6. Jona - uspešan evangelizator
"I dođe reč Gospodnja Joni drugi put govoreći: Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj mu ono što ti ja kažem. I ustav Jona otide u Nineviju po reči Gospodnjoj; a Ninevija beše grad vrlo velik, tri dana hoda.
I Jona poče ići po gradu jedan dan hoda, i propoveda i reče: Jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti." (Jona 3,1-4)
U prethodnom poglavlju smo videli Jonu u tesnoj molitvenoj kleti kako se bori za novi život, i novo poslanje. Pročitali smo da je Jona davao i obećanja, koja još uvek nisu dovoljan dokaz pokajanja. Ispuni obećanja koja si dao Gospodu! Sve mora prerasti u delo. Ono što se ne desi nema vrednost. Ne znamo koliko je vremena proteklo nakon događaja, koje je Jona imao na moru, ali jedno znamo, da je nakon određenog vremena reč Božja za Jonu ponovo postala stvarna. To je vernost Božja prema čoveku. Nikad ga neće ostaviti, nego će mu se opet obratiti. Već je jednom govorio, ali opet, i opet, progovara to isto. Poznata je uzrečica da pastor jednu istu propoved nikad ne propoveda. Ali Gospod čoveku progovara jednom, dvaput, i ponavlja to mnogo puta. Ne bi se ponavljao kada ne bi morao. Ovu njegovu reč slušati po drugi put je za nas mučno, jer nas opominje da nešto nismo ispunili. Spominje nam neposlušnost, i kašnjenje. Koji roditelji, ili propovednici, ne poznaju ovu bedu. Da je Jona poslušao prvi put, Bog ne bi morao da se ponavlja.
Kao što vidimo, Jona nakon svog oslobođenja ne trči u Ninivu, da bi nadoknadio izgubljeno. U tamnim morskim dubinama se naučio poslušnosti. Samo tamo, i samo tada ide, gde i kada ga Bog pošalje. Moramo naučiti da i svoju najsvetiju proročku službu obavljamo samo kada nas Bog šalje. Znamo da je Izrael učinio jednom tu sudbinsku grešku, jer nije hteo da ide u boj, ali kada je od svetog Boga uveren o neveri, pokušao je da ide u boj bez Božjeg poslanja. Naravno, takvi putevi nikada nisu, niti će biti uspešni. Puno štete je već napravljeno na Božjem polju, kada su propovednici po svojoj volji izvršavali i prividno svete stvari, za koje naređenje i poslanje nisu dobili. O takvim prorocima je pisao prorok Jeremija: "Ne slah tih proroke, a oni trčaše; ne govorih im, a oni prorokovaše." (Jeremija 23,21). Jona je naučio da čeka, i želi da ide i ostane tamo gde ga Bog šalje. A Gospod nije kasnio, jer je ponovo progovorio. Njegovo naređenje se nije ničim promenilo, samo se prorok potpuno promenio.
Tragedija i beda ljudske rase jeste protivljenje promenama. Apostol piše da ne samo što smo se promenili, nego se menjamo od reči do reči. Juče smo bili lepi, danas smo već lepši, ali sutra treba da budemo još lepši. Istina, menjati se može u dva pravca. Poznajem ljude koji se menjaju na svoju štetu. Postoji i negativan rast, tj. pad. Jona se promenio, i stalno se menja. Prvi put je čuo, ustao je i bežao, ali sada čuje, ustaje i postaje poslušan. Božji planovi su nepromenljivi. Njegov generalni pravac se ne može menjati. To je vidljivo i prilikom pozivanja Simona, sina Joninog. Znamo da je u životu ovog učenika nastala takva promena, da je hteo da se vrati svom prvobitnom zanimanju (Jovan 21,2-17). Ali mu je Gospod rekao: "Nisam se prevario, idi i pasi moje ovce!" Ovo je ozbiljna opomena za sve vaspitače i roditelje. Ne smemo davati naređenja koja ni sami ne uzimamo ozbiljno. Naređenja nek izviru iz svetla zdravog života i označavaju generalnu liniju našeg celokupnog života. Davati naređenja, koja ni sami ozbiljno ne ispunjavamo, su opterećenje za našu decu. Deca to jako brzo primete i naravno da nas neće poslušati.
Hajde, sada da analiziramo kako je ustvari glasilo Božje naređenje doslovno za proroka: "Ustani i idi u Niniveju, taj veliki grad, i govori protiv njega propoved, koju ću ti ja govoriti." To je bila i ostaje uvek uloga istinskih proroka - govoriti samo ono što im Bog stavi u usta. Govoriti samo Božju reč, i ništa više. Propovednici na ovom polju često omanu. Naravno, kod ovakve službe potrebno je držati uši otvorene. Gde ići i šta govoriti, postaje stalni problem za Božje proroke. Samo onim prorocima, koji žive u Božjoj prisutnosti, otvaraju se tajne Božjih planova. Blagosloveno možemo obavljati samo onaj posao, koji nam je bio poveren od Gospoda, i reč koja prodire možemo imati samo onda, kada pažljivo slušamo to što nam je Gospod rekao. To nikada ne može biti jeftina stvar. Tu poruku moramo izboriti na klenima. Za mnoge propovednike je propovedanje jeftina aktivnost, više obavljanje nekog rutinskog posla. Postanu ubeđeni, da oni to već potpuno znaju i ne primete, da je to najveća zabluda u njihovom životu. Sveti Bog se vezao i vezuje i dan danas sa službom propovedanja. Nek slušaoci sami primete da mi o istini ne samo da govorimo, nego u njoj i živimo. Dobra vest mora biti deo našeg života. Moramo postati saučesnici u evanđelju, kako nam to Duh Božji kroz Pavla govori. (Filipljanima 1,5)
Zanimljivo da je Jona prvobitno dobio naređenje od Boga da samo ode u Ninivu. Ostalo mu je postepeno otkriveno. To je Božji način, da nikada potpuno ne otkrije svoje namere, nego postepeno. To znači da je prorok stalno morao da ima otvorene uši za Božju reč, dakle i u Ninivi. To je temelj svake proročke službe. Slušati na Božjem putu, a onda i dalje samo slušati. Samo tako možemo dobiti reč koja oslobađa umirući svet. To je Božja mobilizacija, i samo za poslušne će to biti rešenje problema.
A Jona je konačno krenuo... Put je bio težak i dugačak, ali je ipak išao dalje. Na moru je mnogo naučio. Kroz patnju se naučio - poslušnosti. Mnogi ljudi ništa, baš ništa ne nauče. I to je strašno. Stalno se srećemo sa ljudima koji nikako ne žele da slušaju i uče. To su ljudi puni ponosa, i takvi ljudi su za Boga beskorisni. Puno znači kada čovek dozvoli da bude poučen i vraćen sa svojih loših puteva, i obogaćen iznutra. Tako dolazi do savršenijeg upoznavanja samog sebe. To je visoka škola koju ne može zameniti ni jedan univerzitet. Moderson piše da naše doba treba propovednike koji su preživeli sopstvenu smrt, poput Jone u utrobi velike ribe. To je bila škola dubokog pokajanja. Ko se sam ne uplaši pred svetim Bogom, kao i zbog svojih greha, taj nek ne pokušava druge ubeđivati o grehu. Ko želi da prouzrokuje pokajanje drugih, u pokajanju sam mora živeti.
Tada je Jona ustao i krenuo u Ninivu. Bio je to velik grad, jedan od najstarijih gradova na svetu (1. Moj. 10,8-11). Biblija smatra Kaina za prvog graditelja gradova. Gradovi su prema svetlu Božje reči mesta gde se manifestuje ljudska moć. Mesta gde čovek nad čovekom ima moć. I što je veći grad, tim je više greha nagomilanog u njemu. Ljudske mase su plodno tle za zlo. I zlo Ninivljana se podizalo sve do neba. Bilo je tamo sudova, zatvora, kasarni i sakrivalo se u njima i puno zla. Međutim, Gospod vidi i te gradove - i želi da ih sahrani. Znamo, da Gospod želi i u nebu da ima divan grad, u kojem će imati samo zlatne ulice, ali i iskupljene stanovnike, oslobođenih od zlobe i prostačkih nagona. Gospod tamo želi imati stanovnike, koji ne govore samo o istini, već i u njoj žive. I sam Isus je zaplakao nad Jerusalimom i hteo je da skupi njegovu decu poput kokoške kada sakuplja svoje piliće (Matej 23,37). Ova Božja ljubav je obuzela i Jonu, i pripremala ga za probuđenje ovog grada.
Jona je postao prvi misionar velikog grada, i sada nas zanima šta je Gospod imao da kaže tom velikom gradu. Nije nam poznat sadržaj propovedi kojom je Jona prizivao Ninevljane na pokajanje. Ne znamo kako je tamo govorio, ali je poznato šta je govorio: "Još četrdeset dana i vaš grad će biti uništen." Bilo je to veoma kratko vreme za razmišljanje. Izveštaj o tome šta, i na koji način, je govorio Jona je jako štur, ali je uspeh bio ogroman. I upravo to pobuđuje znatiželju. U čemu je tajna ove jako uspešne evangelizacije? Sličan događaj teško da se može naći u istoriji, i teško da je bilo evangelizatora sa tako velikim uspehom u propovedanju. U istoriji Izraela, kao i prve crkve, vidljivo je prisustvo duha probuđenja. Talasi probuđenja su uvek iznova, i iznova, uzburkivali ljudsko more. Gde god je, i kad god je nastalo probuđenje, moramo ga smatrati za dar Božje milosti, koja je na taj način budila i oživljavala celu crkvu. Međutim, znamo i to da Bog nikad nije sprovodio probuđenje bez svojih vernih. Ne može svako da evangelizira. Ima jako dobrih propovednika, ali oni nisu evangelizatori. Evangelizatori su nebeski dar i crkva mora da ih izmoli. Crkva ne može biti zdrava ako nema duha misije. Ne može samo sebe da neguje, već je ona tu i zbog drugih. Opet, i tu postoji neka vrsta ograničenja - ako želi misiju, mora za to imati od Boga poslane radnike - evangelizatore, poput Jone. Probuđenje jeste Božji posao, ali ga nikada neće obavljati bez ljudi.
Tekst navodi da je Jona ceo dan hodao Ninivom propovedajući. Imao je reč od Boga, i ta reč je imala neverovatan efekat. Desilo se to što ni sam Jona nije očekivao. Njegova očekivanja su bila realna. Zlo u gradu je bilo veliko, i ništa dobro se nije moglo očekivati. Shvatamo da Jona jednostavno nije mogao očekivati nikakav obrt na bolje. Međutim, upravo to se i desilo. Kako?
Mogli bi ovako odgovoriti: ljudi koji su poslani od Boga uvek govore reč koja ima snagu da menja ljude. Međutim, ne smemo ni da pomislimo da im to dolazi za džabe. Nikako, Božji poslanici moraju za dobru reč stalno da se bore. Nikada je nemaju na zalihama, jer je ona nebeski dar, uvek je potrebno da je izmole. Dobijaju je samo propovednici koji se za nju bore na kolenima. Jonino propovedanje je imalo velikog uspeha. Tome ne treba da se čudimo, pa rođeno je kroz mnogo bola i patnje. Za ovu službu je Bog morao svog slugu dobro da pripremi. Najpre je morao da ga "slomi" da bi i sa drugima mogao to isto da uradi. Od celokupnog Joninog propovedanja imamo zabeleženu samo jednu rečenicu. Da li je Jona samo ovu jednu jedinu reč ponavljao četrdeset dana? Sigurno da ne. Međutim, i tu treba naglasiti jednu važnu stvar - Jona nije propovedao, nego evangelizirao, pozivao na probuđenje. On je pozivao na pokajanje! Nije poznato kakvo je bilo Jonino obrazovanje, da li je imao neku vrstu bogoslovskog obrazovanja, ali jedna stvar je jako poznata... On je u uzburkanom moru, pod pritiskom velikih talasa i u utrobi morske nemani prošao takav teološki fakultet sa kojim se ne može porediti bilo kakva teologija. Tamo je naučio da je Božju reč moguće razumeti samo putem pokornosti i poslušnosti. I kada je na kraju, prilikom svog pokajanja, obećavao Bogu poslušnost, on je ustvari davao propovednički ispit.
Uspeh Jonine službe je neobičan i upravo ovo želimo da istražimo. Svi znaju kako teško dolazi do probuđenja. Šta je to moglo biti, da je tako silno dodirnulo ceo grad? Nikako ne mogu da se oslobodim misli, kako Jona i nije propovedao nego je iznosio lično svedočanstvo. Govorio je istoriju svog života. Nije govorio sveštenik, ni teolog, ni dobar govornik, nego svedok. Zanimljiva biografija, koja uzbuđuje savest i srce. To je bilo ispovedanje greha, ali je značaj bio stavljen na činjenicu, da se sve to desilo zbog njih. Svi su shvatili da ne govori nekakav filozof, nego čovek, kome je propovedanje ove vesti postao "vrući kamen" na srcu. Ninivljani su slušali evanđelistu, koji je celim svojim bićem bio svedok onoga što govori. Bilo je to lično svedočanstvo, lični zalog, od čistog zlata.
Ne želimo biti pogrešno shvaćeni. Nismo protivnici obrazovanja. Teologiju treba učiti istrajno i savesno. Ne možemo biti svedoci tajni Božjih, ako za njih nemamo interesa. Samo onima koji traže se otvaraju vrata. Međutim, svako treba da shvati da nikakva nauka ne može zameniti iskustvo istinskog odnosa sa živim Bogom. Filozofa i pametnjakovića je u Ninivi bilo sigurno mnogo, ali čoveka koji je tako "opipljivo" doživljavao spasenje, i to u korist drugih - takvoga nisu imali. Možemo samo da zamislimo, kako je Jona mogao da priča o milosti Božjoj, koju je tako "opipljivo" doživeo. Tu se opet srećemo sa čestim problemom. Poznavao sam jednog obrazovanog propovednika. Ponekad sam slušao njegovu reč. Međutim, iz njegovog govora nikako nije bilo moguće saznati da li on ima ženu i decu. Ništa nije govorio o svom privatnom životu. Znamo da se mnogim ljudima sviđa ovakav način propovedanja. Ja lično to nisam tako radio. Bilo je i takvih koji su se zgražavali nad mojim načinom propovedanja. Govorili su mi: "Ne bi trebalo da spominješ svoju ženu i decu. Treba da propovedaš samo, i samo, poruku o krstu." Šta je trebalo da radim? Ozbiljno sam razmišljao o tom problemu. Odlučujuće za mene mora biti ne to što drugi ljudi žele, već to kako to pitanje glasi u svetlu Božje reči! Istina je da Biblija nije ljudskom knjigom, već knjigom svetog Boga. Međutim, njen veći deo jeste prikaz upravo ljudskih životnih problema. Biblija nam govori o tome šta su ljudi doživljavali. Pitanje u vezi toga šta treba da se propoveda je veoma staro. Jedna strana kaže: samo, i samo, objektivnu istinu. Druga strana kaže: Objektivna istina će ostati mrtvo slovo na papiru, ako ne postne telo i krv kroz propovednike. Iz toga proizilazi da objektivnu istinu mora doživeti i razumeti upravo onaj koji je donosi pred druge ljude. Bez takvog ličnog svedočanstva u Niniveji se ne bi desilo takvo probuđenje, i bez takvog svedočanstva niko i ne može biti propovednik probuđenja. Ovakve svedoke je očekivao i tako veliki grad kao što je Niniveja, ali ih očekuje, i traži, i današnji svet. Međutim, ne očekuje ih samo svet, nego i crkva Božja, kao što to govori apostol, kada govori o stvorenju, koje sa čežnjom očekuje objektivne istine Božje, ali kao objavu sinova Božjih (Rimljanima 8,18-21).
Kakvo je bilo Jonino propovedanje? Da li umilno, ljubazno, utešno, ili tvrdo, čvrsto i bezkompromisno? Bog je ljubav (1. Jovanova 4,8). Ova istina mora biti slogan svakog propovednika i evanđeliste. Gospod Isus je nazvao Svetog Duha - Utešiteljem. Mnogi vernici i propovednici naglašavaju upravo ovu osobinu Božjeg karaktera. Ima puno propovednika čija su svedočanstva prepuna veličanja Božje ljubavi. Kao da je Bog samo ljubav. Božja slava se objavljuje ne samo u milosti, nego i u istini. Ne samo ljubav, nego i sud i pravednost. Evanđelista koji želi da govori samo o Božjoj ljubavi - deformiše Božju slavu. Propoveda više neku "ikonu", nego samo svetog Boga. Mislim da je Jonino propovedanje bilo "tvrdo". Bog se naljutio na Niniveju i taj bes je bio beskompromisan. Ne, još četrdeset dana i grad će biti uništen. Ovaj beskompromisan Božji bes propoveda prorok bez obzira na to kome govori. Ali, zar nije među njima, prema proceni ih je tamo bilo oko 600 hiljada, bilo i čestitih ljudi? Zar su svi bili za osudu? Znamo, da kada Gospod sudi, uvek gleda i na pravedne. I u Sodomi se Avram borio za njih i Gospod je hteo da se smiluje celom gradu da je našao barem deset pravednika. To je biblijski princip. Najpre moramo potražiti to što je dobro, i ako je to ikako moguće želimo o svim ljudima da mislimo i govorimo samo dobro. Ovaj princip je uvek važio. Zaharija o tome govori: "I ne mislite jedan drugom zlo u srcu svom, i ne ljubite krive zakletve, jer na sve to mrzim, govori Gospod." (Zaharija 8,17).
Poznato je da postoje i čvršći karakteri. Ljudi čvrsti i odlučni. Oni su u opasnosti da postanu drski i surovi. Jona je pripadao upravo ovoj grupi ljudi, jer njegova reč nije bila umilna i ljubazna, nego čvrsta i tvrda. Uopšteno glaedajući, ljudi ne vole da slušaju takvu besedu. To je tvrda reč, ko može da je sluša... Tako su govorili o Isusovoj besedi. I čitamo dalje da su ga od tog vremena mnogi učenici napustili. Međutim, u Niniveji se dešava nešto potpuno suprotno. Jona je tvrd i beskompromisan, a ipak ga sledi ogromna gomila. Veliki uspeh! Greh je greh a zlo je zlo. Jona ne štedi Ninivljane, imenuje svaki njihov greh, jedan po jedan. Pa ipak, mnogi ga slede. Kako se to desilo? Verovatno je njegovo svedočanstvo bilo istovremeno i evanđelje. Kada im je govorio o svom strašnom doživljaju na moru, nije mogao da tamo ne pokaže i veliku Božju milost, koja ga je zvala na pokajanje. Jona je trebao da govori samo to što mu je Gospod rekao, jer sa Božjom istinom ide ne samo zakon, nego i milost, ne samo pravednost, nego i ljubav. Verovatno ni sam nije primetio da ih je na taj način doveo do pokajanja, a možda ni sam nije shvatao svoju poruku. Zašto im daje četrdeset dana za razmišljanje? U tome se krio poziv za obraćenje.
Završavamo. Želimo naučiti od Jone kako je to imati istovremeno i tvrd i mek karakter. Obe osobine pripadaju Božjoj slavi. Ako zanemarimo jednu od njih, omalovažavamo živog Boga i pravimo boga prema sopstvenoj želji. Međutim, takvi idoli nam nikada neće pomoći, niti će nam ikada pružiti spasenje. Krajnje je vreme da ozdravimo i postanemo glasnici istinskog lica Božjeg. Krajnje je vreme da imamo jedinog Boga, koji je čista ljubav, ali koji zna da bude i vatra koja proždire (Isaija 33,14). Treba ozbiljno shvatiti činjenicu da je strašno upasti u ruke živog Boga (Jevrejima 10,32). Jona je ustao i vikao: "Još četrdeset dana i vaš grad će biti uništen!" I desilo se to što ni Jona nije očekivao. Stanovnici grada su poverovali i činili pokajanje zbog svojih greha.
