5. Tajna o skupštini je otkrivena apostolu Pavlu

Hamilton Smith
- Razmatranje: Efescima 3.

U prvom delu poslanice Efescima posmatrali smo Crkvu po Božjim namislima (prvo poglavlje i odeljak 2,1-10). Nadalje smo videli Skupštinu na Božjim putevima na zemlji (Ef. 2,11-22). A sada dolazimo do trećeg poglavlja u kojem nam se prikazuje Skupština u odnosu na službu i upravu apostola Pavla. Gotovo celo poglavlje je uklopljeno i nalazi se u zagradi. U drugom poglavlju se spominje učenje o Crkvi. U četvrtom poglavlju se spominju opomene koje proizlaze iz učenja. Između pouka i opomena nalazi se ovaj važan dodatak. U njemu nam Sveti Duh želi prikazati naročitu upravu i službu koja je bila poverena apostolu Pavlu u povezanosti sa istinom o Crkvi.

U odnosu na tu službu saznajemo da je apostol zbog ove činjenice bio bačen u zatvor, pošto je on istinu o Skupštini tako jasno naglašavao. Istina je izazvala naročitu mržnju i neprijateljstvo kod Jevreja, ne samo zato što su tu bili stavljeni na isti nivo Jevreji i Grci. Oni su oboje mrtvi u gresima i prestupima. Ujedno istina o Skupštini isključuje svaku prednost Jevreja pred ostalim nacijama.

Zatim se opisuje na koji je način apostol Pavle došao do spoznaje ove istine i tajne. To on nije primio od ljudi već posredstvom direktnog Božjeg otkrivenja: "Da se meni po otkrivenju kaza tajna; kao što gore napisah ukratko". To ga je uvelo u velike poteškoće, koje su nastupile u odnosu na istine ove tajne. Kada je apostol Pavle propovedao Evanđelje po jevrejskim zbornicama, on se uvek pozivao na Pismo (vidi Dela 13,27; Dela 13,29; Dela 13,32; Dela 13,35; Dela 13,47; Dela 17,2), a Jevreji u Vereji su bili naročito pohvaljeni radi toga što su preispitivali da li se reči koje je govorio apostol Pavle podudaraju sa Pismom. Ali kada je apostol Pavle počeo otkrivati istinu o Skupštini, nije mogao za potvrdu citirati reči Starog Zaveta. Njegovi slušatelji to ne bi shvatili. Nevera Jevreja je veoma otežavala njihovo primanje nekih pouka, koje su u Pismu bile otkrivene, kao što ni Nikodim nije shvatio istinu o novom rođenju. Za prosečnog Jevrejina to je bio nesavladiv problem, da prihvati nešto o čemu ne govori Stari Zavet. Još teže bi im bilo to, što je ta nova nauka stavljala na stranu celi jevrejski sistem, koji je vekovima važio po Božjoj jasno izraženoj volji.

Mnogi hrišćani si ne mogu niti zamisliti sa kakvim poteškoćama je to povezano, pošto je istina o Skupštini u njihovim očima delimično ili potpuno pala u zaborav. Oni misle da se Skupština sastoji od svih vernika iz svih vremena, i radi toga ne vide neke naročite poteškoće, da u Starom Zavetu nađu ono za što smatraju da se odnosi na Crkvu. Nije tajna da su u to verovali i pobožni ljudi ranijih vremena. To se može videti i iz naslova koji se nalaze nad poglavljima u engleskoj Bibliji (AV ili King James Bible). Ako prihvatimo istinu o Skupštini kao što je opisana u poslanici Efescima, odmah ćemo se sukobiti sa poteškoćama. One se mogu odstraniti samo na taj način, ako poverujemo da su istine o Skupštini jedno potpuno novo Božje otkrivenje.

Ta velika istina koju je apostol Pavle primio putem otkrivenja, naziva se "tajna". Prema četvrtom stihu tu apostol Pavle daje uvid u "Tajnu - Hrista". Pri upotrebi reči "tajna" apostol Pavle ne želi reći da su to nekakve misteriozne stvari, jer bi to bilo ljudsko tumačenje reči. Pismo misli kada govori o tajni na ono, što je ranije bilo sakriveno, i tek je putem otkrivenja bilo obznanjeno. Nakon što je bilo otkriveno, to se može prihvatiti samo verom. Apostol Pavle nastavlja objašnjavati da ta tajna ranije nije bila objavljena ljudskom rodu u danima Starog Zaveta "kako ju je sada Duh objavio Njegovim svetim apostolima i prorocima". Proroci o kojima je tu reč, najverovatnije nisu istovetni sa starozavetnim prorocima, kao što to nije slučaj ni u Efescima 2,20. U oba je slučaja redosled "apostolima i prorocima", a ne "prorocima i apostolima", kako bi se to moglo očekivati, kada bi se tu radilo o prorocima Starog Zaveta. Osim toga tu se spominje da apostol Pavle govori o onome što je "sada" objavljeno, u suprotnosti s onim što je ranije bilo objavljeno.

U čemu se sastoji ta tajna? Jasno je da se tu ne radi o Evanđelju, jer to nije bilo u ranijim vekovima sakriveno. Stari Zavet govori na mnogim mestima o milosti Božjoj i o dolazećem Spasitelju, iako su i ta otkrivenja bila slabo shvaćena. U Efescima 3,6 se jasno objavljuje, da se novo otkrivenje sastojalo u sledećem: "Da neznabošci kroz jevanđelje postanu sunaslednici i sutelesnici i zajedničari u obećanju Njegovom u Hristu Isusu". Znači da su neznabošci postali sunaslednici sa Jevrejima. To se ne odnosi na zemaljsko Hristovo carstvo, već na daleko uzvišenije nasledstvo opisano u prvom poglavlju. Tu se ubrajaju kako zemaljske, tako i nebeske stvari. Osim toga su vernici iz raznih nacija povezani sa vernim Jevrejima i ujedinjeni u jedno telo. Oni ujedno imaju i zajednički udeo u Božjim obećanjima kroz Isusa Hrista. Vernici iz raznih nacija neće biti podignuti na isti nivo sa Jevrejima na zemlji, a niti Jevreji neće biti spušteni na niži nivo nacija. Oboje će biti uzdignuti iznad prvobitnog položaja, i postavljeni na daleko uzvišeniji položaj. Oni su međusobno povezani na potpuno novom i nebeskom tlu kroz Hrista. To se sve dešava posredstvom Evanđelja. Ono se obraća na obe vrste ljudi, jer se oboje nalaze u gresima i prestupima. Ovaj stih se odnosi i na tri velike činjenice, o kojima se govori u prvom poglavlju.

Obećanje u Hristu obuhvata sve blagoslove koji se spominju u prvih sedam stihova tog poglavlja. O nasledstvu se govori u stihovima 8-21, a o "Njegovom telu" se govori u stihovima 22-23. (vidi Ef. 1,8-23).

Tako se već u jednom jedinom stihu ukratko opisuje ova tajna, ali da bi se mogla spoznati dubina ove istine, i svega onoga šta je sa time povezano, potreban je ogroman duhovni napor. Neki brat je rekao: "Zaista je čudnovato kako vernici polako shvataju ove velike Božje namisli... Obično smo prisiljeni da se brinemo za pojedinačne duhovne potrebe, umesto da se pozabavimo glavnim principima toga života". Prilikom razmatranja ove tajne najpre se vraćamo u davna vremena, u doba kada još svet nije bio stvoren. U Očevom srcu se nalaze izvori svega toga. Tamo je sve po Njegovoj želji bilo odlučeno. Ta tajna je vekovima ostala sakrivena u Bogu, sve dok na putevima Božjim nije nastupio unapred određeni trenutak. Tada je On otkrio svoju tajnu. Pre nego li se približio taj trenutak, trebali su se desiti veliki događaji. Svet je morao biti ispitan, ali bilo je ustanovljeno da nije položio taj ispit. Hrist je trebao doći u telu i objaviti se svetu, i ispuniti svoje delo spasenja. Morao je vaskrsnuti iz mrtvih i biti uznesen u slavu. I na kraju je Sveti Duh došao na zemlju.

Hristova prisutnost na zemlji je bila poslednji i najteži ispit za ljudski rod. On je boravio među ljudima pun milosti i istine. Obilazio je mesta i činio dobra dela. On je u raznim prilikama otkrio svoju moć, i dokazao je da može osloboditi ljude od svakoga zla, greha, bolesti, smrti, pa i od službe đavolu. Osim toga, Njegovo srce je bilo puno saosećanja i milosti. On je koristio Svoju moć na korist grešnih ljudi. Ali kakav je bio ljudski odgovor na otkrivenje te Božje dobrote? Ljudi su odgovorili mržnjom na tu Božju dobrotu! To je bio poslednji dokaz da su ljudi bili nepopravljivi, bez razlike bili oni Jevreji ili neznabošci. Jevreji su time zapečatili svoju sudbinu, odbacivši dugo očekivanog Mesiju. Oni su vikali: "Mi nemamo cara osim ćesara." (Jn. 19,15). To je bio otpad (odbacivanje). Nacije su dokazale da su potpuno izopačene, pošto su iskoristile od Boga im danu vlast, da bi osudili Sina Božjega, iako je Pilat ranije priznao da na Njemu ne nalazi nikakve krivice. Krst je bio ljudski odgovor na Božju ljubav. To je dokaz da ljudi nisu samo grešnici, već su oni ujedno nezahvalni grešnici koji nisu u stanju izaći sebi u pomoć. Ali šta se zatim desilo? Hrist kojega je svet odbacio, uzdigao se i otišao u slavu, a svet je pao pod osudu. Svetlo sveta je otišlo, a narod je ostao u tami. Ubili su kneza života, a svetom je zavladala smrt. Smrt i tama su zahvatile celi ljudski rod. Jevreji i pogani su mrtvi za Boga, mrtvi u gresima i prestupima.

Postoji li kakva nada za svet koji se nalazi u takvom teškom stanju? Mora li svet sa svojim teškim tovarom greha otići na sud? Da li su gresi i smrt nadvladali ljudski rod? Nije li đavo pokvario Božje planove i ljudski rod odveo u večnu propast? Da li je on pobednik nad svima? Što se tiče ljudi, zaista je jasno, da su sve izgubili i upropastili. Krst dokazuje da se ne radi o umirućem, već o mrtvom svetu. Ali u toj najtežoj krizi ljudskog roda, kada se svet nalazio u agoniji, Bog se prisetio svojih večnih odluka. Pravovremeno je otkrio tajne Svojega srca, jer to je bilo po Njegovoj volji. Iako je svet mrtav - Bog je živ; a živi Bog deluje po Svojim odlukama! Ljudi su prikovali Hrista na sramni krst, ali Bog je Njega probudio iz mrtvih, i podigao Ga na presto slave! Blagovremeno na veliki dan Pedesetnice dolazi Božji Duh od uzdignutog i proslavljenog Hrista na ovaj svet. To je sigurno bio veličanstven trenutak. Dok je zemlja bila pusta i bez obličja, a tama se dizala nad bezdanom, Duh Božji je lebdeo nad vodom. Ipak, još lepši dan je nastupio kada se Božji Duh spustio na ovaj svet, koji je sam sebe upropastio, odbacivši Svetlo sveta, i ubivši Kneza života. Na početku stvaranja stoji zapisano: "... i beše tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom".

Ovde Bog započinje novo stvaranje koje se ne zasniva na smrtnom čoveku, već na Hristu! "Ti si Hristos, Sin Boga Živoga!" (Mt. 16,16). "Početak stvorenja Božijeg." (Otk. 3,14).

Ovaj svet se sastoji od otpalih Jevreja i pogana, a Bog iz takvog sveta poziva veliko mnoštvo preporođenih duša, koje su izbavljene krvlju Njegova Sina. Oni primaju oproštenje greha, po bogatstvu Njegove milosti. On ih ne poziva samo na to da napuste ruševine ovoga sveta, već ih spaja u jedno telo sa Hristom, koji je njihova glava na nebesima.

Oni više ne pripadaju ovome svetu, jer je svet odbacio Hrista. On nije od ovoga sveta (usp. Jn. 17,16), a tako ni oni, već pripadaju nebesima, jer tamo sedi Hrist, njihova vaskrsla i proslavljena glava. Osim toga oni će biti povezani sa Hristom u Njegovom slavnom nasledstvu, kada On bude započeo upravljati celom Božjom tvorevinom, bile to stvari na nebu ili na zemlji.

Znači da se tu radi o velikoj tajni, koja u ranijim vremenskim razdobljima nije bila objavljena ljudskom rodu, ali koju je objavio On kroz Duha Njegovim svetim apostolima i prorocima. To je najavljeno i nama kroz apostola Pavla. U Efescima 3,7 stoji zapisano da je Pavle postao slugom ove velike istine. To ne znači da ova istina nije bila objavljena i drugim apostolima. Sam Pavle piše da je to bilo poznato i drugima - ali njemu je bila predana naročita dužnost, da tu istinu propoveda svetima. Tako se samo u poslanicama apostola Pavla nalaze tumačenja u vezi ove tajne. Ta dužnost je Pavlu bila poverena milošću Božjom, a Njegova sila ga je osposobila da ispravno koristi taj milosni dar. Božji darovi se mogu samo u sili Božjoj ispravno koristiti.

Apostol Pavle nam govori, kako je na njega delovala ta duboka istina (vidi Ef. 3,8). Doživevši tu veliku Božju milost, on je spoznao da je bio veliki grešnik (vidi 1. Tim. 1,15). Videvši ove velike blagoslove koji su mu bili otkriveni kroz tu tajnu, on se smatrao najmanjim od svih svetih. Što su veličanstvenije i slavnije tajne koje su nam otkrivene, to postajemo sitniji u svojim vlastitim očima. Čovek koji je primio najveće spoznaje o najvišoj tajni i njenom velikom obimu, on je ujedno priznao da je najmanji među svim svetima.

Da bi izvršio svoju dužnost, Pavle je propovedao među paganima neistraživo Hristovo bogatstvo (Ef. 3,8). Pavle nije propovedao ljudima samo o tome da su izgubljeni, već im je govorio i o neistraživom Hristovom bogatstvu. Ta bogatstva su nedokučiva za ljudski razum, i sadrže neograničene blagoslove. Baš kada bi smo i bili u stanju da istražimo dubine tih bogatstava, ipak ne bi mogli doseći granice tih blagoslova, koji se u njoj kriju.

Propovedanje Evanđelja odnosilo se na drugi deo službe apostola Pavla: "I da otkrijem svima šta je služba tajne od postanja sveta sakrivene u Bogu, koji je sazdao sve kroz Isusa Hrista." (Ef. 3,9). Ne samo da svima otkrije poruku tajne, već da ih osvetli spoznajom o vrsti i upravljanju tom tajnom, kako bi mogao pokazati svim ljudima, na koji način je Bog osnovao Skupštinu, i šta je On od postanka (sveta) naumio osnovati na zemlji. Na taj način on je izneo na svetlo dana ono, što je od postanka sveta bilo sakriveno u Bogu.

Ali to još nije sve. Bog ne želi samo o stvaranju Skupštine obavestiti sve ljude na zemlji, već je Njegova nakana da i sva nebeska bića kroz Skupštinu spoznaju mnogoliku mudrost Božju. Ta nebeska bića su Ga promatrala kako je On sve stvarao Svojim rukama, i oni su se divili Njegovoj stvaralačkoj mudrosti. Ona su klicala od radosti. Pri stvaranju Skupštine očitovala se "mnogolika mudrost Božja" (Ef. 3,10). Stvaranje je bio izraz najpotpunijeg stvaralačkog uma; ali pri oblikovanju Skupštine očituje se i mnogolika mudrost Božja u svakom pogledu.

Pre nego je došlo do osnivanja Skupštine, trebalo je pomoći ljudima da izađu iz nevolje, kako bi se udovoljilo Božjoj slavi. Greh je morao biti odstranjen a Sotoni je morala biti slomljena njegova moć. Zid koji je delio Jevreje od pogana morao je biti porušen, a nebo se trebalo otvoriti. Hrist je kao Čovek bio premešten na nebo, a Duh Sveti se trebao spustiti na zemlju. Evanđelje se trebalo proširiti širom celoga sveta. To su samo neke pojave, koje su se morale odigrati, pre nego je moglo doći do osnivanja Skupštine. Ti različiti ciljevi mogli su se ostvariti samo pod uticajem mnogolike Božje mudrosti. Ta mudrost se ne kreće samo u jednom pravcu, već se istovremeno odvija u svim pravcima. Na taj način je Skupština ujedno i poučna knjiga za nebeska bića i anđele. Iako je Skupština zakazala u svojoj odgovornosti, to ne umanjuje činjenicu, da nebeska stvorenja kroz nju ne bi mogla naučiti tu lekciju. Pri savladavanju raznih prepreka se još bolje očituje ta divna mudrost. Ona još više uzdiže Skupštinu: "Da se kroz crkvu sad obznani poglavarstvima i vlastima na nebu mnogorazlična premudrost Božija, po naredbi vekova, koju učini u Hristu Isusu, Gospodu našem."(Ef. 3,10-11).

U daljim stihovima Efescima 3,12-13 apostol Pavle prestaje objašnjavati tajnu, da bi se nakratko osvrnuo na praktično delovanje. O tim čudima se ne govori samo radi toga da bi im se mi divili, iako im se stvarno trebamo diviti. Već je kralj David rekao u vezi Božjeg doma, da je on veličanstven i divan. Ali istina je i to, da je ta tajna veoma praktična. U ova dva stiha opažamo delovanje te tajne, ako se ona ispravno shvati i prema njoj živi. To je istina koja omogućava da se u Božjem svetu ugodno osećamo i koja nas odvodi iz ovoga sveta. U Jovanu 9. govori se o slepcu od rođenja. Kada su ga religiozni ljudi odbacili, onda je on došao u prisutnost Božjeg Sina. Apostol Pavle je imao pristup u nebesku palatu (Ef. 3,12), iako se u isto vreme nalazio u zatvoru na zemlji (Ef. 3,13). Hrist Isus je onaj kroz kojega su ispunjeni svi večni planovi, ali ujedno i Onaj kroz kojega u veri imamo pristup k Ocu kroz veru. Hrist nas je postavio svete i neporočne pred Boga u ljubavi, tako da već sada imamo svetu slobodu i dopuštenje da kroz Hrista prilazimo Ocu. Ta duboka istina nas ohrabruje, da se ugodno osećamo u Očevoj prisutnosti. Ali to u ovom svetu dovodi do nevolja. To je doživio i Pavle, ali on je svedočio: "Zato vas molim da se ne oslabite zbog nevolja mojih za vas..." Ko prihvati istinu o toj tajni - ko hodi u njenom svetlu - taj će biti uzdignut iznad zbivanja ovoga sveta i religioznih kretanja. Ako se toga držimo, onda ćemo uskoro doživeti protivljenje religioznog naroda. Desiće nam se ono, što se desilo i apostolu Pavlu, on se nalazio u stalnoj borbi sa Judaizmom!

To i ne može biti drugačije, jer te duboke istine miniraju svetske tvorevine i religiozne organizacije koje su od ljudi bile osnovane. Da li se istina o toj tajni, kojom je Pavle želeo obasjati ljude, propoveda i sa govornica hrišćanskih crkava? Da li se to razmatra na verskim konferencijama? Govori li se o tome u slobodnim evanđeoskim crkvama? Da li se govori o istini ove tajne i o potpunoj grešnosti ljudskog roda? Govori li se o tome da je svet odbacio Hrista, da Hrist sedi u slavi, da je Sveti Duh sišao na zemlju, da se vernici trebaju odvojiti od sveta, i o pozivanju vernika u nebo? Da li se o toj dubokoj istini govori u nacionalnim crkvama i na religioznim skupovima hrišćanskih denominacija? Da li se po tome i živi? U njihovim priznanjima vere (veroispovedanjima i statutima) za to nema mesta. Oni se tome, svakako, protive u svojoj nauci i praksi.

Iako je to tako, ipak imamo izvor snage. Možemo se moliti Bogu. Na taj način nas ta dva stiha (Ef. 3,12-13) na prirodan način vode ka molitvi apostola Pavla koja se nalazi zapisana na kraju ovog poglavlja. Ako imamo slobodan prilaz u nadi, onda se možemo moliti. Ako se nalazimo u nevoljama onda je svakako potrebno da se molimo. Tako se Pavle molio za svoju naročitu službu propovedanja istine, ali i za pomoć u nevoljama, u koje je upadao radi svoje službe. On je imao samo jedan izvor snage, a to je bila molitva Ocu našeg Gospoda Isusa Hrista.

U Efescima, u prvom poglavlju on se molio Ocu "Gospoda našega Isusa Hrista". Tamo se posmatra Hrist kao Čovek u povezanosti sa Bogom. Hrist je uzdignut iznad svega, i kada pogledamo dole, onda vidimo veličinu nasledstva Njegove slave u neograničenoj punini. U Efescima 3,21 se molitva usmerava "k Bogu... po veri u Hrista". Tu se vidi Hrist kao Sin u odnosu prema Ocu. Kada se molimo, onda ne usmeravamo naš pogled na nasledstvo, već na božanske Osobe.

U prvoj molitvi se izražava molba, da bi shvatili nadu Njegova poziva, slavu Njegova nasledstva i neograničenu veličinu Njegove moći. No, ta se molitva uzdiže i iznad poziva, sve više i više, k Onome koji je veći od svake sile. Apostol se ne moli samo za to da bi shvatili nadu njegova poziva, već da bi upoznali Hrista, koji nas poziva i koji želi stanovati u našem srcu. Ne radi se samo o spoznaji bogatstva Njegove baštine, već i o spoznaji Božje punine. Ne radi se samo o upoznavanju Njegove obilne snage, već i o upoznavanju ljubavi Hristove, koja nadmašuje sve spoznaje.

Da bi se to moglo ispuniti, apostol Pavle se moli za naročito delovanje Svetoga Duha na unutrašnjem čoveku. U prvoj molitvi se on moli za Njegovo delovanje na nama, a ovde se radi o delovanju Njegove sile u nama. Tamo se radilo o osvetljavanju naših očiju, da bi videli nasledstvo, a ovde se radi o delovanju u srcu, da bi upoznali Njegovu ljubav. Da bi mogli prodreti u dubinu Božjih misli, potrebno je da se dobro utvrdimo i ukorenimo u ljubavi. Nije dovoljno poznavati školske ili univerzitetske mudrosti, ako želimo shvatiti Božanske tajne. Ovde susrećemo jedno područje koje se nalazi izvan domašaja ljudskog razuma. Tu se susrećemo sa stvarima koje se očima ne mogu videti, a ušima ne mogu čuti, i koje nisu ušle u ljudska srca. Ove stvari nas može naučiti jedino Bog, i to samo onda ako smo tome i skloni! Ako se Hrist uselio u naše srce posredstvom vere, i ako smo utemeljeni i utvrđeni u ljubavi, tek tada ćemo biti sposobni da sa svetima spoznamo "koja je tu širina, dužina, visina i dubina, i upoznati ljubav Hristovu koja nadilazi spoznaju..." Apostol ne govori na što se odnose ti izrazi. Možda on misli na beskrajne Božje naume, koji su dugo vremena bili sakriveni, ali čija je tajna sada otkrivena?! I to se ne može shvatiti, ali postoji nešto, što nadilazi sve spoznaje, a to je Hristova ljubav! U njoj možemo savršeno uživati, ali nikada nećemo uspeti izmeriti dubinu ove ljubavi ili pronaći njen kraj.

Pred nama se nalazi duboko more, čiju dubinu niko nije u stanju izmeriti. Spoznajom ove ljubavi dolazimo do savršene punine Božje. "... da budete ispunjeni do sve punine koja dolazi od Boga". Hrist je punina Božja, jer čitamo u Kološanima 2,9 sledeće: " Jer u Njemu živi svaka punina Božanstva telesno.". Skupština ili Crkva je Hristova punina: "Koja je telo Njegovo, punina Onog koji sve ispunjava u svemu." (Ef. 1,23). Jedino je Bog u stanju da nas dovede do spoznaje Hristove ljubavi, i da nas ispuni Njegovom puninom, jer On je u stanju da učini daleko više od onoga za šta Ga mi molimo, ili što možemo i zamisliti, po sili koja u nama deluje. Tu se ne radi samo o tome, da On želi učiniti nešto za nas, iako je i to ispravno, već se tu govori o tome, da On želi raditi u nama. Apostol ne govori o našim okolnostima i svakodnevnim potrebama, a ni o onome šta je Njegova milost u stanju učiniti za nas, već on govori o velikim prostranstvima Njegove milosti. On želi naše duše uvesti u njih, i zato On deluje u nama. Apostol ne samo da zna, da je Bogu sve moguće, već je on i uveren da On želi uslišati molitve vernih, daleko iznad svih očekivanja.

Neko je rekao: "Postoji velika razlika između onoga o čemu mi razmišljamo, i onoga za što se molimo; od onoga za što bi smo se mogli moliti i šta bi mogli zamisliti. U našim molitvama ne bi smelo biti granica koje bi nas sputavale!" Zato ni mi ne smemo postavljati granice onome što bi Bog mogao učiniti u svetima, za njihov blagoslov, a na Njegovu slavu!

To je dovelo apostola Pavla u stanje, da je osetio potrebu dati slavu Bogu: "Onome slava u crkvi po Hristu Isusu u sve naraštaje va vek veka. Amin." (Ef. 3,21).

"Jer poznah da je velik Gospod, i Gospod naš svrh svih bogova. Šta god hoće, sve Gospod čini, na nebesima i na zemlji, u morima i u svim bezdanima."
- Psalam 135:5-6

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 739
Ukupno: 2599754
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/knjige/hamilton/005.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.