samo verovati u Njega i imati poverenja u Njega. To je evanđelje milosti.

Jesi li ikada primetio ogromnu razliku između "dela" i "plodova"? "Dela" su poput fabrike koja se nalazi pod stalnim pritiskom krajnjih rokova i stalne potrebe da se izvrši? proizvod. Dok "plodovi" odslikavaju mirnu baštu u tišini, mesto gde smo raspoloženi da ostanemo, upijajući svu tu lepotu dok uživamo u društvu jedni drugih.

Važno je shvatiti da Bog ne dolazi u svoju fabriku tražeći proizvode. On dolazi u svoju baštu da uživa u njenim plodovima. Evanđelje milosti nas poziva da ostavimo za sobom taj način života pod pritiskom i dimom fabrike zbog proizvoda. Umesto toga neka proizađe plod što Bog želi videti u bašti naših života.


Prirodan rezultat

Galatima 3:2-3 je kritičan odeljak povezanosti za one što čeznu da žive na Bogu ugodan način. Pavle piše: "Želim samo ovo da doznam od vas: jeste li primili Duha na osnovu dela zakona ili time što ste čuli propoved o veri? Zar ste tako nerazumni? Počeli ste Duhom, sada svršavate telom?"

Zapazite, da apostol ovde upoređuje dve stvari:

- Duh, koji je u povezanosti s verom,
- dela, koja su u povezanosti s telom.

Kad god dođemo na područje dela, mi smo suočeni s telom. Kada god se nalazimo na području Duha, mi smo suočeni s verom. Duh i vera su u srodstvu, kao što su i dela i telo. Možda će neko reći: "Ali Čak, mi moramo činiti dobra dela za Gospoda." Ne, ne moramo. Ne postoji ni jedna stvar urađena u telu s kojom mogu ugoditi Bogu. S druge strane opet, vera uvek rađa plod.

Ako činiš neka dobra dela, onda se ti oslanjaš na telo. Ali ako ti hodaš u veri s Isusom Hristom, tada je Duh taj koji rađa plod u tvom životu. Plod nije nešto što ti rađaš zato što to tako moraš, nego zato što je plod prirodan produkt povezanosti.

Pogledaj te ukusne plodove na drvetu breskve. Breskve se ne napinju dan za danom, radeći na tome da sazrevaju. Sve što treba, je da samo vise na drvetu. Sazrevanje je prirodan produkt povezanosti. Sve dok one ostanu na drvetu, one će roditi plod slatkog ukusa.

Ovo je tako i sa nama. Ako mi zaista prebivamo u Hristu - što je stanje vere - plod će se sam roditi usled te povezanosti. Ako u mom životu nema plodova, onda se mora dovesti u pitanje moja povezanost s Isusom.

Zbog toga nam i Pavle govori: "Ispitajte sami sebe - da li ste u veri, proverite sami sebe. Ili ne poznajete sami sebe - da je Hristos u vama! Inače niste osvedočeni." (2. Korinćanima 13:5). Isus nam je rekao da postoje vukovi u jagnjećoj koži. Možeš izgledati kao hrišćanin, možeš se ponašati kao hrišćanin, čak i govoriti kao hrišćanin - ali bako, što su ti zubi veliki! Možda ćeš posedovati sve spoljne karakteristike ovce, ali da u stvarnosti budeš vuk.

Pa kako ćemo onda znati ko je je? Isus je rekao: "Dakle po plodovima njihovim poznaćete ih." (Matej 7:20).

Pozvani smo da preispitamo svoje živote da bi smo odredili kakvu vrstu ploda rađamo. Ako je plod loš, onda tamo nešto nije u redu sa našom povezanošću, što znači da će nešto faliti i našoj veri. Životna povezanost u veri s Isusom Hristom će roditi plod bez mane.


Naša velika greška

Jedan od naših najvećih problema je da smo više zainteresovani za ono što radimo, nego za ono što jesmo. Dok je Bog više zainteresovan za ono što jesmo od onog što radimo. On traži plodove, a mi pokušavamo proizvesti dela.

Na žalost, tokom godina smo svi sigurno čuli za mišljenje poput: "Trebalo bi da radiš ova dela za Gospoda, trebalo bi da radiš ona dela za Gospoda." Uvek smo nekako upozoravani i primoravani na dela radi Božjeg kraljevstva, da izađemo i počnemo činiti neka dela za Boga jer nas je pastor ili starešinstvo zamolilo za to.

Možda su te zadužili da pozivaš nove ljude u crkvu, a da to Bog uopšte nije tražio od tebe da radiš.

Poznajem neke ljude koji su prestravljeni od pomisli da posećuju domove nepoznatih ljudi. Kada priđu nekim vratima da zakucaju, počnu se usrdno moliti: "Gospode molim te da niko od njih ne bude kod kuće večeras." Zato što te posete nisu za njih prirodne - nego usiljeni napor, i delo tela, što ubrzo postaje teret. Oni to mrze raditi i zato se i ustežu. Pa vođa starešina nazove i kaže: "Nedostajao si nam prošlog utorka na otvorenoj večeri. Samo smo želeli proveriti da li ćeš doći sledećeg utorka." I onda bezvoljno odgovore: "Dobro, doći ću", a stvari postaju samo gore.

Na ovaj način možeš biti gurnut u neke okvire za koje te Bog nije ni stvorio. Prisiljen si u neku neprirodnu poziciju i polako počinješ da sagorevaš u toj službi za Boga. Ali Bog ne želi da mu bilo šta daješ zbog čega ćeš posle prebacivati. Bog ne podnosi "hrišćansko prebacivanje." To je uvreda za Njega. Ja isto tako mrzim kada mi ljudi prebacuju šta su sve učinili za mene. Onda se osećam zbog toga glup i lud. Pa ko ih je uopšte terao da to učine za mene? Ako postoji nešto što jednostavno ne želiš učiniti, onda bolje ni nemoj. Nemoj izaći da uradiš neko velikodušno delo zbog čega ćeš se posle žaliti i prebacivati. Bilo bi bolje onda da ništa ne uradiš.

Prepusti to pozivanje ljudi onima koji to vole raditi. Postoje ljudi koji su oduševljeni da razgovaraju sa nepoznatim ljudima. Njima je dosadno da sede kući i jedva čekaju da se upuste u neki razgovor s ljudima koje ranije nisu sreli. Takvi su po prirodi. To je prirodno za njih i tu leži ključ.

Kada je nešto prirodno to je područje ploda, a kada je nešto usiljeno, to spada pod područje dela. Bog nas uvek opremi prvo za ono što nas poziva da uradimo, i to će biti sasvim prirodno za nas. Mnogi ljudi se osećaju kao drugorazredni hrišćani jer oni ne mogu raditi one stvari koje drugi mogu. Nalete na nekog vernika koji kaže: "Prošle nedelje, sam uspeo svedočiti petorici i svih petoro je prihvatilo Isusa, slava Bogu." "O čoveče, - pomisli osoba koja nije blagoslovena darom evangelizacije - pa ja sam onda grozno svedočanstvo za Gospoda. Ja nisam uspeo svedočiti bilo kome. Baš sam neki škart." On se oseća kriv jer nije izašao svedočiti ljudima razgovarajući s njima o četiri duhovna zakona.

Zašto su neki ljudi toliko delotvorni u evangelizaciji? Jer je to prirodno za njih. Bog ih je podario i opremio za taj rad. Nije svako u telu "usta", a usta opet ne bi mogla uspešno delovati da iza njih ne stoji mozak, i noge koje će ih odneti tamo gde je potrebno. Ne treba da se osećamo krivim ako ne posedujemo istu delotvornu službu kao drugi.

Telo funkcioniše ujedinjeno, i Bog je taj koji je dodelio svakom od nas, naše mesto u telu.

Bog želi da radiš ono što ti je prirodno podareno da uradiš. Plod hrišćanskog života proizlazi iz tebe prirodno dok prebivaš u Isusu Hristu kroz tvoju veru u Njega. Isus je rekao: "Time se proslavio moj Otac, da donesete mnogo roda" (Jovan 15:8). Bog želi da iz tebe proizađe neverovatno mnogo plodova radi Njega. Taj plod može proisteći samo ako prebivaš u Hristu - u stanju vere.


Ne postoji telesna vera

Evanđelje po Mateju nam govori da će jednog dana mnogi doći Isusu, govoreći mu za sva dela koja su učinili za Njega, a Gospod će odgovoriti: "Nikada vas nisam upoznao" (Matej 7:23). Gospod ne prihvata dela tela, nikada to nije ni prihvatao.

Setite se kada je Bog rekao Avraamu: "Uzmi svog sina, svog jedinog sina... i prinesi ga... na planini za koju ću ti reći" (1. Mojsijeva 22:2). Božja naredba je zvučala pomalo čudno, jer istini na volju, Avraam je ipak imao i drugog sina, Išmaela, koji je bio stariji od Isaka barem 14 godina. Šta je Bog mislio pod tim "Uzmi svog sina, svog jedinog sina"? Odgovor je sledeći: Išmael je bio delo tela. On nije bio sin po obećanju; on nije bio sin po veri. Išmael je bio proizvod tela. Bog nije prihvatao Išmaela jer je on bio delo tela! Bog prihvata samo Isaka, koji je dete vere, plod Duha. Zato je On rekao Avraamu: "Uzmi sada sina, svog jedinog sina Isaka."

Bog nikada ne prihvata niti nagrađuje dela naših tela. Ali sa druge strane, on ljubomorno priželjkuje da plodovi Duha postanu snažna karakteristika naših života.

Petnaesto poglavlje Jovanovog evanđelja nam objašnjava na koji način vernik rađa rod. Isus je rekao: "Ostanite u meni i ja ću ostati u vama. Kao što loza ne može da donosi rod sama od sebe - ako ne ostana na čokotu - tako ne možete ni vi, ako ne ostanete u meni." (Jovan 15:4). Isus naglasak nije stavio na ono što radimo, već na ono što jesmo. Ono što proističe iz naših života je rezultat našeg zajedništva sa Njim. S Gospodom ne možemo imati istinsko, pravo zajedništvo, bez rađanja plodova. Ako ne postoje plodovi, onda bolje da preispitamo svoje zajedništvo s Bogom, jer "po plodovima njihovim poznaćete ih."


Umišljeni inspektori plodova

Bog je učinio čudesno delo u tvom životu kroz svog Svetog Duha. Još dok si bio grešnik, Bog te je već voleo. I kada si ga verom sazvao, on te je opravdao od svakog greha koji si ikad učinio. Bog je zbrisao tvoj dug. On je izbrisao svako područje prošlosti toliko detaljno, kao da se to nije ni desilo. To je pravo značenje reči "opravdan". Onog trenutka kada si prihvatio Isusa Hrista kroz veru - a da nisi platio ništa za to, niti si bilo šta uradio - Bog je već preuzeo sve optužbe protiv tebe, izbrisavši ih u potpunosti. Zbog tvoje jednostavne vere u Isusa Hrista kao tvog spasitelja i Gospoda, Bog te je opravdao na svakom području tvoje prošlosti. Zbog tvoje vere, Bog ti je na račun pripisao pravednost Isusa. Tvoje zajedništvo s njim je započelo kroz veru.

Sve ovo je veoma osnovno, ali često to nekako zaboravimo. Ponekad hrišćani kritikuju jedni druge ili nalaze jedan drugom greške. Oni kažu: "Pa jel' ti znaš šta oni rade? To je strašno. Oni nazivaju sebe hrišćanima a rade ovo ili ono. Oni ne dosežu standarde - zašto onda uopšte idu na tu plažu. Pa to je strašno!"

Šta ovi vernici rade na ovaj način? Oni sebe postavljaju za sudije, umišljaju da su propitivači plodova. Oni rasuđuju kvalitete tuđeg sluge. Pavle je imao po koji komentar u vezi ovoga pa je rekao: "Ko si ti što služiš tuđem sluzi? On stoji ili pada svome gospodaru" (Rimljanima 14:4).

Da služiš meni, verovatno bih prosuđivao tvoju službu. Možda bih rekao: "Baš si nikakav sluga, ne znam što te uopšte još držim tu." Da uradiš nešto što nije po mojoj volji, ja bih ti rekao: "Ne volim način na koji sušiš posuđe, Ostavljaš suviše vlage na njima i sklanjaš ih još nepotpuno suve. Ne volim vaditi iz ormarića čašu koja je još uvek vlažna. Na ovakvim mestima se bakterije razmnožavaju. Ajde sada ih skroz posuši."

Ili ću reći: "Ti si izvanredan sluga. Tako izvrsno radiš. Pravo je zadovoljstvo imati te!" U oba slučaja ja bih bio taj koji prosuđuje tvoju službu, a ne samo spoljni posmatrač.

Iskreno rečeno, nisam ja tvoj gospodar i ne mogu te ja upravljati u tvojoj službi. Ti moraš stati pred svog gospodara, i ja nemam prava da prosuđujem tvoju službu. Ne mogu reći: "Baš si nikakav sluga." Ja nemam prava da prosuđujem tvoju službu za Boga. Bog je taj koga služiš, i pred svojim gospodarom ćeš stajati ili padati. Pavle nastavlja govoreći: "biće ipak postavljen, jer Gospod može da ga postavi." (Rimljanima 14:4).

Ne brini zbog toga što neki ljudi ne vide kako ćeš uopšte stići do cilja. Otkrio sam da je Bogu mnogo lakše ugoditi nego ljudima. Ugađati svakom je naprezanje koje ne donosi ploda. Čak i ako ti pođe za rukom da to učiniš na tren, neko će te optužiti da si ugađao ljudima. Jednostavno je nemoguće svakom ugoditi u isto vreme.

Divno je zaista što ne moramo ugoditi svakome. Sve što treba da uradimo je da Bogu ugađamo. A šta treba da učinimo da bismo Njemu ugodili? Samo da mu verujemo i da imamo poverenja u Njega. Mi ne ugađamo Bogu kroz naša dela uslužnosti, nego kroz veru i pouzdanje u Njega. To je evanđelje milosti.

Sa zadovoljstvom!

Vera ugađa Bogu! Vera je ono što dovodi do bliskog zajedništva. A zajedništvo rađa plod.

Neću samo sedeti i biti čist i svet i pravedan, smešeći se slatko iskazujući svoju ljubav ceo celcat dan. Nego ću biti aktivan, u aktivnostima koje nisu naporan rad za mene. Fantastično je kada imaš mogućnosti da kažem: "Znaš, ja radim baš ono što bih želeo da radim, u stvari, ja radim ono što volim da radim!" To nije naporan rad, to nije usluga, nego samo jednostavno nešto u čemu uživam.

Pre mnogo godina kada sam još služio u jednoj denominacijskoj zajednici odlazio bih na konferencije, gde bih susretao neke svoje drugare. Kada bi izašli na večeru, ja bih započeo razgovor o nekom stihu iz Božje reči što mi je Gospod pojasnio u srcu. A oni bi rekli: "Ma daj, Čak, to je samo razgovor za izlog" i skrenuli bi sa teme. A ja bih odgovorio na to: "Kako to mislite: to je samo razgovor za izlog? Pa to je moj život! Ne postoji ništa o čemu bih radije razgovarao. Ne postoji ništa što bi bilo uzbudljivije za diskusiju."

Kada radite ono što volite, to uopšte nije rad za vas. Ti ne radiš u fabrici, tvoja aktivnost je plod bliskog zajedništva.

Kada Božja ljubav ispuni tvoje srce, sve što želiš je - samo da govoriš o Njemu: Njegovoj reči, Njegovoj dobroti i ljubavi. Ne ideš unaokolo šepureći se i tražeći plus poene samo zato što si radio ono što svakako voliš da radiš. Ne očekuješ da budeš nagrađen jer sve to iz tebe proističe prirodno, (mada - Bog će te ipak nagraditi za sve one plodove koji proizađu iz tvog života). Ti radiš sve to, zato što to želiš, zato što je to u tvojoj prirodi da uradiš, zašto što je to Bog usadio u tvoje srce da uradiš. U stvari, ti osećaš kao da bi umro da to sve ne uradiš.

"Jer Hristova ljubav nas obuzima" piše Pavle (2. Korinćanima 5:14). Jer teško meni ako ne propovedam evanđelje (1. Korinćanima 9:16).

Siguran sam da smo svi imali neka slična iskustva poput Jeremije koji je bio bačen u tamnicu, jer je navešćivao Gospodnju reč kraljevima Izraela. I dok je tako sedeo u mraku, rekao je: "To je to; završio sam. Bože, dajem Ti ostavku. Nemoj ikad više da me moliš da govorim bilo šta u Tvoje ime. Jer neću više to da radim. Nemoj više da mi stavljaš svoju reč na srce. Jer gotovo je, Gospode, dajem ostavku. Jel me razumeš? Gotovo je. Neću više govoriti bilo šta u ime Gospodnje. Kada si takav prema meni, da puštaš da me bace u zatvor. Pa Ti se uopšte ne brineš za mene. Ali nema veze, baš me briga, jer sam završio sa svim!" (vidi Jeremija 20:9).

Jeremiji je para šištala kroz uši od besa. Ali ubrzo je priznao: "... ali bi u srcu mom kao oganj razgoreo, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više." 9. stih). Nije mogao a da ne govori. Morao je da prozbori. On nije morao da tera sebe da bi govorio kao da je to bio neki posao za njega; on je u stvari terao sebe da ne progovori bilo šta, ali nije mogao i progovorio je ipak. Zašto? To mu je bilo prirodno, to je bio plod njegovog zajedništva.


Prebacivanje nije plod Duha

Bog ne rukovodi fabrikama; On uzgaja vrtove. Njega ne zanimaju tvoja dela; On želi da uživa u tvojim plodovima. On ne želi da se ti uzdaješ u svoje telo; nego te poziva da se oslanjaš na Njegovog Duha.

Kao što nas i Pavle podseća, počevši u duhu mi možemo stići do savršenosti u telu (vidi Galatima 3:3). Ne možemo dodati dela našoj veri da bi poboljšali zajedništvo, iako se mnogi ljudi trude baš oko toga.

Tako često, ljudi otpočnu sa verom u Gospoda, voleći ga, služeći ga, uživajući sjajno u svemu. Jer je radost Duha njihova. I onda se pojavi neki duhovni bata koji počinje stavljati teške terete na njih. Govoreći: "Hej brate, ako si zaista hrišćanin, trebao bi da radiš ovo. Kako to da vi još uvek radite ono? Vi sebe nazivate hrišćanima? Kako to kad čak ni ovo ne radite." Počinju postavljati sve te teške zahteve, tako da hrišćanstvo već postane čitava gnjavaža. Prestaje da bude prirodno zadovoljstvo i postaje obaveza, zadatak ili rad.

Kada ćemo naučiti? Ne možemo ništa dodati toj pravednosti koja nam je data od Boga. Svako zajedništvo koje se zasniva na delima postaje vremenom gnjavaža u kojoj gubimo radost našeg zajedništva s Gospodom. Odjednom sve postaje dužnost, obaveza i tišteći zadatak. Uskoro, počinjemo s prebacivanjem, i radost nestaje iz našeg hoda s Gospodom. Više ne uživamo u slobodi, nego radimo pod jarmom ropstva. Pomišljamo: "Bolje da se pomolim večeras, jer inače ću nagrabusiti. Oh. ali toliko sam umoran. ne želim da se dižem iz kreveta. Verovatno bi trebalo... ali, oh, čoveče, baš je hladno!" Siguran sam da Bog na to kaže: "Bolje nemoj ništa reći, i idi spavati! Nemoj da me gnjaviš u takvom raspoloženju. Pa, ko te ter'o uopšte da me zazivaš!"

Možda ćeš pomisliti, ako je iko dobro savladao ovu lekciju, to su onda sigurno propovednici evanđelja. Ipak postoje ljudi koji žele da nas navedu da poverujemo da služe u stvarima Duha na osnovu dela tela. Oni opisuju kako njihova vrsta službe iziskuje veliko posvećenje - i kako čovek mora podneti neverovatna lična odricanja da bi postigao takvu silu, kakvu oni imaju. Oni će vam pričati o svom predanju i svom postu, i o njihovom posvećenju i sve će to prikazati kao da su njihova dela postigla za njih neki određeni nivo duhovnosti i da je sve to podstaklo Boga da im poveri tu silu što imaju. Jer Bog ne može poveriti tu silu bilo kome, kažu oni, nego su to oni zaslužili. Često govore stvari poput: "Otišao sam u drugu sobu, zatvorio se i rekao - Bože ne izlazim odavde dok mi ne daš tu silu. - I tako sam ostao tamo posteći i moleći se, dok sam sve to dobio." Govore kao da je njihova pravednost zaradila za njih Božju naklonost. Ali nije, to je bio samo rad. A Bog nikada neće počastvovati niti prihvatiti ono što je delo tela.

Pavle je rekao: "Zar ste tako mnogo uzalud prepatili? Ako je stvarno uzalud bilo. Koji vam, dakle, daje Duha i čini čudesa među vama, čini li to zbog dela zakona ili što ste čuli propoved o veri?" (Galatima 3:4-5). Pravi sluga Božji će svu slavu dati Gospodu. Isus je rekao: "Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima." (Matej 5:16).


Svi smo pozvani

Božja dela se ne dešavaju zbog naše pravednosti. Ona se dešavaju zbog milosti kroz veru. A to znači da bilo ko od nas može da ih čini. Ti ne moraš uopšte biti neki posebno pomazani instrument.

Jakov kaže za Iliju da je bio sličan smrtnik poput nas (vidi Jakov 5:17). I njemu se dešavalo da bude obeshrabren, iznerviran ili ljut, i on je omanuo nekad. A ipak, kad se pomolio, tri godine nije padala kiša. Ilija uopšte nije bio neki super sveti prorok, pun tajanstvenosti. On je u potpunosti bio čovek poput nas, sa istom vrstom osećanja i obeshrabrenosti, kao što ih imamo i mi.

A Bog ga je ipak saslušao zbog njegove vere. Ovaj isti potencijal može biti i tvoj. Sve što treba je samo da se uzdaš u Gospoda i da mu veruješ.

Pošto si već započeo u Duhu, moraš u Duhu i nastaviti. Pošto si započeo u veri, moraš tako i nastaviti u veri. Nemoj sve to iskriviti i svesti na dela; nemoj dozvoliti da tvoje iskustvo hrišćanstva postane dosadno. Nemoj postati fabrički radnik, nego pusti da tvoj život bude poput bašte gde Bog može doći da uživa u plodovima koje rađaš, dok prebivaš u Hristu, kroz veru.

Neka tvoj život bude poput bašte, gde Bog može doći da uživa u plodovima koje rađaš dok prebivaš u Hristu.
"Pokajanje je promena volje, osećanja i života, tako da se sa svime time sada poštuje Bog."
- Charles Finney

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 183
Ukupno: 2600976
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/milost/006.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.