1. Oprošten
- Da naše zajedništvo s Bogom zavisi od naše pravednosti i dobrote, nikada ne bismo imali uspeha.
Jedne večeri, čuo sam govor bivšeg ministra spoljnih poslova Henrija Kisindžera. Rekao je okupljenima da je njegova prva greška spomenuta u njegovoj autobiografiji na strani 1159. Napomenuo je zatim i to da je to bila ujedno i njegova poslednja greška.
Kada bih ja pisao svoju autobiografiju, moja prva greška bi se najverovatnije našla već u predgovoru same knjige, ako ne već na stranim stranicama sadržaja! Nema šanse da bi ikada pokušao stati pred Boga na osnovu moje sopstvene dobrote. Ne radi se o tome da sam ja neka trula, moralno izopačena osoba; nego se jednostavno radi o tome da nisam ni blizu toliko dobar da bih bio prihvatljiv pred jednim apsolutno svetim Bogom.
Pravednost poput slepe ulice
Jedan od čestih načina kako se pokušava postati pravedan, jeste određivanje pravila šta pravednost jeste a šta nije, da bi postavili određeni pravilnik, a potom da bi živeli po tom pravilniku. Samo tu postoji jedan problem: niko nikada nije uspeo da dostigne savršenost po svom sopstvenom pravilniku, pa se tada nađemo usred mnoštva izgovora da bi opravdali sebe zašto smo pali.
Kada ispustim jednu čašu i polomim je, to nije zato što sam se ja smot'o, nego zato što me je neko zvao baš onda kada nije trebao. Drugi su bili suviše bučni u susednoj sobi, tako da je moja omaška u stvari njihova greška. "Gledaj šta uradih zbog tebe!" kažem ja. "Ti si taj zbog koga mi se ovo omaklo, tako da to nije moja greška." Niko od nas ne voli da prihvati krivicu.
Ovakav način stava doseže unazad sve do Adama. On je za svoj pad okrivio Evu. "Žena koju si dao da mi bude supruga, je kriva što sam ovakav kakav jesam" rekao je Bogu (vidi 1. Mojsijeva 3:12). Priče kazuju: "Postoji naraštaj koji se smatra čistim u očima svojim, a da nisu očišćeni svojeg bezakonja." (Priče 30:12).
Ako misliš da si jako čista osoba, a da pri tom nisi očišćen od svoje prljavštine, pravednost te je mimoišla. Biblija kaže da: "Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama... Ako kažemo da nismo zgrešili, pravimo ga lažom i njegove reči nema u nama." (1. Jovanova 1:8; 1. Jovanova 1:10). Stihovi nam otkrivaju naš problem jasno: "Sav svet (stoji) kriv pred Bogom... Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božje" (Rimljanima 3:19; Rimljanima 3:23).
Kad god pokušavamo našu pravednost zasnivati na održavanju propisa i pravila, pre ili kasnije ćemo biti primorani da priznamo da se krećemo na veoma klizavom području. Ja ću se moralno uvek činiti bolji u svojim očima nego u tvojim, i ti ćeš se moralno uvek činiti gori u mojim očima nego ti sam sebi. Ja mogu promatrati tvoj život i primetiti u njemu svaku vrstu greške; ali kada ja posmatram sam sebe, onih par grešaka što ću primetiti se neće činiti toliko lošim. Čak i ona pravednost koju ja mogu postići kroz svoje napore je prividna pravednost. Biblija kaže: "Svi smo mi nečisti, i sva naša pravednost je poput prljavih krpa".
Skoro da je komično videti neke ljude kako marširaju unaokolo u svojim krpama. Šepure se okolo sa "svetiji nego ti" nakinđurenom vrstom religioznosti, s hiper duhovnim vazduhom oko njih. Govore tiho, šaputajućom visinom glasa, jer misle da to zvuči svetije i pravednije. Koriste stariji prevod Biblije, jer "znadijaše" i "njihovijem" na primer zvuči mnogo pravednije nego "znati" i "njihovi". Vidimo ih naduvane u svojoj pravednosti, kako se šepure okolo pokazujući se... a Bog samo klimne glavom i kaže: "Prljave krpe".
Ako bi moje zajedništvo s Bogom zavisilo od moje pravednosti i dobrote, nikada ga ne bih ni imao. Pao sam. Lišen sam Božje slave. Najbolje što mogu postići kada imam dobar dan, jeste da mi bioritam bude dobar i da sve ide podmazano kao po loju. Onda sam baš super. Čoveče, pa ja sam stvarno legenda! Ali čak i u mojim najboljim danima Bog spusti pogled i kaže: "Prljave krpe". Ni moje najbolje namere i napori jednostavno nisu dovoljno dobri. Kada pokušavam održati zakon - to me osuđuje, jer pravi zakon nas suočava s unutrašnjim mišljenjima i stavovima. Pre kada sam se mučio pod ovim standardima samopravednosti, otkrio sam da sam kivan na određene stvari koje su drugi ljudi činili. Postao sam ogorčen. Shvatio sam da mrzim neke ljude i da sam ljubomoran i pohlepan za onim stvarima koje su oni posedovali. Primetio sam da kršim svoja sopstvena pravila i da sam samim tim uništio i svoje zajedništvo s Bogom. Ništa mi drugo nije preostajalo već da počnem sve ispočetka.
Na moju nesreću, baš kada bih već osećao da sam blizu obnove mog ispravnog zajedništva s Bogom, nešto se uvek dogodilo. Sve sam uprskao i 'ajde Jovo nanovo - sve ispočetka. Bio bih primoran da još jednom počnem penjanje na lestvici dobrih dela, sve dok bih postigao taj stepen gde sam konačno mogao da dosegnem bliskost s Bogom. Ali čim bih postigao taj stepen lestvice, neko bi učinio neki glupi potez na sred autoputa i ja bih vikao: "Ko ti dade vozačku dozvolu, idiote jedan?" I ceo proces bi mogao da počne ispočetka.
Šta je merilo?
Oni koji veruju da mogu biti prihvatljivi pred Bogom bez Isusa, moraju da se suoče sa nekim bitnim pitanjima. Ako veruju da mogu dospeti u nebo kroz postizanje određenog stepena dobrote, koje merilo treba da dosegnu? Šta će Bog od njih zahtevati? Mnogi kažu: "Ja osećam da sam u suštini ljubazna i dobra osoba, voljna da stanem pred Boga na osnovu svojih sopstvenih zasluga."
Ali ovi ljudi propuštaju da uzmu u obzir da su Božja merila drugačija od naših. Isus nam je pokazao Božji zahtev za one koji bi pokušali da svojim naporima dosegnu nebo, On je rekao: "Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski." (Matej 5:48). Merilo za osobu koja ima želju da bude ispravna pred Bogom, je ništa manje nego apsolutna savršenost - ne samo nastojati maksimalno biti dobar ili iskren, nego držati se bez premca svega onog što je Bog ikada odredio za čoveka. Jednostavno, oni koji veruju da mogu zaslužiti svoj večni život kroz svoja dobra dela, imaju iskrivljeno mišljenje o Božjoj svetosti i o samom značenju izmirenosti sa Bogom.
Ako ćemo postaviti neko merilo pravednog ponašanja, onda treba da primenjujemo ono koje je zasnovano kroz Isusa Hrista. Isus je jedina osoba na osnovu čijeg života je Bog rekao: "Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji" (Matej 3:17). Da bi bili u mogućnosti da uživamo zajedništvo s Bogom, moramo biti pravedni poput Isusa. U Jovanu 16:8 i Jovanu 16:10 Isus je rekao: "I kada on (a to je Sveti Duh) dođe, dokazaće svetu da ima greha, i pravednosti i suda... u pogledu pravednosti - jer odlazim Ocu, nećete me više videti."
Isusovo uzeće u nebo je Božje svedočenje ovom svetu o Njegovom Sinu. Time je rekao: "Ovo je ta pravednost koju ću jedino prihvatiti u nebu". Isusov život je jedino merilo pravednosti. Ako želim biti prihvaćen od Boga, moram biti pravedan poput Isusa Hrista. Božja reč ukazuje na to da postoji jedna jedina vrsta pravednosti koju Bog prihvata: pravednost samoga Hrista. Zato, ako želimo stati pred Boga na osnovu naših dobrih dela, moramo živeti životom koji će dosezati sve do one mere dobrote koju vidimo u Isusu.
Ali shvatam da je to nemoguće. Ja ne mogu dosegnuti tu vrstu pravednosti. Isus je sam rekao: "A ja vam kažem da svaki koji gleda ženu s tim da je poželi, već je učinio preljubu s njom u srcu svome." (Matej 5:28) On je takođe rekao: "A ja vam kažem da će svaki koji se gnevi na brata svoga biti kriv sudu" (Matej 5:22). Zatim: "...ljubite svoje neprijatelje, činite dobro onima koji vas mrze, blagosiljajte one koji vas kunu, molite se za one koji vas vređaju. Pruži i drugi obraz onome ko te udari po jednom, ne uskrati ni košulje onome koji ti uzima ogrtač. Podaj svakome koji ište od tebe, ne traži natrag svoje od onoga koji uzima od tebe." (Luka 6:27-30). Zapovedio nam je: "Ljubite svoje neprijatelje i činite dobro i dajte na zajam ne očekujući ništa;" (Luka 6:35).
Kako bi iko mogao biti ovoliko pravedan? Ja znam da ja to ne mogu. Ja sam gadno podbacio. Da li to onda znači da moram zauvek biti odvojen od Boga? Zar ne postoji način da ikad uživam zajedništvo s Bogom? Da li moram da nastavim u ovoj praznini, u ovoj osujećenosti, žudeći i tragajući za nečim što nikada neću moći dosegnuti?
Ako ima za nas ikakve nade da nam bude od Boga oprošteno, mora da postoji neka druga osnova za sve to. Nešto što je drugačije od naših dela. Kao što Pavle potvrđuje: "Jer delima zakona niko se neće opravdati pred Njim..." (Rimljanima 3:20).
Ako ćemo ikada želeti uživati zajedništvo s Bogom, to će morati da se zasniva na nečemu sasvim drugom od naše pravednosti. Pravila koja je Bog utemeljio za pravednost su suviše stroga za nas da bi po njima živeli. Jednostavno ne možemo ih ispuniti. Naša nada je ta da je neki drugi oblik pravednosti dat radi nas, pravednost koja se zasniva na potpuno drugačijim principima od naših dela.
Hvala Bogu, što postoji jedan takav princip! A zove se milost.
Šta je milost?
Koren značenja reči milost je "lepota". U Novom zavetu, milost znači "Božja nezaslužena naklonjenost". Milost je kada mi Bog daje nešto što ja sam po sebi ne mogu zadobiti. Milost je biti prihvaćen od Boga još iako to ne zaslužujem, čak i ako ja nisam vredan nje.
Biblija naučava da ja primam milost na osnovu mog verovanja i uzdanja u Boga. Jevrejima 11:6, govori da je bez vere nemoguće Bogu ugoditi. Nama je oprošteno od svetog Boga kroz jednostavnu veru u Isusa Hrista i Njegovu smrt za nas. Kada svoje poverenje položimo u Njega, naš dug biva isplaćen.
Nemoguće je za nas da budemo oprošteni kroz prilagođavanje nekom zakonu ili religioznom sistemu. Neophodno je bilo da Hrist ode na krst da bi utvrdio osnovu kroz koju mogu prići Bogu.
Kada se Isus molio u vrtu, rekao je: "Oče, ako hoćeš ukloni ovu čašu od mene; ali neka ne bude moja volja nego tvoja" (Luka 22:42). On je ovim rekao: "Ako je ikako moguće da se čovek spase kroz bilo šta drugo, nego kroz moju smrt - ako mogu da budu spašeni kroz svoju religioznost, zadobivši nekako na taj način svoju sopstvenu pravednost - onda ja ne bih želeo ići na krst. Molim te, da ne moram proći kroz ovaj užasan sud." Ali to nije bilo moguće, i zato je otišao na krst, gde umre, bi pokopan i vaskrsnut. Njegova smrt je omogućila da Bog svoju milost podari tebi i meni.
Možda će ova ilustracija pomoći da ovo malo pojasnim. Zamisli da si optužen za neko krivično delo. Optužen si za prestup na posed tvog komšije. Kao što svaki advokat zna, za tebe će postojati dve mogućnosti na koji način da te oslobode krivice. Ili ćeš pokušati da dokažeš da nisi načinio prestup na njegov posed, ili ćeš pokušati da dokažeš svako tvoje pravo na osnovu kojeg si ti mogao da budeš na tom posedu. Sada ovaj tok razmišljanja primeni na ovu našu duhovnu situaciju. Bog nas je okrivio da smo grešnici - zbog pobune protiv Njegovog zakona i Njegove volje. Optužio nas je za nepravednost. Kako se može opravdati od ovih optužbi? Ne možemo reći da smo nedužni, kada smo krivi. Svi smo zgrešili. Niti možemo reći da smo imali svako pravo da uradimo to što smo uradili, jer na to prava nismo imali. Naša dela su bila pogrešna i to je jasno k'o dan. Kako onda dakle zakon može da nam bude od koristi u toj našoj težnji da budemo oprošteni? Odgovor je, nikako. Slučaj biva otvoren i potom zaključen. Mi nismo imali pravo da tako delujemo, ali smo se ipak usudili, i zbog toga sada stojimo pod teretom krivice.
Velika pljačka banke
Hajde da promenimo ilustraciju. Pretpostavimo da sam opljačkao banku, namerno svojom slobodnom voljom. Zakon me osuđuje, jer ne mogu reći da to nisam uradio, niti mogu dokazati da u tome nisam učestvovao. Video kamera me je snimila. Ne mogu reći da sam imao pravo da to uradim, jer pljačka nije uvrštena u predlog za izmenu zakona. Zato nema šanse da mi može biti oprošteno u okvirima zakona. Tokom suđenja ću možda pokušati da kažem: "Obećavam da više neću pljačkati banke, sve dok sam živ. Od sad pa nadalje, živeću poštenim i dobrim životom. I nikada više neću uzeti ništa bespravno, ni od koga." Ni ovo me još uvek ne opravdava za ono što sam već počinio. Možda ću pokušati da kažem da bih trebao biti oprošten, jer sam toliko toga dobrog učinio sa tim novcem. Da sam jedan deo novca dao crkvi i da sam od tih para prehranjivao svoju porodicu. Ali moja "pravedna" dela ne mogu me osloboditi krivice ili pak tu krivicu izravnati - poništiti.
Sudija će možda da mi naredi da otplatim banci sav novac koji sam uzeo. Za jedan deo kazne, on može da odredi i da pokupim sve limenke pored autoputa, da bih time doprineo održavanju lepote naše zemlje. Možda mogu provesti ostatak života čineći dobro, ali još ni tada neću biti oslobođen od onoga što sam počinio. Sva dela po zakonu nisu u mogućnosti da izbrišu moju krivicu. Moje greške prošlosti još uvek postoje.
Zašto onda ipak, u duhovnim stvarima toliko mnogo ljudi teži da bude proglašeno nedužnim pred Bogom kroz vrline svojih dobrih dela?
Mnogi od nas na svoj greh, krivicu i nepravednost reaguju sa žaljenjem i novim odlukama. Želimo načiniti ispravke da bi "okrenuli novi list". Ali ovi napori ne mogu da izdejstvuju oproštaj za nas. Čak i naša najbolja nastojanja i trud ne mogu oduzeti krivicu za ono što smo već učinili. Ne možemo nikada biti opravdani dobrim delima. Čak ni čitav život dobrih dela ne može okajati niti jedan jedini greh.
Božja osnova za oproštaj je žrtva Njegovog jedinorođenog Sina. Sva naša krivica - sve naše prošle i buduće pogreške - su položene na Isusa Hrista, nedužno jagnje, savršenog, koji ne znade za greh. On je umro za nas. On je poneo svu našu krivicu; On je taj koji je patio i umro radi naših greha. Pavle je napisao: "Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božja" (2. Korinćanina 5:21). Isus postade greh radi nas da bi nama bilo oprošteno kroz Njega. "... da je on, budući bogat, postao siromašan vas radi, da se vi obogatite njegovim siromaštvom" (2. Korinćanima 8:9). On uze naše grehe i oprosti nam kroz jednostavnu veru i uzdanje u Njega.
Isus, naša nada
Kada Bog položi na Isusa bezakonja svih nas, Hrist primi cenu osude radi naših greha. On je primio našu zasluženu kaznu, a Biblija kaže da je to smrt (vidi Rimljanima 6:23). Bog je rekao da ako mi poverujemo u Isusa Hrista kao našeg Gospoda i Spasitelja, nama će se oprostiti svako zlo koje smo ikada učinili. "Krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakog greha", kaže 1. Jovanova 1:7. Ovo očišćenje je nešto što zakon nikada ne bi mogao učiniti. To je dar milosti.
Činjenica je ta, da je naša jedina nada vera. Naša dobra dela ili napori i trud ne mogu nikada da nam pribave oproštaj od Boga. Pavle je to sročio oštrim rečima: "Onome pak koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost" (Rimljanima 4:5). Onome koji se ne napreže, nego samo jednostavno veruje, Bog pripisuje pravednost. Bog nam daje taj oproštaj zbog naše vere u završeno delo koje je Isus Hrist učinio radi nas.
Izbor je tvoj
Ti imaš izbor. Možeš se mučiti da stigneš u nebo kroz sopstvene napore pokušavajući da budeš toliko dobar kao što je Hrist, ili pak možeš položiti svoje pouzdanje u veru u Isusa, primajući svoju ispravnost sa Bogom, kao dar njegove milosti. Što se mene tiče, ovo nije čak ni izbor. Jer znam da nema šanse da bih ikada stigao u nebo kroz svoja dobra dela. Stojim osuđen bez nade zbog mojih greha iz prošlosti. I ne postoji način da budem prihvaćen od Boga bez Njegovog milosrđa.
Radosna vest je ta, da se Bog pobrinuo za način na koji možemo da budemo prihvaćeni pred Njim. Bog koji je apsolutno svet i čist, toliko pun pravednosti da nijedan greh ne može prebivati u Njegovoj prisutnosti, je omogućio put ljudima poput nas da možemo imati zajedništvo s Njim. Kada poverujemo u tu žrtvu koju je Isus učinio za nas - iako je nismo zaslužili - Otac nam daje savršeni oproštaj.
To je evanđelje milosti. Svaki od nas može prići Bogu. Iako smo daleko od savršenosti, ipak možemo imati predivno zajedništvo s Bogom kroz Njegovog Sina Isusa Hrista.
Kada prilazimo Ocu - verom kroz Njegovog Sina, tada imamo čvrsto zajedništvo. Onda postajemo sinovi Božji. Zbog toga što je On naš Otac, ne moramo se više pitati da li smo dostojni da mu priđemo. Jer ne dolazimo do Njega na osnovu naše dostojnosti, nego na osnovu našeg odnosa sa Njim.
O tome je reč u evanđelju milosti. Bog gleda na nas kao da nikada nismo učinili ni jedan jedini prestup protiv Njega. E sad' sa tim opet imam problem, kako da sebe posmatram na taj način. Pogledam se u ogledalo i kažem: "Čak Smit, ti si grešnik. Ti ne možeš kontrolisati ni svoj apetit; imaš toliko mana." A Bog uprkos svemu pogleda na mene i kaže: "Oprošten". On me voli i prihvata baš takvog kakav jesam, jer se nalazim u Isusu Hristu. Na način na koji je prihvatio svog sopstvenog Sina, On sada prihvata mene. Pavle nam govori da smo mi prihvaćeni "u ljubljenom Sinu" (Efescima 1:6). Ljubljeni je Hristos, i ti. Time što si u Hristu, prihvaćen si od Boga, na isti način kako je i Hrist prihvaćen.
Zbog toga je evanđelje milosti najradosnija vest koju sam ikada čuo. Bog nam oprašta jer mi verujemo u Njegovog Sina, koga je poslao da umre radi našeg greha. Svi naši gresi su zbrisani. Ne postoji više račun krivice. Kao što nam Pavle govori: "Blaženi su kojima su bezakonja oproštena i gresi pokriveni. Blažen je čovek kome Gospod greh ne uračunava." (Rimljanima 4:7-8)
Kao sinovi Božji, mi imamo sva prava da dođemo do našeg Oca da ga zamolimo za bilo šta što bi nam bilo potrebno. Pri tome, dato nam je svako pravo da poverimo mudrosti našeg Oca da li će nam odobriti ili odbiti molbu, po Njegovom poznanju šta je najbolje za nas. Možemo se predati našem nebeskom Ocu, koji nas voli neverovatno mnogo. Zato će nam dati samo ono najbolje.
Kakva li je to radost, znati da Bog želi da izlije na nas svu puninu i bogatstvo Njegove ljubavi - ne zato što mi to zaslužujemo, nego zato što nas On voli. Ovo je evanđelje milosti u Isusu Hristu.
