3. U Božjem kraljevstvu nema miljenika
- Isus je omogućio podjednak pristup Bogu koji je dostupan svim ljudima. Bog nas prihvata kao svoju dragu voljenu decu ovo je ta lepota evanđelja.
Jeste li primetili kako se često dogodi da baš one ljude za koje smo smatrali da su nemogući slučaj za spasenje, Bog izabere da budu sledeći obraćenici? Nije neuobičajena pojava u crkvi "Golgota" (Calvary Chapel) da se na hodniku neočekivano susretnu prijatelji koji su davno izgubili međusobni kontakt, pogledaju se začuđeno, i pitaju: "Pa, otkud tebe ovde?" Ugledavši jedan drugog u crkvi, s Biblijom u ruci i s osmehom na licu, jednostavno ih obara s nogu ta činjenica. Ni jedan od njih nije mislio da bi se ovaj drugi mogao obratiti.
Ne verujem da se u ranoj crkvi mnogo ljudi molilo za Savlovo spasenje. Verovatno su govorili: "Bože, zbriši tog čoveka sa lica zemlje. On će poubijati celu crkvu. Zaustavi ga, Gospode." Verovatno su se nadali da će Bog izliti na njega strašan sud.
Ali Bog je imao na umu neki drugi način da ga zaustavi, nešto što je bilo iznad bilo čijeg očekivanja. Bog je zaustavio Savlov život na putu za Damask gde ga je obrnuo za 180 stepeni. Savle biva nanovo rođen kao Pavle, i postaje najveći propovednik evanđelja milosti tokom istorije.
Bog je specijalista da najneverovatnije kandidate preokrene u odličje Njegove milosti. On je u mogućnosti da učini predivnu promenu u svakom od nas. On može da promeni i naš sistem vrednosti, načinivši nas novim stvorenjima u Hristu. On nas poziva da budemo primeri onoga što je Njegova milost u stanju da učini.
Niko nije beznačajan
Ponekad grešimo kada mislimo da Bog koristi samo posebne ljude - jake, inteligentne, prelepe. I pomislimo da On nema mesta za nas preostale. Toliko se pri tom varamo!
Bog nema ljude "od važnosti". Bog koristi obične ljude i deluje kroz jednostavne osobe. Zbog toga je Pavle napisao: "Gledajte samo, braćo, svoje pozvanje; nema tu mnogo mudrih po ljudskom shvatanju, nema mnogo silnih, niti mnogo plemenita roda. Nego je Bog izabrao ono što je pred svetom ludo - da time posrami mudre, i što je slabo pred svetom, to je Bog izabrao - posrami jako." (1. Korinćanima 1:26-27). Bog voli nas, obične ljude, daje nam razne da bi mogli popuniti naše mesto u telu Hristovom. Jer, bilo kakvom sposobnošću da raspolažemo, to je u stvari dar od Njega. Sve što posedujemo nam je dato, kao što Pavle reče u 1. Korinćanima 4:7: "A šta imaš što nisi primio?".
Kako bih uopšte mogao da se hvalim u svojoj službi, kao da mi to nije dato, kao da je sve ono što sam u mogućnosti da propovedam moja genijalnost i briljantnost? Sve što je vredno u meni dolazi od Boga. Nema šanse da se ponosim i hvališem kao da ne zavisim od Njega. Ja sam po sebi ne mogu baš ništa.
Ljudi često razviju neko previsoko viđenje svoje važnosti i veličine, kad posmatraju svoje mesto u radu Božjem. Ali istina je ta, da Bogu nije potreban ni jedan od nas. Žao mi je ako će te ovo navesti da se osećaš nevažan, ali to je istina. On je nas izabrao da nas koristi, ali to nije morao. Isto tako bi jednostavno mogao koristiti i nekog drugog.
Za mene je ovo uzbudljivo. Da nisam izabran za službu zato što sam tako predivan. Bog nas ne izabira na osnovu naše pravednosti, sposobnosti ili potencijala. On nas jednostavno izabira samo zato što je tako odlučio. Važnim i ponosnim ljudima se to ne sviđa. Oni se nalaze "iznad" tog izabiranja... pa tako obično i ne bivaju izabrani. Bog izabira po svojoj milosti. On je izabrao mene. On je izabrao tebe.
Nebo će biti prepuno iznenađenja. Dok budemo razgledali unaokolo, prvo iznenađenje će nam biti svi oni ljudi za koje smo mislili da nikada neće uspeti stići tu. Sledeće iznenađenje će predstavljati oni što sede u prvom redu na počasnim mestima. Reći ćemo: " Pa ko su ovi ljudi? Nikad ih ranije nisam video." "Neki od njih su odlazili u Golgotu (Calvary Chapel)", a neki će pitati: "ali gde je Čak?" I negde skroz pozadi, pri kraju gomile, ću zavikati: "Evo me, tu sam, hvala Bogu, Njegovom milošću uspeo sam."
Svi su jednaki u Kraljevstvu
Pre susreta sa Isusom licem u lice na putu za Damask, apostol Pavle je proveo većinu svog života kao farisej. Fariseji su bili članovi jedne strukture, zakonima opterećene Jevrejske grupacije, koji su se oštro suprotstavljali Isusu. Možda ćete steći neku bližu sliku o tome kakvi su zapravo bili ako uzmete u obzir njihove molitve. Nekolicina od njih je sačuvana i danas za nas. Svakog jutra rabini bi se molili: "Hvala Ti Oče, što nisam rođen kao paganin, kao rob ili žena." Nema sumnje da je ovo bio deo i Pavlovog molitvenog predanja u životu, tokom mnogih godina.
Interesantno je da baš zbog toga u Galatima 3:28 apostol pominje ove tri komponente sadržane u toj tradicionalnoj molitvi, razbijajući im to o glavu.
On piše: "Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko, jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu."
Isus je ta divna osoba izjednačenja. Njegova milost odbija da jednu osobu uzdigne iznad druge. Svi smo mi jedno zbog Hrista, i zato Bog prihvata kako jednog grešnika tako i drugog, istom spremnošću. Bog pripisuje ogromnu vrednost svakoj osobi.
Ovo evanđelje je ostavilo vrlo jak uticaj, gde god se pojavilo u svetu. Uzmite u obzir prava žena. Pre nego što je Hrišćanstvo stiglo u Novu Gvineju, žene su se smatrale nedostojne da obožavaju Boga. Ako bi žena samo dotakla mesto obožavanja bila bi pogubljena. Ova vrsta drugorazrednog državljanstva je prouzrokovala atmosferu straha i sramote, što je dovelo do neverovatno visokog broja samoubistava među ženama. Nisu imale baš puno razloga za život, a ugnjetavanje je bilo zaista teško. Zamislite samo taj uticaj na ovu vrstu kulture kada se evanđelje milosti pojavilo na sceni. Iznenada su otkrili i muškarci i žene da u Hristu ne postoje razlike među polovima.
Isus je omogućio podjednak pristup Bogu koji je dostupan svim ljudima bez obzira na njihovu društvenu pripadnost. Bog nas ne prima kao opravdane strance ili dalje poznanike, nego kao svoju dragu voljenu decu. Jovan nam kaže: "A svima koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božja, onima što veruju u Njegovo ime." (Jovan 1:12).
Ovo je ta lepota evanđelja. Bez obzira kakvi smo bili ili šta smo loše učinili, ako položimo svoju veru u Hrista, nama će biti oprošteni svi naši gresi. Čak i iznad ovog skoro nedokučivog blagoslova, Bog nas prima kao svoje sinove. Na to je Pavle mislio kada je napisao: "Verom u Isusa Hrista sad ste svi sinovi Božji" (Galatima 3:26). Reč "sinovi" u ovom odlomku doslovce znači "pravo sina".
Bog nema neke posebno važne ljude. Predmet Njegove milosti nisu samo jaki, ili lepi, i inteligentni. On poziva nas obične ljude da budemo uz Njega, obavijajući svoje snažne ruke oko nas u nežnom zagrljaju ljubavi. Ovo je evanđelje milosti.
Izabran milošću
Pavle je posmatrao svoj celokupan život kao rezultat Božjeg milostivog izbora. Kao što je to rekao: "Kada se svide onome (Bogu)... da otkrije svoga Sina u meni" (Galatima 1:15-16). To je ono što Bog želi učiniti u tebi sada. Bog želi da otkrije svog Sina ovom svetu kroz tebe.
U stvari, Bog je već delovao u tvom životu od samog trenutka tvog začeća, da bi te načinio savršenim sredstvom kroz koga će otkriti svog Sina. Zbog toga je Pavle napisao "kada se svide onome (Bogu) koji me je izabrao od utrobe moje matere i koji me je pozvao svojom blagodaću" (Galatima 1:15). Zaista je vredno zapaziti kako je Bog pripremao Pavla za službu još mnogo ranije nego što ju je uopšte imao.
Bog je znao da će mu trebati jedna posebna osoba koja će poneti evanđelje milosti neznabošcima. Ovaj čovek bi trebao da razbije tu tvrdo ukorenjenu tradiciju Jevreja, koji su naginjali grupisanju i odvajanju od drugih. Oni se ne bi mešali sa neznabošcima, čak bi odbijali da zajedno jedu sa njima ili da uđu u njihove domove. Kada bi neki farisej prolazio ulicom, on bi obavio tesno oko sebe svoje odore iz straha da njegove haljine ne bi slučajno dotakle nekog neznabošca. Kad bi farisej slučajno dotakao nekog ko nije Jevrej, otiš'o bi kući, okup'o bi se, opr'o bi svoje odore i ostao bi podalje od hrama tog dana. Jer je smatrao sebe nečistim. A opet, Bogu je trebao čovek koji bi navešćivao radosnu vest i koji bi izašao među neznabošce živeći sa njima i postavši jedan od njih.
Baš je zanimljivo kako Bog za ovaj specijalni zadatak izabira Jevreja koji je bio najrevniji za tradicije svojih otaca! Osvrnuvši se, Pavle je mogao da vidi kako je Božja ruka bila nad njegovim životom od samog početka. Pošto je tada Grčka kultura preplavila svet, čovek koga je Bog izabrao morao je da bude potkovan u njihovim običajima i filozofiji. A pošto će proputovati širom Rimskog carstva, suočavajući se sa opasnostima svake vrste, morao je imati Rimsko državljanstvo.
Zbog toga je Bog sredio da se Savle može roditi kao Rimski državljanin. kako je njegovo državljanstvo dobijeno ne zna se, ali Pavlu je ono zasigurno poslužilo kao velika prednost, spašavajući ga od nekih teških, pa čak i po život opasnih okolnosti (vidi Dela 22 i Dela 25).
Tarsis je takođe bio pod uticajem veoma snažne Grčke kulture. Pavle je bio izložen ne baš malom uticaju Helenističkih običaja i načinu razmišljanja, on je bio deo toga. Ovo mu je omogućavalo da se zaista delotvorno može suočiti sa neznabošcima i da poznaje grčki način razmišljanja do nijansi. Njegovo poreklo mu je omogućilo da prenese istine Isusa Hrista i Grcima.
Istovremeno, Bogu je trebala osoba koja je do srži Jevrejin. Kada je Pavlu bilo oko 12 godina, roditelji su ga poslali u Jerusalim da uči pod nadzorom Gamaliela, jednog od najvećih učitelja tih vremena. Pavle je tu uronio u Jevrejsku kulturu i tradiciju, savlađujući Talmud i jevrejske spise. Pavle je postao revan do krajnosti što se tiče zakona, težeći da postane pravedan, držao ga se po svojim najboljim mogućnostima. Isticao se među svojim savremenicima. Filipljanima je pisao: "Ako ko drugi misli da se može uzdati u telo - i ja još više" (Filipljanima 3:4). Petar i ostali učenici, sa svojom ribarskom i porezničkom pozadinom, nisu bili pripremljeni da razumeju zakon do tančina kao što je Pavle bio.
Kada je konačno došao taj dan da Bog otkrije svoju milost Pavlu na putu za Damask, apostol je istog treba bio u stanju da poveže stihove Starog zaveta s pojavom Isusa Hrista. Počeo je Mesiju posmatrati s druge tačke gledišta. Pavle je bio savršen izbor za propovedanje evanđelja milosti, jer ako je iko težio da postigne pravednost kroz zakon, onda je to bio on. Evo jednog čoveka koji bi mogao reći: "što se tiče... zakonske pravednosti (bio sam)... bez mane" (Filipljanima 3:6). On je upoznao besplodnost tog naprezanja da se bude pravedan po zakonu, zato kada je došao do slavne spoznaje Isusa Hrista, on je s radošću prigrlio tu novu pravednost koja mu je pripisana, kroz svoju veru u Isusa Hrista.
Ništa se nije promenilo
Pavlov događaj je zaista dinamičan, ali ne pomišljajte ni na tren da su ovakve pripreme vođene Božjom rukom unikat, bilo za Boga bilo za ostale svete ljude Novog zaveta. Na primer, ja mogu preispitati i svoj život i reći da me je Bog odvojio za Njegovo delo koje je namenio za mene - još od utrobe moje majke.
Osvrnuvši se unazad, mogu prepoznati neke značajne događaje, koji se u tom trenutku dešavanja baš i nisu činili tako važnim. Sada shvatam da su baš ovi momenti bile te raskrsnice mog života koje su doprinele oblikovanju i određivanju moje sudbine. Pogledavši unazad, mogu videti Božju ruku nad svakom tom situacijom, iako tada, u tim trenucima nisam nazirao Božju ruku igde u blizini. Pomišljao bih da me je Bog napustio. Ali sada vidim kako je Bog delovao u svakoj teškoj situaciji mog života da bi me pripremio za delo koje je On odredio za mene. Zaista je uzbudljivo prisetiti se nekih odluka koje sam morao doneti u kritičnim trenucima, i videti kako me je u stvari Božja ruka vodila svo vreme.
U našoj crkvi peva se jedna pesma: "Celim putem moj Spasitelj me vodi". Sada na posletku mogu posvedočiti da je Božja ruka bila nadamnom i nad mojim životom od samog početka. Ponekad bi Bog na natprirodan način intervenisao radi zaštite mog života. On je imao poseban zadatak za mene da ga uradim pa me je shodno tome i pripremao.
Par nedelja pre nego što sam se rodio, moj rođak je umro od upale mozga. I moja sestra je isto dobila ovu užasno opaku bolest. Jednog dana je imala toliko jake napade grčeva i trzavice, da je porodica pomislila da je mrtva. Moja majka je jurnula iz stana niz ulicu do sveštenika lokalne crkve, gde je položila beživotno telo moje sestre na pod. Pastor i moja majka su počeli da se mole Bogu da povrati mojoj sestri život. Njene oči su bile izvrnute, njena vilica ukočena, a puls se nije osećao.
Kada se moj otac malo kasnije vratio kući sa bazena, sestra ga je čekala. "Bolje idite i nađite svoju ženu", rekla je. "Vaša ćerka umire. Možda je već i mrtva". Moj otac je potrčao ulicom do crkve da prebije sveštenika i da odnese moju sestru u bolnicu. On je smatrao da je krajnje suludo moliti se kada ti je lekar potreban. Ali kada je već ušao u dom i video u kakvom je stanju moja sestra, shvatio je da je prekasno. Pao je na kolena, slomljen pred Bogom.
Sveštenik je rekao mojoj majci: "Pokušajte sada skinuti svoj pogled sa vaše ćerkice, i usmerite ga na Isusa, pogledajte na Gospoda". Moja majka koja je tada bila trudna samnom, podigla je svoje lice ka Bogu i rekla: "Gospode, ako mi ozdraviš ćerkicu, ja ću u potpunosti predati svoj život Tebi. Služiću Ti na bilo koji način koji Ti izabereš." Moja sestra beše isceljena istog trenutka. Počela je da plače, podigla se u sedeći položaj, osvrnula se oko sebe, i samo je želela da ide ću. Odneli su je kući potpuno isceljenu.
Nekoliko nedelja kasnije sam se ja rodio i lekar se saopštio: "Imate sina." Moj otac je lepršao niz bolnički hodnik, vičući: "Slava Gospodu, dečak je!" U to vreme, moja majka se molila: "Hvala Ti Gospode što si mi vratio nazad moju ćerkicu. A zavet koji sam Ti dala, da ću Te služiti, ispuniću kroz mog sina."
Od mojih najranijih dana, moja majka je zasadila Božju reč u moje srce. Dok bih se ljuljao u dvorištu, ona bi mi pomagala da naučim stihove iz Božje reči. Kada sam bio četiri godine, naučila me je da čitam koristeći Bibliju. Reči koje nisam mogao izgovoriti, čitao bih slovo po slovo. Posle bi ponovo izbrojala koliko puta nisam znao sva slova, a ja bih davao sve od sebe da ih opišem kako ona izgledaju. Smejala se dok se prisećala kako sam zvao slovo "v", zvao bih ga "šator naopačke". Sa strpljenje i ljubavlju bi me negovala i učila strahu Gospodnjem.
Kada sam već napunio sedmu godinu života, mogao sam nabrojati sve nazive knjiga u Bibliji i da ih pročitam slovo po slovo (spelujem). Kada je bilo vreme za spavanje, na nikad' nisam čuo bajke, nego samo događaje iz Biblije. Umesto Zlatokose i tri medveda, ja sam odrastao uz Davida i Mojsija. Moja majka bi me učila: ako je Bog sa tobom, onda ne treba da se plašiš bilo čega ili bilo koga. Ni jedan džin neće stati protiv tebe, ako je Bog sa tobom.
Ne sećam se da je uopšte postojalo neko takvo vreme da nisam znao ili voleo Boga. Ja nemam nikakvo svedočanstvo o obraćenju. Jednom prilikom sam načinio javno priznanje svoje vere kada sam kršten, ali izgleda da sam ja još od majčine utrobe već bio odvojen za Boga, i za Božju reč. Kada sam odrastao, odlučio sam se za karijeru neurohirurga, pa sam počeo pohađati časove koji bi me pripremili za tu profesiju. Kada bih govorio o svojim ambicijama, moja majka bi se samo nasmešila ohrabrujući me. Ona mi nikada nije spominjala zavet koji je dala u vezi mog života, kada sam se rodio.
Tokom mojih tinejdžerskih godina, Bog je načinio promenu u mom životu na letnjem kampu, gde sam se u potpunosti predao vodstvu Isusa Hrista. Bog je govorio mom srcu da čovek u životu ima mnogo većih potreba od onih fizičkih. Pomoć oko fizičkih potreba je samo privremena, a pomoć u duhovnim potrebama je za čitavu večnosti. Bog me je pozvao da služim Njegovu vrstu isceljenja ljudskoj duši.
Mislio sam da će moja majka biti duboko razočarana kada čuje da njen sin neće postati lekar. Očekivao sam slegnuta ramena i izdužena lica, kada sam saopštio svojoj porodici promenu pravca za moj život. Ali kada sam rekao svojoj majci da sam osetio Božji poziv u službu i u biblijsku školu, ona se samo nasmešila i rekla: "To je dobro sine." Začudilo me je što nije zaplakala niti se iznervirala. Otišao sam u biblijsku školu, primio svoju obuku, i oženivši Key (Kay), zajedno smo započeli našu službu. Pred smrt, majka mi je ispričala događaj o sestrinoj prividnoj smrti i o njenom obećanju Bogu što se zavetovala da će održati kroz mene. Ona je bila jedna od najdivnijih, bogobojaznih osoba koje sam ikada poznavao. Duboko duhovna žena i ogroman primer. Sada se mogu osvrnuti, i videti da sam čak od utrobe moje majke bio izabran i odvojen Bogu za službu koju je imao na umu za mene.
Jesi li znao da ovo isto važi i za tebe? Ako si kroz veru i ti položio svoju sudbinu za večnost u ruke Isusa Hrista koje su pune ljubavi, možeš biti siguran da Bog radi i oblikuje događaje i okolnosti tvog života u predivan mozaik koji će otkriti Njegovog Sina ljudima oko tebe. Njegova ruka je nad tobom, kao što je i bila, mnogo pre nego što si se rodio.
Pozvan po milosti
Toliko je važno zapamtiti da je Božja ruka nad nama po milosti. Svi smo mi milošću pozvani. Kao što je Pavle rekao: "Ali kada se svide onome koji me je izabrao od utrobe moje matere i koji je je pozvao svojom blagodaću." (Galatima 1:15) Ja ne zaslužujem da budem pozvan da služim Boga. Ja ne zaslužujem da budem spašen. Ja ne zaslužujem da budem u nebu. Sve što zaslužujem je najvrelije mesto u paklu. Ipak, nisam to dobio od Boga ni ja, ni bilo ko drugi od nas. Bog je milosrdno isplanirao naše živote i podario svakom od nas poseban zadatak da ga uradi. Neki ljudi su u mogućnosti da taj Božji plan ispune za samo sat vremena, dok su neki drugi od nas sporiji, težeg koraka, pa će nam trebati čitav životni vek da bi ispunili taj Božji krajnji plan koji je namenio za nas.
Seti se Mordokajevog pitanja upućenog Jestiri: "Možda te je Bog baš zbog časa kao što je ovaj doveo do kraljevstva?" (vidi Jestira 4:14). Božji glavni cilj za Jestirino postojanje beše ispunjen za samo nekoliko dana. Bog ju je podigao, i doveo u Persijske dvore, načinivši je ženom kralja Ahasvera, da bi kroz njeno posredovanje Jevreji mogli biti spašeni.
Bog ima poseban zadatak za svakog od nas da ga izvrši, i zbog toga je neophodno da svako od nas bude spreman za taj zadatak. Mnogi od nas će provesti većinu svog života u pripremama pre nego što dođe taj naš dan. Zatim ćemo ispuniti zadatak koji je Bog namenio za naše živote i krenuti dalje. Božja svrha za nas će biti ispunjena.
Gde god da se nalazimo, Bog ima razlog i svrhu što nas je baš tamo postavio. Njegova ruka se nalazi nad našim životima i nad svakom okolnošću u našem životu. Možda prolazimo kroz teške testove, ali poteškoăe i nevolje su neminovne. Bog želi da razvije u nama karakteristike koje ăe nas osposobiti da ispunimo Njegov plan za nas.
Bog deluje u svakom od nas. Mi smo Njegovo remek-delo, Njegova poema (grč. poima, Efescima 2:10). Bog će delovati u svakome od nas po Njegovoj milosti, da bi tako mogli izvršiti zadatak koji je On odredio za nas u Njegovom kraljevstvu i na Njegovu slavu.
Pazi se zamke
Sotona zna da je Božja ruka nad nama i zato pokušava da iskoristi naše slabosti i nemogućnosti da bi nas obeshrabrio. Sotona nas često tereti nekim bezrazložnim zahtevima, navodeći nas da pomislimo kako je Bog iza svega toga, podstičući nas da se naprežemo i borimo u dostignuću nekog stepena pravednosti koji je iznad naših mogućnosti.
I dok nas Sotona tako kinji i opterećuje, često padamo u očajanje. Postajemo krajnje obeshrabreni, i poželimo da odustanemo od svega. Kad god težimo da ispunimo neka merila koja nije Bog postavio za nas, naša srca potonu, a rezultati toga mogu nekad postati tragični.
Pre izvesnog vremena, jedan hendikepirani mladić dolazio je u našu crkvu. Posle svake službe je učinio sve napore da dođe do mene da razgovaramo. Imao je teških problema pri govoru, ali sam se ipak divio njegovoj sposobnosti izražavanja unatoč svemu. Isto tako sam bio zadivljen i njegovom inteligencijom i svim njegovim pitanjima, koja su zaista bila dobra, duboka i oštroumna.
Ali je bio i krajnje uznemiren i potišten. Jednog dana je pokušao da se baci pred neki automobil na prometnom auto putu ispred crkve. Uneli su ga u našu kancelariju i molili su se sa njim dok su vlasti bile obaveštene da dođu. Smatrali smo da bi bilo dobro da ga pregleda neki lekar radi njegove sopstvene bezbednosti, pa su ga tako uneli u bolnicu, pregledali ga i pustili kući.
Bilo je jasno da pati pod ogromnim teretom osude. "Čak", zaplakao je, "jednostavno ne mogu prestati s pušenjem." Pokušao sam da mu objasnim da se zbog toga ne brine i da ga njegovo pušenje neće načiniti drugorazrednim hrišćaninom. Sledeće nedelje se vratio u crkvu i rekao mi je da se Bog pobrinuo za njega. Ispričao je kako je došao do tačke potpunog predanja, ali još uvek se videlo na njemu da je uznemiren. Bilo je jasno, Sotona ga je optuživao zbog njegove slabosti tela, ali isto tako ga je kinjio i zbog njegovog hendikepiranog stanja fizički.
Jednog dana je ovaj teret obeshrabrenja i osude koštao života ovog mladića. Skočio je u svoju smrt sa balkona nekog visokog hotela - samo zato što je dozvolio neprijatelju da iskoristi njegovu slabost i da ga kroz nju obeshrabri.
Da je samo ovaj mladić mogao naučiti tu činjenicu da ne možemo biti više od onoga, za šta nas Bog osposobi! Niko od nas nije ikada uspeo da postigne išta vredno, bez delovanja Božjeg Svetog Duha u nama i našim životima. Ali nemojmo brinuti. Nemojmo osuđivati sebe, i neprestano šibati zbog svojih padova. Treba jedino da prepoznamo i priznamo svoju slabost i da ponizno kažemo: "Gospode, znam da sam slab. Potrebna mi je Tvoja pomoć. Ja sada predajem sve ovo Tebi, i molim Te, Gospode, Ti uradi za mene ono što ja ne mogu za sebe". I On će to i uraditi!
Tu su svi dobrodošli!
Telo Hristovo je jedna predivna stvar. Svaki deo tela je od vitalne važnosti. Kako bi bespomoćno i uvrnuto telo izgledalo kad' bi se sastojalo samo od usta! Bog je mene načinio ustima u Njegovom telu. Mnogi drugi delovi tela su od mnogo veće važnosti od usta. Kako je divno videti da telo Hristovo funkcioniše baš tako kako je to i zamišljeno, s ljudima svake vrste iz različitih društvenih slojeva i pozadina, radeći zajedno na tome da bi Boga služili u jedinstvu!
Bog želi da otkrije svog Sina tebi, bez obzira odakle potičeš, i šta god da radiš tamo gde sada jesi. Dozvoli Isusu Hristu da blista kroz tvoj život, kroz tvoje ponašanje, kroz tvoje reakcije i stavove.
Nekada smo pevali ovu pesmu u crkvi: "Neka se lepota Isusova vidi u meni, sva njegova divna čistota i strast. O Božji Duše, Ti mojoj duši očišćenje daj, dok se sva lepota Isusa ne izrazi u meni." Ovo je mnogo više nego samo jedna lepa pesma i čudesna molitva. Ovo bi trebalo da bude želja srca svih nas: "O, Gospode neka se lepota Tvoja u meni vidi." Kao što se David molio: "... u buđenju svome nasitiću se prilike tvoje." (Psalam 17:15).
Božjim Duhom i oni što su ljupki ili grubi, i oni što su snažni ili slabi, i oni što su briljantni ili sporiji bivaju promenjeni na lik Isusa Hrista. Svi smo mi zajedno predmet Njegove milosti. I svi ćemo konačno, biti sretni i zadovoljni kada vidimo da smo postali poput Njega i Njegovog obličja.
Kako bi to inače, drugačije moglo biti?
