1. Zatvorenik
Hladan metal je dotakao moj levi zglob, a grub glas mi progovorio na uho: "Mi smo iz FBI. Uhapšen si."
Odmarao sam se na zadnjem sedištu automobila dok mi je leva ruka visila kroz prozor. Kola su bila ukradena, a ja sam bez dozvole izašao iz kasarne.
Nije me brinulo to što se nisam javio. Ponos mi je bio povređen što su me u tome uhvatili. Oduvek sam mislio da umem da se nosim sa svakom situacijom, i samim tim, da se izvučem iz svakog problema. A sada sam se našao ponižen boraveći u hladnoj ćeliji, čekajući u redu bljutavu hladnu kašu, vraćajući se nazad u hladnu ćeliju i zverajući u zidove. Kako sam sebi ovo mogao dopustiti?
Bio sam svoj gazda još od dvanaeste godine. Zapravo, tad mi je naprasno umro otac i ostavio majku da sama podiže tri dečaka. Jedan brat mi je tada imao sedam godina, drugi godinu zbog čega je majka počela da pere tuđ veš i prima socijalnu pomoć kako bi nas prehranila. Neprestano je ponavljala kako je otac otišao u Nebo i kako će se sad Bog brinuti o nama, ali sa svom snagom jednog dvanaesto-godišnjaka, ja sam se okrenuo protiv Boga jer je dopustio da do ovoga dođe.
Dostavljao sam novine posle škole do duboko u noć, odlučen da sam kreiram svoj život. Uglavnom sam u tome uspevao. Osetio bih pravi momenat. Grabio sam od života sve što sam stigao.
Kada mi se majka ponovo udala, otišao sam da živim kod tatinih starih prijatelja. Pošao sam u srednju školu, ali nisam prestao da radim, Nakon završene školske godine i po čitavo leto bih radio: kao dostavljač hrane, brodski pisar, linorezac, a i kao drvoseča u Pensilvaniji.
Jednog leta upisao sam i fakultet, ali sam ubrzo ostao bez novčanih sredstava i nastavio da radim. Ovaj put sam se zaposlio kao kovač i mlinar u B&V kovačnici. Da bi čovek ostao na čelu trke "pacova" na svetskom nivou, mora da bude u vrhunskoj fizičkoj kondiciji, a ja sam o tome strogo vodio računa.
Nikad nisam želeo da idem u vojsku. Želeo sam da brodom putujem morem. Nisam se mogao setiti glamuroznijeg načina od tog za ulazak u Drugi svetski rat.
Da bih se pridružio mornarici, morao sam se prekvalifikovati što me je i podstaklo da krenem na fakultet. I pre nego što sam se kvalifikovao za marinca, vojska me je uzela pod svoje. Rekli su mi da mogu da radim kao volonter pri mornarici, što sam prihvatio, ali me je smešan događaj u tome omeo. Nisam prošao test vida i to samo zato što sam slučajno pročitao pogrešan red. Iz tog razloga, završio sam na osnovnoj obuci u državi Alabama. Bilo mi je strahovito dosadno. Obuka je bila laka i ja sam, tragajući za uzbuđenjem, počeo da volontiram pri vazduhoplovnoj obuci u Fort Beningu u državi Džordžija.
Kao večitom buntovniku, najveći problem mi je bio pokoriti se nadređenima. A oni su me zapazili uprkos tome što sam pokušavao ostati neupadljiv. Jednom prilikom, tokom treninga u jami punoj iverja, pljunuo sam na zemlju bez razmišljanja. Narednik me je video i narogušio se: "Sad vrati to u svoja usta i nosi odavde!" - razvikao se.
"Mora da se šališ!" - pomislio sam, ali njegovo crveno, zajapureno lice je tvrdilo suprotno. Tako ponižen i ogorčen, što sam pokušavao sakriti, pokupio sam pljuvačku ustima i njima, punim iverja, izneo je "ODATLE".
Pravi doživljaji su nastupili kada smo dobili priliku da skačemo iz aviona u letu. To je bilo ono pravo, ono za čim sam čeznuo. Glasnije od buke avionskih motora, začula se komanda: "Spremi se! Ustani! ... Veži se! ... Na vrata! ... SAD!"
Strujanje vazduha čini da se osećaš kao list na vetru, a kada dođe kraj konopcu tvog padobrana, dođe i "potres" kostiju. I onda, dok se mozak bistri, nalaziš se u predivnom svetu tišine, a iznad tebe je padobran - ogroman beli luk od svile. Ja sam bio vođa skoka i imao sam tu čast da obujem blještave čizme za skakanje.
No, ja sam želeo više uzbuđenja i volontirao sam pri obuci eksperata za eksplozive. Želeo sam da idem u rat. "Što veće uzbuđenje, to bolje!" - mislio sam.
Pošto smo miniranjem srušili jednu školu, vratio sam se u Fort Bening da bih sačekao naređenje za odlazak van zemlje. Čuvao sam stražu i čekao. Strpljenje nije bilo moja vrlina.
Kako su stvari u vojsci tekle, shvatio sam da ću morati da se zadovoljim ribanjem lonaca i šerpi dok se rat ne završi. Nisam mogao da sedim i ne radim ništa, i sa jednim prijateljem sam izašao da se zabavim.
Jednostavno smo izašli iz kasarne, ukrali kola i pošli ni sami ne znajući kuda. Da nas ne bi našli, ako bi nas tražili, ostavili smo prva i ukrali druga kola i tako završili u Pitsburgu u Pensilvaniji. Tamo smo ostali bez novca i rešili se na krađu.
Ja sam imao pištolj, a prijatelj me je čekao u kolima. Izabrali smo prodavnicu koja nam se učinila kao lak plen. Moj plan je bio da iščupam telefonski kabl kako ovi ne bi mogli da pozovu policiju. U prodavnici sam vukao telefonsku žicu što sam jače mogao ali nisam uspeo da je prekinem. Bio sam zbunjen. Pištolj mi je bio u džepu, kasa je bila puna novca, ali je i dalje bilo moguće pozvati policiju. Nisam želeo još veće probleme. Vratio sam se u kola i baš smo sedeli na zadnjem sedištu, jeli zelene jabuke i ćaskali kada se pojavila "produžena ruka zakona." Nismo ni znali da je alarm odzvonio svoje, a FBI je već stajao pred nama.
Naša potraga za avanturom se tužno završila. Vratio sam se u Fort Bening gde sam samo par meseci ranije bio stražar. Osuđen sam na šest meseci pritvora i odmah sam počeo sa pokušajima za odlazak u inostranstvo. Moji sapatnici, zatvorenici, su mi se podsmevali i govorili: "Da si hteo napolje, ne bi bez dozvole izašao iz kasarne."
Ponavljao sam da sam tako izašao jer mi je dosadilo čekanje odlaska u inostranstvo.
Na kraju su se moji napori isplatili. Poslan sam van zemlje, a u Kilmer kampu u državi Njujork, sam čekao svoj brod za Evropu.
Najzad sam pošao onamo kuda sam želeo. No, pre toga sam se dobro pomučio. Noć pre polaska našeg broda, pozvan sam u komandantovu kancelariju gde sam čuo da neću putovati sa ostatkom posade.
"FBI zahteva da te držimo u pritvoru i onda pošaljemo u Pitsburg u Pensilvaniju."
Još jednom sam osetio dodir hladnih metalnih lisica, i uz naoružanu pratnju, vraćen sam u Pitsburg gde je sudija pročitao presudu i upitao me: "Izjašnjavaš li se kao kriv ili kao nevin?"
Moja majka je sedela u blizini i njene oči pune suza su me naterale da se povučem. Ali ne zato što sam žalio zbog onog što sam uradio. Želeo sam da izađem odatle i nastavim sa svojim životom, što pre to bolje.
"Kriv sam, gospodine!" Uhvaćen sam uprljanih ruku i odlučio sam da mi to bude poslednji put. "Naučiću trikove i ići ću na sigurno od sada", mislio sam.
Lokalni advokat je pomenuo detalje mog života sudiji koji je, zatim, upitao oficire za bezbednost za mišljenje.
"Vaša Visosti, mi smo za blažu presudu."
"A šta bi ti želeo, vojniče?" - obratio se meni.
"Želim da se vratim u vojsku i odem u rat", bilo je sve što sam mogao reći.
"Osuđujem te na pet godina koje ćeš provesti u federalnom popravnom domu".
Njegove reči su me pogodile kao "grom iz vedra neba". Tada sam imao devetnaest godina, što je značilo da ću imati dvadeset i četiri kada izađem. Video sam svoj život kako polako teče nizvodno.
"Ova je presuda suspendovana na neko vreme i vraćaš se u vojsku!" Spašen sam, hvala Bogu! Za manje od sata bio sam pušten. Ipak, lokalni advokat mi je održao lekciju i objasnio da ga, ako napustim vojsku pre navršene pete godine, o tome obavestim.
Najzad slobodan! Vratio sam se u Fort Diže u Nju Džersiju gde me je pogodio još jedan "grom". U Fort Dižeu su mi pregledali papire i poslali me nazad u pritvor da doslužim šestomesečnu kaznu zbog izlaska bez dozvole!
Tada mi se samo jedna misao vrzmala po glavi. Želeo sam ili da odem u rat ili da me nestane. Iznova sam započeo svoje insistiranje na prekomorskoj prekomandi. Uporno sam zvao komandu dok najzad, kada sam odslužio četiri meseca, nisam bio pušten. Ubrzo sam se našao na svom putu preko Atlantika brodom "Mauritanija".
Bili smo smešteni u kabine na vrhu što je bila sreća. Na taj način sam izbegao zapljuskivanje talasa koje su doživljavali oni u nižim kabinama.
Zapravo, ni to mi ne bi mnogo smetalo. Bio sam uzbuđen što sam najzad zaplovio i nisam gubio vreme. Pošao sam jer sam želeo da doživim više uzbuđenja i da pri tom izvučem onoliko koristi koliko se iz rata da izvući. Razvio sam jedan talenat tokom vremena provedenog u zatvoru, a koji sam sada praktično mogao upotrebiti. Postao sam zagrižen kockar i dane i noći našeg putovanja provodio sam igrajući ovu isplativu igru. Zaradio sam "lepu" svotu i jedino što me je podsetilo kuda i zašto putujemo, bio je oštar sukob sa nemačkom podmornicom koja je pokušala da nas pogodi, ali je promašila.
U Engleskoj smo se ukrcali u voz koji nas je doveo do engleskog kanala. Tamo smo ušli u male čamce i zaplovili valovitim vodama kanala. Kiša je lila kao iz kabla i na francuskoj strani smo morali iskočiti u vodu do pasa i tako ići do obale. Stajali smo potpuno mokri na obali čekajući u redu na hladan obrok. Potom smo požurili na voz koji je išao na istok. Bez odmora, proputovali smo Francusku i zatim prešli u vozila koja su nas odvezla u Belgiju. Stigli smo tačno u vreme bitke Belgijanaca sa Osamdeset i drugom vazduhoplovnom divizijom.
Prvog dana mog ratovanja je komandujući oficir video da sam ekspert za eksplozive i zaposlio me je pravljenjem malih bombi od većeg komada plastičnog eksploziva. Taj je komad bio visok oko tri stope i ja sam ga izvadio i počeo s poslom. Još jedan vojnik mi se pridružio i rekao kako je u toj jedinici već mesecima. Dok mi je prepričavao svoja iskustva sa 82. vazduhoplovnom, pogledao sam preko polja i video artiljeriju kako napada. Eksplozije su bivale sve bliže našem položaju. Krajičkom oka sam posmatrao jednog vojnika, čekajući ga da da znak za povlačenje. Bio je iskusan, dok sam ja bio "gušter", a nisam želeo da pokažem da se bojim. Eksplozije su se bližile, a moj strah rastao. Ako samo metak proleti negde blizu nas, bombe će napraviti ogroman krater. Jedan momak je sedeo u blizini ne obraćajući pažnju na ono što se dešava. Poželeo sam da se sakrijem u zaklon ali ne i da drugi pomisle da sam kukavica. Poslednje eksplozije su odjeknule nama iza leđa. Promašili su nas!
Dva dana kasnije otkrio sam zašto je onaj momak smireno reagovao. Nas dvojica smo pošla kroz šumu za koju smo znali da je minirana. Pažljivo sam istražio put kako ne bih nagazio na koju minu dok ovaj momak nije vodio računa kuda hoda. Najzad sam progovorio: "Zašto ne paziš da ne nagaziš na minu?"
"Ja se nadam da ću stati na koju!" - rekao je. "Dosta mi je svega! Umoran sam od ovog haosa! Želim da umrem!"
Od tog dana sam izbegavao da ga sretnem na svaki način! 82. vazduhoplovna divizija je doživela dosta toga. Neki od tih doživljaja su mi ostali u ružnom sećanju.
Pri kraju rata prebačen sam sa 508. vazduhoplovnom jedinicom u Frankfurt, u Nemačku, gde sam izabran za telohranitelja generalu armije, Dvajtu D. Ajzenhaueru. Bio sam ponosan na to. Ja, Merlin Karoters, lični stražar generala sa 5 zvezdica! Smatrao sam se tad "dikom svoje jedinice".
Bio sam zainteresovan za ratne akcije, ali ni doći do ratnog plena mi se nije činilo loše. Smešteni smo u zgrade sa apartmanima koje su bile vlasništvo visokih nemačkih oficira. Naši prethodnici verovatno nisu imali više od pet minuta za bežanje. U stanovima smo zatekli porodične foto-albume, oružje, pa čak i nakit. Svoje slobodno vreme sam provodio tražeći "blago". I za vreme svog radnog vremena sam se dobro zabavljao. Jedno veče sam bio na dužnosti vratara na kapiji koja je vodila u komandu generala Ajzenhauera. I nešto se dogodilo. Oficir na dužnosti mi se obratio: "Karotersu, ovo bi mogla biti naša noć. Reći ću ti kasnije o čemu se radi."
Kasnije je i došao i rekao mi: "Slušaj Karotersu! Komandant ŽVK organizuje igranku za svoje devojke iduće nedelje, ali nije nas pozvala. Kada je naš komandant nazvao i upitao za razlog tome, odgovorila je da ne želi "plaćene ubice" na svojoj igranci. Prema pravilima sav ženski personal na dužnosti, mora ući u komandu najkasnije u 21h. Nakon 21h niko iz "Ženskog vojnog korpusa" ne može proći ovu kapiju osim ako ih ja lično ne provedem. Nemoj se bojati. Postavio sam te ovde jer znam da voliš uzbuđenja!"
Par minuta posle 21h džip, koji je vozio vojni narednik, se zaustavio pred kapijom. Neka devojka iz ŽVK je sedela do oficira. Rekao sam: "ŽVK mora izaći iz vozila i stati pored kapije."
"Šta mora?" - ljutito je reagovao narednik.
"Čuli ste!"
"A zašto?"
"Eto tako! Gospođice, izađite iz džipa i stanite pored mene." Nikad sa jednim narednikom nisam razgovarao na ovaj način. Da je u pitanju bio nekakav padobranac, ne bih se uzrujavao.
Narednik je kroz zube procedio par psovki, okrenuo se i otišao. Znao je da ja, pošto sam na dužnosti, imam sva ovlašćenja.
Od 21h do 21:45h dvadesetak pripadnica ŽVK je pristiglo. Ranijih noći su se vraćale kad god su htele ali ovog puta je bilo drugačije. Našao sam se u nevolji. Bile su ljute, veoma ljute. Kakvim su se samo rečnikom koristile!
U 22:45h službena kola koja je vozio pukovnik su se zaustavila pred kapijom. Do tada u svojoj karijeri nisam imao prilike da razgovaram sa nekim pukovnikom. Ljubazno sam mu objasnio o čemu se radi. "ŽVK koja je sa Vama, iz istog se razloga mora pridružiti ovim damama koje stoje pored mene."
"Sa puta, vojniče! Ona neće napustiti ova kola." "Hoće, gospodine! Mora!"
"Vojniče, zapovedam Vam. Sklonite se sa puta! Mi prolazimo!"
Direktna naredba je od najveće važnosti u obraćanju jednog oficira vojniku. Ovaj oficir je, zapravo, na taj način pokušao da me prevari.
U kaubojskom stilu sam izvukao automatsku pušku iz futrole, repetirao je i rekao: "Gospođice, izađite iz vozila i pridružite se ostalima. Pukovniče, okrenite svoja kola i odlazite!"
To je i učinio.
U 23h onaj oficir na dužnosti je stigao u džipu. Rekao je bez respekta jednoj devojci da uđe u njegov džip i dodao: "Dame, vratiću se po vas! Voziću jednu po jednu."
Sledećeg dana komandir ŽVK se obratio našem komandantu i pozvao sve padobrance na igranku.
I dalje sam tragao za uzbuđenjima i jednom prilikom sam doživeo više od onoga što sam očekivao. Ušli smo u avion da bismo iz njega skakali s padobranima. To je trebala biti uobičajena vežba ali rečeno nam je da će Marlen Ditrih, filmska glumica, biti dole i posmatrati naš skok. Svaki od nas se nadao da će se spustiti baš pored nje.
Čim sam skočio iz aviona, počeo sam pogledom tražiti i pokušao da nađem "damu prelepih nogu". Iznenada sam shvatio da se nešto tragično događa. Oko mene su se čuli zastrašujući vrisci, a buka avionskog motora je bila za mene nepodnošljiva. Više stotina padobranaca bilo je u vazduhu, a jednom od aviona je otkazao motor zbog čega se počeo obrušavati pravo na nas. Padobrani su se raspadali, a ljudi padali na zemlju. Bilo ih je posvud oko mesta sa kojeg je gospođa Ditrih posmatrala skok. Moj padobran je ostao netaknut i kada sam dotakao tlo, video sam mrtve unaokolo, dok je avion eksplodirao.
U Frankfurtu sam imao dosta slobodnog vremena. Moje viđenje dobrog provoda obično je uključivalo i opijanje. Dešavalo se da se toliko napijem da ničega nisam svestan, a drugi vojnici bi mi prepričavali šta sam radio u gradu prethodne večeri. Jednom sam se ispružio na sred ulice i pozivao ljude da gaze po meni. Drugi vojnici su se gromoglasno smejali i smatrali taj incident veoma zabavnim. Nisam uopšte razmišljao o tome da moje ponašanje kvari sliku o američkoj okupatorskoj vojsci.
Otkrio sam da je rad na crno i brži i pouzdaniji način zarade od kockanja. Kupio bih cigarete od drugih vojnika za deset dolara po kartonu. Punog kofera, išao bih tamo gde se radi na crno i prodavao ih za sto dolara po kartonu. Ta je zona bila zona pljački, tuča i ubistava ali ja nisam za to mario. Jednu ruku bih uvek držao na napunjenoj "četrdesetpetici" u džepu.
Ubrzo sam nakupio pun kofer novčanica tj. menica vojnog novca od po deset dolara, koji je bio poznatiji kao SKRIP. Jedini problem mi je predstavljalo njegovo dopremanje u SAD. Stroga kontrola je ograničavala svakog vojnika u slanju one plate kući kojom je bio plaćen u armiji. Noćima sam bdeo u razmišljanju kako da pobedim sistem.
U pošti sam posmatrao ljude u redu koji su svoje mesečne plate pretvarali u novčane obveznice. Svaki čovek je imao svoju karticu koja je pokazivala stanje na računu. Zapazio sam čoveka sa mnoštvom finansijskih kartica uz sebe, "vrećom" para i naoružanim telohraniteljem kao obezbeđenjem. Bio je to činovnik koji je radio sa obveznicama različitih kompanija. Iznenada sam shvatio da sve što mi je potrebno jesu zapravo kartice.
Pronašao sam tog činovnika i on mi je rekao da je voljan da mi obezbedi kartice za pet dolara po komadu. Prihvatio sam. Postavio sam sam sebe za činovnika svoje privatne kompanije. Sa novcem i finansijskim karticama otišao sam u poštu i uzeo novčane obveznice bez problema.
Na ovaj način sam mogao da se koristim vojnim novcem, skripom. Čuo sam da bi neki ljudi u Berlinu dali i 1000 dolara u skripu za 100 dooara obveznica. Drage volje sam im učinio tu uslugu i 900 dolara prebacio u obveznice. Bio sam na putu da se obogatim! Vojska je tad odlučila da pošalje neke od ljudi na određene kurseve na univerzitete po Evropi. Prošao sam test, bio izabran i poslan na Bristolski univerzitet u Engleskoj. Kursevi koje smo odabrali manje su nas interesovali od devojaka koje su govorile engleski jezik.
Ipak, načinio sam par koraka za koje sam verovao da su bitni za moju budućnost. Pošao sam na kurs engleskog prava i privrednog prava. Želeo sam da saznam kako sistem funkcioniše da bih ga mogao pobediti.
Kada je kurs završen, vratio sam se u Nemačku. Tamo su me čekale uzbuđujuće novosti. Došlo je vreme mom povratku u SAD. Spakovao sam kofere pune obveznica od po 100 dolara i uputio se ka divnim obalama svoga doma.
U Fort Diksu, u Nju Džersiju, su nas pokušali ubediti da potpišemo ugovor i nastavimo da radimo za vojsku. Narednik je otpočeo govor rečima: "Svaki od vas koji želi da potpiše ugovor, neka istupi korak napred, potpiše ga i slobodan je da ide. Ako ga sada ne potpišeš, ostaćeš ovde još sat da bi čuo razloge za njegovo potpisivanje!"
"Još jedan sat u vojsci?! Ne dolazi u obzir!" - pomislio sam. Istupio sam napred i potpisao dokument. Posledice te moje brzoplete odluke su me pratile čitavog života.
Primio sam i potvrdu da sam opet civilno lice. Najzad slobodan! Poželeo sam da više nikada ne vidim unutrašnjost kasarne. Zaradio sam dosta i život mi se činio ružičast. Problem je nastao kada sam pokušao da pun kofer novčanih obveznica prevedem u zelene novčanice. Nisam tek tako mogao ući u poštu u mom kraju, u Elvud Sitiju, u Pensilvaniji, i sav onaj novac istresti na kasu. Najzad sam pronašao rešenje. Slao sam obveznicu po obveznicu pošti u Njujorku. Uskoro je novac počeo da mi se vraća.
Moja dotadašnja iskustva sa zakonom su me ubedila da se pozabavim onim poslom koji će mi omogućiti da se legalno koristim svakim raspoloživim sredstvom. Oduvek mi je bila želja da postanem advokat, pa sam preduzeo potrebne korake i upisao pravnu školu u Pitsburgu, u Pensilvaniji.
