Predgovor

Chuck Smith
BLISKA SVEZA LJUBAVI SA BOGOM

Jesi li ikada dublje razmišljao o značaju te jednostavne rečenice: "Bog te voli"? Ona je najvažnija istina koja se može razumeti: da nas Bog poziva da budemo sa Njim u bliskom zajedništvu ljubavi. Naš zadatak je samo da se jednostavno uzdamo i verujemo toj dubokoj brizi i saosećanju što nam Bog slobodno pruža.

Kako je divno iskusiti slobodu i radost tog zajedništva ljubavi sa Bogom! A opet, koliko je tužno da postoje mnogi koji uporno insistiraju na tom legalističkom načinu pristupanja k Bogu. Njihova pravednost zavisi od toga šta oni mogu da urade za Gospoda, umesto od toga šta je On već učinio za njih. Oni sa sobom nose ogromnu listu toga "šta smeš i šta ne smeš" koja ih održava u bliskosti sa Bogom.

Ni meni nije stran taj depresivan način negativne pravednosti. Dok sam odrastao, sebe sam smatrao jednim od najpobožnijih dečaka u svom kraju, zbog svega onog što nisam radio. Nisam pušio. Nisam plesao. Nisam išao na zabave. Učili su me da su takve stvari krajnje grešne. Pa stoga, ne samo da sam izbegavao takve stvari, nego sam bio ubeđen da sam mnogo pravedniji od svojih prijatelja i da su oni slabiji, jer su upetljani u sve te stvari. Mislio sam da sam svetiji čak i od pastorovog deteta, za koga se znalo da skuplja stare opuške od cigareta pa ih krišom puši. Ja sam se nalazio iznad svega toga, i bio sam sasvim siguran da je to i Bog primetio.

Ali još i tada sam imao ogroman problem. Iako nisam odlazio na filmske projekcije, čeznuo sam da vidim Snežanu i sedam patuljaka, pa sam se zbog toga osećao osuđeno. Nanovo bih se obraćao Bogu svake nedeljne večeri i davao mu obećanje, zavetovao sam mu se da će od nedelje, sutra, sve biti drugačije. Bio sam srećan kada bi moj zavet na zajedništvo sa Njime preživeo do doručka u ponedeljak. Zato što se moja pravednost zasnivala na jakoj volji i trudu, moj odnos sa Bogom je postajao neverovatno naprezanje za mene. Svakog leta bih pohađao omladinski kamp naše crkve. Poslednje večeri bismo napravili ogromnu logorsku vatru, okupivši se oko nje da pevamo pesme slavljenja poput: "Predajem Ti sve" i "Slediću Te, Gospode moj". Za vreme ovog događaja punog emotivnog naboja, zamolili su nas da napišemo na papir neko područje našeg života gde smo želeli da Bog učini neku promenu ili gde smo mi želeli načiniti neki zavet ili predanje. Svaki od nas bi zatim uzeo jednu šišarku, strpavši svoj papir sa zavetima u nju, bacivši ih potom u vatru. Dok sam posmatrao svoju šišarku kako gori, suze bi mi potekle niz lice. Govorio bih Bogu kako želim da moj život bude prožet u potpunosti Njegovom ljubavlju i da želim da se u potpunosti predam Njemu za službu.

Nakon što smo otišli od logorske vatre, bili smo upućeni ka malim stolovima gde bi vođe kampa izložili hrpu kartica na kojima je pisalo: "Obećavam, po milosti Božjoj, da u nastupajućoj godini nikada neću ući u pozorište, nikada neću pušiti cigarete, da nikada neću piti alkoholno piće, i nikada neću koristiti pogrdne reči, i da neću prisustvovati nikakvom plesu." Ove kartice zaveta bismo potpisali i nosili bi ih sa sobom u svojim novčanicima tokom čitave godine.

Pazio sam na to da se pridržavam svih svojih zaveta, ali sam samim tim dovodio sebe do potpune suše i čistog legalističkog odnosa sa Bogom. Imao sam jako malo radosti u svom hodu sa Hristom, jer sam za Boga bio vezan ugovorom. Nisam mogao da prekršim sporazum; pa zar ga nisam potpisao, stavivši i datum, i zar ga nisam nosio sa sobom u svom zadnjem džepu? Ne, ja sam bio odlučan u tome da izvršim svaku tačku sporazuma. Stoga sam čvrsto bio ubeđen da mi Bog duguje nešto zbog mojih napora. Bog je barem trebao da bude dobar prema meni, ako ništa drugo, barem da bude bolji prema meni nego prema onima koji se nisu držali svojih zaveta.

Zamislite samo moju šokiranost, kada su moji prijatelji koji ni blizu nisu bili toliko pravedni kao ja, pobedili u takmičenju pogađanja broja žele bombonica u tegli! Ja bih se razljutio i pitao: "Bože, zašto nisi mene blagoslovio? Ti znaš da ja zaslužujem pobedu više od njih!" Što sam više o tome razmišljao, sve bih postajao zbunjeniji. Eto mene držeći se s naporom svih svojih nagodbi, a Bog se, činilo mi se, uopšte nije osvrtao na to. Stalno sam se osećao izneverenim. S vremena na vreme, naravno, bio bih iskren sam sa sobom i uviđao bih da nisam ni blizu toliko pravedan koliko sam ja to priželjkivao. Znao sam da moj stav često nije takav kakav bi trebao biti. Bilo je trenutaka kada sam u potpunosti bio svestan da sam podbacio što se tiče Božje volje za moj život. Sećam se nekog vremena iz srednje škole, kada sam se ušunjao kradom na predstavu. Šest meseci nakon toga, sam živeo pod potpunom osudom, jer sam prekršio svoj zavet. Često bih bivao obeshrabren mislima - da li ću ikada biti dovoljno podesan za to da me Bog blagoslovi. Postojale su mnoge stvari za koje sam se želeo moliti, ali kakvo sam pravo imao da bilo šta zatražim od Njega, kada sam Ga izneverio tako bedno?

Ovaj težak teret pravednosti na osnovu dela pratio me je i tokom prvih godina službe u Tucsonu u Arizoni. Nije mi dugo trebalo da shvatim da u službi mora da postoji nešto više od onoga što sam ja doživljavao, da postoji mnogo više u zajedništvu s Bogom od onoga što sam ja uživao. Da stvar bude još gora, posmatrao sam skupove velikih evangelizatora tih dana, kako prolaze državom, dok su im šatori bili prepuni ljudi koji su se obraćali Hristu i koji su iskusili ta čudesna isceljenja. Čeznuo sam da takva vrsta sile bude očita kako u mom životu, tako i u mojoj službi. Stoga sam počeo iskreno tražiti Boga uz post i molitvu napolju u Tuksonskoj pustinji. Pošao bih sam, da čekam na Gospoda samo uz balonče vode, Bibliju i jednu beležnicu. Preklinjao sam Boga za Njegov blagoslov, Njegovu silu, i Njegovo pomazanje nad mojim životom. Posle jedne takve runde duhovne discipline, razvio bih u sebi određeni osećaj uzbuđenja, verujući i iščekujući da će Bog da blagoslovi našu crkvu, jer sam se ja molio i postio. Jedva sam čekao sledeću službu da vidim šta će to Bog da uradi.

Na moju nesreću, od posta sam toliko oslabio, da sam do nedelje jedva uspeo stati iza propovedaonice. Moj um bi toliko odlutao, da sam jedva uspevao da predam neku celovitu poruku. Ljudi bi pozaspali, a ja bih bio ljut. Očekivao sam Božju neverovatnu silu na delu... a umesto toga, prolamao se samo hor hrkanja! Postao bih ozlojeđen i ljut, pomišljajući - ali Bože, zar nisi primetio koliko sam postio i molio? Zasigurno bi trebao blagosloviti ovu crkvu, a i mene!

Tada nisam shvatao da su moj post i molitva bili pokušaji da obavežem Boga, da ga prisilim da uradi ono što sam ja želeo. Mislio sam kada bi ljudi mogli videti čuda poput onih što su opisana u Delima apostolskim, bili bi uvereni u realnost Isusa Hrista.

Ali, kasnije sam otkrio, da je najveće svedočanstvo koje možemo pružiti ovom svetu, ljubav koju imamo jedni prema drugima, ljubav koja proističe iz samog Božjeg srca. Iz prilagođavanja raznim pravilima i propisima jednostavno ne može proisteći to zajedništvo ljubavi. Možemo pokušati da nametnemo zakon nad naša zajedništva, ali Božja ljubav je zapravo jedini način da zadobijemo tu stabilnost i sigurnost za kojom čeznemo. Biblija nam govori da je ljubav ispunjenje zakona. Kada su zapitali Isusa koja je najveća zapoved, On je odgovorio da je to ljubav prema Gospodu svim svojim srcem, umom, dušom i snagom, i da volimo svog bližnjeg kao samoga sebe. Ljubav dakle, a ne zakon, jeste ključ našeg zajedništva sa Bogom i jednih sa drugima.

Bog bi želeo da iskusimo lepotu privučenosti k njemu mnogo jačom vezom nego osećajem obaveze i krivice zakona. Ako smo za Boga vezani još uvek raznim spiskovima propisa i pravila, uskoro bismo bili na granici ludila boreći se protiv istih tih ograničenja. Ogromna je razlika u nekoj vezi, u povezanosti dve jedinke s radošću i ljubavi ili kada su oni povezani osećajem obaveze i krivice.

Bog nikada nije imao nameru da Njegov narod bude vezan beskrajnim listama spoljašnjih zahteva. Bogu nije ugodno da čuje od nas jadikovanje i prigovaranje: "Koji maler! Moram opet da idem u crkvu a sto drugih stvari bih radije uradio. Ali ako ne odem, Bog me neće više voleti a i propovednik će me onako popreko gledati što sam propustio baš njegovu propoved."

Ako uhvatimo sebe u sred ovakvog napora pod ovakvim teretom i stavom, to je sigurni pokazatelj toga da ne živimo u bliskom odnosu ljubavi sa Bogom, nego smo umesto toga pali u legalizam. Bog zasigurno želi za nas mnogo bolje stvari nego učmalost i pusto bitisanje bez ljubavi!

Bog nikada nije sastavio neki poduži ugovor koji kaže: "Ako živiš pod mojim uslovima ja ću te voleti i blagosloviti, ali ako prekršiš i najmanju odredbu, sve će biti poništeno i bez vrednosti, a ti ćeš biti izbačen iz mog kraljevstva!" Hrišćani nisu vezani s Bogom pod nekim teretom ugovora. Pavle je izjavio da ga jedino jedna stvar vezuje - a to je ljubav Isusa Hrista (2. Korinćanima 5:14).

Mnogo godina strpljivog Božjeg rada u mom životu je bilo potrebno pre nego što sam mogao da se oslobodim ropstva samopravednosti. Godinama sam slušao o drugima kako zadobijaju ogromne blagoslove kroz poslanicu Rimljanima. Pošto sam uvek težio za blagoslovima, konačno sam i ja odlučio da uronim u nju malo dublje. A ipak, koliko god da sam se trudio, bilo je zaista teško za mene da se poistovetim sa njom. No, odlučio sam da istrajem po svaku cenu, da vidim šta je to što su drugi nalazili tako neodoljivo u njoj.

Jednog dana dok sam proučavao ovu sjajnu knjigu, Bog je učinio ni manje ni više nego korenitu revoluciju mog zajedništva sa Njim. Ovde mi je On otkrio značenje te jednostavne, tako dobro poznate, ali ipak tako retko shvaćene reči: milost. Od tog dana, pa sve do danas sam iskusio takvo slobodno zajedništvo prepuno ljubavi sa Bogom da više nisam mario da li ću ikad videti neko spektakularno čudo u svojoj službi. Otkrio sam činjenicu, da iako sam sklon padu i greškama, to me ipak nije otuđilo od Boga. Moje zajedništvo sa Hristom je postalo manje slično toboganu sa svojim usponima i padovima, nego ravnomerna vožnja u Njegovoj predivnoj ljubavi.

Zamislite samo kako sam se osećao kada sam otkrio tu duboku i temeljnu istinu: "Ako je Bog za nas, ko će protiv nas?" (Rimljanima 8:31). Godinama sam radio pod teretom pogrešne predstave da je Bog bio protiv mene. Zamišljao sam ga kako jedva čeka da samo malo pređem liniju da bi mogao da sruči na mene vatreni sud. Konačno sam shvatio da je Bog želeo da jednostavno samo uživam u miru Njegove bezuslovne ljubavi, a ne u strahu koji uvek ide uz legalizam. Počeo sam da se odnosim prema Bogu na potpuno drugačiji nov način.

Shvatio sam da je zakon namenjen da posluži kao zaštitni vodič Božjem narodu. Da njegova ograničenja služe kao sigurnosni vodič roditelja, samo radi dobrobiti deteta. Kada jednom otkrijemo čudo Božje milosti, nećemo više trebati biti zaključani zakonom. Možemo pristupiti životu slobodno, jer volimo Boga i nećemo želeti učiniti ništa što bi naškodilo tom zajedništvu ljubavi koje imamo sa Njim. Kada poznajemo tu radost zajedništva s Bogom, jednostavno nećemo želeti da između nas i Njega stanu bilo kakve barijere, niti ikavke prepreke.

U stvari, što više iskusimo te Božje ljubavi, to više On sam postaje prva i prava želja i usredsređenje našeg života. Prinudna perspektiva zakona postaje nepotrebna. Pronalazimo sebe u težnji da udovoljimo Bogu jednostavno samo zato što Ga volimo.

A to je najveća radost u životu - iskusiti pravo zajedništvo ljubavi sa Bogom. Da znamo da je On tu za nas, da nas On voli, to je najveći izvor sigurnosti koju će ikada iko spoznati. Otkriće slavne milosti Božje je bio jedan od najvažnijih događaja tokom mog celokupnog duhovnog iskustva. Naučio sam se odnositi prema Bogu na potpuno novim osnovama: ne na osnovu mojih dela, ili moje pravednosti, nego na osnovu Božje ljubavi prema meni kroz Isusa Hrista.

To je milost, i to je ono što čini ovaj život vrednim da se živi. U stvari, to je ono što čini život pravim životom, izobilnim životom, ispunjenim i zadovoljnim životom u celosti. Jer, kada su nam oči otvorene za tu zadivljujuću istinu da naše zajedništvo s Bogom ne zavisi od naših napora nego od one čvrste stene - Njegovog nepromenljivog karaktera punog ljubavi, tada se život prostire pred nama u mnoštvu predivnih boja i neverovatnih mogućnosti.

Milost transformiše i najopustošenije, najmračnije brežuljke u bogate, zelene pašnjake. Turobni zadaci iz obaveze se pretvaraju u službe pune ljubavi i dobrovoljnosti. Pretvara naše suze i osećanje krivice zbog neuspelih napora u uzbuđenje i smeh što sve sa slobodom predajemo Bogu. Milost menja sve!

Da li si otkrio tu duboku radost života u Božjoj milosti? Da li bi rado prihvatio ovaj podsetnik da način na koji ti stojiš sa Bogom ne zavisi od naših slabašnih napora, nego od onoga što je Njegova svemoćna ruka učinila za nas? Gde god se sada nalaziš u svom duhovnom putovanju, pozivam te da na momenat razmotriš samnom tu zadivljujuću milost Božju što je izlivena radi nas.

Jer, znaš, zaista je istina: Milost menja sve.

"Ja sam put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroza me."
- Jovan 14:6

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1603
Ukupno: 2445496
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/milost/000.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.