5. Jona u morskim dubinama
"Ali Gospod zapovedi, te velika riba proguta Jonu; i Jona bi u trbuhu ribljem tri dana i tri noći. I zamoli se Jona Gospodu Bogu svom iz trbuha ribljeg, i reče:
Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i Ti ču glas moj. Jer si me bacio u dubine, u srce moru, i voda me opteče; sve poplave Tvoje i vali Tvoji prelaziše preko mene. I rekoh: Odbačen sam ispred očiju Tvojih; ali ću još gledati svetu crkvu Tvoju. Optekoše me vode do duše, bezdana me opkoli, sita omota mi se oko glave. Siđoh do krajeva gorskih, prevornice zemaljske nada mnom su doveka; ali Ti izvadi život moj iz jame, Gospode Bože moj. Kad nestajaše duša moja u meni, pomenuh Gospoda, i molitva moja dođe k Tebi, u svetu crkvu Tvoju. Koji drže lažne taštine, ostavljaju svoju milost. A ja ću Ti glasom zahvalnim prineti žrtvu, ispuniti što sam zavetovao; spasenje je u Gospoda.
I Gospod zapovedi ribi, te izbljuva Jonu na zemlju." (Jona 2)
U prethodnoj analizi smo videli kako je snagom uzburkanog mora Gospod prinudio mornare da izvrše presudu nad Jonom. Gvozdeni, nedodirljivi zakon života jeste žrtva. Bez nje ništa nikada nije, niti može da napreduje. Jona je postao predznak Golgote. Krivica je krivica, a razrešenje krivice je nemoguće bez žrtve. Strašna presuda je morala da se izvrši. Mornari su, ispunjeni dubokim sažaljenjem i sa puno pažnje, pratili dalju sudbinu ovog čoveka. Sa nestrpljenjem su iščekivali šta će dalje biti. Da li će se more umiriti, kao što je to Jona predviđao, ali ih je interesovalo i šta će dalje sa njim biti. Biblijski izveštaj samo šturo govori da kada su Jonu bacili u more - bura je stala. Sa time je ova epizoda završena. More je utihnulo. Mornari su shvatili da Jona nije pogrešio, stvarno je bio prorok. Oni su plovili dalje, ali su ga i dalje žalili. Upamtili su tog čoveka. I bilo im je potpuno neshvatljivo zašto je tako izuzetan čovek morao tragično da okonča svoj život. Ne piše da li su i oni videli ogromnu ribu koja je progutala Jonu. Čini nam se da jesu. Međutim, sa time su bili samo još više iznenađeni i zbunjeni. Videli su u tome samo svršetak strašnog gneva Božjeg. Jer, za njih je to ogromno morsko čudovište značilo sigurnu Joninu smrt. Sigurno su misli da je stvar konačno okončana. Svaka pomisao za spasavanjem tog čoveka je bila potpuno isključena. Nije ga progutalo samo more, nego i ogromna riba. To je stvarno kraj - strašan kraj! Taj čovek je morao nositi strašnu krivicu, kad ga je Bog nebesa tako kaznio (Dela 28,3-5).
"Ali..." Ovo malo biblijsko "ali" je vredno naše velike pažnje.
To nije istorija tragično poginulog čoveka, nego Božja istorija u životu jednog čoveka. U morskim dubinama se nešto odigralo, nešto što ljudsko oko nikako nije moglo videti. Mornari su bacili Jonu u more i on nikako nije nevina "golubica", iako njegovo ime to znači, nego živo biće koje je postalo plen besnih morskih talasa. Kao da su se ti talasi sa radošću primirili: "Sada je naš, i ostavićemo more na miru!" Ali, Gospod je doveo veliku ribu i naredio joj da proguta Jonu. Tamo gde mi ljudi više ništa ne očekujemo, niti možemo očekivati, tamo se pojavljuje sveti Bog, kome je sve moguće. Mornari su videli samo besne morske talase i ogromno morsko čudovište. Na celu stvar su stavili tačku, kao i Jona. Međutim, kada ljudi negde stave tačku, i kažu - gotovo je - upravo tamo počinje predivna Božja istorija. Naš kraj može u Božjim rukama značiti početak slavne budućnosti. Ni mornari, ni prorok Jona nisu shvatali da je Bog tamo postavio tu ogromnu ribu, koja ga je progutala, ali ne zato da bi ga pojela, već da bi ga zaštitila od morskih dubina. Iako su svi mislili da je to sigurna smrt, upravo je to postalo, po Božjem naređenju, čudnovato izbavljenje. Imamo takvog velikog Boga, koga mora sve da sluša. I proždrljivost morskog čudovišta mora poslužiti samo za to da bi spasila proroka i učinila ga sposobnijim za službu.
Mnogi su se već smejali čitajući o ovom događaju i smatraju je samo običnom fantazijom i legendom. Teolozi i ateisti su se već mnogo puta sporečkali oko nje i došli su do zaključka: "Ne, to je nemoguće!" Ne želim ni sa kim da se sporim. Koristeći činjenicu da i savremena istraživanja potvrđuju ovakvu mogućnost, ipak se pozivamo samo na Gospoda Isusa Hrista, koji se nije ismevao iz ovog događaja, nego ga je video kao preteču svoje patnje na krstu. Potpuno je jasno da ovaj događaj je moguće samo primiti kao takav, ili ga u potpunosti odbaciti. I zakoni prirode su postavljeni od Stvoritelja i besmisleno je pomisliti da će ih sam Bog negirati. Međutim, nije njima ograničen. A kada njegovi planovi spasenja to zahtevaju, može prirodnim zakonima oduzeti snagu. Shvatimo da je svetom Bogu spasenje jedne duše važnije nego svi prirodni zakoni!
Istina, moglo bi se reći da se ustvari nije desilo ništa naročito. Mnoge ribe obično plivaju za brodovima ne bi li pronašle ostatke hrane koji se bacaju sa njih. Moglo bi se reći da je potpuna slučajnost što se ta velika riba tu zatekla. Međutim, kod Boga nema slučajnosti! Gospod je doveo veliku ribu i naredio joj da proguta Jonu, ali joj nije dozvolio da Jonu svari kao drugu hranu. Gospod, a ne proždrljiva riba, je trebao Jonu, i zato za ovog čoveka u morskim dubinama, u utrobi velike ribe, počinje nova istorija. "Bacite me u more, i bura će prestati. Samo zbog mene je nastala ova velika oluja." Ovim rečima je Jona istovremeno izrekao da za sebe više ne očekuje nikakvu milost. Sada je sve smatrao završenim i zapečaćenim. "Smrt je moje pravedno nasleđe. Želim umreti, ali ipak nisam samoubica. Smrtnu presudu nada mnom morate vi izvršiti." Slika prilično jadna i beznadežna. A talasi i dalje besno bacaju brod nestrpljivo očekujući svoju žrtvu. Bog je pravedan, neće ni malo olakšati mornarima, niti ih smiriti: "Bacite ga u more, jer ću ga ja iz njega izvući."
Ne, ništa od toga. Dopušta i Joni da oseti samrtničke muke. Dopušta da upadne u razbesnele talase i utrobu morske nemani. I kada su svi mislili da je konačno svoj patnji došao kraj, upravo tada je u životu proroka kukavice nastao neočekivani obrt.
U utrobi morske nemani Jona polako postaje svestan situacije u kojoj se nalazi. Shvata da se ne davi u razbesnelom moru. Nalazi se u utrobi neke životinje. Situacija je i dalje užasna, ali zadah smrti se više ne oseća. U morskim je dubinama, ali još uvek može da diše. Nastao je neočekivan obrt i on počinje da razmišlja o situaciji u kojoj se sada nalazi. Shvata da je to, što je smatrao za pravednu kaznu Božju, ustvari milosrdno izbavljenje. Gospod ga je zaustavio na njegovom putu, ali Božja ruka ga nije odbacila, upravo suprotno, ispružila se da ga spasi. Sada je tek shvatio da bi istinskom kaznom Božjom bilo da je uspeo da otplovi gde je hteo. Božja ruka ga jako drži, i ne ispušta ga više. Bacili su ga u more, progutala ga je morska neman, ali nije upao u smrt morskih dubina, nego u ruke Božje. To je uradio Gospod Bog. Sada je tek Jona uvideo da su ljudi bili samo instrumenti, ali da sada sam Bog radi. Sada je sam sa Bogom. Nema prava ljude da osuđuje. Tako je to sa svakim čovekom. Kada dospe u razbesnelo more života, razloge za to traži svuda samo ne u sebi, i rado okrivljuje i osuđuje druge. To rado radi svaki čovek koji nije naučio da živi oslonjen na Boga. Jona je u svemu video Božju ruku i tek u utrobi morske nemani su mu se potpuno otvorile oči. U strašnoj tami je Joni zabljesnulo nebesko svetlo i u potpunosti shvata da ga je u ovu jamu Bog nije bacio zato da bi umro, već zato da bi se naučio poniznosti i poslušnosti, i u njegovoj duši je počelo da sviće.
Jona, koga su mornari pagani pozivali da se moli, nije se molio, jer su mu usta bila "vezana". A sada u utrobi ribe, gde se osećao kao u dubinama pakla, njegova duša dobija mir. Ta strašna praznina u njegovom molitvenom životu počinje da se ispunjava. Jona se moli svom Bogu. To što kapetan broda nije mogao postići, to je uradio Gospod Bog u ovoj maloj molitvenoj kleti. Verovatno se nijedan čovek nikada nije našao u ovakvoj situaciji, u kojoj se zatekao Jona. Postoji uzrečica koja kaže da "muka nauči čoveka da se moli". Tako je to sa svakim čovekom, i sa onim "najboljim", da se bez ovakvih "prinudnih" kleti ne bi iskreno i revnosno molio. A kada čovekove molitve utihnu i nestanu, Bog je prinuđen da pusti ogromne talase i da baci čoveka u morske dubine, samo zato da bi ponovo počeo da se moli. Zato su skoro sve biblijske ličnosti dospevale u velike životne "morske dubine". Bez toga čovek živi u tami poput krtice u zemlji. Samo u prinudnim molitvenim kletima se čoveku otvaraju oči za više svetove. U velikim nevoljama su rođeni pravi Božji molitelji.
I Jona se molio. I opet postaje vidljiv kroz svetlo Božjih ljudi. Međutim, on je uradio još nešto više. Iz dubina pokorno doziva i doziva pomoć. Ljudski gledano, njegov položaj je bio potpuno beznadežan. Iz ovih dubina uzalud viče, i onako ga niko ne može čuti. Ima li njegovo dozivanje nekakvog smisla? Sigurno da ne, ali Onaj koji je na nebesima - On čuje. Nema takve dubine, do koje ne može proniknuti njegov sluh. Tako i mi, ne treba da očajavamo kada nas talasi problema zapljuskuju. Imamo Boga koji nas čuje. Ovo poglavlje govori da i iz tih najočajnijih dubina postoji izlaz za ljudsku dušu. Vratimo se Joni... Njegova situacija se na prvi pogled ništa nije promenila. Čak se sve više pogoršavala. Strah i ogroman pritisak su mu gasili život. Tamo više nikog nema ko bi mu pomogao. Jedina nada mu je Gospod.
A sada da analiziramo njegovu molitvu. Naravno da tu nemamo doslovno njegovu molitvu. Tu je samo sažetak njegovih molitvi koje su neprestano bile ponavljane i upućivane ka tronu milosti Božje. Kako je to samo velika stvar kada čovek ponovo smogne snage za molitvu. Samo pokorni grešnik se može ponovo približiti ka svom Bogu. To je molitva grešnika koji istinski oseća pokajanje. To više nije molitva očajnog, nego vernog čoveka, koji se probija ka sigurnosti i očekuje spasenje Božje. U njoj ustvari ispoveda i priznaje ludost i glupost svog bežanja. A ko sebe ovako prepoznaje u svojoj golotinji, za njega ne preostaje ništa drugo nego da očajnički viče i moli za Gospodom. Jona je znao da ga u morskim dubinama ni jedan čovek ne može čuti. Ali znao je i da Božje uši nisu zatvorene. Kada nema drugih izlaza, još uvek su otvorena vrata kod Boga, za koga ne postoje dubine i tama. U njegovim rukama čovečja beznadežnost može postati svetlo i veliko spasenje.
Opet moramo naglasiti, da se, spolja gledano, Jonino stanje ništa nije promenilo. - "Svi tvoji valovi su prošli preko mene. Voda mi je došla do grla. Provalija je svuda oko mene. Morska trava je obmotana oko moje glave." - To je bio položaj u kome mu je bilo ni živeti ni umreti. Jona priznaje da je sišao na najniže osnove planina i da ga je more pokrilo svojim plaštom zauvek. Stvarno, sve je beznadežno, ali ti si tu Gospode, moj Bože. Kako je to samo velika stvar, kada je neko izgubio Gospoda, a onda sme ponovo da dođe i da se pokloni i kaže: "Gospode, moj Bože!"
Čovek koji više nije znao da se moli, ponovo se moli i u pokornosti ispoveda i priznaje: "Gospode, moj Bože!" To je nova molitva. Ne obična, ne uvežbana. Neko je jednom rekao, da je to molitva koja se sastoji od šesnaest psalama. Dakle, čovek, koji se zbog svoje neposlušnosti prestao moliti, mora ponovo učiti da se moli na osnovu Božje reči.
Molitve mogu biti zdrave samo ako su hranjene sa Rečju Božjom.
Jona se molio. To nije bila obična molitva, nego molitva očajne i teskobne duše. Bio je to vapaj, i poziv u pomoć. Međutim, postaje vidljivo kako prodire u veri ka sigurnosti i pobedonosnoj zahvalnosti. Spolja gledano, stvari se još uvek ništa nisu promenile, ali njegova duša se promenila. Počela je da veruje i zahvaljuje. Klet je bila jako tesna, strašan zatvor, ali su jedna vrata ipak bila otvorena, vrata pokornog dozivanja. I Gospod je čuo to dozivanje. Jona je već znao da su njegove molitve stigle do hrama Božje svetosti. Ovu veru i sigurnost je dobio na osnovu svog pokajanja. Ljudski plač i dozivanje ništa ne vrede, ako ne izviru iz duha istinskog pokajanja. Jonu je najviše mučilo to što je otišao od Boga. Izgubio sam svog Boga, ali bi opet hteo da ga nađem. Ovakva pokorna i pokajnička molitva nije mogla da završi u očajanju. Njegova duša se probijala ka pobedonosnoj budućnosti. Postala mu je jasno vidljiva iz svetla nove opraštajuće milosti Božje. Imamo milostivog Boga i u carstvu njegove milosti nema greha koji ne bi mogao biti oprošten. Jona je okružen znacima gneva i suda Božjeg, ali se njegovo srce ispunjava zahvalnošću i slavljenjem. Još ne vidi kraj stvari, ali veruje Božjem spasenju. Od sada hoću da moj život pripada samo Bogu, i samo Njemu. Kao da je već počeo da zaboravlja da se nalazi u utrobi morske nemani i da je ustvari osuđen na smrt. Ne, on daje Bogu obećanja, koja je spreman da ispuni: "Kada me izbaviš, prinosiću ti žrtve hvale. To što sada obećavam - ispuniću!" Ne znamo šta je obećavao, ali nije teško pogoditi šta je obećavao: "Biću ti poslušan! Pošalji me gde god hoćeš i otići ću!" Naravno, poznato je da u teskobi čovek svašta obećava, ali čovečanstvo je u suštini jako nezahvalno. Kada prođu bure, svoja obećanja brzo zaboravljamo. Jona se, međutim, obavezao: "Šta Ti želiš, to želim i ja. Naravno, moja obećanja ne vrede ništa, ako mi Ti ne pomogneš." Spasenje je od Gospoda, ali u ovo spasenje Jona sada veruje bez ikakvih predrasuda.
"Spasenje je od Gospoda!" Ovo je bila poslednja rečenica u njegovoj molitvi. To je velika stvar, ako čovek počne da veruje u spasenje. I desilo se nešto veliko i neobično. Gospod je čuo Jonino dozivanje i naredio je morskoj nemani da ga povrati na obalu. Najpre je morala, po naređenju Božjem, da dopliva do obale i tamo kao da je dobila neke želudačne grčeve i počela da povraća. Tako je Jona ponovo dospeo na obalu. Bog ga je istrgao iz jame propasti. Božji odgovor nas uvek nekako iznenadi. Uvek osiromašimo kada Gospod sa neba ne daje odgovor na naše molitve. Mogli bi biti bogatiji kada bi se vernije molili. Pa Gospod nas vrlo rado sluša. Zašto onda imamo toliko mnogo neispunjenih molitvi? Sada je pravi trenutak da o tome ozbiljno razmislimo.
Obratimo pažnju da je našem Bogu stalo do toga da stvarno doživljavamo Njegovu pomoć, ali mu je stalo i do toga da doživljavamo i sopstvenu promenu mišljenja. Bez pokajanja bi i njegova pomoć bila uzaludna. Za svetog Boga je bilo lakše upravljati velikom morskom ribom, nego slomiti jednog čoveka. Šta je sve samo morao sveti Bog učiniti da bi promenio jednog čoveka. Možemo slobodno reći da je Gospod imao relativno malo brige sa velikom ribom, ali jako mnogo problema sa Jonom. Jonina istorija je istorija svakog čoveka. Od prvog sina, od Kaina pa sve do današnjih dana, svi smo u konfrontaciji sa Bogom. Zbog ovog čoveka i dan danas isto tako besno biju valovi sve ljude. Međutim, kao što vidimo, tog i takvog čoveka još i dan danas Bog traži, i mnogo toga mora da toleriše kako bi takve svoje sinove mogao vratiti k sebi.
Na jednoj evangelizaciji propovednik i učitelj Turoci je rekao: "Gospod je rekao Joni: 'Hoću da odeš u Ninivu!' Jona je odgovorio: 'Neću!' Zatim je Gospod viknuo: 'Ali, ja želim da tamo odeš!' Nakon toga je Jona, potpuno razoružan rekao: 'I ja želim!'" Jonin put u Ninivu je bio pun stranputica. Sa ovom knjigom o Joni Gospod je želeo da nas upozori na ove stranputice. Samo zbog toga postoji. Čoveče, ne isplati ti se da protivrečiš. Saule, Saule, teško ti je protiviti se oštrici (Dela 9,5). I među nama ima ovakvih ljudi koji stalno pokušavaju pobeći. Sveti Bog sa mnogima od nas ima ovakve puteve, gde mora narediti nekoj "ribi" da nas "povrati" na obalu. Jako je teška stvar probuditi proroka. Treba shvatiti da je mnogo lakše privesti pokajanju Ninivljane od Božjih proroka, sveštenika ili pastora crkve. To je skoro nemoguće. Ovakav razvoj ima tragična istorija crkve Božje na zemlji. Pokajanje počinje od pojedinaca i uzrok tome
može biti samo Duh Gospodnji.
Takvi smo mi svi - fariseji. Ne želimo da se prepustimo i ne želimo sagnuti svoj vrat pod jaram poslušnosti i pokornosti. Istinsko pokajanje jeste nebeski dar i sva Božja pohođenja, kao i bure u životu crkve imaju za cilj samo to da crkvu dovedu ka pokajanju. Sud treba da počne na Sudu Božjem, i treba ozbiljno ispitati da li takvi sudovi ne dolaze upravo zbog naše neposlušnosti i nepokornosti? Knjiga o Joni pred sve ljude postavlja pitanje pokajanja. Sveti Bog svakom sprema put i kroz more i kroz "utrobu velike ribe", kroz mnoge slabosti i greške, samo zato da bi nas svojim pohođenjem mogao izvesti na ravan put. Spasenje je od Gospoda. To je vrlo važna istina i za nas. Spasenje nije bilo samo za Jonu, nego i za celokupnu crkvu danas. Tamo gde crkva i njeni sinovi krenu putem istinskog pokajanja, tamo za njih nastaje novo vreme milosti Božje. I za Jonu je nastalo, ali o tome ćemo više reći u sledećem poglavlju.
