2. Najzad slobodan
Baka mi je bila slatka starica i deda dobar čovek ali sam ipak izbegavao da ih posetim kad god je to bilo moguće. Kraj njih bih se unervozio. Baka je koristila svaku priliku da mi govori o Bogu.
"Dobro sam!" - odgovorio bih. "Ne brini ti za mene." Ali ona bi i dalje insistirala: "Treba da predaš svoj život Hristu, Merline!"
Te su me reči uznemiravale više nego što sam želeo da priznam. Nisam želeo da povredim baku ali nisam imao vremena da razmišljam o religiji. Tek sam počeo da živim!
Jedne subotnje večeri, ubrzo po mom povratku iz Nemačke, otišao sam u posetu baki i dedi. Kasnije sam shvatio da sam napravio grešku. Spremali su se da pođu u crkvu.
"Hajde sa nama, Merline! - rekla je baka. "Dugo te nismo videli. Želeli bismo da pođeš sa nama."
Meškoljio sam se na stolici. "Kako da se izvučem iz ovoga, a da nikoga ne povredim?"
"Voleo bih", najzad sam progovorio, "ali neki prijatelji su me već pozvali da izađem sa njima."
Baka je izgledala razočarano ali čim sam došao do telefona, počeo sam zvati koga god sam stigao. Na moje razočarenje nisam našao nikoga ko bi došao po mene.
Vreme službe se bližilo, a njima dvoma nisam mogao reći: "Ne želim da idem!"
Stigao je i trenutak kada više nisam imao izbora. Pošao sam sa njima. Bogosluženje se održavalo u nekakvoj kolibi ali svi tamo prisutni su bili zadovoljni. "Jadni ljudi", razmišljao sam, "ne znaju šta je pravi život inače ne bi svoje vreme provodili u kolibi." Počelo se pevati i ja sam uzeo pesmaricu kako bih mogao pratiti reči. Bar je tako izgledalo.
Iznenada sam začuo dubok glas kako mi progovara na uho. "Šta? Šta si rekao?" Okretao sam se ali nikoga nije bilo.
Ponovo sam čuo isti glas: "Danas se moraš odlučiti za Mene. Ako ne budeš to učinio sada, biće prekasno."
Podigao sam glavu i odmah Ga upitao: "A zašto?" "Tako mora biti."
Gubim li ja to razum? Ne, glas je bio stvaran! Bio je to Bog i On me je poznavao! Najzad sam to shvatio. Kako samo nisam ranije? Bog je bio stvaran, On je bio odgovor na moja pitanja. U Njemu sam imao sve što sam oduvek tražio.
"Da, Bože", čuo sam sebe kako odgovaram. "Uradiću ono što želiš!" Služba se nastavila svojim tokom, ali ja sam bio odsutan. Desilo se čudo - ja sam upoznao Boga.
I deda je sedeći pored mene imao svoju muku. To tada nisam znao, ali kasnije mi je priznao. I on je vodio svoju bitku sa Bogom. Godinama je pušio i žvakao duvan. Četrdeset godina zavisnosti ga je gušilo.
Više puta je pokušao da prestane sa tim ali bi dobio teške glavobolje i ubrzo bi se vratio žvakanju i pušenju i bivao zagriženiji nego ranije.
A sada je sedeo pored mene zavetujući se: "Bože, ako promeniš Merlina, prestaću da žvaćem duvan i pušim makar umro zbog toga." Nije ni čudo što se deda umalo nije onesvestio kada sam izašao pred oltar na kraju službe da bih javno posvedočio o svojoj odluci koju sam doneo za vreme slavljenja.
Par godina kasnije našao sam se na ivici njegovog kreveta i gledao ga kako umire. Gledao je i on mene i smešio se: "Merline", rekao je, "održao sam obećanje koje sam dao Bogu."
Bila je nedelja veče kada se služba završila, i nisam mogao dočekati da stignem kući i počnem da čitam Bibliju. Želeo sam da upoznam Boga i, gladan Njegove reči, čitao sam stranicu za stranicom. Bio sam posebno uzbuđen . Taj je osećaj bio bolji i od onog koji me je obuzimao kada sam iskakao sa padobranom iz aviona. Te se noći Bog duboko nastanio u meni i ja sam postao novo stvorenje. Osećao sam da započinjem sa velikom avanturom o kojoj nisam ništa znao. Bog Avramov, Isakov i Jakovljev je živ; Bog koji je otvorio Crveno more, govorio kroz gorući grm i poslao svog Sina da umre na krstu je i moj Otac.
Najednom sam shvatio šta je moj zemaljski otac pokušao da mi kaže. Prvi put u svom životu se u svojoj 36. godini razboleva. Samo tri dana kasnije srce mu staje. Doktor mu daje injekciju i ono ponovo počinje da kuca. On otvara oči i kaže: "Nema potrebe, doktore. Ja odlazim." Pridigao se, preleteo pogledom po sobi sa osmehom na licu. "Vidi!" - rekao je. "Došli su po mene!" S tim rečima je legao i preminuo.
Moj otac je poznavao Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja i prijatelja. Bio je spreman da ode.
I ja sam se osetio spremnim, kada su me odjednom obuzele loše misli. Šta je pošlo naopako? Pokaži mi, Bože!
Uskoro sam shvatio o čemu se radi. Novac! Sav onaj novac... Nije pripadao meni i morao sam da ga vratim!
Odlučio sam šta s njim da radim i osetio olakšanje. Nisam mogao dočekati da se rešim tog novca. Činio me je bolesnim i znao sam da me taj osećaj neće napustiti dok god je novac kod mene.
Obratio sam se pošti za novac ali su mi oni rekli da to nije u njihovoj nadležnosti jer obveznice nisam ukrao. Mogao sam sa njima da radim šta hoću.
Imao sam još uvek veći deo obveznica koji nisam unovčio, pa sam uzeo kofer, otišao do WC-a i počeo da obveznice od po 100 dolara bacam niz slivnik. Kako je jedna za drugom odlazila, radost me je sve više obuzimala.
Ipak, mučile su me obveznice koje sam već unovčio. Pisao sam finansijskoj upravi SAD-a i objasnio im kako sam došao do novca. Oni su mi tražili dokaz za to i obveznice. Bilo je prekasno. Dokaza sam se već rešio. Rekao sam im da ih nemam, a oni su mi odgovorili da mi jedino mogu pomoći tako što će uložiti novac u socijalni fond.
Opet sam osiromašio ali rado bih se odrekao svega što imam za taj novi život i radost koju sam doživeo.
No, još jedna senka iz prošlosti me je pratila. Vratio sam se u Pitsburg i otišao do advokata. Tri su godine prošle od izricanja kazne i sada sam trebao čuti izveštaj o proteklom vremenu. Izveštaj je podrazumevao uobičajen raport i obaveštavanje od strane nadglednika.
Advokat me je primio i rekao činovniku da donese moj dosije. Pregledao ga je i začudio se.
"Znate li Vi šta ste primili?" Znao sam da sam primio Hrista ali teško da je to već ušlo u izveštaj.
"Ne, gospodine."
"Primili ste predsednikovo izvinjenje, koje je sam predsednik Truman potpisao!"
"Molim?"
"To znači da je Vaš dosije sada besprekoran. Baš kao da se nikad niste zamerili zakonu!"
Hteo sam da kličem od radosti. "A zašto sam to dobio?"
Advokat se nasmešio: "Verovatno zbog preporuka u vojnom dosijeu."
Objasnio mi je da sam slobodan da idem i radim šta god poželim. Moj je slučaj bio zatvoren.
"Ako Vam ikad zatreba posao, obratite nam se."
"Hvala Ti, Gospode!" Bio sam ispunjen. Ne samo da su mi gresi oprošteni i slučaj zaključen na Golgoti, već mi je Bog pružio priliku da se dokažem i u očima vlade SAD. Ali nisam razmišljao o tome da radim za njih.
Čime onda da se bavim? Moja želja da postanem advokat je dovedena u pitanje. Bilo je očigledno da me Bog ne želi u toj ulozi. Ali ubrzo sam osetio šta Bog želi od mene.
Radiću za Njega?! Ja da propovedam?! Ideja mi se činila suludom. "Ti me znaš, Gospode", ubeđivao sam Ga. "Ja volim uzbuđenja, avanture, čak i rizik. Ne mogu ja biti dobar propovednik."
Ali Bog je imao svoj plan za moj život od početka. Noćima nisam mogao da spavam i što sam više razmišljao i molio se, ideja mi se činila uzbudljivijom. Ako Bog od jedne bivše zatvorske ptičice, padobranca, kockara i švercera može načiniti propovednika, biće to veća avantura u nepoznato od onoga što sam ja mogao i zamisliti.
Upisao sam se na koledž Merion, u biblijsku školu u Merionu, u Indijani, i mislim da sam bio najsrećniji student u njoj.
Da bih se mogao finansirati, radio sam po šest sati na dan u livnici. Želeo sam da školu završim što pre, pa mi je odobreno pohađanje 21. časa umesto maksimalnih 17. koliko ih je bilo dozvoljeno po semestru.
Radio sam od 14h do 20h, učio do 24h, spavao do 4h, pa opet učio do 8h i onda kretao u školu.
Jedne nedelje sam po prvi put dobio priliku da propovedam u lokalnom zatvoru. Prilazio sam ogradi i preklinjao ljude da predaju svoje živote Hristu. Svake nedelje zatvorenici bi kleknuli, uhvatili se za šipke sa druge strane ograde i predavali svoje živote Hristu plačući.
Vraćao sam se u školu sav u oblacima.
Nedeljom uveče smo bili slobodni i ja sam okupljao grupu studenata koja je održavala službe na stepeništu sudnice u Merionu. Na našu radost, ljudi bi izlazili napred da prime Hrista. Posle službe bismo išli ulicama i tražili onoga koji bi dozvolio Hristu da se useli u njegov život.
Nikada ranije nisam bio toliko zauzet, a opet sam mislio da ne radim dovoljno za Hrista. On je meni spasao život, a najmanje što sam ja za Njega mogao učiniti jeste predati Mu svoje vreme. Završio sam četvorogodišnji kurs za dve i po godine i upisao se u školu u Ezburu u Vilmoru, u državi Kentaki. Bog mi je omogućio da obilazim četiri metodističke crkve u kojima sam služio kao pastor za studente. Svake sam nedelje prelazio po 200 km da bih služio u tim crkvama. Svaka mi je davala po 5 dolara nedeljno i blagosiljala me hranom svakog vikenda.
Uz malo truda za dve godine sam završio tu trogodišnju školu. Postigao sam svoj cilj. Postao sam službenik! Dugo vremena sam naporno radio i nisam znao kako da se zaustavim. Ali to je bilo ono na šta me je Bog pozvao. Prebačen sam u metodističku crkvu u Klejpol, u Indijani, gde sam postao punovremeni radnik. Uključio sam se u posao pun žara i polako su ove tri crkve počele rasti. Prilozi su se uvećali, poseta porasla, a samim tim je i moja plata bila veća.
Mladi ljudi su masovno dolazili Hristu, a stado me je prihvatilo i zavolelo, i u svom neznanju, veličalo. I pored toga, ja sam sobom bio nezadovoljan. Bio sam tužan, prazan i bilo mi je dosadno. Počeo sam sve češće razmišljati o tome da budem kapelan pri vojsci. Poznavao sam dušu vojnika, njihove misli i iskušenja. Da li Bog želi da služim ljudima u uniformi? Molio sam se: "Ići ću ako Ti tako želiš, Gospode, a ostati ako to želiš!" Bivao sam sve sigurniji da je to ono što treba da učinim - da idem.
1953. sam konkurisao za kapelana i bio primljen. To ne bi bilo moguće da nisam primio predsednikovo izvinjenje. Bog je to znao i blagoslovio me na poseban način.
Pošto sam završio tromesečnu školu za kapelane, pridružio sam se padobrancima u Fort Kempbelu, u državi Kentaki.
Prvom prilikom sam se našao u avionu i začuo meni dobro poznate reči: "Spremi se! Ustani! Veži se! Na vrata... SAD!"
Osetio sam povetarac i potres kada se padobran otvorio. I dalje sam mislio da taj osećaj mora biti identičan onom kada kamion od 10 tona udari čoveka. Ponovo sam se našao tu gde pripadam!
