4. Rad Svetog Duha u životu vernika
Ne možete stajati pred Bogom na dan suda i pravdati se: "Znaš, Bože, ja nisam mogao biti savršen. Ja sam samo čovek. Imao sam sve te mane, i nisam mogao da ispunim sve tvoje zahteve pa sam zato odustao, jer sam mislio da je sve to besmisleno." Bog će odbiti takav izgovor zato što je on od vas zahtevao samo jednu stvar - da verujete u Isusa Hrista, rešenje koje je On obezbedio za vaše neuspelo i grešno ja. Bog je učinio carstvo nebesko dostupnim za svakoga. Ne treba da budete savršeni da biste tamo dospeli. Sve što treba da uradite je da verujete u Božje rešenje kroz Isusa Hrista.
Kada poverujete u Isusa Hrista, i kada otvorite vrata vašeg srca pozivajući ga da uđe, tada Sveti Duh, pošto uđe u vas, počinje da radi u vama i da vas menja. U Bibliji piše: "Ako je ko u Hristu - novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo." Božji Duh počinje da radi u vama i da čini ono što vi sami niste bili u stanju. Božji Duh počinje da vas menja, snažeći vas, pomažući vam, i čineći vas nalik Hristu.
Božji ideal
Kad pogledamo oko sebe danas i ako pokušamo da razumemo Boga kroz njegovo stvorenje - Božji cilj za čoveka i šta je on nameravao kada je stvorio čoveka i kada ga je postavio na zemlju - mi ne možemo otkriti ovu istinu, jer ne vidimo čoveka kako ispunjava ljudski ideal. Jedino mesto na kome možemo otkriti kakvim je Bog želeo da napravi čoveka je u Isusu Hristu. On je ono što je Bog nameravao da stvori kada je Božje trojstvo reklo: "Hajde da načinimo čoveka na našu sliku."
Koja je bila Božja namera? Pogledajte u Isusa i znaćete, jer je Isus rekao: "Ja uvek radim one stvari koje su po Očevoj volji." Otac je rekao za Hrista: "Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji." Dok gledamo na Isusa Hrista, mi vidimo kakvog čoveka je Bog želeo. Mi se ne možemo ugledati na Adama, jer je Adam zgrešio, iako Bog nije želeo da čovek zgreši. Mi se ne možemo ugledati na same sebe, jer smo i mi zgrešili, iako Bog nije želeo da zgrešimo. Ali ako pogledamo na Isusa Hrista, u njemu ćemo naći Božji ideal, ono što je Bog nameravao kada je stvorio čoveka. Božji je cilj da, kroz rad Svetog Duha u vašem životu, i kroz silu Svetog Duha, promeni vaš život i učini vas više nalik Isusu Hristu.
U Efescima 4:13 vidimo šta Bog želi da učini sa nama. Pavle piše: "Dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Božijeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta." To je ono što Bog danas čini u nama. To je delo koje Bog želi da ispuni u našim životima kroz silu Svetog Duha, da nas dovede do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta. U Rimljanima 8:29 čitamo o radu Svetog Duha u nama, kako nas on čini da budemo više nalik Božjem Sinu. Božji predodređeni cilj je da nas, kroz silu Svetog Duha, načini nalik svome Sinu.
Kako to postići?
U 2. Korinćanima 3:6-18 Pavle govori o periodu Starog zaveta kada je Bog prvi put dao svoj zakon. Kada je Mojsije sišao sa planine gde je bio u prisustvu Božje slave, njegovo je lice sijalo tako da je morao staviti veo preko glave dok je govorio sa ljudima (stih 13). Ali zatim u osamnaestom stihu, kao kontrast velu, Pavle kaže: "A mi svi otkrivena lica odražavamo slavu Gospodnju i preobražavamo se u istu sliku iz slave u slavu - kako to čini Duh Gospodnji."
Kada ja gledam u Božji ideal Isusa Hrista, Sveti Duh tada radi u meni, preobražavajući me iz slave u slavu u lik Isusa Hrista. Ja verujem da ovaj proces traje čitav život. Sveti Duh nije završio svoj posao u meni samo jednim potezom. Ali, slava Gospodu, On i dalje radi. I, slava Gospodu, ja nisam ono što sam bio - Sveti Duh me menja! Te promene se odvijaju, mada ja moram da priznam da se odvijaju sporo u odnosu na moje želje. Ja bih voleo kad bi sve bilo gotovo u jednom trenutku.
Kad god mi Sveti Duh pokaže neki deo mene koji treba da se promeni, kad god me on osvetli i kada vidim koliko je moje pravo ja daleko od onoga što Bog želi za mene, ja odmah pomislim: "Hajde da pobedimo to područje." Ja odmah počnem da se trudim da postanem bolji, ali što se više trudim sve gori postajem, dok ne dođem do tačke poraza i odustajanja. Onda zavapim: "O, Bože, ja sam tako bedan. Ja ne mogu da se promenim." On mi onda odgovori: "Dobro, da li ćeš mi se sada skloniti s puta i pustiti mene da radim. Samo si mi smetao."
Njega ne interesuje moja samopravednost; Njemu nije potrebna moja pomoć. On želi da završi svoj posao u meni bez moje smetajuće pomoći, jer iako bi on prihvatio moju pomoć, ja bih posle skakao na sve strane i hvalisao bih se mojim smetanjem umesto mojim Bogom. Bog me pusti da padam dok, sav u očaju, ja ne zavapim za pomoć. Kada se potčinim Božjem Duhu i kada mu dopustim da radi svoj posao, on me onda preobražava u lik Isusa Hrista.
Ja nisam u stanju
Ja moram doći do toga da shvatim i da prihvatim činjenicu da se ja sam ne mogu osloboditi želja i slabosti moga tela. Ja to nisam u stanju. Dok god se ja mučim i trudim, ja nisam u stanju da se promenim; ja ću pogrešiti.
Mi smo grešnici i treba da se pomirimo sa činjenicom da mi sami ne možemo učiniti ništa po tom pitanju. Mi treba da tražimo silu koja je veća od naše. To je Pavle radio u Rimljanima 7 kada je zavapio: "Bedan sam ja čovek; ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela?" (stih 24). On je zatražio silu veću od njegove i kada je to učinio, on ju je i našao.
Kada mi sa nepokrivenim licem posmatramo Gospoda, preobražavamo se iz slave u slavu. Bog menja nas i naše stavove.
Po našoj Adamovoj prirodi mi smo veoma sebični i egocentrični. To počinje da se primećuje veoma rano u životu; možete da primetite kako je jedna od prvih reči koju mala deca nauče, osim mama i tata, reč "moje." Kada ih vidite kako čvrsto drže ono što poseduju, nipošto se ne usuđujte da im to uzmete iz ruku, jer ćete čuti veoma zvučan odgovor. Ako im uzmete bočicu iz ruku, sigurno vas očekuje borba - plač, vriska, bacakanje. Sreća što su tako mali, jer bi inače rastrgli krevetac na komade! Mala deca jesu blagoslovena, ali i u njima je Adamova narav.
Sve dok sam sebičan i egocentričan, ja nisam ono što Bog želi da budem. Bog ne želi da ja budem egocentričan. Bog ne želi da uvek prvo mislim samo na sebe. Bog želi da ja brinem o drugim ljudima i da ono što imam podelim sa njima u njihovoj potrebi. To je ono o čemu je Isus govorio u Mateju 5 kada je rekao: "Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski." Ali to nije prirodno, to je natprirodno, i mi to možemo postići kroz natprirodnu snagu Svetog Duha kada on dođe i promeni naše stavove o nama i o onome što posedujemo.
Sveti Duh menja ne samo naše stavove, što je nesumnjivo najvažnije, već ti stavovi posle menjaju naša dela. Previše često mi pokušavamo to da uradimo u suprotnom pravcu. Izgleda da je naša filozofija da treba da promenimo nečija dela, i da ćemo, ako u tome uspemo, uspeti da promenimo i njegove stavove. Prema psiholozima, ako odglumimo neko osećanje, mi ćemo proizvesti isto takvo osećanje u nama. Ali Bog je zainteresovan da istinski promeni stav našeg srca, i ovaj promenjeni stav donosi promenu dela u našem životu.
Promena iznutra
Jevanđelje i Sveti Duh rade iznutra prema spolja. Moje srce je promenjeno i moji stavovi su promenjeni, i moji postupci su posledica unutrašnjih promena. Sveti Duh me menja iz slave u slavu, preobražavajući me da budem nalik Hristu. Kako? Tako što ja nepokrivenog lica gledam u njega. Kako ga mogu videti? Ja ga mogu videti samo u Reči, i Duh čini da Reč postane živa u mom srcu.
Petar nam kaže u svojoj Drugoj poslanici da nam je Bog dao neverovatno bogata i dragocena obećanja, i da smo kroz ta obećanja mi postali deo božanske prirode. To se nalazi tamo u Knjizi, ali morate videti Isusa u Knjizi; morate ga tražiti tamo. Mnogi ljudi čitaju Bibliju pokrivenog lica. Potrebno je da Sveti Duh otvori Bibliju, da skine veo sa ljudskog lica da bi mogli da razumeju. Rad Svetog Duha u nama je tako važan. Mi ne možemo biti ono što Bog želi da budemo bez rada Svetog Duha u našem životu.
Niko, sem Gospoda, ne poznaje me tako dobro kao što ja poznajem samog sebe; samo Gospod me poznaje bolje nego što ja poznajem samog sebe. Mnoge stvari koje sam ja mislio o sebi su se ispostavile kao netačne. Mnoge stvari u mom idealnom ja nisu ispale onakvim kakvim sam ih ja zamišljao. Kada sam na sebe gledao kroz ružičaste naočare, ja sam izgledao veoma ružičast! Ali kada mi je Sveti Duh slomio naočare, bio sam veoma iznenađen. On je morao to da uradi. Morao je da uništi moje iluzije o samom sebi da bi promenio one delove mog života kojima mu ja nisam dozvoljavao pristup. Morao je da ih otkrije u svoj njihovoj ružnoći da bi onda mogao da radi na tome da me oslobodi od njih.
Božji sin
Ja znam da sam sada Božji sin, ne kroz neku moju pravednost već kroz moju veru u Isusa Hrista. "A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u njegovo ime" (Jovan 1:12). Zato što sam ja poverovao u Isusa Hrista, Bog mi je dao silu da postanem Božji sin. Sada ja znam da sam Božji sin i za mene je to apsolutno veličanstveno. Ako sam sin, onda sam i naslednik. Ja sam naslednik Božji i sunaslednik sa Isusom Hristom, i ja ne mogu da zamislim ništa veličanstvenije od toga.
Bog svojim Svetim Duhom radi na mom unutrašnjem čoveku, ali moj je problem u tome da, iako sam ja nov čovek iznutra, ja sam i dalje onaj stari Čak spolja, Ali stari Čak je u stvari mrtav i ja treba da vučem ovaj stari leš dok me Bog napokon ne oslobodi od njega. Mojim umom i mojim srcem ja služim Gospodu, ali moje telo često preuzme kontrolu sa mojim starim sebičnim željama. Ovaj stari leš postane težak za nošenje. Ponekad uzdišem za tim, ne da postanem duh bez tela, već da se obučem u novo telo koje je nebesko, da mogu postati kao On, onakav kakvog ga gledam.
Ja sam Božji sin. Ja imam obnovljen Duh u neotkupljenom telu. Bog neće uzeti ovo telo u nebo, slava Gospodu! "Ovo pokvareno se mora obući u nepokvareno." Promena počinje već sada: "A mi svi otkrivena lica odražavamo slavu Gospodnju i preobražavamo se..." Ova reč preobražavamo se na grčkom je metamorfo. Ona se koristi da bi opisala telesne promene, kao kada se gusenica preobrazi u leptira. Pavle je rekao da celo stvorenje uzdiše u patnjama zajednički, čekajući ukazanje sinova Božjih, tj. otkupljenje naših tela.
Zauvek kao Isus
Ja ne bi trebalo da budem zadovoljan samim sobom ili mojim trenutnim stanjem dok ne postanem kao Isus Hrist. David je rekao: "Biću zadovoljan kada se probudim i budem nalik Tebi." Onoga jutra kada se probudim i duboko udahnem vazduh bez smoga, i kada se osetim tako drugačijim, i shvatim da se ovo pokvareno obuklo u nepokvarljivo - tada ću biti zadovoljan, jer ću biti kao On, videću ga onakvim kakav jeste. To je ono čemu me Duh vodi; to je cilj rada Svetog Duha u mom životu. Neću biti zadovoljan dok ne završi i ne dovede me u puninu Isusovog lika.
Završna promena u meni će se desiti kada Isus ponovo dođe, kada umrem ili pri vaznesenju crkve. U tom trenutku stara priroda će se svući i desiće se završna promena, ali ne treba čekati do poslednjeg dana. I sada, dok gledam u Isusa, promena se odvija. Ove godine bi trebalo da budemo bliže Isusovom liku nego što smo to bili prošle, a sledeće bliže nego ove, jer mi rastemo u milosti i u poznavanju Njega, i Duh koji radi u nama treba da nas dovodi sve bliže i bliže Njemu.
Zreli ili samo stari?
Uživam kada sam sa svetima koji su hodali sa Gospodom 50, 60, 70 godina. Mislim na one koji su se istinski razvijali u svom hodu. Isto tako poznajem neke koji su bili hrišćani 50, 60, 70 godina, a još uvek se nalaze u svojoj duhovnoj kolevci, što je tragično. Ako vidite dete od samo pet meseci kako uzbuđeno maše rukama i govori: "Da da da..." vi ćete reći: "O, kako je to prekrasno. Kako je pametno ovo dete!" Ali ako bi vaše dete imalo 21 godinu i kada biste prošli pored sobe u kojoj se dete nalazi i ono počelo da maše rukama govoreći: "Da da da...", to više ne bi bilo smešno - bilo bi to veoma tragično.
To je tragedija velikog broja ljudi u crkvi danas. Nakon 15-20 godina oni se i dalje nalaze na istom stupnju razvoja. Oni se i dalje nalaze u svojim kolevkama. I dalje imaju iste nekoordinirane pokrete. I dalje ih uznemirava prošlo nedeljna propoved, i dalje su u svojim grupicama. Uopšte nisu napredovali. Oni su duhovna čudovišta zbog toga što kod njih nije bilo nikakvog napretka a problem je u tome što ima tako mnogo takvih hrišćana da ovaj prizor nije uopšte dovoljno interesantan da bi mu neko obratio malo više pažnje. Takvih ljudi ima na sve strane. Nisu se zakopali dovoljno duboko u Božju Reč da bi posmatrali Njegovo lice. Nisu dopustili Božjoj Reči da stvarno prodre u njih i Božjem Duhu da ih istinski uči Božjim stvarima i da im otkriva Isusa u Knjizi.
Koliko daleko da idemo?
Kad bismo barem predali sebe Svetom Duhu sada da bi on mogao ispuniti svoje delo u nama, da nas preobrazi da budemo nalik Hristu. Dokle on treba da radi u vašem životu? Da li ste ikada ispunjavali one testove u časopisima da biste otkrili da li ste otvorena i druželjubiva ili pak dosadna ličnost? U Prvoj Korinćanima 13 imate veoma jednostavan test koji možete ispuniti da biste videli koliko daleko je Duh otišao u vama na polju ljubavi, jednom od najvažnijih područja. Od četvrtog stiha pa nadalje Biblija nam daje definiciju ljubavi: "Ljubav dugo trpi, ljubav je dobra, ona ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se, ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo, ne raduje se nepravdi, ali se raduje sa istinom; ona sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikada ne prestaje."
Vi možete reći: "Kakve to veze ima sa mnom?" Izvadite reč ljubav i stavite svoje ime umesto toga. Zatim opet pročitajte tu listu. "Čak dugo trpi, Čak je dobar, on ne zavidi, on se ne hvali, ne nadima se, ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo, itd." Ja nisam dostigao ono što Bog od mene želi do te mere do koje je ovaj tekst u raskoraku sa stvarnošću. Neka mi Bog pomogne da mogu da se predam Svetom Duhu da on može završiti svoje delo u meni, tako da ono što sam ja pokušao i u čemu nisam uspeo može biti ispunjeno Božjom silom.
