4. Jona priznaje krivicu

Ondrej Markuš
"A on im reče: Jevrejin sam, i bojim se Gospoda Boga nebeskog, koji je stvorio more i suvu zemlju.

Tada se vrlo uplašiše ljudi, i rekoše mu: Šta si učinio? Jer doznaše ljudi da beži od Gospoda, jer im on kaza. I rekoše mu: Šta ćemo činiti s tobom, da bi nam more utolilo? Jer bura na moru bivaše sve veća.

A on im reče: Uzmite me i bacite me u more, i more će vam utoliti, jer vidim da je s mene došla na vas ova velika bura.

A ljudi stadoše veslati da bi došli ka kraju; ali ne mogahu, jer im bura na moru bivaše sve veća. Tada prizvaše Gospoda i rekoše: Molimo Ti se, Gospode, da ne poginemo radi duše ovog čoveka, i nemoj metnuti na nas krv pravu, jer Ti, Gospode, činiš kako hoćeš. Potom uzeše Jonu i baciše ga u more, i presta bura na moru.

Tada se pobojaše oni ljudi Gospoda vrlo, i prinesoše žrtvu Gospodu i učiniše zavete."
(Jona 1,9-16)

Prisetimo se misli iz prethodnog poglavlja. Nastaje dramatičan obrt. Jona mora da prizna: "Nemojte biti u zabludi! Hteo sam pobeći od Boga, ali me je stigla njegova ruka." Pagani se mole i njega pozivaju na to, ali on, prorok Svevišnjeg Boga, ne zna da se moli. Znao bi on, ali to ne bi bila iskrena molitva. Jona je shvatio da je u njegovom molitvenom životu nastala velika praznina, i to samo zato što je sišao sa puta poslušnosti.

Situacija na moru je ozbiljna. Nije bilo vremena za analiziranje situacije. Uzburkano more je sve više pretilo. Sve jači vetar kao da je sve glasnije vikao: "Ti si taj čovek. Samo zbog tebe se sve ovo dešava." I izvučeni žreb je isto to govorio. Oči svih ljudi na brodu su sada bile uprte u njega. Sada svi znaju da je Jona krivac za ovako teško stanje. Međutim, u čemu je tajna njegove krivice - to niko ne zna. Samo Jona zna, ali još uvek nema snage da je prizna. Krivac je tu, ali zašto je kriv - to još nije poznato. I svi na brodu žele otkloniti uzrok krivice. Ispituju Jonu ko je i odakle je, iz kog naroda.

Opasno za Jonu jeste pitanje o njegovom zanimanju. Ovim pitanjem se dotiče njegova krivica. Ne znamo, da li su ga unakrsno ispitivali, ali vidimo da je Jona otkrivši svoje zanimanje nehotično priznao i svoju krivicu. Krivica ima svoje ime. Reci nam zbog koga i zbog čega je došlo na nas ovo zlo? Još ga u potpunosti za krivca nisu smatrali, ali vide u njemu proroka koji može otkriti krivca. Jona vidi da je beg sada već nemoguć i zato sve otkriva, tj. govori potpunu istinu. Jona ispoveda svoju veru, ali ne još i svoju krivicu. Ovo prvo je mnogo lakše. Mnogi to rade, i još su na to ponosni... Ali ovo drugo, priznati javno krivicu - to je mnogo teže. Zaustavićemo se nakratko kod njegove veroispovesti. "Ja sam Jevrejin, i bojim se Gospoda Boga nebesa, koji je stvorio more i suvu zemlju." Ja sam Jevrejin i to za mene znači da pripadam posebnom narodu Božjem. To sam hteo da sakrijem od vas. Nisam hteo da znate za to, jer sam zbog svojih puteva postao nedostojan pripadnik tog naroda. Pa oni i vide da sa njim nije nešto u redu. Jevrejin, čovek odvojen za Boga, a ne želi da se moli. I pagani znaju šta je dobro a šta ne. Ti živiš potpuno suprotno u odnosu na norme tvoje veroispovesti. Kada bi bio pravi Izraelac - ponašao bi se potpuno drugačije.

"Jevrejin sam, i bojim se Boga." Ono prvo je u redu, ali zar može čovek koji beži od Boga reći da se boji tog istog Boga? Početak i osnova svake mudrosti jeste strah Božji. Nalazimo se u svetu gde se postepeno gubi strah od Boga, i pred našim očima izrasta generacija, koja uopšte ne doživljava Gospoda kao uzvišenog i večnog. Postavlja se pitanje da li je Jona govorio istinu kada je ispovedao da se boji Gospoda? Možda to pre ove oluje ne bi bila istina, ali sada je stvarno govorio istinu. Bežao je, ali sada već zna da ima Boga i ima istinski strah pred njim.

Ne znamo šta je Jona još rekao ovim ljudima, znamo samo to da su se svi jako uplašili. Jona je na njih ostavio duboki utisak. Sada su bili potpuno uvereni da pred njima stoji čovek Božji. Kada zbog nekog Bog pusti takvo nevreme, taj ne može biti običan čovek. Sada su već shvatili da kada ovaj čovek ne bi bio sa njima, mogli bi mirno da nastave putovanje. Ovaj čovek je u njihovim očima jako dobio na značaju. Još nisu videli čoveka koga bi Bog toliko isticao. Mnoge ljude Gospod pusti da beže, ali je to njihova najveća nesreća.

Uplašeni mornari već mnogo toga znaju, ali im ipak još nije sve jasno. Mole Jonu da im kaže šta je skrivio? Ti ljudi su pagani, ali im je savršeno jasno da postoji jaka veza između ove oluje i Jonine krivice. Od ovih pagana možemo naučiti šta je to pokorna mudrost života. Kada naš brod ne plovi onako kako bi hteli, kada duva suprotni vetar, uvek moramo pokorno ispitati da li nismo sami zbog toga krivi. Da li upravo zbog nas nije nastala oluja? Jona je osećao da je došao trenutak kada mora ispovediti i priznati svoju krivicu u potpunosti. Ako do toga ne dođe, naći će se u situaciji koju je David opisao sledećim rečima: "Kad ćutah, posahnuše kosti moje od uzdisanja mog po vas dan... rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje." (Psalam 32,3-5). I sada je nastupio trenutak kada je prorok dospeo na najviši stepen do kog grešna duša na ovoj zemlji može dospeti: "Slušajte ljudi! Postao sam neposlušan Bogu i bežim od njegovog lica." Ovo pokorno priznanje je veliko junaštvo. Koliko teških bura nam Gospod mora poslati u život, dok ne dospemo do priznanja: "Sagrešio sam!" Po prirodi smo skloni braniti, opravdavati i umanjivati svoje grehe.

Međutim, nemojmo se zavaravati! Naše priznanje mora biti dosledno. Ne možemo igrati neku komediju, ili farsu. Jona je rekao: "Bežim od Gospoda. To je moja krivica." Ali za mornare još uvek nedovoljno razjašnjena. Prilikom ispovedanja i priznavanja moramo otići korak dalje. Krivica je ozbiljna stvar i kada je čovek prepozna, ona ga mora slomiti. U senci ozbiljnosti sopstvene krivice izgubiće se svetlo krivice svih drugih. To je i Jona uvideo. Da li je on jedini grešnik na brodu? Zar Gospod Bog ne bi mogao, i morao, dopustiti ogromnim talasima da razbiju ovu lađu i zbog greha ostalih putnika? Zaista, svi putnici su bili grešnici. Svi su to zaslužili. Međutim, Jona ne vidi grehe drugih ljudi, već samo svoje. Kada se izgubljeni sin vraćao kući nije video grehe svog brata, već samo svoje (Luka 15,11-32). Ko još uvek vidi grehe drugih, taj nema duha pokajanja. Takav čovek se još uvek nije slomio pod teretom sopstvenih greha. Ko je stvarno shvatio i osetio teret svojih greha, taj će potpuno izgubiti volju da ih prikriva sa gresima drugih ljudi. "O gresi moji..." Tako je uzvikivao mladi Luter u manastiru. Tako je govorio i Jona. "Znam, znam... Samo zbog mene je nastala ova oluja. Ja sam krivac."

Velika je stvar kada pokajnik dospe do ove tačke. Ali, još ni ovaj stepen nije dovoljno visoko. Grešnik koji se istinski kaje mora dospeti još dalje. Jona je i to uspeo. Osećao je da za njega više nema Božje milosti. Ova kazna je pravedna. Sagrešio je i želi poneti gnev Gospodnji. Njegovo jedino zasluženo nasleđe jeste smrt! Odriče se samog sebe pred Bogom i pred ljudima. Spreman je žrtvovati sopstveni život, da bi ostali mogli živeti. Više ne mora dalje živeti, niti to zaslužuje. To je pravedna plata svetog Boga. Govori: "Uzmite me i bacite me u more, i more će vam utoliti, jer vidim da je s mene došla na vas ova velika bura." Želim umreti da bi vi mogli živeti i imati mira.

Presuda je izrečena i to od samog krivca. Možemo samo zamisliti to beznadežno Jonino lice, ali i lica svih mornara. Tajna je otkrivena i sva ova patnja može se zaustaviti. Jona je svoju presudu nad samim sobom izrekao sa takvom sigurnošću, da niko to nije dovodio u pitanje. Šta da se radi? More je bilo sve više i više uzburkano. Hitno treba nešto uraditi. Mornari su spremni svega da se odreknu, samo da se spasu. Jonino priznanje krivice je jako uticalo na njihove duše. Jasno su videli da pred sobom imaju izuzetnog čoveka Božjeg - proroka. Teško da je na zemlji moguće naći nešto lepše nego što je to čovek koji se istinski kaje. Svi su prema njemu osećali duboko poštovanje. Nisu morali da ga osuđuju, sam se osudio. I svi do jednog su ovu osudu videli kao suviše tešku i surovu. Tek sada se vidi koliko su oni dobri ljudi. Pokušaće da urade sve što je u njihovoj moći samo da spasu tog divnog čoveka. Njihov trud je bio za svako poštovanje, ali ipak bez poznanja greha i poznanja pravednosti Božje. Iz njih je progovaralo lažno i nezdravo saosećanje.

"Nemojte plakati nada mnom" - rekao je i Gospod Isus ženama jerusalimskim (Luka 23,28). Greh je vrlo ozbiljan problem, i ne može biti rešen bez žrtve. Ne možemo činiti pokajanje, a zatim ipak zadržati naše male tajne. Postoje stvari, koje moraju bezuslovno biti uklonjene, inače nećemo imati mira. Jona je ponudio pomoć, najbolje što je iko mogao da im ponudi u tim trenucima. Oni su pokušali pronaći izlaz svojom snagom. To je bio, i uvek će ostati put i način nepokornog čoveka. Međutim, more je bilo sve više i više uzburkano. Ljudski planovi i trud ne mogu promeniti Božje odluke. Razumemo ove ljude. Svesni su vrednosti ovog čoveka. Šteta ga je baciti u more. Ne bi hteli da proliju nevinu krv, i imaju grižu savesti zbog toga. Međutim, more se nije smirivalo, naprotiv... Nisu imali drugog izlaza. Jona im je to stalno govorio. "Ili žrtvujte mene, ili ćemo svi izginuti. Jedan mora biti žrtvovan, da bi ostali mogli da žive." I mornari su morali da nauče ovu istinu, čija svetlost tako jako sija sa Golgote (Jovan 18,14).

Nemojmo zaboraviti da je lažno saosećanje uvek suprotno istinskom pokajanju. Gospod Bog jeste ljubav - to je istina, ali ta istina nikada nije značila i popustljivost. Naš Bog je potpuno svet i pravedan. Uvek moramo računati na njegov gnev i strogost.

Ovom prilikom treba reći još nešto o istinskom pokajanju. Jona nije bačen u milost, nego u gnev Božji. Nisam vredan! Istinsko pokajanje nije neko pobožno uzdisanje, nego radikalni zaokret u celokupnom razmišljanju i življenju. Treba dobro da shvatimo da: prilikom Joninog pokajanja nije se radilo o njegovom obraćenju. On je bio Božje vlasništvo. Osnovna promena u njegovom životu se već desila. Ali, imati duha istinskog pokajanja ne znači imati nešto jednostrano i nešto što se dešava samo jednom u životu. I Božjim prorocima sa desi da "odlutaju". Potrebno je uvek iznova i iznova vraćati se ka izvoru. Potrebno je uvek iznova i iznova ispovedati svoje pokajanje, da bi čovek mogao nadvladati sopstvenu volju, svoje ja, i sve skrivene ostatke ponosa i zlobe. Umrtvljavanje svoje volje nije obaveza sveta, nego naroda Božjeg. To može činiti samo narod Božji, ali kada zakasni, jednog dana na površinu ponovo ispliva velika telesnost u razmišljanju i postupcima. Samo se ne treba plašiti priznavanja svoje grešnosti, i da će time nešto biti izgubljeno. Istinsko ispovedanje greha je dosada uvek imalo za posledicu poštovanje i respekt drugih ljudi. Duša čoveka, koji se istinski kaje za svoje grehe, uvek će biti dirnuta i savladana. To je vidljivo i kod Jone. Takav čovek postaje blagoslovom za druge ljude, jer i njih takođe dovodi do pokajanja.

Kao zaključak navodimo sledeće: svi napori mornara nisu ništa pomogli. More je bilo sve više uzburkano. Ipak su morali Jonu baciti u uzburkano more. Gospod Bog se nije smilovao ni njima, ni Joni. Morali su ispiti gorku čašu sve do dna. Gospod nije olakšao ovu bol ni sa time što mu je unapred rekao: "Ne boj se, ja ću te spasiti."

Ne, Jona ne zna šta će biti sa njim. Zna samo jedno: mora umreti, i to kakvom smrću! Rekao je sam sebi: "Želim da dopadnem pravednog gneva Božjeg". Presuda je doneta. Za mornare je to bilo nešto strašno. Piše za njih dalje da su se vrlo pobojali Gospoda, da su mu prineli žrtve i učinili zavete. Nije napisano šta su i kako žrtvovali, ali bogobojazni su postali. Ne piše kakve su zavete učinili. Poznato je da se u takvim prilikama svašta zavetuje. Koliko puta si se ti kao pojedinac zavetovao za nešto Bogu? Ali, nemoj zaboraviti, Bog je sveti Bog, i svoje zavete Njemu ispuni.

Ne piše šta je dalje bilo sa mornarima, ali im je ovo putovanje sigurno zauvek ostalo u sećanju. Ne samo njima, već i Joni. Gospod Bog stalno spaja ljude, da bi jedni drugima bili saputnici u životu, ili na blagoslov ili za prokletstvo. Jona je svojim saputnicima bio ozbiljan problem, a prividno i prokletstvo, ali je Božja milost i vernost njegovu neposlušnost okrenula na dobro. Gospod Bog je ostaje veran i tamo gde je čovek neveran. O Božjoj vernosti ćemo reći nešto u sledećem poglavlju.

"Jer je živa reč Božija, i jaka, i oštrija od svakog mača oštrog s obe strane, i prolazi tja do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima srca."
- Jevrejima 4:12

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 326
Ukupno: 2446032
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/markus/004.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.