7. Radost
Vratio sam se iz Vijetnama 1967., godine kada sam poslan u Fort Bening u državi Džordžija. Dvadeset i tri godine pre toga sam napustio isto mesto kao zarobljenik. Sada sam se vratio kao kapelan. Bilo mi je teško da se i setim kako sam se tada osećao.
Postavljen sam za kapelana brigade koja je brojala dvadeset i jednog oficira i dvadeset i jednog budućeg oficira. Zaista je privilegija dovoditi buduće vojne vođe ka Hristu!
Iako je za mene to bio uzbudljiv izazov, bio sam svestan svojih propusta. Iskusio sam delovanje Božje sile i Njegovo prisustvo na sebi i oko sebe, ali sam često bio nekoristan sud u Njegovim rukama.
Bilo je dana kada sam bio obeshrabren, a znao sam da to nije Božja volja i plan za moj život.
U Svetom pismu sam tražio odgovore. U Jovanovom evanđelju, 17. poglavlju, sam pročitao gde se Isus moli Ocu za nas, svoje učenike. Molio je: "Da mogu imati puninu moje radosti u sebi..."
To je bilo ono za čim sam čeznuo. Za radošću Gospodnjom, da je imam ne samo onda kada sve ide kako bi trebalo, već uvek. Isus je molio Oca da mi je da, i šta me onda sprečava da je svagda imam?
U Matejevom evanđelju, 25:21, sam pročitao: "Bio si pouzdan u malom zato ću te postaviti da upravljaš velikim. Uđi u radost gospodara svoga." Moram to da učinim jer se ona ne dobija automatski. "Ali kako da zakoračim u nju, Gospode?"
U Luki 6:23 Isus kaže da treba da skačemo od radosti. Opisuje i situacije u kojima bi tako trebalo da postupamo: "Kad vas ljudi zamrze... kad vas izopšte i vređaju... radujte se toga dana i skačite od radosti!" Nisam ranije primetio taj stih u Bibliji.
"Kako, Gospode, očekuješ da se radujem okružen ovakvim okolnostima?" To mi nije bilo jasno ali što sam više čitao Bibliju, više stihova mi je poručivalo isto. Postoji li nekakav princip u vezi sa tim? Pročitao sam drugo pismo poslano Korinćanima. U 12. glavi, 9 i 10 stihu, Pavle je rekao: "Zato ću radije da se hvalim svojim slabostima da se u meni nastani Hristova sila. Stoga radi Hrista uživam u slabostima, u uvredama, u teškoćama, u progonima, i pritišnjenostima, jer kad sam slab onda sam jak."
Moje mi slabosti do tada nisu predstavljale razlog za radovanje. Nisam voleo kada se ljudi okrenu protiv mene, niti kada mi se dešavaju neprijatnosti, a ni kada stvari krenu naopako.
Ali uvek novi stihovi su se pojavljivali: "Radujte se! Zahvaljujte Gospodu u svemu." Psalmista je uporno govorio da se raduje iako ga snalaze nevolje. "Ti si promenio moj plač u radost", kaže David u 30. Psalmu. Bio sam voljan da to probam, ali kako?
Jedne večeri na molitvenoj grupi počeo sam da se smejem. Smejao sam se petnaest minuta i Bog mi je za to vreme progovorio: "Da li te raduje to što je Isus umro za tvoje grehe?"
"Da, Gospode. Raduje me, raduje!"
"Da li se osećaš prijatno kada pomisliš na koji način, umesto tebe, je umro za tvoje grehe?"
"Da, Gospode, osećam prijatno olakšanje!"
"Da li se raduješ kada pomisliš da Ti je podario večni život tako što je umro za tebe?"
"Da, Gospode, radujem se."
"Da li onda treba da se upinješ i trudiš da bi došao do radosti zbog koje je On isto tako umro?"
"Ne, Gospode. Već sam ispunjen radošću!"
Znao sam da Bog želi da mi objasni kako je lako radovati se zbog Hristove smrti za mene. Želeo sam da tapšem, smejem se i pevam i tako zahvaljujem za ono što je učinio. Ništa mi u životu nije bilo bitnije, ništa me više od toga nije moglo obradovati.
Nastavio sam da se smejem, ali je sve u meni bilo iznova utihnulo. Osetio sam da Bog želi da me nauči ono što ranije nisam znao.
Bog je upitao: "Zaista ti je drago što su mom Sinu ruke proboli klinovima? Zaista ti je drago? Drago ti je što su uzeli mog Sina i proboli Mu noge? Drago ti je što su Mu proboli bok, što je krv potekla iz Njegovog tela i slila se na zemlju? To te raduje i smeješ se zbog onoga što su učinili mom Sinu, zar ne?"
Sve se stišalo. Nisam znao šta da odgovorim.
"Raduje te ono što su sa Njim uradili, zar ne?"
Najzad sam odgovorio: "Da, Gospode, raduje me. Ne razumem zašto, Oče, ali raduje me."
Za momenat sam se upitao da nisam dao pogrešan odgovor. Možda nisam dobro razumeo.
A onda sam Ga na moju sreću, čuo kako progovara: "Da, sine moj, i želim da se raduješ. Želim da te to raduje." Počeo sam da se smejem i radost me je još više obuzela, jer sam shvatio da je to Bogu ugodno. Onda se opet sve stišalo i znao sam da još nešto treba da naučim.
"Slušaj sad, sine moj. Ubuduće, šta god da ti se desi, a da je manje bolno od onoga što se dogodilo mome Sinu, želim da se raduješ baš kao što si se radovao zbog toga što je Hrist umro za tebe."
Odgovorio sam: "Da, Gospode, razumem. Čitavog svog života ću Ti biti zahvalan. Slaviću Te, radovaću se, pevati Ti, smejati se, klicati; biću radostan zbog svega onoga što dopustiš da mi se desi!"
Bilo mi je lako tada obećati tako nešto jer sam prethodno proveo divno vreme u molitvi. Radost me je preplavila i potekla kroz mene kao reka.
Sledećeg jutra sam sedeo na ivici svog kreveta kada sam začuo glas: "Šta to radiš?"
"Sedim ovde tužan što je došlo vreme za ustajanje."
"Mislio sam da smo se sinoć nešto dogovorili!"
"Ali Bože nisam mislio da misliš i na ovako nešto."
"Seti se šta sam rekao: U SVEMU!"
Rekao sam: "Ali, Gospode, moram biti iskren sa tobom. Svakog jutra, već 20 godina, sedim na ivici svog kreveta tužan što sam morao da se probudim. Uvek mislim kako bi bilo divno spavati još samo pet minuta duže."
Ali On mi je odgovorio: "Trebao bi da se raduješ što je vreme da ustaneš!"
"Gospode, to je previše!"
Gospod je uvek veoma strpljiv i pažljiv: "Da li si voljan da budeš voljan?"
"Da, Gospode, jesam!"
Sledećeg jutra kada sam se probudio, prvo na šta sam pomislio bio je moj prst na nozi. Začuo sam glas: "Pokušaj da ga pomeriš." Uspeo sam.
"Jesi li zahvalan što možeš da ga pomeriš?"
"Da, Gospode!"
"Pomeri svoj zglob. Jesi li zahvalan?"
"Da, Gospode!"
"A sad koleno. Jesi li zahvalan?"
"Da, Gospode!"
"Sad probaj da sedneš."
"Da, Gospode, mogu. Ali moram biti iskren, i dalje bih voleo da još malo odspavam."
Veoma strpljivo mi je rekao: "Probaj da ustaneš. Jesi li zahvalan? Pokušaj sada da odeš do kupatila. Pogledaj se u ogledalo. Jesi li zahvalan što vidiš?"
"Haleluja!"
"Da li ti je drago što možeš da govoriš i čuješ?"
"Da, Gospode!"
Zatim je sve utihnulo. Znao sam da ću iz tišine ponovo nešto naučiti od Boga.
"Sine moj, pošto te volim, naučiću te da zahvaljuješ u svemu. Možeš da ustaneš i budeš zahvalan za sve ili pak, da se vratiš u krevet nepokretan, slep i gluv dok nešto ne naučiš."
Skočio sam iz kreveta i rekao: "Gospode, sad razumem. Zahvalan sam. Uvek ću i biti!"
Sledećeg jutra, pa i onog narednog, i onog posle tog, prva misao mi je bila: "Gospode, hvala Ti!" Nikada više nisam žalio što je vreme da ustanem.
Pavle je rekao: "Najviše ću se radovati u svojim slabostima."
Jutarnje ustajanje je bila moja velika slabost. Bog mi je progovorio, da to od mučenja trebam pretvoriti u radost i kad sam to učinio, sila Hristova i radost su me obuzeli.
Nisam mogao da dočekam da tu radost podelim sa drugima, ali me je Duh zaustavio. Prvo sam sam trebao da naučim kako da se bez ikakve sumnje, u svakoj poteškoći radujem.
Zapamtio sam i ponavljao sebi stihove iz Prve Solunjanima: "Uvek se radujte, neprestano se molite, u svakoj prilici zahvaljujte, jer je to Božja volja za vas u Isusu Hristu." (1. Sol. 5:16-18).
Jednog dana sam se približavao semaforu kada je nastalo zeleno svetlo i prešao sam ulicu. Dok sam prelazio, nasmejao sam se. Osetio sam Božju prisutnost i On mi je rekao: "Stani!"
Stao sam sa osmehom na licu.
"Zašto si toliko radostan?"
"Bože, prešao sam ulicu. Hvala Ti!"
"A šta bi učinio da se svetlo promenilo u crvenu boju i da si morao da staneš?"
"Gospode, verovatno bi mi malo zasmetalo i želeo bih da me je sačekalo da pređem!"
"Zar ne znaš da je i semafor u mojim rukama? Da ja kontrolišem univerzum i samo vreme? Sledeći put kada bude crveno svetlo budi zahvalan. Bićeš svestan da sam Ja to tako hteo."
Sledeći put kada se to i dogodilo, ja sam upitao Boga šta želi da učinim sa tim vremenom dok čekam.
"Vidiš li onog čoveka što prelazi ulicu? Njemu trebaju tvoje molitve. Sedi tu i moli za njega!"
Mi kažemo da verujemo u Boga. Da li zaista verujemo da je pod Njegovom kontrolom svaki detalj našeg života, ili pak, mislimo da se On bavi samo "važnim" stvarima? Isus je rekao da Bog zna i koliko vlasi na glavi imamo. Zašto onda ne bismo verovali da je On zainteresovan za svaki detalj naših života više od nas samih? Ja svakako ne znam koliko vlasi na svojoj glavi imam.
Bog sve drži pod kontrolom i izvodi sve na dobro onima koji Mu veruju (Rim. 8:28). Počeo sam da rastem u veri u Boga, ali šta bi sa Satanom? Može li nas on prevariti i napasti protiv Božje volje?
Bog je dozvolio Satani da obuzme Judu kako bi ovaj izdao Njegovog Sina. Dopustio je Satani da Petra učini slabim da bi se ovaj odrekao Isusa. Dopustio je Satani da zaposedne srca ljudi koji su kasnije potkopavali, spletkarili i razapeli Isusa Hrista. Bog ih je mogao zaustaviti istog momenta. Mogao je poslati deset hiljada anđela da unište svaki plan Satane. Ali Bog to nije učinio. Nije jer je znao da kada Isus ponese na sebi sve grehe i boli, izliće se radost, slava i pobeda.
Satana ništa ne radi, a da prethodno ne dobije Božju dozvolu. Seti se da je Bog dopustio Satani da kuša Jova. Bog dozvoljava Satani da napadne određenog čoveka samo onda kada u njemu vidi potencijal koji bi mogao da dovede do toga da se problemi kroz koje ovaj prolazi, preobraze u radost, istinsku radost. Kada ovo shvatimo, Bog može da blagoslovi naše živote. Sila vaskrslog Hrista je u nama. Čudesa, sila i pobeda su pojave koje će nas pratiti u životu ako naučimo da se radujemo u svemu.
Jednog jutra sam ušao u svoja kola da bih pošao na posao, ali nisu htela da upale. U vojsci nema opravdanja za kašnjenje. Rekao sam: "Dobro, Bože. Tu sam. Verovatno želiš da nešto naučim pa Ti zahvaljujem što kola neće da upale."
Posle nekog vremena prišao mi je neki čovek i pomogao mi da ih upalim.
Sledećeg jutra dogodilo se isto. "Hvala Ti, Gospode. Znam da imaš valjan razlog da me držiš ovde, te se radujem i slavim Te." Odmah iza toga upalio sam kola.
Kasnije tog dana odvezao sam kola do vojne garaže. Rekao sam mehaničaru u čemu je problem. Odgovorio mi je: "Žao mi je, kapelane, ali čovek koji radi sa tom markom kola je imao srčani udar i u bolnici je. Žao mi je što Vam to moram reći, ali moraćete kola oterati u servis za civile." Na licu mu se videlo da mu je žao. "Kapelane, oni znaju da nam je mehaničar bolestan i popraviće Vam to. Uradili su to svakom onom kojeg sam poslao."
Dok sam se vozio ka civilnoj garaži, jedan glas je pokušavao da mi šapne: "Zar nije strašno što ti civili iskorišćavaju vojsku?"
Rekao sam mu da se vrati onamo odakle je došao i nastavio da razmišljam o tome kako je sve ovo Bog dopustio za moje dobro. Obratio sam Mu se: "Gospode, znam da si Ti ovo učinio i slavim Te zbog toga."
Odvezao sam se do servisa i njegov upravnik mi je prišao sa papirom u rukama. Sa sjajem u očima, upitao me je: "Mogu li Vam pomoći gospodine?"
Objasnio sam mu u čemu je problem, a on je zatim nabrojao moguće kvarove. "Ne možemo ih popravljati ovde pa ćemo Vas poslati na drugo mesto. Ako problem nije u onome što mislim da jeste, moći ćemo Vam pomoći. Različite stvari mogu biti u pitanju, pa ćemo tražiti dok ne nađemo u kojoj od njih je došlo do kvara."
"Koliko će vam vremena za to trebati?"
Osmehnuo se i odgovorio: "Žao mi je, gospodine, ali ne znam. Zavisi!" Zamislio sam kasu kako otkucava račun.
"Koliko će to koštati?"
"Žao mi je, gospodine, ali ni to ne znam."
Čovek iz našeg servisa je bio u pravu. Ovi su želeli da iz mene izvuku sve što se da izvući. "Hvala Ti, Gospode. Ti znaš šta radiš."
Dogovorili smo se da dovezem kola sutradan ujutro i ostavim ih tamo dok oni nađu i poprave ono što treba.
Tog jutra sam teško upalio kola. Ubacio sam ih u ler i počeo ih gurati. Upravnik je ustao i zgrabio me za ruku. "Sačekajte minut. Mislim da znam u čemu je problem. Upalite motor."
Otvorio je haubu i šrafcigerom nešto dirao. Za par minuta progovorio je: "Probajte sad i vidite da li radi!"
Pritisnuo sam gas i motor je počeo da radi kao nov.
"Divno! Koliko sam dužan?"
"Ni dinar. Drago mi je da sam Vam mogao pomoći."
Onda je Gospod ponovo progovorio mom srcu: "Sine moj, ono što želim da znaš jeste da više nikad ne trebaš da brineš zbog ičega što te snađe, povredi ili zbuni ako Ja to dopustim. Tvoj život je u mojim rukama i možeš Mi u svemu verovati. Dok god Mi zahvaljuješ u svim okolnostima, Ja ću voditi računa o svim detaljima tvog života."
"Haleluja, Gospode!" Pridigao sam se na sedištu sav radostan. "Hvala Ti, Gospode! Hvala ti što si mi pokazao sve ove predivne stvari."
Radovao sam se i shvatio, da sam gunđao i žalio se zbog pomenutog problema, ne bih ništa iskusio. Koliko sam samo puta propustio priliku da naučim koliko me Bog voli! Mnogi od nas nose svoje probleme kao teško breme na leđima, ali Bog nam je kroz Hrista pokazao da se svaka poteškoća koja nas snađe može preobratiti u radost.
Kako je predivno znati da Bog želi da naša srca ispuni radošću! Ali ne radi naše dobrote, pravednosti ili žrtve! To ispunjenje zavisi samo od jednog - od vere u Gospoda Isusa. To znači da ako se i stolica poda mnom slomi, moram znati da je to Njegova volja. Ako je kafa vrela ili tost zagoreo, to je Njegova volja.
Kada počnemo u to da verujemo, sila Božja počinje da lomi okove u našim životima. To je Isus želeo da nam objasni kada je rekao: "Radujte se kad vas usprogone, kada ste siromašni... u tuzi..."
Dugo vremena sam patio od teških glavobolja. Retko sam se na to žalio. Jednostavno sam zahvaljivao Bogu što nisam vezan za krevet kao drugi. Jednog dana mi je rekao: "Zašto Mi ne zahvališ za svoju glavobolju?"
"Za glavobolju?"
"Da, za nju!"
Počeo sam zahvaljivati Bogu što je dopustio ovu glavobolju u moj život kao priliku da se sila Hristova još više očituje u mom životu. Glavobolja je postala jača. Nastavio sam sa zahvaljivanjem, ali svaka misao zahvalnosti bila je propraćena bolom. Shvatio sam da se Satana i Duh Božji bore. Bol je bivao nesnosan. Nastavio sam da slavim Boga i da Mu zahvaljujem. Najednom sam bio preplavljen radošću. Kao da je ona obuzela svaki delić mog bića. Nikada nisam iskusio takvu radost. Bio sam siguran da ću, ako napravim korak, poleteti. Glavobolja je nestala!
Već 15 godina sam patio od alergije i po šest meseci godišnje.
Mnoge nedelje bih provodio u krevetu kijajući i kašljući i držeći maramicu na nosu sve vreme. Probao sam da se izlečim lekovima, molio sam, postio i opet molio. Išao sam do "poznatih" da mole za mene. Ništa mi nije pomagalo.
Zašto Bog dopušta da se mučim? Zar Mu nije žao?
Moj prijatelj kapelan Keri Ven mi je rekao da treba da verujem da će me Bog isceliti. Izbegavao sam da sretnem Kerija kad god bih dobio napad, jer bi me uvek podsetio da treba da verujem. Pokušavao sam da verujem čitavih 15 godina i nisam znao šta još treba da učinim.
Jednom prilikom sam pozvan da u podne propovedam u metodističkoj crkvi. Kako sam krenuo ka Kolumbusu, nos je počeo da mi curi i toliko sam kijao da sam jedva vozio. Došla mi je misao: "Slavi Me!"
Počeo sam da razmišljam kako je Bog dobar što mi je dopustio da imam ovu slabost u telu. To je dopustio da bih je nešto naučio. Nisam mogao biti tek tako alergičan na toliko stvari Bog je želeo da se kroz ovo proslavi i to je bilo za moje dobro. "Hvala Ti, Gospode, za Tvoju dobrotu. Ako si dopustio da imam ovu alergiju, verujem da si to učinio da bi me iscelio kada za to dođe vreme."
"Šta želiš da učinim?"
"Isceli me, Gospode."
"Da te iscelim ili da uklonim simptome?"
"Zar to nije isto, Gospode?"
"Ne, nije!"
"Dobro, Gospode, onda me samo isceli, na simptome neću obraćati pažnju."
Bog me je naučio nečem novom i predivnom. Svaki put kada sam pre toga molio za isceljenje i pri tom pokušavao da verujem, osećao sam se poražen kad bi simptomi ostali. Sada sam znao da simptomi ništa ne znače. Vera u Božje obećanje je bilo ono što mi je trebalo. Satana je mogao da me zavarava simptomima koliko je hteo.
Mada sam stigao do mesta gde se bogosluženje održavalo, nos mi je i dalje curio i kijao sam bez prestanka.
Rekao sam: "Gospode, ako hoćeš da ispadnem blesav, dobro. Ostaviću svoje maramice ovde u kolima i idem da propovedam."
Kada sam ušao u crkvu, osetio sam se bolje. Sastanak se i završio, a ja sam shvatio da su me napustili svi simptomi groznice. Danima nisam imao simptome, no, jedne večeri dok sam se spremao da pođem na molitvu, nos je počeo da mi curi.
Pomislio sam: "Gospode, ne mogu ići na molitvu. One gospođe će misliti da sam negde zgrešio i da sam zbog toga izgubio veru. Okupiće se oko mene i ubeđivati me kako me Ti možeš isceliti. Ali Gospode, ja znam da si me ti iscelio i zahvaljujem ti na ovim simptomima."
Na molitvenoj grupi jedna sestra je počela da me ubeđuje da verujem.
"Ali Bog me je iscelio", insistirao sam.
"Zašto onda kijaš?"
"Ne znam, ali Bog zna i ja Ga slavim!"
Na putu kući nastavio sam da Mu zahvaljujem što On vodi moj život na način na koji On to želi. Ako je dopustio Satani da me napada, sigurno postoji valjan razlog. On je dopustio da Njegov Sin pati zbog mene.
"Sin?"
"Da, Gospode."
"Bio si veran! Nećeš više nikad imati simptome osim ako budu potrebni za tvoje dobro."
Još jednom sam poskočio na svom sedištu. Nikada više neću moliti za isceljenje iste stvari dva puta. Bog kaže: "Molite i dobićete - da vaša radost bude potpuna" (Jn. 16:24).
