8. Slavi Ga!

Merlin Karoters

Najuzbudljivije iskustvo koje sam doživeo je bilo ono kada sam iskusio silu u slavljenju. Ipak, kad god sam poželeo da to što sam doživeo podelim sa drugima kao da me je Bog zadržavao račima: "Stani! Još nije došao čas!"

U vreme kad me je Ron potražio zbog svog problema, bio je oličenje bede i očaja.

"Kapelane, morate mi pomoći! U mom odsustvu žena mi je pokušala izvršiti samoubistvo. Sada sam primio naređenje za odlazak u Vijetnam i ona je rekla da će, ako odem, ovog puta i uspeti u tome. Šta da radim?"

Ron je bio advokat i istovremeno član advokatske komore. Ipak, pozvan je da se pridruži vojsci kao redov. Sada je očito bio zbunjen i nesposoban da se izbori sa svojom ženom.

"Rone, neka tvoja žena dođe da me poseti i videću šta mogu da učinim."

Ona je takođe izgledala izmučeno. Telo joj je bilo slabašno i sedela je na samom kraju stolice tresući se od glave do pete. Suze su joj nekontrolisano tekle niz lice.

"Kapelane", glas joj je bio jedva čujan, "bojim se. Ne mogu da živim bez Rona."

Pogledao sam je i suze saosećanja su mi ispunile oči. Znao sam priču o Sju. Bila je usvojena kao beba, potom odvojena od usvojiteljske porodice i nije imala nikog na svetu osim Rona. Njih dvoje su se voleli i znao sam da će, kada Ron ode, Sju ostati sama u iznajmljenom stanu u nepoznatom gradu.

Molio sam se da mi Bog da mudrosti da je mogu utešiti.

"Reci joj da bude zahvalna!" Odmahnuo sam glavom u neverici. Verovatno sam pogrešno čuo.

"Molim, Gospode?"

"Da, podeli ono što znaš sa njom!"

Pogledao sam u Sjuino uplakano lice i srce mi je zadrhtalo.

"Dobro, Gospode, verujem da znaš šta radiš."

"Sju, drago mi je što si došla", rekao sam ni sam u to ne verujući. "Nemaš razloga da se brineš. Sve će biti u redu."

Sju se ohrabrila, obrisala suze i stidljivo se nasmešila.

Nastavio sam: "Želim da klekneš sa mnom ovde i zahvališ Bogu što Ron ide u Vijetnam."

Pogledala me je sa nevericom. Potvrdio sam: "Da, Sju, želim da se zahvališ Bogu."

Istog momenta je gotovo histerično počela da plače. Smirio sam je najbolje što sam umeo i počeo da čitam iz Biblije stihove koji su mi govorili prethodnih nekoliko meseci.

"U svemu zahvaljujte..." Pažljivo sam joj objašnjavao ono za šta sam verovao da je istina.

Ništa nije pomoglo. Sju je verovala u Boga i Hrista, ali u ovakvom očaju, veri nije bilo mesta. Napustila je moju kancelariju plačući, ni mirna, ni radosna.

"Gospode, izgleda da sam Te pogrešno razumeo. Ovo joj nije pomoglo."

"Budi strpljiv, sine moj. Ja ću uraditi svoje!"

Sledećeg dana Ron je došao u moju kancelariju. "Kapelane, šta ste rekli Sju? U gorem je stanju nego pre razgovora."

"Ukazao sam Sju na rešenje problema, a sada ću to podeliti i sa tobom. Želim da kleknemo zajedno i zahvalimo se Bogu što ideš u Vijetnam i što je Sju toliko uznemirena da preti samoubistvom."

Ni Ron nije shvatio o čemu govorim. Pažljivo smo pročitali stihove iz Svetog pisma: "Ovo je volja Božja za vaše živote!"

Ron je rekao: "Sad shvatam zašto Sju nije razumela. Ni ja ništa ne razumem." Otišao je.

Dva dana kasnije vratili su se: "Gospodine, mi smo očajni. Morate nam nekako pomoći!"

Oboje su se nadali da ću ja kao kapelan moći da izdejstvujem premeštaj za Rona.

Ponovo sam im objasnio koje je jedino rešenje koje Bog pruža. "Sve ide na dobro onima koji ljube Gospoda."

"Ako verujete da će Bog izvesti i ovaj problem na dobro, treba samo da Mu zahvaljujete, bez obzira kako situacija izgledala."

Ron i Sju su pogledali jedno drugo. "Šta možemo izgubiti, dušo?" Progovorio je Ron. Kleknuli smo i Sju je molila:

"Gospode, hvala Ti što Ron ide u Vijetnam. Verovatno je to Tvoja volja. Ne razumem ovo baš najbolje, ali trudim se."

Zatim je Ron molio: "Gospode, i meni je ovo strano, ali verujem Ti. Hvala Ti, što idem u Vijetnam i što je Sju uznemirena. Hvala Ti što bi čak mogla da proba da naudi sebi."

Video sam da Ron i Sju nisu bili ubeđeni u ono što rade koliko ja, ali sam bio zahvalan Bogu što su bar pokušali.

Napustili su moju kancelariju i kasnije sam čuo šta se dogodilo. Ron i Sju su zajedno otišli do kapele i kleknuli pred oltar. Predali su svoje živote Bogu na način na koji to ranije nisu učinili i Sju je sada imala snage da moli: "Bože, hvala Ti da Ron ide u Vijetnam. Ti znaš koliko će mi nedostajati. Ti znaš da nemam ni oca, ni majku, ni brata, ni sestru, ni rodbinu. Verujem Ti, Gospode."

Ron se molio: "Bože, zahvaljujem Ti se. Predajem Sju u Tvoje ruke. Ona je Tvoja i verujem da ćeš Ti brinuti o njoj."

Potom su ustali od oltara. Ron je izašao iz kapele i pridružio se svojoj jedinici, dok je Sju otišla do čekaonice koja se nalazila ispred moje kancelarije. Želela je da malo posedi i sabere svoje misli. Dok je tako sedela, jedan mladi vojnik joj je prišao i upitao gde se nalazi kapelan. Rekla mu je da sam zauzet. "Ali ako malo pričekate, reći ću mu da ste ovde", ponudila se.

"Sačekaću", rekao je mladić. Izgledao je rastrojeno, te ga je Sju upitala: "Šta Vas muči?"

"Moja žena traži razvod."

Sju je klimnula glavom: "Neće Vam baš puno pomoći ovaj kapelan", rekla je ali ovog vojnika nije bilo lako obeshrabriti i dok su čekajući sedeli, on je izvadio svoj album i počeo Sju pokazivati fotografije svoje žene i dece. Kada je okrenuo sledeću stranicu, Sju je vrisnula: "Ko je ovo?"

"To je moja majka!"

"To je MOJA majka!" - rekla je Sju tresući se.

"To ne može biti istina!" - rekao je vojnik. "Ja nemam sestru!"

"To je moja majka! Znam da jeste!"

"Zašto tako misliš?"

"Kao devojčica slučajno sam našla parče papira u stolu svojih roditelja na kojem je pisalo da sam usvojena. U gornjem desnom uglu stajala je slika moje prave majke. To je ona! To je ta ista žena!"

I bila je.

Daljim razgovorom otkrili su da je Sju bila obećana na usvajanje još pre rođenja i da je njena biološka majka nikada nije videla. Nije znala gde je Sju i nikada ništa o njoj nije čula nakon rođenja.

Sada je Sju imala brata, rođenog brata, a sa njim i porodicu.

Da li je to bila slučajnost? Više od dve stotine miliona ljudi živi u SAD. Koja je bila verovatnoća da taj vojnik dođe do moje kancelarije baš onda kada je Sju predala svoj život Bogu i slavila Ga što je sama i bez porodice?

Ali ni to nije bilo sve. Kada se Ron vratio u jedinicu, sreo je svog starog prijatelja iz pravne škole koji je sada bio oficir.

"Hej druže, kuda ti?" - upitao je Rona.

"Slava Bogu, idem u Vijetnam!" - odgovorio je Ron. Pričali su neko vreme i taj prijatelj je ubedio Rona da traži premeštaj kako bi radio sa njim u kancelariji.

Ron i Sju nisu morali da se razdvajaju. Sju više nije morala strahovati da će izgubiti Rona. Poverovala je u Isusa Hrista i posvuda je svedočila o Njemu.

Kasnije me je posetio jedan oficir. Otvoreno je plakao neko vreme. "Gospodine, morate mi pomoći. Žena mi traži razvod. Njen advokat mi je poslao dokumenta da ih potpišem. Nemam snage da i dalje budem oficir, niti da ostanem u vojsci. Molim Vas, pomozite mi!"

"Znam kako ćete rešiti svoj problem. Hajde da kleknemo i zahvalimo Bogu što Vaša žena želi razvod."

Nije me razumeo ništa bolje od Rona i Sju. Pažljivo smo prošli kroz biblijske stihove. Na kraju je odlučio da pokuša. Zajedno smo kleknuli i on je molio predajući čitavu situaciju Bogu u ruke i zahvaljujući Mu što je dopustio da se to dogodi.

Kada se vratio u svoju jedinicu, toliko je emocionalno bio potresen da su mu dali slobodan dan. Otišao je na spavanje neprestano ponavljajući: "Hvala Ti, Gospode, što moja žena želi razvod. Ne razumem ovo, ali Tvoja Reč kaže da Ti u svemu zahvaljujem pa to i činim." Čitavog dana činio je to isto. Te noći nije mogao da spava pa je zahvaljivao Bogu. Sledećeg dana je već bio ošamućen: "Gospode, Ti znaš da ništa ne shvatam, ali Ti opet zahvaljujem."

Te večeri je sedeo u kantini i večerao. Dok je jeo, razmišljao je: "Gospode, Ti znaš šta je najbolje za mene. Znam da je ovo Tvoja volja. Hvala Ti, Gospode, sad razumem."

U tom momentu drugi vojnik ga je kucnuo po ramenu i rekao mu kako ga neko traži na telefon.

Za sve ono vreme provedeno u vojsci, niko ga nije nazvao telefonom. Kada je podigao slušalicu, čuo je nekoga kako plače sa druge strane žice.

"Dragi, možeš li mi ikako oprostiti? Ne želim razvod!"

I jedna gospođa je došla do mene. Jedan od njenih prijatelja je umalo nije uvukao u moju kancelariju. Rekla mi je da ozbiljno razmišlja o samoubistvu, i da ne vidi šta joj tu naš razgovor može pomoći.

Malo po malo došli smo do srži problema. Njen muž je imao dete sa dragom ženom. Dete je bilo kod njegovih roditelja. Kad god bi otišla do svekra i svekrve, tamo je bilo i to dete. Da bi stvar bila gora, obično bi se tad pojavila i majka deteta. Iako su imali finansijskih poteškoća, njen muž je slao roditeljima pare da bi im pomogao oko podizanja ovog vanbračnog deteta. Gospođa više nije mogla da živi sa tim bolom koji ju je razdirao.

"Ne boj se", rekao sam joj. "Nema potrebe. Postoji rešenje za tvoj problem." Pogledala me je iznenađeno: "A to je?"

"Hajde da zajedno kleknemo i zahvalimo Bogu za dete tvog muža." Ponovo sam pročitao stihove iz Pisma koji su govorili o zahvaljivanju u svemu. Pošto je obrisala suze, bila je voljna da pokuša. Molili smo se i napustila je kancelariju rešena da dopusti Bogu da se On nosi sa problemima u njenom životu.

Sledećeg jutra sam je nazvao da čujem kako je.

"Divno!"

"Zaista?"

"Da, gospodine. Probudila sam se ovog jutra ispunjena radošću!"

"Šta se dogodilo?"

"Kad sam se juče vratila kući, razmišljala sam kako da pokažem da sam srećna zbog muževljevog deteta. Shvatila sam da, ako sam zaista zahvalna na tome, moram i uraditi nešto po tom pitanju. Sela sam i napisala ček njegovim roditeljima i rekla im da je za dete. Ovog jutra se osećam predivno."

Sledećeg jutra sam je ponovo nazvao i rekla mi je: "Osećam se bolje nego juče."

"Šta si sada uradila?"

"Počela sam da razmišljam o ženi koja živi do mene, a ima retardirano dete. Otišla sam jutros do nje i pitala je da li joj ikako mogu pomoći oko deteta."

"Da li znaš kako bi joj pomogla?"

"Da, gospodine. Radila sam sa bolesnom decom."

"Jesi li radila sa takvom decom od kada si diplomirala?"

"Ne, gospodine. Ovo je prvo dete s kojim ću raditi."

"Da li sada razumeš zašto je Bog dopustio da se ono desi u tvom životu?"

"Da, gospodine, razumem i zato Ga slavim!"

Od tog dana bila je promenjena. Oni koji su je od ranije poznavali su govorili da je uvek izgledala i ponašala se kao da je ophrvana bolom. Sada su svi svedočili da izgleda i da se ponaša kao da je otkrila neku veliku tajnu i ljudi su dolazili Hristu kroz njenu vedrinu i radost.

Isus nije obećao da će menjati okolnosti oko nas, već je obećao da će podariti nadnaravni mir i radost onima koji veruju da Bog sve drži pod kontrolom.

Sam čin slavljenja oslobađa silu Božju i dopušta Bogu da menja okolnosti ako je to Njegova volja. Veoma često su naši stavovi oni koji zaustavljaju rešenje na putu do naših problema. Bog je svemoćan i svakako bi mogao da izmeni naše pogrešne stavove i misli. Njegov savršeni plan jeste da svakog od nas dovede u zajedništvo i jedinstvo sa Sobom, te dopušta okolnostima i događajima da nam skrenu pažnju na naše pogrešne stavove.

Počeo sam da shvatam da molitva slavljenja predstavlja najbliskiji kontakt sa Bogom i da ona oslobađa silu u našim životima. Mi ne slavimo Boga zato što se lepo osećamo, već je to pre čin poslušnosti. Često je naša molitva kao kroz zube proceđena, ali ako u njoj ustrajemo, sila Božja će se osloboditi u nama i kroz okolnosti. Prvo u formi kapi, kasnije u rekama koje će nas preplaviti i oprati od starih povreda i ožiljaka.

Jedna žena - vojnik je došla k meni ubeđena da njen problem ima samo jedno rešenje.

Njen muž je imao problem sa pićem i za poslednjih godina postao je težak alkoholičar. Često bi pao nasred sobe pijan gde bi ga pronašli žena ili njegova desetogodišnja deca, napola nagog. U ovakvom stanju su ga nalazili i u predsoblju apartmana kuće u kojoj je više porodica živelo.

Krajnje očajna, žena je sa sobom povela decu rešena da ga napusti. Prijatelji su je ubedili da ipak pre toga dođe do mene.

"Nemoj mi samo kapelane, reći, da ostanem s njim", rekla je. "Naprosto ne mogu."

"Mene se ne tiče hoćeš li s njim ostati ili nećeš", odgovorio sam. "Samo želim da zahvališ Bogu za tvog muža takvog kakav je." Pažljivo sam joj objasnio, šta Biblija govori o zahvaljivanju Bogu u svemu i da će, ako se ona potrudi, Bog moći da reši njen problem na najbolji mogući način.

Mislila je da to nema smisla, ali je najzad prihvatila da klekne dok sam ja molio da Bog u njoj oslobodi dovoljno vere kako bi poverovala da je Bog Bog ljubavi i sile i da je čitav univerzum u Njegovim rukama.

I progovorila je: "Verujem!"

Dve nedelje kasnije sam je nazvao telefonom.

"Osećam se fantastično", rekla je. "Moj muž je potpuno promenjen. Nije pio čitave dve nedelje."

"To je dobro", rekao sam. "Želeo bih da razgovaram sa njim."

"Kako to - da razgovarate?" - zvučala je iznenađeno.

"Mislio sam da bi bilo dobro ako bih popričao sa tvojim mužem o sili koja deluje u vašim životima."

"Zar niste to već učinili?" - bila je zbunjena.

"Ne, nisam ga još upoznao."

"Kapelane, pa to je čudo", zaplakala je. "Onog dana kada sam bila kod Vas u kancelariji došao je kući s posla i po prvi put u poslednjih 7 godina nije otišao do frižidera po pivo. Umesto toga otišao je do dečije sobe da bi popričao sa decom. Mislila sam da ste Vi sa njim razgovarali."

Naša molitva slavljenja je oslobodila Božju silu u životu druge osobe. Žena je bez ustezanja plakala sa druge strane žice.

"Slava Bogu, kapelane", rekla je. "Sada znam da Bog uređuje svaki detalj našeg života."

Neki mladi vojnik se onesvestio zbog ozbiljnih srčanih problema i odvežen je u Fort Bening, u bolnicu. Otpušten je iz nje, ali je morao da se vraća i uradi neke nalaze, jer je trebalo da bude operisan u drugoj bolnici. Kada je to čuo, ispunio se očajem i počeo je da se opija. Njegov očaj je narastao do te mere da je odlučio da sve napusti. Ukrao je odeću nekih ljudi iz baraka i pobegao kolima prvog narednika, koja je potpuno slupao.

Nesrećni vojnik je uhvaćen i pritvoren do suđenja. Tamo mu je drugi vojnik svedočio o Hristu. Otišao sam da ga posetim i još uvek je bio u depresivnom stanju i uplašen da je upropastio svoj život, te da nikome ne može biti od koristi.

"Tvoji gresi su oprošteni i zaboravljeni", rekao sam. "Nemoj misliti o svojoj prošlosti kao o lancu koji te steže oko vrata. Zahvali Bogu na svakom momentu svog života i veruj da je On dopustio da se sve ovo dogodi kako bi te doveo do onog u čemu si sada."

Zajedno smo čitali stihove iz Pisma koji govore da sve ide na dobro onima koji Boga ljube.

"To se ne odnosi samo na one stvari koje su se dogodile nakon što si Bogu predao svoj život", rekao sam. "Bog koristi i naše greške i promašaje iz prošlosti kada ih predamo Njemu, uz zahvaljivanje."

Razumeo je o čemu govorim i počeo je da zahvaljuje Bogu za sve ono što mu se dogodilo. Dok se suđenje bližilo, njegov advokat ga je obavestio da će, u najboljem slučaju, dobiti kaznu od pet godina i biti ražalovan.

Vojnik je ostao nepokolebljiv i tvrdio je da, šta god da se desi, Bog ima potpunu kontrolu nad njegovim životom, i da će dopustiti samo ono što je dobro za njegov život.

Sudija sa činom general-maršala je doneo čudnu presudu. Sudija general-maršal nije prisutan osim u slučajevima kada se prestup smatra ozbiljnim i zaslužnim za višestruku kaznu. Ovaj vojnik je osuđen na šest meseci u lokalnom pritvoru i nije ražalovan.

Sa kapelanom Kerijem Vonom sam otišao do vojnika u pritvoru. Mislili smo da idemo da ga ohrabrimo, ali je zapravo on ohrabrio nas. Bio je ispunjen radošću koja je bila "zarazna". Ubrzo je prostorija pritvora počela odzvanjati našim smehom. Mladi vojnik nije mogao da se smiri. Smejao se, trčkarao i šetao po sobi za posete.

Pre nego što smo krenuli odatle, upitali smo ga kako se fizički oseća. Trebalo je da ide na operaciju srca i sa stanovišta medicine, bio je još uvek u osetljivom staju. Priznao je da se fizički oseća slab i da ga srce često muči. Ali dodao je: "To je divno. Bog se brine za mene."

Upitali smo ga da li bi želeo da se molimo za isceljenje i odgovorio je:

"Molite se. Verujem da će me Bog isceliti."

Položili smo svoje ruke na njega i verovali da je Bog, kroz Hrista, tu prisutan i da ga leči. Vojnik se oduševljeno nasmejao i rekao: "Verujem da sam zdrav!"

Par nedelja kasnije sam porazgovarao sa jednim komandirom.

"Mislim da Vlada samo troši novac držeći ovog vojnika u pritvoru."

"Zašto, kapelane?" - upitao me je.

"To nije onaj isti čovek koji je ukrao odeću i kola i slupao ih. On je u potpunosti promenjen."

Komandir se složio i oslobodio ga je. Nedelju dana kasnije zapitao sam momka kako se oseća.

"Kapelane, ranije sam se umarao ako bih prepešačio samo kilometar, a sada mogu da trčim i ne umaram se. Bog me je iscelio."

Gde god da sam išao svedočio sam o onome što sam iskusio kroz silu slavljenja. Shvatio sam da slavljenje nije samo vid slavljenja ili molitve, već i vrsta duhovne borbe. Obično kada čovek počne da slavi Boga zbog problema sa kojima se suočava, uviđa da Satana pojačava svoje napade i čini da situacija biva gora namesto bolja. Mnogi su, koji su pokušali da se bore kroz slavljenje, bili obeshrabreni i ispunjeni nevericom da Bog sve drži pod kontrolom.

Drugi jednostavno nisu razumeli o čemu se tu radi i odbijali su da slave Boga zbog neprijatnih stvari. "To nema smisla", obično kažu. Ne želim da slavim Boga zbog onoga za šta mislim da nema nikakve veze sa Njim. Kakve vezi ima Bog sa mojom slomljenom rukom, slupanim kolima ili sa teškim karakterom mog muža? Bila bi luda ako bih mu zahvalila na tako nečem."

Naravno, nema smisla. Ali pitanje je da li funkcioniše? Nisu imale smisla ni Isusove reči: "Radujte se kada ste gladni, siromašni ili usprogonjeni..." Ali On nam je rekao da baš to radimo. U knjizi proroka Nemije 8:10 sam pročitao stih: "Radost je Gospodnja vaša sila."

Strele zloga jednostavno ne ometaju radost onoga koji slavi Gospoda. U Drugoj Dnevnika 20., čitamo kako je čitava jedna armija bila poražena kada su Izraelci slavili Boga i verovali Mu kada je rekao da bitka nije njihova, nego Njegova.

Ta poruka je i danas važeća. Bitka nije naša, već Božja. Dok Ga mi slavimo, On goni naše neprijatelje.

Obeshrabrujuće je i tužno videti one koji odbijaju da slave Boga. Srce me boli zbog njihovih beznadežnih situacija, patnje i bede. Tražio sam od Boga mudrosti kako bih razumeo zašto ne mogu da prihvate put slavljenja i pitao Ga da me uči kako da uvodim druge u slavljenje.

Gotovo nakon sedam meseci pošto sam iskusio radost Duha, otišao sam na hrišćanski kamp. Radovao sam se vremenu koje ću provesti u odmaranju i radosti u zajedništvu sa braćom i sestrama u Hristu.

Dok sam sedeo na kraju sale za vreme službe isceljenja, zatvorio sam oči i Bog mi je pokazao sliku.

Video sam prelep prolećni dan. Vazduh je bio čist i sve mi se činilo lepo. No, nadvio se težak gust crni oblak i sve zaklonio. U podnožju merdevina stajale su stotine ljudi pokušavajući da se uz njih popnu. Čuli su da se iznad crnila nalazi lepota koju ljudsko oko nije videlo, a koja ispunjava nadnaravnom radošću one koji je dosegnu. Čovek za čovekom je pokušavao da do nje dođe i brzo su se penjali. Drugi su gledali šta će se dogoditi. Ubrzo bi skliznuli niz merdevine i pali među ostale gurajući ih na sve starne. Govorili su, da kada su stigli do crnila, izgubili svaki osećaj za kretanje.

Došao je red na mene, i počeo sam se penjati uz merdevine dok je crnilo bivalo sve gušće, i pokušavalo me prisiliti da odustanem i skliznem niz merdevine. Ali malo po malo nastavio sam da se penjem dok mi oči nisu ugledale svetlost kakvu nikad ranije nisam video. To je bila predivna belina koju je teško rečima opisati. Kako sam prošao kroz oblak, shvatio sam da se mogu popeti na sam vrh merdevina. Dok sam gledao u svetlost, mogao sam se penjati bez poteškoća. Kada sam se osvrnuo da pogledam kakav je to oblak ostao iza mene, počeo sam da tonem. Samo dok sam držao oči uprte u svetlost, mogao sam stajati na vrhu.

Zatim se scena izmenila i video sam iz daleka ta tri nivoa.

"Šta sve ovo znači?" - pitao sam i odgovor je došao:

"Svetlost koja se vidi ispod oblaka je svetlost u kojoj mnogi hrišćani žive i prihvataju je kao normalnu. Merdevine predstavljaju uznošenje ka Meni u slavljenju. U početku su ljudi puni žara, ali kada zakorače u stvari koje ne razumeju, zbune se i ne znaju kuda dalje. Izgube veru i padaju nazad. Kada padnu, povrede i one koji su se nadali životu u večitoj radosti i slavljenju.

Oni koji se izbore sa teškim momentima dosežu novi svet i shvataju da život koji su do tada smatrali normalnim, ne može da se uporedi sa onim životom koji sam pripremio za one koji Me slave i veruju da Ja brinem o njima. Onaj koji dosegne svetlost Carstva nebeskog može hodati iznad poteškoća bez obzira koliko crne se one činile, sve dok svoje oči drži uprte u moju pobedu u Hristu, a ne u probleme. Bez obzira koliko se čini teško verovati da Ja vodim računa o svakom detalju tvog života, nastavi da se penješ uz merdevine slavljenja i idi na više."

Bio sam napola ošamućen tom vizijom i tumačenjem i pitao sam se kada će Bog dopustiti da je podelim s nekim.

Na kampu sam sreo ženu koja se borila sa bolešću i porodičnim problemima. Bilo joj je teško da poveruje da će joj slavljenje Boga ikako pomoći.

Bez reči sam molio za vodstvo i Bog mi je rekao: "Reci joj!"

Rekao sam joj: "Vi ćete prvi čuti ovo", progovorio sam i dok je slušala video sam kako breme pada sa nje i njeno lice i oči su zasjali radošću iščekivanja.

U Efescima poslanici, u prvom i drugom poglavlju, našao sam svoju viziju objašnjenu drugačijim rečima od strane Pavla: "Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom na nebesima kroz Hrista; kao što nas izabra kroz Njega pre postanka sveta da budemo sveti i pravedni pred Njim u ljubavi... Na pohvalu slavne blagodati svoje... Za uredbu izvršetka vremena... I kakva je izobilna veličina sile Njegove na nama koji verujemo po činjenju prevelike sile Njegove, koju učini u Hristu kad Ga podiže iz mrtvih i posadi sebi s desne strane na nebesima. Nad svim poglavarstvima, vlastima, silama i gospodstvima." Isus Hrist je uzdignut nad svim silama tame i prema Božjoj reči, naše pravo nasleđe je tamo, iznad tame u Hristu. Merdevine predstavljaju slavljenje Boga.

Sve sam bio svesniji sile u slavljenju, ali i neke od neprijateljskih zamki.

Dok sam proučavao stihove koji su govorili o slavljenju, uočio sam i stihove koji su govorili o moći nad silama tame koju smo primili u Hristu. Dugo sam razmišljao o 16. poglavlju u Marku, gde Isus govorio o znacima koji će pratiti one koji u Njega veruju: "Imenom mojim izgoniće demone, govoriće novim jezicima, uzimaće zmije u ruke, ako i smrtno što popiju neće im nauditi, na bolesnike metaće ruke i ozdravljaće."

Molio sam se da mi Bog pokaže da li to sve važi i za mene, u 20. veku, i ako važi, kako i kada da se time koristim.

Shvatio sam da sam postajao uznemiren kada bi se našao u društvu pojedinih ljudi, a kada bih upitao Boga o čemu se radi, odgovor je bio da su u pitanju demonski uticaji.

Molio sam se Bogu da mi, ako se ikada za vreme molitve sretnem sa takvom osobom licem u lice, pokaže kako da postupam.

Jednu ženu - vojnika je muž napustio i sa sobom odveo njihovo troje dece. U očajanju, ona je pokušala da se ubije. Odvedena je na vreme u bolnicu i bila je spasena. Prijatelji su je doveli kod mene pošto se vratila kući. Bila je oličenje očaja. Njeni prijatelji su mi rekli da joj već nekoliko godina nisu videli osmeh na licu. Počeo sam joj govoriti o tome da treba da slavi Boga, ali sam shvatio da treba da stanem sa tom pričom. Pogledao sam je u oči i iznenada osetio da nešto loše i zlo obitava u njoj.

Uplašio sam se. Shvatio sam da sam se našao licem u lice sa zlom. "Gospode", molio sam se, "došao sam do ovde i ne mogu sa vratiti nazad; verujem da ćeš Ti učiniti svoje."

Gledajući pravo u ženine oči, glasno sam zapovedio zlom duhu da izađe iz nje u ime Gospoda Isusa i sile Njegove prolivene krvi.

Njene oči su se najednom razbistrile i sada je bila spremna da čuje moje objašnjenje da Bog sve izvodi na dobro samo ako Mu verujemo i ako Ga slavimo.

Sada je bila slobodna da shvati i nasmejala se sva radosna. Isus Hrist je slomio okove tame koji su zarobili njen život.

Kapelan Keri Von Junior je iskusio silu slavljenja u svom životu. Ubrzo pošto je počeo da slavi Boga zbog svojih problema, vratio se kući jedne večeri i čuo da mu je dvogodišnja ćerka progutala nekakve minerale i visoko koncentrovan terpentin. Već je bila odvežena u bolnicu. Keri je utrčao u svoja kola i požurio da bude sa njom. Bio je zabrinut i uplašen. Shvatio je u trenutku šta radi, usporio na dozvoljenu brzinu i slavio Boga zbog onoga što se dogodilo.

U bolnici su ispumpali sadržaj iz stomaka njegove ćerke, iščistili ga i obavestili Kerija da se mogu dogoditi samo dve stvari: ili će devojčica dobiti jaku groznicu te večeri, ili će, što se u 95% ovakvih slučajeva događa, doći do pneumonije (upala pluća).

Keri i njegova žena Nensi su ćerku doveli kući spremni da je posmatraju kao što su ih doktori posavetovali.

Keri je uzeo svoju kćer u naručje u počeo moliti: "Nebeski Oče, znam da je Satana ponovo pokušao da me napadne i ja Te zbog toga slavim! Sada ispovedam u ime Isusa da Virdžinija neće dobiti ni groznicu ni pneumoniju." Sledećeg jutra Virdžinija se probudila vedra i čila kao i uvek. Nikakvih posledica nije bilo.

Jedan uspešan biznismen je došao da porazgovara sa mnom o svojoj desetogodišnjoj ćerki. Poznavao sam tu porodicu i znao sam da je devojčica bila okružena posebnom pažnjom i ljubavlju, a opet je bila ispunjena agresivnom mržnjom prema svojoj mlađoj sestri. Tukla bi je i gađala svim onim teškim predmetima koji bi joj došli pod ruku.

Uplašeni roditelji su je vodili kod psihijatra, držali je na sedativima i godinama se molili za rešenje svog velikog problema.

Primetili su da je devojčica postajala sve agresivnija.

Sreo sam se sa roditeljima i pozvao ih da urade ono što su propustili.

"A šta to?" - oboje su pitali.

"Zahvalite Gospodu što vam je dao to dete da bi susreo vašu potrebu. Zaista, slavite Ga misleći na ono što smatrate da bi bio najveći blagoslov za vašu porodicu."

U početku su mislili da ništa ne mogu da učine. Godinama su pokušavali da reše problem i sada nisu imali snage da se zahvale zbog svega onog što ih je snašlo. Prošli smo kroz Bibliju zajedno, a zatim molili da Bog učini čudo i pomogne im da se zahvale. Čudo se i dogodilo. Osetili su Božji dodir i počeli da se zahvaljuju. To su praktikovali svaki dan naredne dve nedelje. Umesto konstantne brige i straha obuzeli su ih mir i radost.

Jedne večeri su sedeli u dnevnoj sobi. Njihova starija ćerka je stajala nasred sobe i držala u rukama cveće u saksiji. Pogledala ih je i kada im je privukla pažnju, nasmešila se i ispustila saksiju. Prljavština, staklo i cveće su se razleteli. Devojčica je stajala smešeći se i čekajući na njihovu reakciju. Roditelji su toliko praktikovali zahvaljivanje Bogu da su automatski i u isto vreme izgovorili: "Hvala Ti, Gospode!"

Ćerka ih je pogledala zaprepašćeno. Potom je podigla svoju glavu i gledajući put neba prozborila: "Hvala Ti, Gospode, što si me naučio šta da radim." Od tog momenta počela je da se oporavlja.

Njeni su mi roditelji došli presrećni. Sila slavljenja je učinila svoje. Godinama je Satana tu porodicu držao zarobljenu kroz tu devojčicu. Sada je prokletstvo bilo slomljeno. U Jakovu piše da treba da se približimo Bogu a odupremo Satani. U Rimljanima poslanici 12:21, Pavle daje savet: "Ne daj se zlu nadvladati nego nadvladaj zlo dobrim."

Neki su me pitali da li je ovaj princip slavljenja samo drugi vid pozitivnog ispovedanja. Daleko od toga. Slaviti Boga u svakoj okolnosti ne znači ne videti poteškoće. U svom pismu Filipljanima, Pavle im poručuje da ne brinu nizašta: "Svakom prošnjom i molitvom u zahvaljivanju molite Gospoda, a On će vaša srca i misli sačuvati u Hristu Isusu."

Gledati samo na dobru stranu svake situacije je često pokušaj bežanja od stvarnosti što je opasno. Kada slavimo Boga, mi Mu zahvaljujemo za našu situaciju pri čemu je ne negiramo.

"Merdevine slavljenja" postoje i ja verujem da svako, bez izuzetka, može početi da slavi Boga ovog momenta bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi.

Da bismo dostigli savršenstvo koje nam je Bog namenio, ne bi trebali da razmišljamo o nagradi koja nas čeka. Slavljenje nije još samo jedan način korišćenja Boga. Mi ne kažemo: "Slavili smo Te usred ovog haosa i sada nas iz njega izvuci!"

Slaviti Boga čistog srca znači dopustiti Bogu da nam očisti srca od nečistih motiva i skrivenih želja. Moramo umreti sebi da bismo živeli Hristu, obnovljenog uma i duha.

Umiranje sebi jeste proces i ja verujem da funkcioniše samo kroz slavljenje. Bog nas poziva da Ga slavimo, a najuzvišeniji oblik slavljenja pominje Pavle u Jevrejima poslanici 13:15: "Kroz Njega dakle, da svagda prinosimo Bogu žrtve hvale, to jest plod usana koje priznaju ime Njegovo."

Žrtva slavljenja se prinosi kada je tama svuda naokolo. Teška se srca ona prinosi Bogu, a On je Bog i Otac, i kada počnemo da Ga slavimo, na kojoj god da smo lestvici merdevina, Njegov Sveti Duh ispunjava naša bića više i više. Slaviti Ga u kontinuitetu znači umanjivati sebe, a davati više mesta Hristu u nama, sve dok se ne sretnemo sa Petrom u neopisivoj radosti i punini slave.

"Uvek se radujte, neprestano se molite, u svakoj prilici zahvaljujte, jer to je Božja volja za vas..." (1. Sol. 5:17-18)

"Smiluj se na me, Bože, po milosti svojoj, i po velikoj dobroti svojoj očisti bezakonje moje. Operi me dobro od bezakonja mog, i od greha mog očisti me."
- Psalam 51:1-2

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 87
Ukupno: 2600880
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/karoters/008.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.