6. Crkva Božja kao Njegov dom
Postoje dva glavna aspekta u kojima vidimo Crkvu ili Skupštinu u Novom Zavetu. S jedne strane je vidimo kao Hristovo telo, a sa druge strane kao Božji dom.
Ako posmatramo Skupštinu pod prvim aspektom, onda znamo da se ona sastoji od svih vernika, koji su povezani u jedno telo, i koji se međusobno ujedinjuju s njihovom Glavom na nebesima, kroz krštenje Svetim Duhom (vidi 1. Kor. 12,12-13; Kol. 1,18). No, ako Crkvu posmatramo kao dom Božji po Njegovim namislima, onda se ona sastoji od vernih Jevreja i pagana, koji su u Duhu zajedno ugrađeni u duhovni stan Božji. "Na kome ćete se i vi sazidati za stan Božji u duhu." (Ef. 2,22).
Jedno telo prikazuje nebesku stranu Crkve. Vernici postaju nebeskim narodom kroz ujedinjenje sa Hristom, koji kao glava toga tela boravi u nebu. Božji dom s druge strane ukazuje na povezanost Crkve sa zemljom.
Stvaranje i održavanje tog jedinstvenog tela nalazi se izvan ljudske odgovornosti, i radi toga na tom telu nema ničeg veštačkog (sve je originalno). Naravno, svi vernici snose odgovornost da očuvaju istinu o jednom telu i da se po tome ravnaju, no, oni su tu često zakazali. To jedinstveno telo se sastoji samo od istinskih vernika, koje izgrađuje Sveti Duh. Dom Božji se nalazi i pod ljudskom odgovornošću, i ljudi su kao i obično zakazali. Tako je u Božji dom unesen loš materijal. Radi toga je apostol Petar dao ozbiljnu izjavu: "Jer je vreme da se počne sud od kuće Božije." (1. Pet. 4,17).
Međutim, pre nego što počnemo govoriti o našoj odgovornosti u vezi Božjeg doma, i o našem neuspehu u vezi obavljanja ove dužnosti, neophodno je i potrebno da uvidimo, kako je to Bog u početku zamislio Svoj dom. Pri tome se trebamo držati Reči Božje. Od korumpiranog (iskvarenog) hrišćanstva teško ćemo saznati izvorne namere božanskog graditelja. Radi čega je On želeo sagraditi Svoj dom na zemlji?
Ako počnemo istraživati u Pismu, uskoro ćemo doći do zaključka, da Božja kuća zauzima veliki prostor, kako u Starom, tako i u Novom Zavetu. Prvu objavu nalazimo već u Prvoj Mojsijevoj 28, a poslednju u Otkrivenju 21. Od prve do poslednje knjige, od početka pa do kraja, kuća Božja je jedan od velikih slika (tema), koje se nalaze pred Božjim očima.
Naravno, u raznim vremenima se kuća Božja sastojala od različitih sastavnih delova. U vreme Starog Zaveta sastojala se od dasaka i zavesa, a kasnije od kamena. Danas se kuća Božja po Njegovoj zamisli sastoji od "živog kamenja". Iako su različiti sastavni delovi, ipak je njena svrha ostala uvek ista. Bez razlike na koji način nam se ona prikazala, njena svrha je da u njoj prebiva Bog. Tu misao je izrazio i mudri Solomun kada je rekao: "A ja sazidah dom Tebi za stan i mesto da u njemu nastavaš do veka." (2. Dn. 6,2). Bogu je bilo po volji, i od srca je želeo da prebiva među ljudima.
Jasno je da dom Božji ima i svoje karakteristike, po kojima ga prepoznajemo. Bez razlike na spoljašnji izgled, on mora odgovarati za Boga.
Prva poslanica Timoteju je napisana sa naročitom namerom, da bi nas savetovala, kako se trebamo ponašati u Božjem domu (vidi 1. Tim. 3,15). No, da bi se znali ispravno ponašati u domu Božjem, potrebno je da upoznamo njegove karakteristične osobine.
Svetost je prvo glavno svojstvo tog Božjeg doma, kao što to čitamo u Psalmu 93,5 (Šarić): "... kući tvojoj pripada svetost u sva vremena, Gospode!" A u knjizi proroka Jezekilja čitamo: "A ovo je zakon za dom: navrh gore koliko zauzima unaokolo da bude svetinja nad svetinjama." (Jezek. 43,12). To znači da je svetost prvi zakon za Dom. Timotej je morao u saglasnosti sa time opomenuti one, koji sačinjavaju Božji Dom. Oni se trebaju držati iskrene vere, a odbaciti sve ono što se suprotstavlja zdravoj nauci. "A namera je zapovesti ljubav od čistog srca i dobre savesti i vere nelicemerne." (1. Tim. 1,5).
Nadalje Dom Božji treba biti u Božjoj ovisnosti. Radi toga u njemu molitva zauzima dosta vremena, pošto je upravo molitva dokaz ovisnosti o Bogu. Zbog toga čitamo: "Hoću, dakle, da molitve čine ljudi na svakome mestu, podižući svete ruke bez gneva i premišljanja." (1. Tim. 2,8). Svi koji se nalaze u Domu Božjem, trebaju biti ovisni o Bogu koji tamo stanuje.
Daljnja karakteristika je potčinjenost pod autoritet. U Domu Božjem žena treba biti ponizna i učiti se poniznosti, a ne pokušavati da se izdiže iznad muža (vidi 1. Tim. 2,11-12).
I na kraju se Dom Božji prepoznaje po nadgledništvu i brizi. Nadgledništvo se vrši u brizi za duše u duhovnom pogledu (vidi 1. Tim. 3,1-7), ali i za telesne potrebe vernika, koji se nalaze u nevolji (vidi 1. Tim. 3,8-13).
Svet se prepoznaje po lošem vladanju, nezavisnosti, protivljenju protiv svake vrste autoriteta, nedopuštanju duhovnog nadgledništva i pomanjkanju brige za telesne potrebe. U Domu Božjem trebaju vladati upravo suprotne odlike. Božja je volja da se tu vlada sveto, a sve se treba odvijati u ovisnosti od Boga. Tu se svi trebaju podložiti Božjem autoritetu. Ovde se duše hrane duhovnom hranom, a vodi se briga i za telesne potrebe.
Znači da se ovde zapažaju neke od glavnih osobina i to: Svetost, ovisnost, poniznost, nadgledništvo i briga, ali i više od toga. Ove osobine su neophodno potrebne, da bi se u Božjem Domu mogle sprovoditi u pravom smislu Njegove namisli.
Zašto Bog želi stanovati među ljudima? Što Ga je na to pokrenulo? Najpre Ga trebamo upoznati kao Onoga koji nas želi bogato blagosloviti, te radi toga želi prebivati među ljudima. Kao drugo, kada ljudi prime blagoslov, oni to primaju da bi Ga uzdizali i proslavljali. To su dva velika cilja u odnosu na Božji Dom. Bog se objavljuje čoveku kao onaj koji blagosilja, a čovek bi opet trebao okrenuti se k Bogu i proslavljati Ga.
Što se tiče Božje nakane, postaje nam jasno, da se ta prednost i odgovornost odnosi na one, koji spadaju u Božji Dom. U njima se Bog treba očitovati, i oni Ga trebaju proslavljati. Ovi temeljni principi se na divan način mogu videti u prvom odlomku u kojem se govori o Božjem Domu, naime u Prvoj Mojsijevoj 28,10-22. Ovde se spominje Jakov kao putnik bez krova nad glavom. On je usnio san o Kući Božjoj. Odmah se primećuje Božji cilj i ljudska odgovornost u odnosu na Božji Dom. Bog se otkrio Jakovu kao Onaj koji je odlučio da ljude blagoslovi svojom suverenom milošću. On mu je rekao: "... i svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u semenu tvom". Šta je Bog obećao On će i ispuniti! On je veran Svojim obećanjima! "... jer te neću ostaviti dokle god ne učinim šta ti rekoh". Tu se vidi i dvostruka ljudska odgovornost. Jakov je rekao: "Zacelo je Gospod na ovom mestu; a ja ne znah!" On je podigao kamen kao spomenik i prelio njegov vrh uljem. Vrata nam govore o tome, da se tu radilo o prilazu u nebo. Kroz vrata možemo stupati u vezu sa nebom, da uzdižemo Boga i da Mu se obraćamo u molitvi. Želimo jasno reći, da se ta vrata ne nalaze izvan zemaljskih granica na nekom udaljenom mestu. Vrata koja vode u nebo, nalaze se ovde na zemlji, i za vreme našeg ovozemaljskog života trebamo se služiti tim vratima.
Spomenik simbolizuje poruku (ideju) o svedočanstvu, a o tome nam govori i Jakovljeva istorija, nakon što se on odvojio od Labana (vidi 1. Moj. 31,52). Tako i mi vidimo našu dvostruku odgovornost u odnosu na kuću Božju. S jedne strane se trebamo približavati Bogu u molitvi i obožavanju, a s druge strane se trebamo približavati ljudima kao Božji svedoci. To svedočanstvo se može obavljati samo u sili Duha, a o tome nam govori ulje koje je bilo izliveno na vrh spomenika.
Ako otvorimo Dugu knjigu Dnevnika, opet ćemo videti Božju nameru i ljudsku odgovornost. Prilikom blagosiljanja Božjeg hrama, kojeg je Solomon podigao, vidimo mesto na kojem se sam Bog pojavio da bi blagoslovio ljude. Kralj se kao Božji predstavnik okrenuo prema narodu. "I okrenuvši se licem svojim car blagoslovi sav zbor Izrailjev..." (2. Dn. 6,3). Osim toga kralj svedoči o Božjoj vernosti prema Njegovoj reči: "Blagosloven da je Gospod Bog Izrailjev, koji je govorio svojim ustima Davidu ocu mom..." (2. Dn. 4; 2. Dn. 10; 2. Dn. 15). A zatim vidimo i stranu ljudske odgovornosti i prednosti, da je Bog dopustio da Solomonov hram postane vratima koja vode u nebo. Devet puta je kralj izgovarao molitvu, da bi Bog uslišio molitve koje se sa tog mesta budu uzdizale k Njemu. Ta kuća postaje ulaznim vratima za nebo (vidi 2. Dn. 21-40). I na kraju je hram kojega je Solomon sagradio bio poput Jakovljevog spomenika svedočanstvo za Boga. On se molio i za nacije na zemlji i rekao: "... da bi poznali svi narodi na zemlji ime Tvoje i bojali se Tebe, kao narod Tvoj Izrailj..." (2. Dn. 33).
Kada otvorimo Novi Zavet, onda možemo videti u Prvoj poslanici Petrovoj, da iako se oblik kuće Božje promenio, da je ipak ostao isti Božji cilj, a takođe i ista ljudska odgovornost u vezi kuće. Tu se više ne radi o kući koja je sagrađena od običnog kamenja, već se radi o duhovnoj zgradi koja se sastoji od živog kamenja. Apostol kaže: "... vi kao živo kamenje zidajte se u kuću duhovnu" (1. Pet. 2,5).
U prvom poglavlju te poslanice čitamo da oni koji sačinjavaju tu kuću, da su oni objekti suverenih Božjih blagoslova. Tamo čitamo: "Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas po velikoj milosti svojoj prerodi za živu nadu vaskrsenjem Isusa Hrista iz mrtvih, za nasledstvo nepropadljivo, koje neće istruhnuti ni uvenuti, sačuvano na nebesima za vas, koje je sila Božija verom sačuvala za spasenje, pripravljeno da se javi u poslednje vreme" (1. Pet. 1,3-5). Tada se nastavlja, i daje taj blagoslov osiguran rečju Gospodnjom: "... reč Gospodnja ostaje doveka" (1. Pet. 1,24).
Kada čitamo drugo poglavlje onda vidimo naše prednosti, ali i dužnosti u odnosu na tu kuću. S jedne strane se povezuju: "... da se prinose prinosi duhovni, koji su Bogu povoljni, kroz Isusa Hrista". S druge strane trebamo propovedati ljudima dobročinstva Onoga, koji nas je pozvao iz tame u Njegovo divno svetlo. Tako nam se i ovde slikovito govori o "nebeskim vratima" i o "kamenu" prelivenom sa uljem pomazanja. Približavamo se Bogu da Ga slavimo i da Mu se molimo, a ljudima se približavamo da im svedočimo o Njegovim vrlinama.
I na kraju možemo postaviti pitanje: Kada je nastala kuća Božja u njenom današnjem obliku? Pismo jasno odgovara da to nije bilo ranije nego što se izvršilo izbavljenje. Da bi Bog mogao doći u središte naroda koji Ga slavi, prvo je Hrist morao otići u tamu i biti napušten od Boga. On je u ono vreme uzviknuo: "Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?" (Mt. 27,46). I samo On koji je uzviknuo tim bolnim vapajem, bio je u stanju reći: "Sveti, koji živiš u pohvalama Izrailjevim!" (Ps. 22,3). Da bi Bog mogao živeti u krugu Svoga naroda koji ga proslavlja, prvo je Hrist trebao otići u smrt da bi iskupio taj narod.
Iako je Jakov govorio o Božjoj kući, kao što smo ranije pročitali, Bog je tek nakon izvršenog izbavljenja govorio o stanovanju u središtu Izraelskog naroda (vidi 2. Moj. 29,45-46). Bog nije prebivao kod bezgrešnog Adama, a niti kod vernog Avrama. On je hodio vrtom, a i Avrama je usput posetio. Niti nevinost, a niti vernost nam ne mogu osigurati Božju prisutnost. Sama nevinost nije bila dovoljna za Dom Božji; a ni ljudska vernost Ga nije mogla podići, nakon što je nevinost bila izgubljena. Božji boravak među ljudima bio je omogućen putem izbavljenja. Tek u izbavljenom stanju vernik postaje prikladan za Boga. Na taj način se Bog objavljuje ljudima. Jasno je da se kuća Božja nije mogla podići, dok se ne ispuni Božji plan spasenja. Ona je "Crkva živoga Boga" (vidi 1. Tim. 3,15). Kada su svi učenici bili okupljeni na dan Pedesetnice u Jerusalimu, tada je sišao Sveti Duh i ispunio celu kuću gde su bili okupljeni. Svi prisutni su bili ispunjeni Svetim Duhom. Narod Božji koji je do tada bio rasut , toga dana se povezao i postao kućom Božjom, i Bog se nastanio u tom Domu.
